[Da li grmi, il’ se zemlja trese]
Da li grmi, il’ se zemlja trese,
Il’ udara more u bregove?
Niti grmi, nit’ se zemlja trese,
Ni udara more u bregove,
Već lov lovi dete Jeremija, 5
Već lov lovi u Stare planine.
Dočuše ga Turci Bosanlije,
Opkoliše dete Jeremiju,
Opkoliše pa ga uvatiše,
Metnuše ga u crne tamnice. 10
Tamnuvao tri godine dana,
Nikoj nema od rod da mu dođe,
Sal mu dođe ostarela majka
Pa krišećim u tamnicu gleda:
— Tuj li si mi, dete Jeremijo? 15
— Tuj sam, tuj sam, prestarela majko!
Progovara prestarela majka:
— Davaj, sine, što je njima drago
Te otkupi glavu od Turaka.
— Ćuti, majko, ništa ne govori, 20
No otidi dvoru bijelome
Pa opremi konja krilatoga,
Pa ga pušti niz široko polje,
Turci će se njemu radovati.
Kad je majka reči saslušala, 25
Ona ode dvoru bijelome
Pa opremi konja krilatoga,
Pa ga pušti niz široko polje.
Opkoliše Turci Bosanlije,
Opkoliše konja krilatoga, 30
Al’ se ne da u ruke vatiti.
Progovara dete Jeremija:
— Čujte mene, Turci Bosanlije,
Puštite me iz crne tamnice
Da uvatim konja krilatoga, 35
Al’ me neće mene upoznati,
Jer sam mlogo mladi urasnuo.
Pozovite dva mlada berbera
Da mi šišav suvu kosetinu.
Puštiše ga konja da uvati. 40
Kleče dora dole na kolena,
Jeremija njemu na ramena:
— Zbogom ostaj’, Turci Bosanlije,
Evo vama sura kosetina,
A ja odo dvoru bijelome. 45
