Dva su brata od majke rođena
Dva su brata od majke rođena:
Kako su se na svit porodili,
Nikad s' nisu imenom zovnuli,
Nego: „Brate, milo dobro moje!”
A kada su braća ponarasla, 5
Brat je bratu tiho govorio:
„Ah, moj brate, milo dobro moje,
Narasli smo, a ništa ne dobismo.
'Ajmo, brate, štogod trgovati.”
Jedva toga brat je dočekao. 10
Kad svanulo i sunce granulo,
Osedlaše dva konja golema
I pođoše u goru zelenu.
Kad su bili srid gore zelene,
Od mila se priko konja ljube. 15
Gledala ih vila planinkinja,
Pak je vila tiho govorila:
„Mili bože, čuda golemoga,
Tko bi onu braću omrazio,
Dala bih mu blago nebrojeno 20
I dala bi đerdan ispod vrata!”
To nju čuje cura Mandalina,
Pak je vili tiho besidila:
„Daj mi, vilo, stotinu dukata
I daj meni đerdan ispod vrata, 25
Ja ću onu braću zavaditi.”
Što je godi moma upitala,
To je bila vila darovala.
Ode Manda dvoru bijelome,
Oblači se u lipe haljine, 30
Ona iđe putu na raskrižje
Te ti side na stinu studenu.
Otud iđu dva mila brajana,
Grujo jedno, Tatomire drugo.
Ugledaše ljepotu djevojku 35
U gorici na stini studenoj,
Pak ovako braća divaniše:
„Evo nama trga najboljega,
Najboljega, ljepota djevojka.”
Grujo veli: „Moja je djevojka!” 40
Tatomire: „Nije, nego moja!”
Na to se je Grujo naljutio,
Izvadio nože od pojasa,
Udario brata u srdašce,
Mrtav bratac na zemljicu pade. 45
To mi bratac Grujo i ne gleda,
Veće hvata divojku za ruku,
I meće je za sedlo konjicu,
S njome iđe natrag niz goricu.
Kad je bilo nasrid gore crne, 50
Gdi su se preko konja ljubili,
Al' ti lete dva orla krstaša,
Potiraše sivog sokola,
Utiraše Gruji pod konjica.
Ispod konja soko progovara: 55
„Projte me se, dva orla krstaša,
Da ja imam brata rođenoga,
Ne bi mene pod konja stirali,
Van bi danas megdan podilili!”
Kad je Grujo njega razumio, 60
Brat je njemu na um panuo,
Pa ostavi konja i divojku
I vrati se natrag na tragove,
Pak on dođe svome milom bratu.
Tatomire jošt u riči bijaše. 65
Kad je Grujo bracu pogledao,
Stade rizat košulje rukave
Da zavija bratu grdne rane.
Tatomir je njemu govorio:
„Nemoj rizat tanane rukave, 70
Karat će te cura Mandalina.”
Još Tatomir njemu govorio:
„Ah, moj Grujo, moj mili braine,
Kad ti gdigod do potribe dođe,
Nemoj zvati brata ni rođaka, 75
Nego zovi lipu Mandalinu!”
To izusti, a dušu ispusti.
Kad je Grujo brata razgrlio,
On izvadi nože od zapasa
I udari sebe u srdašce. 80
Pogiboše, žalosna im majka.
Bog ubio i staro i mlado,
Kad omrazi i milo i drago.
