Dva veselja/6

DRUGI ČIN

III PRIZOR

►

III prizor

(U kući Tešinoj. Soba koju smo već ranije videli)

<Teša, Jelica, Milun, Stanka, dolaze Mata, Savka i dete>

Teša ('oda ljutito): I tako sa mnom da se trevi! Pod starost da me osramote! Kažu: ženu valja slušati! Ali, meni se čini, da bi bolje učinio, da je nisam slušao. Bar u ovom slučaju. Da sam se držao svoje pameti, drukčije bi bilo, a ovako? Badava! Žena pomete čoveka, čim se
umeša u njegove poslove. Sad ovolika bruka! Svaki će se, razume se, zapitati: što baš Teši da lupaju prozore? Eto ti onda razne pripovetke. A zašto sve to? Što sam slušao — ženu! Šta sad da se radi? Druga izlaza nema. Valja kidati odmah. Ne dam sa mojim detetom cela čaršija da ispira usta! Ali, sad neka samo pomoli ko sme zuba! Udomiću je onako, kako ja hoću! (Uzima kapu i odlazi. Malo zatim dolazi Jelica)
Jelica: Ne znam da li će doći a poslala sam mu poruku. Imala sam pređe muke s majkom, sad mi je opet žar! Ide kao ubijena. Ne sme ocu na oči. Ali mi je opet oca najžalije. Siromah otac! Niti šta jede, niti pije a dve su noći, kako oka sklopio nije. Počela sam se i plašiti: izvesno nešto rešava o meni. Ali, šta? To je ono što me plaši! Jedva čekam da dođe Milun, pa da on ako nađe udesnu priliku oko oca, a ja ću već nast<oj>ati oko majke, da se ova naša stvar povoljno svrši. (Ulazi Milun)
Jelica: Vrlo dobro, te si se požurio —
Milun: A kako i ne bih? Izgleda da su se naše stvari iznenadno okrenule —
Jelica: I kako izgleda: vrlo dobro.
Milun: Pa sad ja mislim da bi valjalo i mi odlučno da počnemo, te da prekinemo stvar.
Jelica: Zato sam te i zvala. Ja ću već oko majke, pa ću ti javiti šta budem učinila. Ona se sirota slomila usled onog događaja —
Milun (zamišljen): Ama, ko nagovori onu bekriju, da učini onu komendiju? Čuo sam da je te noći u društvu sa njime bio i Mata. Da nije on? Ali, to je ne moguće i kao zašto bi to radio?
Jelica: Nemamo šta vazdan razmišljati! Čim ja svršim s majkom odmah ću ti javiti, a ti onda oko oca. (Ulazi Stanka zamišljena i ne videći ih)
Stanka: Kuku meni kukavici! Šta učini od sebe, deteta i čoveka?! Šta sad da radim? Gde da zagrejem mesto? Kako da popravim celu stvar?
Jelica: Majka!
Stanka (trgne se): To si ti, dete moje? Ti se ne ljutiš ništa na tvoju majku? (Ljubi je)
Jelica: A kao zašto? Šta si kriva? Palo na um nekim besposličarima da pijani napadnu na našu kuću. To se može i drugom desiti.
Stanka: Gle! Pa i ti si tu, Milune! U ovoj brizi izgubila sam i vid. Ne znam gde mi je glava. Pa šta ti radiš?
Milun: Bome, naopako!
Stanka: Kako to, dete moje?
Milun: Eh, gazdarice! Da me poslušaste onda —
Stanka: Zar sam ja znala? Zar mi je ko kazao? Naposletku, ni s kim o toj stvari nisam govorila, osim s tobom. Pa kako je smeo bez uzroka napasti na tuđu kuću? Da nije nagovoren od one? Ah, Bože! Šta da se radi? Pa onda — svet!
Jelica: Pa to se, majko, može popraviti —
Milun: Samo kad bi gazdarica htela —
Stanka: Ama, kako, deco? Govorite! Ja sam sasvim izgubila glavu!
Milun: Nije vajde... valja reći...
Jelica: Kad bi ti majka oko oca —
Milun: A mogla bi gazdarica —
Stanka: Ama, šta, deco?
Jelica: Pa da svršiš stvar!
Milun: Samo kad bi htela!
Stanka: Vi me još više zbunjujete! Sad su mi sasvim zbrkane misli! (Ulazi Teša. Svi se trgnu)
Teša (prilazeći im): Vrlo dobro! Svi ste tu!
Milun: Ja znam, gazda —
Jelica: Ti si ljut, oče?
Stanka: Tešo!
Teša (uzima Miluna i Jelicu za ruke): Odavna sam primetio, deco, da se vas dvoje rado imate. Neću, dakle, da kvarim vašu i moju sreću. Što je Bog naumio da sastavi neću ni ja da rastavim.
Jelica: Oče!
Milun: Gazda Tešo!
Teša: Ja ne znam bolju priliku, dete moje, za tebe od Miluna. Na mojim je očima odrasto, a valjda sam za toliko godina imao dobre prilike proceniti njegov rad i njegovo poštenje. Sad ako ti, dete, nisi što protivna tome (Seva očima na Stanku), ili ako ti nije ko turio kakvu bubu u glavu? (Pušta im ruke) Oboje, dakle, recite —
Jelica: Kako ti veliš, tata —
Milun: Ja sam vas, gazda, uvek slušao —
Teša: E onda nek' je blagosloveno deco! Ali, od danas prestaješ biti momak kod mene. Uzimam te za ortaka u svojoj radnji. Firma će od sad glasiti: Ortačka radnja Teše Dućandžijća i Zeta.
Milun (potresen skida kapu i prilazi te ga ljubi u ruku): Fala gazda! (Tako isto i Stanku) Fala gazdarice! (Jelica ih, takođe, ljubi u ruke)
Stanka (zagrli ih oboje): Deco moja! (U šaj mah ulazi Mata, ispod ruke vodi Savku i nosi štap. Levom rukom drži Savkinog sinčića)
Mata: Dobar dan, želim! Dobar dan! Ali — kanda je i ovde neko veselje? Neka je sretno i berićetno. (Pušta Savku i dete, a uzima štap u ruke. Svi ga začuđeno gledaju)
Teša (ljutito): Ama, zar ti?
Mata: Znam unapred šta si naumio reći, dragi moj gazda Tešo. Gazdarica je tvoja ljuta i u zavadi sa mojom budućom, a ti, opet, ljut malo na mene. Pošto sam juče isprosio ruku i prstenovao Savku a kroz koji dan — ako Bog da zdravlja — gradimo i svadbu, to kao buduće prve komšije valja da se izmirimo. S toga sam ja držao, da mi kao mlađi, valja prvi da počnemo. Naposletku, ja sam se sasvim slučajno trevio u onom društvu —
Teša: Ne spominji mi to!
Mata: Ama sam sa ostalima džumle osuđen na tri dana zatvora, koje sam zamenuo novcem na troškove itd. Naposletku, bacimo sve u zaborav (Pruža Teši ruku): pa da ostanemo ko i uvek prijatelji (Rukuju se), a već moje će biti da što više seljaka iz okruga ubuduće kupuje iz tvoje radnje.
Teša (ponosno): Ortačke radnje: Teše Dućandžijća i Zeta —
Mata: Ama, ja kad uđo' spazi' neko ljubljenje! Da nije Miluna?
Teša: U ime Božije i s blagoslovom njegovim — Miluna!
Mata (ispusti štap od radosti): Savka! Ljubi se ti tamo s gazdaricom... komšijkom... a ja ću ovamo. (Zagrli Miluna i ljube se)
Savka (Stanki): Što je bilo, bilo!
Stanka (Savki): I — ne povratilo se! (Ljube se)
Mata: E ovo ti je: „'Asan aga dva veselja gradi!" — Samo, razume se, oba veselja.
Dete: Majka.
Mata (uzima ga obema rukama za glavu): Šta je, mali? Ko ti je tata? Reci, dušo!
Dete: Ti si tata!
Mata (radosno trlja ruke): Pametno neko dete! Izvesno mu kazala mama. (Uzima s<a> zida štap, nasloni se na njega, pa ozbiljno se okrene Savki)
Mata: Pripaz' de ti, Savka, na dete, da ne kmeči! (U taj mah Jelica unosi poslužavnik i na njemu poredane tri čaše s vinom, momak drži puno staklo. U taj mah čuje se muzika, svira svatovac)
Mata (uzima punu čašu): U zdravlje sviju nas ovde koji se nalazimo. U zdravlje i naših dobrih prijatelja, drugova i rođaka i svakom bratu Srbinu i na putu i na sudu i na svakoj junačkoj raboti. Mi danas gradili ova „dva veselja" a, da Bog da, dogodine dočekali i treće. Živeli naši stariji, a i mi mladenci sa njima! (Kucaju se. Viču: Živeli! Mata počinje uz pomaganje ostalih da peva: Mnogaja leta! Ali tako, da se njegov glas najviše čuje. Dete počinje da plače)

(Zavesa)
i
Svršetak

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.