Dva pesnika

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vojislav Ilić
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Dva pesnika
Pisac: Vojislav Ilić


Vojislav Ilić1.jpg

Dva pesnika sretoše se na dverima božjeg raja,
I kako se susretoše, podiže se silna graja,
Svadili se oko toga i hteli se čak i tući:
Ko je od kog zaslužniji i ko treba prvi ući?
Bog je čuo njinu viku, pa ne znajuć šta je tamo,
On dozivlje svetog Petra: „Oče Petre, hodi amo,
Neki tutanj čujem ozdo i paklenu neku graju,
Kô da vrazi celog pakla na carstvo mi jurišaju.
Mora da je strašno nešto, kad i meni bruji glava;
Idi, Petre, pa razgledaj, jer to nije zabadava.
Sveti Petar žurno siđe, odakle se čuje vika,
I zastade razjarena dva sabrata, dva pesnika.
Kako su se dohvatili za čupave svoje kose!
Pa kako li izgrebani jedan drugog burno nose!
Progovara prvi pesnik: „Zaslužujem bolje mesto,
Ja sam pevô o slobodi i stradao za nju često.
Udarima moje lire budio sam bednog roba,
I slobodu vaskršavô iz mračnoga njena groba.
Mojom pesmom nevoljnici vaskrsenje svoje slave,
Od te pesme osvetničke krunisane strepe glave.
U njenome oni taktu čuju zveket iz daljine
I topovsku strašnu paljbu i škripanje giljotine.
Pusti, dakle, mene prvog, da zauzmem bolje mesto,
Jer sam pevô o slobodi i stradao za nju često.“
Drugi pesnik progovara: „Zasluge su veće moje,
Moje pesme večnom pravdom i milošću srca poje.
Kao tamjan što se diže sa oltara u visine,
Moja tužna, čudna pesma horila se iz daljine,
Horila se tako bolno, molila se tako čedno,
Da je često umekšala pobedničko srce ledno.
Ah, koliko siročadi nad mojim se grobom mole,
Kojima je moja pesma ublažila teške bole!
Ja sam vido suze njine i plakao s njima često,
Meni, dakle, i pripada pravedničko prvo mesto.“

Svetom Petru mučna beše ova vika, ova graja,
Obojicu pusti s mirom u predele večnog maja.
„Ali znajte, reče Petar, ne puštam vas zbog stihova,
Nego zato, što je bogu dodijala larma ova.“


Gospođinci, 25. avgust 1888.

Izvori[uredi]

  • Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 98-99, 2. knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 126 godina.