Dimitrije Ivanov Bojadžijev: Samoća
U tuzi tihe i večernje tame
Milosrđe nas spaja jedno s drugim;
Na pragu našem mre s ridanjem dugi
Pust, jedan odjek ulične galame,
Mišljah da oko vile se svija
Veo ružičnog tvoga odela.
Slušam te. Iz tvog slatkoga tela,
Primamljenog me miris opija.
Iskreno skrij me u zagrljaj vreo,
O, moja divna ženo puna bola.
Milovan, skriven tada bih ti hteo
Pričati kako negde s puno mira
Nepobeđena mre, sred mirnog dola,
Jedna duša kô skladno-tužna lira.
(S bugarskog M. B.)
