Dva pobratima
Dva se druga jesu pobratila:
Milivoje i Balčeta čoban,
Kod ovaca stada bijeloga;
Jedan drugom tvrdu vjeru daše
Da će oni v'jerno drugovati.
Kad se oni jesu pobratili,
Oni jesu v'jerno drugovali,
Drugovali za dugo vremena,
Skupa pasli svoje b'jelo stado,
Kroz velike i guste planine.
Kad svanuo lijep ljetni danak,
Ljetni danak mlada neđeljica;
Al' porani Balčeta čobane,
S njim porani Milivoje druže.
Oni svoje izjaviše stado,
Baš u onu goricu zelenu.
Al' da vidiš mlađani' junaka,
Da i' vidiš, pa da se zastidiš;
Kako na se gledati ne dadu,
Kako pasu svoje b'jelo stado
Sve po onoj gorici zelenoj;
Kako javi Balčeta čobane,
S njim poredi Milivoje druže,
Više skupa nego naporedo.
Kad je bio danak oko podne,
Oni svoje dojaviše stado,
Dojaviše njega na plandište;
Pad sjedoše už'nu užinati.
Kad junaci už'nu užinaše
I kada se mladi odmoriše,
Skočiše se na noge lagane,
Bacaše se kamena s ramena
I skakaše skoka junačkoga.
Ko odmeće? - Balčeta odmeće.
Ko odskače? - Balčeta odskače.
Milivoj je i viši i ljepši,
U godina malo postariji,
Bogatijeg roda i plemena;
Pak je njemu vrlo žao bilo
Što Balčeta bolji junak bješe;
Đe je njemu mlađan odbacio
I junačkim skokom odskočio.
Pa govori pobratimu svome:
"Boga tebi, moj Balčeta druže,
Ajmo-dere mi javiti stado,
Javiti ga do Kom-polja ravnog.
Na Kom-polju jabuka pitoma,
Onđe ćemo mladi počivati,
Počivati, rujno vino piti,
I ti 'oćeš još jabuke brati,
Za miloštu ostareloj majci,
Al' u selu svojoj zaručnici."
Što rekoše, to i učiniše.
Oni jave svoje b'jelo stado,
Javiše ga kroz devet planina,
Dojaviše na Kom-polje ravno;
Pa sjedoše rujno vino piti,
Ma pod onom jabukom pitomom.
Kad s' junaci ponapili vina,
Te im vince udari u lice,
Govorio Milivoje druže:
"Pobratime, Balčeta čobane,
Ti se pripni na ovu jabuku,
Pa naberi l'jepije' jabuka,
Da poneseš svojoj staroj majci,
Al' u selo svojoj zaručnici."
Prevari se Balčeta čobane,
Prevari se, žalosna mu majka,
Prevari se, ujede ga guja:
On se pripe na onu jabuku,
Da nabere l'jepije' jabuka,
Da ponese ostareloj majci,
Al' u selo mladoj zaručnici.
Al' je njemu loša sreća bila,
U za čas se pripe na jabuku -
Pa se pod njim podlomile grane
I on pade u zelenu travu,
Baš na svoga Milivoja druga.
Trže nože Milivoje druže,
Trže nože, udara Balčetu
I Balčeti isiječe ruke;
Pak on bježi u goru zelenu.
Kad to viđe Balčeta čobane,
On doziva Milivoja druga:
"Bogom brate, Milivoje druže,
Vrat' se natrag, ako Boga znadeš,
Tvrda vjera, odati te neću!"
To Milivoj za Boga primio.
I vrati se Milivoju druže,
Pa govori Balčeti čobanu:
"Oj, Balčeta, moj vijerni druže,
Bi l' mi moga preboljeti rane,
Da' ti sestrim po gorici vile,
Da ti beru svakojako bilje,
Da ti param tanane rukave,
Da zavijam tvoje grdne rane?"
Al' govori Balčeta čobane:
"Boga tebi, Milivoju druže,
Ti ne sestri po gorici vile,
Da mi beru po gorici bilje,
Nit mi paraj tanani' rukava,
Nit zavijaj moje grdne rane;
Jer ja neću preboljeti rana.
No ču li me, Milivoju druže,
Eto t' stada i moga i tvoga;
A ja idem dvoru bijelome,
Moja j' majka svaka travarica,
Moja će me izj'ječiti majka."
I polazi Balčeta čobane,
I polazi dvoru bijelome;
A ostade Milivoje druže,
U gorici glasno kukajući,
Kukajući i još bugareći.
Ma on kuka za svojijem drugom,
Kano ona tica kukavica
U proljeće kad gora prolista,
Kano majka za svojim jedincem,
Ja li ljuba za svojim draganom.
Ma on kuka i glasno bugari:
"Mili Bože, mene prokletoga,
Đe pogubi v'jerna druga svoga!
Teško meni, teško do vijeka,
Teško meni i dušici mojoj;
Teško svakom onome junaku
Koji ne zna: šta je vjera tvrda,
Tvrda vjera pravoga junaka!"
Tako, jadan, tužno popijeva
I za stadom nazorice 'oda.
Kad je bio Balčeta čobane
Na pogledu b'jela dvora svoga,
Daleko ga seja ugledala,
Pa je staru dozivala majku:
"Oj, Boga ti, ostarela majko,
Eto brata Balčeta čobana,
Niti sviri, ni u diple dipli,
Niti bije u jasnu tamburu.
Bijele je podavijo ruke,
A ne javi stada bijeloga,
Ja bi' rekla: dobro biti neće!"
Kad je bio Balčeta čobane,
Kad je bio blizo dvora svoga,
Stara ga je susretala majka.
Kada viđe svog jedinog sina,
Sveg u krvi i od grdni' rana -
Proli suze niz staračko lice,
Pa još pita Balčetu čobana:
"A, moj sinko, Balčeta čobane,
Bi l' mi moga preboljeti rane,
Da ti sestrim po gorici vile,
Da ti beru svakojako bilje,
Da ti param tanane rukave,
Da zavijam tvoje grdne rane?"
Al' govori Balčeta čobane:
"Oj, starice, mila moja majko,
Ja ti neću preboljeti rana;
Stog' ne sestri po gorici vile,
Da mi beru svakojako bilje,
Nit mi paraj tanani' rukava,
Nit zavijaj moje grdne rane -
Ne mogu ti preboljeti rana;
Neg mi steri meko i široko,
Ja ti dugo bolovati neću!"
Stere majka meko i široko,
Jer joj dugo bolovati neće.
I još pita ostarela majka:
"O, moj sinko, Balčeta čobane,
Moj Balčeta, mile oči moje,
Kaži pravo, tako bio zdravo,
I tako se rana izvidao:
Kako si mi rana dopanuo?"
Al' govori Balčeta čobane:
"Bogme 'oću, mila moja majko!
Javi' stado ja i Milivoje,
Mi javišmo kroz devet planina,
Izjavišmo na Kom-polje ravno,
Na Kom-polju jabuka pitoma,
Ja se pripe jabuki na granu,
Da uberem pitomu jabuku,
Da ponesem svojoj staroj majci,
Al' u selo mladoj zaručnici.
Al' je meni loša sreća bila,
U za' čas se pripe na jabuku -
Pa s' poda mnom podlomiše grane;
A moji se povadiše noži,
Te mi moje isjekoše ruke -
E, tako sam dopanuo rana.
Sad čuj mene, moja mila majko,
Eto tebi bijeloga stada
I eto ti tri bijela grada,
Dva na moru, a treći na suvu;
I još bi ti, moja mila majko,
I još bi ti konja ostavio;
Ali ti si stara i nejačka,
Ne možeš ga zobi nazobiti,
A kamoli vode napojiti.
Sestri bi' ja konja ostavio;
Al' je sestra mlada i zelena,
Šjutra će mi sestra za drugoga,
Drugi će mi konja izdrijeti.
Podaj konja mila moja majko,
Podaj konja Milivoju drugu
I podaj mu svijetlo oružje,
On je meni Bogom pobratime!"
To izusti, a dušicu pušti.
Kad je majka saranila ranka,
Svoga ranka Balčetu čobana -
Al' joj dođe Milivoju druže,
I Božju joj pomoć nazivaše:
"Božja pomoć, Balčetina majko!"
Njemu majka ljepše odgovara:
"Bog pomoga, čoban Milivoju!"
Onda pita Milivoju druže:
"Oj, starice, Balčetina majko,
Đe je meni Bogom pobratime,
Moj pobratim Balčeta čobane;
Je l' mi, majko, prebolio rane?"
Veli njemu ostarela majka:
"Muč', Boga ti, čoban Milivoju,
Već sam tvoga Bogom pobratima,
Pobratima Balčetu čobana,
Već sam njega, jadna, saranila,
Saranila, a ne ožalila."
Pa odlazi ostarela majka,
Pa odlazi u konjske podrume,
I izvodi konja Balčetina,
Još uzimlje svijetlo oružje,
Te ga daje Milivoju drugu:
"Naj to tebi, čoban Milivoje,
Što tvoj tebi pobratim ostavi,
Tvoj pobratim Balčeta čobane!"
To izusti ostarela majka,
To izusti i dušu ispušti,
Od žalosti za Balčetom svojim.
Kad to viđe Milivoju druže -
On povadi nože od pojasa
I udari sebe više pasa;
Kako se je lako udario,
Ni zemlja ga živa ne dočeka,
Mrtav pade u zelenu travu.
Saraniše l'jepo Milivoja,
Pored onog Balčeta čobana;
A među nji' ukopaše majku,
Staru majku Balčete čobana.
Da im Bože pomiluje duše,
Da im dade duševno spasenje
I još ono u raju naselje,
Nama, braćo, zdravlje i veselje.
