Dve žene

Dve žene Pisac: Grigorije Božović

Obična stvar. Iz mlina, ispod sela, bejahu izneli te noći mučki ubijenoga Jablana Kasala. Opružili ga na ledini ispred opaspaljene vodenice kako mu vera propisuje, pokrili mu lice šarenim rupcem, koji beše neko odvio sa svoga ćulava. Tu poštu učinili pokojniku domaćini Arnauti, jer im je poginuo, može se reći, na pragu, u njihovu mlinu. Njih dvadesetak čučnulo unaokolo, prislonilo puške uz ramena, pa puše i ćute. U ovakvim slučajevima oni se mnogo ni za svojima ne žaloste, ali su opet ozbiljni, jer im je pred očima mrtav stvor Božji, iako druge vere i krvi koja sad nema velike cene. Samo bi pravi domaćin, Kariman Košutan, koji je ovaj srpski mlin na Ibru prisvojio čim je austrijska najezda zaplovila preko Kosova, hteo da izgleda ožalošćeniji. Poginuo mu čovek na ognjištu. Tek mu to ne polazi za rukom. To se jasno vidi, premda on nema što da prebaci ni sebi ni dobrom arnautskom zakonu: pokojnika je pravilno položio, mlin zaustavio da ne klepće i poslao nekoga božjaka, kakvi se vazda lako nalaze oko hanova, kovačnica i mlinova, da javi Kasalima za žalosni slučaj. Selo je tu gore, sad će oni stići. Izjaviće im žaljenje, predaće im leš. A posle, posle će vodenica opet začaktati, sunce grejati i sve drugo: jedan Srbin na svetu manje to je obična stvar, dori i za onoga austrijskoga generala u gradu, za kojega pričaju da je Srbin i popović povrh toga. Dakle, ništa neobično...

Jablan Kasalo i Arslan, Košutanov sinovac, bili u ratu zajedno. Sela im jedno do drugoga, oni drugovali još za kozama; između porodica od starina pobratimstvo. Branili Beograd, odstupali bez razdvojnice i tek na Šimširovu Brdu iznad Vezirova mosta, kad im je puk osvanuo sasvim proređen a oni iznemogli od gladi i zamora, okrenuo se mladi Košutan svojem pobratimu i šapnuo da se vrate doma. — Ni za nas sad nije sramota: eto i Šumadinci se vraćaju, a došli smo do granice...

... Neće baciti puške. On ima u nedrima sakriven ćulav. Metnuće ga na glavu, pa ispred pobratima, kao da ga na veru vodi, sve kroz arnautska sela. Pravo njegovoj kuli. Čuvaće ga kao brata. Dokle budi suđeno da se povrati Srbija. Kroz tri meseca, kroz tri godine: i hodže vele da tako piše u ćitapu. Spavaće sa njim u njegovoj odaji; njegova se žena neće od njega kriti. Zadruga mu je velika i jaka, stric najmoćniji u kraju Arnautin, prvi begovski naušnik. Jablana neće smeti niko ni popreko pogledati. Vera božja; ona tvrda, arnautska, jaka kao din turski...

Nije lagao Arslan Košutan. Međutim, možda baš toga dana u njegovom selu desilo se nešto jače od svekolikoga toga zaticanja. Ne drugde no na kuli njegova strica arnautski prvaci doneli drugu besu, tajnu a obaveznu za sve: da ni jedan Arnautin ne zakloni ni jednoga Srbina, bio on sused, kum ili pobratim; bio on dobar kao pravednik. Neka ni za urok ne ostane od toga prokletoga nakota, koji bi se opet pomamljivao i brige im zadavao!..

Nasmejano arnautski, ljubazno i pobratimski primili Košutani zbunjenoga Jablana. Njegovo vojničko odelo uzeli za domaćinova sina, a njemu dali neke stare drehe arnautske, uzeli mu pušku i časovnik da mu to tobože sačuvaju od Austrijanaca... Sutradan mu rekli da ide svojoj kući: niko mu ništa ne sme učiniti dokle su oni živi i na broju!.. Ali Arslanu preko noći žena prokazala strašnu besu, te ovaj izišao pred strica odlučno i čestito: samo će se mrtav odvojiti od Jablana!.. Nasmejao se stari lisac, odobrio mu tako viteško držanje, pa ga posle nekoliko dana zajedno sa Kasalom poslao u oteti mlin, da tamo budu nastojnici i da se na taj način sačuva pobratim kad mu je već data vera. I na kraju: prikrao se neko prošle noći i na spavanju ubio Jablana...

— Suđeno, ljudi — kleše kroz duvanski dim Kariman Košutan — da mi preko kuće i ova golema neprijatnost prođe. Ali šta da radim, vidite i recite?..

— Tako je — odgovara za sve najstariji sused pod bradom već — ko se od mučkoga psa, da ne ujede, može na svetu sačuvati, o ljudi vitezi!..

A ozgo, niz blago pobrđe zadadoše se Kasalovići. Žensko i muško, staro i mlado. U čem se ko zatekao ustajući iz postelje na strašni glas o pogibiji. Deca razdrljena, ljudi bosonogi, žene bez uvijanaka, za spavanje podbrađene. Piska i kuknjava nebo prolamahu. Kako je koje prilazilo tako se bacalo na mrtva Jablana. I tek kad se to strašno zapomaganje pretvori u jedno jedinstveno brujanje seljačke tužbe, ozgo se pojavi Jablanova majka, stara Vujana. Krupna kao planina, još krepka i jako jedra kao i mnoge bogate seljačke domaćice i srećne majke koje su poženile i razudale, ona plavno koračaše niz ledinu kao kakav arnautski barjaktar. Samo jednom rukom beše podnimila slabinu, stegla svoja lepa staračka usta i iz sve snage uzmahnula da je ne bi strašan događaj potkosio. Iz prkosa, onoga što je kroz vekove plamteo samo kroz ređa tvrda srca.

Na strašnu vest i ona je do Boga jauknula, ali videvši kako je iz kuće sve izbezumljeno potrčalo, njoj pade na pamet da su dole oko njena mrtva sina Arnauti, kojima će možda biti drago da je vide slomljenu i neobučenu, pa da se posle svete ne toliko, svakako, njoj koliko njenom narodu: „E nema, međer, mekša srca od srpskoga!..“ Zato se opet na brzu ruku pažljivo odenula, pristojno zabradila i tek onda pošla.

Ona muški priđe i nazva Arnautima Boga. Majka. Ali i jedna čudna žena, čija je cela pojava jasno govorila: „Čujte i vidite — nećete mi se naslađivati!..“ Pa se nadnese nad mrtvo– ga sina i mahnu rukom da ga otkrije. Mrtav Jablan kao da bejaše zaspao. Lepotan majci kao i za života. Preko njenih usana olako ali snažno pređe ponosan majčin osmeh. Nije joj se sin uplašio ni kad mu je zrno srce raznosilo. „O, dobro, sine, dobro!.. Samo da se Arnauti ne slade!..“ Onda povika:

— U, đeco, napokon vam bilo!.. Umuknite! Ne sramite mi mrtva junaka! Vidite li kako je divan i kako se ljuti na tu vašu slabićku kuknjavu! Natrag, umuknite jednom od Kosova!..

I kad se sve ućuta, ona kleče kraj sina i poče da ga gladi po obrazima. Dugo, nežno, bolno za okolinu. Bleda kao smrt a prkosna. Materinske usne njene nešto su progovarale ali se ništa ne čujaše. I opet laki osmesi. Budi Bog s nama! Kao da joj je drago što gleda mrtva sina. Pojavi se sablja– žnjiva slika za gledaoce. Rodbina odista umuče u čudu. Arnauti počeše da se zgledaju. Samo Kariman Košutan stade da gricka svoje usne, da podrhtava u licu i zeleni: kroz divlji svoj nasleđeni nagon on oseti, on jedini u svoj ovoj gomili, da je ovo samo strašno preziranje, upućeno njima, i da je ova čudna majka u svojoj duši već pronašla krvnika...

Vujana ustade. Pogleda na hučnu reku, na okolna brda, podiže oči k nebu, pa ih hrabro pribra i, kao da ništa nije bilo, spusti ih na Košutana. Ovaj se još više uznemiri i u duši duboko zažali što n ona nije muškarac. Nema nikakve sumnje da je kao majka strahobno ucveljena, a opet ne kuka i tako ga vređa jače no iko drugi. Kolika šteta što nije čovek da bi se mogao ubiti: gle, kako se krvavo pretvara kao kakav ljuti Arnautin čije suze za porodom još niko ne vide!.. Vujana snažno prozbori:

– O, Karimane pobratime, ne omrzni se!.. Ti da si zdra– vo! Budi junak!.. Eh, nije to ništa što je moj sin poginuo na tvojem pragu. Podigni glavu i ne žalosti se, jer ja imam još sinova a ti pobratima, a valjda će i kakav Srbin doći otuda... iz Soluna... No kud si sve, učini mi i poslednju uslugu — naredi jedna kola da prenesem sina... A–a, junače, nemoj se omrznuti!..

Od ovih čudnih reči domaćin sasvim pretrnu, a Arnauti se sasvim zbuniše. Ne bejahu oni navikli dosle da se jedna Srpkinja ovako drži, niti ovako tvrdo srce pokaže. Ali takođe ti ljudi ne behu navikli ni na jedno drugo iznenađenje. Baš toga trenutka prilazaše Karimanova žena, sredovečna Arnautka bez uobičajenoga pokrivala a bogato, po običaju, odevena. Takođe, krupna, no bolje očuvana i negovana, ta žena beše prekršila običaj, pojavljujući se na skupu gde su ljudi, gde je čin isključivo muški. Uozbiljena kao kakva drevna uvređena gospa, bacivši ljutit pogled na muža, ona prođe kroz gomilu i kleče pokraj Jablana, pa poznavši mu preko lica arnautski rubac, plaho ga seknu i baci, a iza pojasa izvuče nov i beo, na uglovima zlatnom žicom ukrašen, i materinski ga pokri, tiho mu izgovarajući pokoj mladoj duši i gladeći ga preko rupca.

A kad privedoše kola sa podnicama, ona pri podizanju leša nikom ne dopusti Jablanovu glavu, no je sama pažljivo spusti, pa priđe Vujani n bolno je zagrli, ovlaživši je nelažnim suzama:

— O, sestro, koliko bi bila srećna da moj sin leži mesto tvoga Jablana!.. Da Bog da majka ni jednoga kod kuće ne zatekla ako je ovo laž!.. A razume te što ne kukaš. Neka ti je prosto materinstvo!.. O, o, da nije uroka, Bože!.. Neka je prosto, gde se čuje i gde se ne čuje: neka je prosto!.. Vujana naredi da žalosna povorka krene. Arnauti poustajaše i ponikoše da je s pažnjom propuste, jer dalje običaj ne dopušta da se ide. Druga je vera. Ali Arnautka koraknu nekoliko koraka, učini rukama po muslimanskom običaju poslednji pozdrav pokojniku, pa se naglo okrene svojem mužu: — O, Karimane Košutane, dopusti mi da prekršim običaj i reknem ti nekoliko reči; rodila sam ti pet sinova i mislim da imam pravo!.. O, Karimane! Ti nećeš uzeti avdes u mojoj odaji, niti će ti moja ruka pružiti muške preobuke dokle ne pronađeš ubicu!..

— Ćuti, kučko! — planu prvak. — Vidi se da si šenula od pameti!

— Ali ne i od obraza, gospodaru! Rekoh ti pred ljudima. Moja je besa tvrda a ne kao tvoja, viteže. Zbogom!..

Ona pođe put sela. Arnauti odmah vešto okružiše domaćina. Jer se menjaše u licu i sve upornije pogledivaše za ženom. Za jedno zrno u ovoj ljutnji za njome pušteno ne bi odgovarao ni običaju ni njenom rodu: teško među ljudima progovorila žena mužu. Zato ga brzo uvedoše u mlin, da se I To zlo ne bi dogodilo. A dve žene, gotovo istovetkinje i tek danas, zbog ovoga događaja prave posestrime, odmicahu uz pobrđe sve se više udaljujući jedna od druge ka svojim selima. No sa osetnom razlikom u stavu n čvrstini laganoga koračanja. Majka za mrtvim sinom nešto mekša, pitomija i primirenija; čini joj se da na svetu još ima duše i osećanja za poštenje: gle, kao da je malo pobeđena, pa joj od toga nije tako teško... I žena Arnautka za crnom sramotom svojega muža. Potkošena, kao po srcu udarena, kao da ide za istinskim nosilima. Pa se ljuto otimlje i snagu joj kao oganj obu– zimlje želja da ne omekša, da ne popusti, da ne uvredi vekove koji su u njenoj krvi utvrdili reč za ovaka događanja: — O, šta bi u životu ostalo još od obraza, od burnije, od čojstva, kad bi ga samo ovaki Karimani branili!..