Dvanaesti čas/22

Dvadesetdruga pojava

►

Dvadeset druga pojava

MARKO, STEPAN i PREĐAŠNjI

MARKO
(skoro dovlači Stepana na pozornicu)
Ne misli o tom.
STEPAN
Ja njenog oka voleo sam gled,
Ja s njenih usta sisao sam med,
Ta ja je celim ljubljah životom!
Sad mesto svega zadah, leš i led!
JELAČA
(digne glavu; ustaje)
Stepane! spasa! Znaš li bol šta je?
Znaš li za mater, krunu, ponos, vlast?
Demon nas davi, njegova sva je
Veština gnusna, krvožedna strast
Nad našim dvorcem razavila let.
Na sve strane nas sreta smrt i sram,
Narod nas kune, mi nismo za svet.
Ala je strašno, gospodar je sam!
Kad roblje svoju podigne glavu
I koštunjave pesnice diže,
Ima li spasa? Gospodar strepi.
Na silnog usta crvak što gmiže!
Po ulicama svud je pravi lom.
O, zverskih čini! O, zverska dela!
Krv se proliva mlada i vrela,
A u grob ovaj survava se dom!
Majka je mrtva! Tako ti spasa,
Pomozi kćeri! Ne, mrtva nije!
Spasi je, spasi, od ovog časa
Srce za tebe jedino bije!
Narod, potomstvo, oprosti meni,
Baciću rado pod noge sada!
— Kad cela zemlja u porok pada,
Zar da se jednoj to brani ženi? —
O, zar je mrtva? Mrtva ona zar?
Zar ovih usta izgubi se čar?
Stepane, muže, o reci mi bar
Da nije mrtva, njenog oka žar
Da ću ljubiti. Reci, reci to!
Pa zar je mrtva? Ona da trune?
Da gasnu oči ponosa pune?
Niz grudi njene krv zar da teče?
Zar te ne boli? Zar te ne peče?
(Sva uplakana pade mu na grudi.)
STEPAN
(Teško mu je. Okreće glavu.)
JELAČA
Tebe ne boli? Dalje!
(Beži od njega.)
Srce čuj:
Zar nisi prslo? Ceo svet je nem,
Dvornice prazne, prazan put je trom,
Svi gluvi, mrtvi! Lance, vraže, kuj,
Sve ih odvedi u najcrnji mrak! . . .
U pakao! . . Majko, kad poslednji dah
Iz tvojih grudi, kao ropac jak,
Odlete nekud kao odjek plah,
Nikog ne beše da mu suza kane,
Da taj žalosni njom osvetla čin,
Nikog ne beše, kao srpski sin
Osvete žedan, da u besu plane,
Kraj mrtva tela da sa mačem stane,
Da se zakune smrću vraga zlog
Da će svetiti srce srca mog!
(Stepanu)
Ti nemaš srca. Imaš, imaš ti —
Bolje da nemaš. To je zlobe vrt
U kom se širi zavist, mržnja, smrt,
Srce u kome žuč paklena vri.
STEPAN
(potresen, stresa se)
Odlazi!
JELAČA
Kuda? Ovde mi je sve.
(S vriskom se sruši i padne na mater.)
(Tajac.)
(Hvata Germana za ruke.)
Spasi nas. Hajde. Ne marim za sram.
Spasi mi život, dići ću ti hram!
GERMAN
Kroz vrt, pa levo. . . hajde, ja put znam.
(Svi polaze ka dvornici.)
RATKOVIĆ
Praštaj, narode, i nas čeka smrt!

(Z a v e s a brzo pada.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.