Dnevnik jednog dobrovoljca/IX
| ←VIII | IX Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
X→ |
Turci su sa sviju strana stisli Aleksinac. Na levoj obali Morave prodrli do sela Žitkovca spram Aleksinca, a na desnoj, na kojoj je i Aleksinac) prikučili se još bliže. Već su tu na buimirskom visu, samo po časa pred Aleksincem. Sa aleksinačkih šančeva golim okom sasvim se lepo vidi kako se Turci na buimirskom visu žure, promiču, rade; vide se neki ljudi gde nešto vuku — sve mi se čini da su Bugari koji pod moranje kuluče. To Turci opravljaju most na buimirskom potoku, što su ga naši pokvarili pri povlačenju, a pred sobom su upalili selašce Buimir da dimom zaklone svoja kretanja. (Obična turska taktika.) Na buimirskom visu, na putu što vodi iz Aleksinca preko Katuna u Niš, počela se proređivati šuma i juče su osvanuli na njemu turski topovi. Neprijatelj već kuca na kapije Aleksinca.
U ovom neprijateljskom približivanju varoši ima neke divlje poezije, nečega što je uzvišeno svojim užasom, što je svečano svojom sumornošću i težinom. Svaki predmet u predelu, preko koga se neprijatelj primiče varoši, dobija neki život, neki žubor, neko kretanje, ono strahovito kretanje, što se opaža na cveću kad se kroz njega prikrada guja prisojkinja. Neprijatelj se primiče kradomice, vreba, puzi, previja se... upotrebljuje kao zaklon svaki žbun, svako brdašce, svaki potočić, svaki šumarak. Varošani još ne znaju gde je upravo neprijatelj i koliko ga je, ali već osećaju njegov otrovni dah i težinu njegovoga prisustva; ko god se makne van reona varoških opkopa, njega nestane, zakolje ga po kakva guja iz potaje. I najedanput tek neprijatelj je tu, on se pokaže otvoreno, varoš oseti kako se stežu oko nje gvozdene ruke, šumarci se pretvore u šumu bajoneta, od svuda zinu na varoš strašne, garave čeljusti onog užasnog čudovišta što se rani grdnim gvozdenim đuladima, što iz svoje garave utrobe bljuje posle plamen i gromove, što nosi smrt i razvaline, što se zove — krupov top. Varoš zastenje, zanemi, više ce ne govori rečima već pogledima; na svakome se licu može pročitati samo jedno pitanje: »Šta li će biti«? Takav danas izgleda Aleksinac.
Današnji je dan prošao u mučnom očekivanju. Na levoj obali Morave oko sela Mrsolja trajala je gotovo celoga dana krvava bitka. Gledao sam je s aleksinačkih položaja, s pozicijske baterije broj 10. Ceo su se dan potiskivali: to Turci naše, to naši Turke. Turci jako napiru da probaju na levoj obali Morave; no naši su uglavnom danas očuvali svoje položaje na toj strani. Posle podne Turci su se počeli kretati i na desnoj obali Morave spram Aleksinca. Oko Svetog Stevana je bilo već uporne borbe i pre, ali pred noć Turci se počeše ukazivati pred samim frontom aleksinačkih položaja. Naše im baterije s aleksinačkoga visa Gujevice poslaše nekoliko metaka. Turski topovi s buimirskoga visa bili su već Aleksinac, a naročito aleksinačke šančeve. Kad sam ce iz varoši peo na vis šančevima, videh gde iz tako zvanoga »karantina« izvlače stvari; tu je bilo neko stovarište vojenih oprema. Upitam vojnika zašto izvlače stvari iz karantina, i on mi reče da oko zdanja padaju turske granate i da »strašno biju, slavu im njinu.« Penjući ce uz: vis uverim se i sam o tome, jer mi je valjalo protrčati preko prostora koji je sav bio izoran granatima koje su još jednako tuda padale. Da se suzbiju Turci što se počeše kretati pred samim aleksinačkim frontom, pošlju im na susret dva bataljona, i po šumarcima više sela Glogovice (četvrt sata pred Aleksincem) zametnu se čarkanje koje je trajalo do mraka. Baterija potporučnika Đoke htede s aleksinačkog visa da pomogne naše čarkaše oko Glogovice i posla nekoliko metaka. Poslala bi još i više da otuda ne javiše: »ili bite dalje, ako možete, ili ne udrite nikako, jep bijete u naše ljude.« Da ružnih udesa! večito se nešto bunimo i sami sebi smetamo. Vidi se da nam nešto nedostaje. Puškaranje oko Glogovice trajalo je do mraka. Turci sve više i više stiskaju Aleksinac: naši se bataljoni tope kao grudve snega. Šta li će sutra biti?!
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|