Danak u krvi (drama u jednom činu)/3
III
IBIŠ (Čuje se najpre zveket pusata i takuma konjskih, pa kad stane glas Ibšpev s polja): Haj, momče ! Dođi konja da prihvatiš!
KNEZ SIMO (Jovu): Poteci!
JOVO (Otrči).
IBIŠ (Posle malo vremena, pošto ja sišao s konja): Jesi li tu, kneže?
KNEZ SIMO: Jesam, aga.
IBIŠ: Evo ih, tajabaše dohode, jesi li sabrao djecu?
KNEZ SIMO: Jesam, sabrao sam ih sve onako, kako je Teftiš-aga naredio.
IBIŠ (Gleda po onim ženama što su tu): Je li ovo sve selo?
KNEZ SIMO: Nije, aga, nego je narod u crkvi. Znaš, adet je, da se svak pomoli Bogu, kad će na dalek put.
IBIŠ: Nije adet, lažeš da je adet, nego... znam ja vas! Ne date da se djeca otkinu od vjere! (U tom se opet iz crkve začuje tiha, pričesna molitva, a bilo stane muklo udarati. Ibiš zaćuti i obrne se crkvi, te sluša pesmu. Kod njega se počne buditi davno neko sećanje; zamisli se duboko, a zatim diže glavu te osmatra levo i desno, pa onda upre pogled nekud daleko): Je li ova crkva stara, kneže?
KNEZ SIMO: Od bir-zemana tu je.
IBIŠ (Budeći se sve više, kao iz sna): Je li tamo iza crkve jedan potok?
KNEZ SIMO: Jeste, a za potokom stjenjak, pa onda...
IBIŠ (Mane mu rukož da ućuti, te on živo nastavlja): Pa pod stijenom vodeničište, a nad stijenom polje, koje u proljeće okiva vrijesak i kadulja, a kad ljeto pane — smilje da te zaguši... i nasred polja oni veliki stećak... pa onda selo...
KNEZ SIMO (Čudi mu se kako zna sve po redu): Znaš, aga. Sve je tako kako kazuješ.
IBIŠ (Opet se ućuti te prisluša pesmu koja se iz crkve ponovo čuje, pa onda pođe na levo, te se zagleda tamo, put potoka).
KNEZ SIMO: Gledaš, otkud potok slazi?.... Ej, tamo, od Ristovićz kuće.
IBIŠ: Od Ristovića kuće?
KNEZ SIMO (Pokazuje): Jeste. Viš, tamo, uvrh sela, pod onom liticom...
IBIŠ: Je l’ tako se zove: „Ristovića kuća?”
KNEZ SIMO: Znaš li koga iz te kuće?
IBIŠ: Ne znam... (Domišlja se). Veliš, Ristovića kuća?
KNEZ SIMO: Jes’, baš tako.
IBIŠ: A koga danas ima iz te kuće?
KNEZ SIMO: Danas?... Eh, bila je to kuća kakvijeh je malo u ovijem stranama. Pa... tako...
IBIŠ: Pomriješe?
KNEZ SIMO: I pomriješe i izgiboše i raseliše se... jedva osta kamen na kamenu. Ima još jedna udovica sa nejakim djetićem... eto, to ti je sve.
IBIŠ (Duboko se zamisli, a upre pogled tamo u daljinu, otkud potok slazi, gde je pod liticom Ristovića kuća).
|