DAVNO BEŠE...
Davno beše... još onda su crne
Bile moje vlasi,
A vetrove još dizali nesu
Česti mi uzdasi.
Davno beše!... Od jutarnje rose
Mlađa si mi bila,
Pa k'o čela pored ruzmarina
Šarne snove snila.
Mirno beše, k'o tiče u gnjezdu,
Srce ti u grudi;
Nesi znala: šta je život kleti
Šta li zlobni ljudi?
Pa još onda, kad još ni za ime
Moje čula nisi:
Nad i ponos, sreća i blaženstvo
Bila meni ti si.
Verno sam te, kao senka telo,
Ja pratio svuda;
Srce mi se topilo od milja
K'o snežana gruda.
Nesi znala, da te volim, ljubim
Ognjeno, beskrajno,
Te si zrake od mene odnela
Sunce moje sjajno!
Al' nevolje, k'o surove vojne,
Nasrnuše na te,
Crni gavran, — krvopija tuga
Klala, kidala te.
Al' oblaci stare ti već tuge
Zaboravu grede,
Samo što još iz prošlosti na te
K'o divovi glede.
Pa hoćeš li?... hoćeš li se sade
Meni odazvati?
Il' ćeš ruku, il' ćeš srce vrelo
Drugom bojim s' dati?
Il' valjda ćeš?... al' za što te pitam?
Za što li te vređam?
Zašt' sujetno teške svoje bole
Ovde da ti ređam?
Kraljica si!... na prestolu sediš
Moj zumbule viti,
Pa meni je i suviše dosta
Podnožje ti biti!
