Dva miša
| ←Muha | Dva miša Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Mišić i mišica→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Miš građanin pođe na selo posetiti drugoga miša, svoga prijatelja. Ovi ga pago dočeka u jednoj senjušnici, iznese mu i predloži što god najbolje ima, oraha, lešnika, suvih divjačica i| komadić okorela sira, što je on za praznik štedio. Sve je to građaninu ništa. Kani se hoće li neće li; njegovi gospodski zubi nisu tome naučeni; zakusi što, al' ne može da proguta. „E, moj ubogi prijače, — mašući glavom počne seljaninu govoriti. — „To li je vaša na selu hrana! Ta hodi, brate, u grad, ako si rad znati šta je život.”
Ovi gotov. Pođu; k večeru stignu. Uvede građanin svoga gosta u podrum bogata domaćina gdi on življaše: tu su šunke, sir parmezan i svakojaka pečenja za večeru ostavljena. Čudi se seljanin, i svojim očima ne veruje. Kad eto ti domaćina s lova, zagrmi avlija od lupe konja i lajanja pasa. Užasne se gost, beži po budžaci, nevešt mestu, ne zna gdi će se sakriši. Hedva ga utiša drugi, govoreći mu: „To je ništa, ne boj se!“ Počnu nešto okušaši, kad eto ti u podrum sluge, sluškinje, kad po pečenje, a kad po što drugo, a miševi svaki čas beže strmoglavce kud koji može. Počne siromah seljanin zaklinjaši građanina da ga izvede iz grada, govoreći mu: „Hvala ti, brate, i aratos na gospodstvu s tolikim nemirom!”
„Beatus ille qui procul negotiis ut prisca gens mortalium rampa rura bobus exercet suis: Blažen onaj koji daleko od meteža, na podobije prvog roda ljudi, oca svoga njive s svoji ore volovi.” Da je iko drugi na|svetu ovo rekao, ne bi mu se tako verovalo kako visokoslatkopojuštemu Horaciju. On, ljubeznik Avgusta cesara, srce i duša M e c e n e, Avgustova prvoga ministra, on koji, da je hteo, mogao je vsegda s Avgustom živiti i socarstvovati, ne samo ovako je govorio, nego ovi isti života način za sebe je izabrao.
Valja ovde primetiti da često oni koji nisu bogati bogate osuždavaju, kako i ružne, nahodeći lepšima od njih kojekakve poroke, o njihovom se trošku smeju; oni koji nisu u kakvom zvaniju i dostojinstvu, s velikim pronicatelstvom istražuju i nahode koje nibud u gospodi nedostatke, da ih mogu samo s jedne ili s druge strane poniziti i k sebi, ako je ikako moguće, bliže privući. Zato dobro pogađa neki Italijan govoreći: „Non è bella che detesti una brutta: Nema lepe koja mrzi na ružnu”, — zašto svaka zavidi lepšoj od sebe.
No jedan koji piše i želi popraviti naravi ljudske, sasvim valja da je čist od ovoga poroka koji se rađa iz zavisti. Zato nadleži dobro znati da bogatstvo, vlast i gospodstvo prekrasne su vešti u onom pametnom i dobrodjeteljnom mužu koji ih upotrebljava kako na svoju tako i na svoga otečestva polzu; a u onome se oporočavaju i osuđuju koji ih ima samo da se više muči. A s druge strane, one seljane naš Horacij ublažava koji su trudoljubivi i pametni, kojih su čiste kućice u kojima živu i sudovi iz kojih se hrane. Živiti zajedno s govečetom i s krmčetom, s kokoškama i s patkama, ovo je skotski a ne ljudski. U svakom sostojaniju ljudi potrebno je raspoznavati i razdeljavati razumna od nerazumna, vredna i poštena seljanina od lenštine i zdrava čitava, bez nužde prosjaka. Ko ovo različije nije kadar učiniti, on meša dobro sa zlim i prevraća jestestva red, iz šta se ništa dobro ne može roditi.
Ovo raspoloženije vešti svakome je nužno, a za najviše onomu koji za mnoge piše. Teško onom kome reku: „Vraču, isceli sebe”, i „ Učitelju, nauči najpre se|be”. Slepac slepca kad vodi, što će im biti, može svak lasno pogoditi. Ali valja i učenome gdišto oprostiti, „jer je sam gospodin bog na kararu”, veli Kara Mustaf-aga. I pravo ima.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|