Dijalog
Dijalog
Grom. I munja. I opet grom.
Sve što je živo strepi.
Pod mojim zastrtim prozorom
zlobno se ceri Noć stara,
i crna se avet neka skita.
Čovek u meni očajno pita,
i Vetar fijukom odgovara...
Zašto me svaka dirne
pesma što negde daleko bruji?
Zar nisi u groznoj, krvavoj oluji
ostavio ljubav za drhtaje mirne?
Zašto me prožme svaki treptaj
u noći, i svake zvezde pad?
Zato, što znaš da ćeš mlad
pasti u Ledeni Zagrljaj.
Zašto me gurne u bolnu setu
sve što oko mene biva?
Sve što je lepo na ovom svetu
pod tu se masku skriva.
Zašto me tišti svaki korak,
ko da po meni gaze?
Prošlost je tvoja zalogaj gorak,
i bespuće tvoje staze.
Zašto me boli svaki cvet
što diše srećom, i svaki maj?
Ti si od onih čiji je svet
Smrt i Plamen, Tama i Očaj!
Zašto ja padam u tamu svesti
uvek kad zora svane?
Zore će te se život otresti,
i sve će onda da prestane.
Zašto me veseli u noći šum
svaki, i svaki natmuren dan?
Ali ćeš, sutra već, uplakan
priznati da te ostavlja um.
|