Gušanac
| Gušanac Pisac: Branislav Nušić |
Nema starijega Beograđanina koji ne pamti kafanu "Gušanac". Ona je vec zbrisana sa lica zemljinog, ali je njen trag tako dubok da će vam i danas svako ukazati na ono mesto gde je ta kafana nekada bila i nazvati novu kafanu, koja se tamo diže, starim imenom.
"Gušanac" je bio u onoj kratkoj ulici koja od raskršća Uzun-Mirkove i Kralja Petra ulice vodi do gradske kapije. Nema na tome prostoru ni nekoliko kuća, pa ipak svaka od njih ima čitavu istoriju. A nije ni čudo, jer ta uličica, koja je danas pred gradskom kapijom, bila je stalno pred ustima gradskih topova, te gotovo i svaka stopa na tome malome prostoru mogla bi imati svoju istoriju.
U toj uličici i danas postoje dve kuće, koje su i nekad postojale i o kojima vredi kazati što, kad se već u toj okolini nalazio. Jedna je od tih kuća današnja Realka (danas Pedagoški muzej), a drugo kuća gde je nekada bio dugo godina Trgovački sud.
Realku je zidao Cvetko Rajović i, kako je ta kuća bila najbliža turskim topovima, a međutim, za ono doba veoma ugledna, uselio se odmah u nju engleski konzulat (30. januara 1860. godine). Docnije tek, posle bombardovanja, uselila se tu Trgovačka škola, poznije Realka, koja je sve do danas tamo.
Trgovački sud, najpre talijanski konzulat, zatim bugarska agencija, čuvena je kuća Vučićeva. Tu je Vučić proživeo i svoje poslednje dane. To je ona dvospratna kuća odvojena od "Srpskoga kralja" Car-Uroševom ulicom i od "Gušanca" Rajićevom ulicom. Danas ta zgrada pripada, kao zadužbina, Ministarstvu prosvete i u njoj je smešten dom studentkinja.
Kada 1858. godine Svetoandrejska skupština skrha silu sovetsku, a Stevca drznu da izbaci Vučića iz Skupštine, povuče se on u tu svoju kuću, očekujući strpljivo dolazak Milošev, koji je značio njegovu tragediju, poručujući tadašnjim vlasnicima da živ iz kuće neće izaći. I kada je Barlovac otišao da izvrši Miloševu naredbu, da pritvori Vučića, izašao je ovaj na balkon sa pištoljima u ruci i ponovo poručio Milošu da živ iz kuće neće izaći. Tada se javi knjazu poznati šef građanske garde (dobrovoljni čuvari svetoandrejevaca) Filip Stanković i on prevarom izvuče Vučića iz kuće, u koju se više nije ni vratio.
Mnogi stari Beograđani koji su preturili sedamdesetu godinu setiće se tih događaja, jer je tad masa dreždala oko Vučićeve kuće da vidi slom staroga i silnoga vlasnika. "Da - rekao je Vučić sprovođen u knez-Miloševom fijakeru - narod je kao i oblak, kuda duva, tamo se i povija."
I dok se ova sećanja o Realci i Vučićevoj kući mogu pomenuti samo radi istorije Beograda, dotle "Gušančeva kafana", tadanjim svojim životom, daje karakterističnu sliku staroga Beograda.
"Gušanceva kafana" prozvala se tako po nekom Nikoli Gušancu, terziji, koji je napustio svoj zanat pa otvorio tu kafanu, i kojega su Gušancem zvali zato što je imao veliku gušu (voljinu). Po drugoj verziji, koja izgleda takođe verovatna, to je bilo imanje jednoga od janičarskih zapovednika te je po njemu zatim i kafana ponela ime.
Kafanica je ova tada bila u niskoj dvospratnoj turskoj kućici, koja je sve doskora postojala. Kako je položajem svojim bila na raskršću dveju čaršija (Glavna čaršija od raskršća pa do Saborne crkve i Zerek od raskršća pa do današnje Dušanove ulice), to je ona još od najranijih vremena dobila karakter čaršijske, odnosno trgovačke kafane. Tu se još od početka razvijanja naše čaršije zbirao na kafu ceo trgovački svet, na čelu sa Gušom Bodi, te je "Gušanac" postao neka vrsta trgovačke kasine. Iako mala i neugledna turska kafanica, ona je postala zborište najuglednijih predstavnika tadanje naše čaršije. Tu su dolazili stari Terzi-baša, ćir Guša Bodi, ćir Atanas Pavlović, Moša Mevorah, ćir Jovica Barlovac, ćir Luča Bakalin, gazda Jova Kujundžić, ćir Fiča jorgandžija, ćir Sonda, Papa Nasko i cela čaršija od Saborne crkve pa do polovine Zereka.
Tu bi svratili ujutru rano, dok bi čiraci čistili dućane, da uzmu kafu s lokumom, tu odmah po ručku igrali bi mice i žandara i tada bi se tek razvio život u kafani. Dobacivali bi jedno drugom šale i izmišljali bi jedno drugom podvale, te bi se cela kafana orila od smeha. Znamenita je, na primer, bila partija žandara koju su tu, svakog bogovetnog dana, igrali ćir Guša Bodi i ćir Jovica Barlovac. Barlovac je bio prgav, a ćir Guša duhovit. Uz tu je partiju pristajala cela kafana, deleći se na dva tabora. Kada bi se svršilo, onda bi na račun pobeđenoga cela kafana nadala dreku i dobacivala mu dobronamerne šale, a kada bi pošao iz kafane kući, svi bi mu dovikivali: "Ua!"
Znalo se čak i ko je s kime za stolom sedeo i kakvu je kafu pio. Kad bi Gušanac još s ćoška spazio Jovicu Barlovca, na primer, uzviknuo bi još s praga:
- Sade za ćir-Jovicu!
A ćir-Jovicu su već za stolom čekali ćir Guša, ćir Jova Šapčanin i ćir Mosa Mevorah, jer su ta četvorica uvek sedeli za jednim stolom i igrali pogdekad žandara i učetvoro. To je ujedno bio najzanimljiviji sto kod "Gušanca"; sa toga stola je padala duhovita šala i pakosna zadirkivanja, na koja se cela kafana orila. A već kad bi počeli da igraju žandara, okupila bi se masa kibicera, ne toliko što ih je igra zanimala koliko da se nasmeju i da pristanu uz onog koji dobije partiju a da se podsmehnu onome koji je izgubio, tim slađe što bi se onaj više ljutio. Ćir Guša se, vele, najviše ljutio kad je gubio, a ćir Jovica Barlovac bi bio najpakosniji kada je dobijao. Zakucao bi odmah pod sto i počeo da kašlje. Uostalom, to iskašljavanje i podmigivanje bio je stalan manir za ismevanje stare čaršije. Za kim se sve ta čaršija nije iskašljala kad bi prošao kroz nju i digao glavu. Krajem pedesetih godina bilo je već mnogo cilindara u Beogradu. (Tada su rado nosili cilindere Ðoka Stanišić, Milovuk, Kosta Cukić, Jovan Gavrilović, Filip Hristić, Milan Simić, itd.) Čaršija ih nije mnogo trpela. Kad bi ko od njih prošao, a čorbadžije sedele pred dućanima, tek bi se ćir Guša nakašljao prvi, pa bi to prihvatio ćir Jovica i tako redom, od ćepenka do ćepenka, nakašljivanje bi bilo prihvaćeno od cele čaršije. Pogdekad bi, kada bi neko suviše digao glavu, ćir Guša dodao: "More kakvi su sve atovi prolazili ovom čaršijom pa nisu dizali prašinu!"
Dokle su išle šale između ovih posetilaca Gušančeve kafane, najbolje će ilustrovati jedna, koju su priredili ćir-Guši jednom prilikom, kada je na žandaru izgubio kafu. Igra se bila produžila te skoro zamračilo. Čim je Barlovac video da je tu kraj igre i da ćir Guša izvesno gubi, poslao je da mu se kupi jedna funta milikerc sveća, podelio je ove među goste Gušančeve kafane te su svi pripalili i podržavajući bakljadu, ispratili ćir-Gušu niz Zerek sve do kuće. Ni psovka njegova ni pretnja nisu ništa pomogle, bakljada se, predvođena Barlovcem, kretala lagano niz Zerek. Eto, dokle se tada išlo u šali.
O ćir-Guši se priča iz toga doba i jedna zanimljiva anegdota, koja je možda donekle i istinita, a nije isključeno da je to i jedna od anegdota izmišljenih tada kod "Gušanca" na njegov račun, jer su gosti odista bili u tako intimnim međusobnim odnosima - što je uostalom bila i cela tadanja čaršija - da su primali i dozvoljavali svaku šalu na svoj račun i vraćali je tako isto.
Tada je živeo u Beogradu starim generacijama poznati Miša Moler. Bio je prečanin, vešt majstor, veseljak i pijanica. On je prvi zaveo u Beogradu malanje soba, on je ispisivao sve firme u beogradskoj čaršiji a radio je i portrete u boji, kojima su rado naši stari ukrašavali domove. O Moler-Miši se priča kako se jedanput vraćao s večeri pijan kući idući niz glavnu čaršiju (on je stanovao u nekom kućerku ispod Mitropolije). Kako je bila lepa mesečina, toranj Saborne crkve bacio je senku preko ulice. Moler Miša pomisli da je to rov, pa kad dođe do ivice senke, on vide da će ga teško preskočiti, te se vrati jedno dvadeset metara natrag, zaleti se i preskoči bogme rov, i tako dopre srećno do kuće. Sutradan, kad je trezan prolazio tuda, on vide da nema rova i tek se tada seti da je preskakao senku.
Njemu, Moler-Miši, vele, ćir Guša Bodi naručio je jednoga dana da ga naslika i to celog. Moler Miša je hteo da mu ćir Guša pozira, ali je njega to mrzelo.
- Znaš me, hvala bogu, pogledaj me malo bolje ako si što zaboravio, ali da ti stojim jok! - veli ćir Guša.
Kako je ćir Guša dobro i pošteno plaćao, a Moler Miša uvek bio potrebit, to on požuri i onako napamet namaza ćir-Gušu u stojećem stavu i odnese sliku da što pre primi novac. Pogleda ćir Guša sliku pa ne može da pozna sebe, ni on ni njegove kalfe iz dućana.
- Majstor-Mišo, ja sam s tobom časno i pošteno pogodio da ti namoluješ mene, a ti si, brate, namolovao nekog sasvim drugog. To nisam ja i ovu sliku neću da ti platim niti ću da je primim. Namoluj mene pa evo ti pare, čekaju te usred dana i usred noći.
Moler Miša ode očajan noseći sliku sobom. Svratio je još u dva-tri dućana da se požali na ćir-Gušu, ali mu svi potvrdiše da onaj na slici i ne liči na ćir-Gušu. Tada, vele, ode on očajan kod "Gušanca" da se uz rakiju teši.
Da li je sam došao na misao da se ćir-Guši osveti, ili je nagovoren na to kod "Gušanca", nije se u tome trenutku znalo, tek Moler Miša odnese kući sliku i nastavi na njoj rad. Namoluje iznad glave jednu granu a sa strane spusti uže i obavije ga oko vrata ćir-Gušinog, tako da ispade na slici kao da je ćir Guša obešen. Tako prerađenu sliku Moler Miša odnese kod "Gušanca", gde nastade opšti i buran smeh. Ali ćir Guša, koji je dozvoljavao svojim drugovima trgovcima svaku šalu, to nije hteo da dozvoli jednome moleru, s kojim on niti je bio drug niti prijatelj. On se nije naljutio na smeh onih kod "Gušanca", ali se naljutio na postupak Moler-Mišin i ode pa ga tuži upravniku varoši što ga javno izvrgava podsmehu. Upravnik odmah i predusretljivo primi tužbu i pozove Moler-Mišu da dođe i ponese sobom sliku te da ga tu, u prisustvu ćir-Gušinom, sasluša.
Moler Miša se ovako branio:
- Ja sam odneo ovu sliku ćir-Guši i on je rekao da to nije on. Pa kako me sad tuži da ga izvrgavam podsmehu kada to nije on? Evo neka kaže sam ćir Guša je li rekao da to nije on.
- Rekao sam - potvrđuje ćir Guša.
- E pa onda zašto me tužiš?
Ćir Guša se oseti nadmudren i priznade to pošteno:
- Tako je, istina je što kaže Moler Miša i odustajem od tužbe.
To reče pa se tad okrete Moler-Miši:
- Slušaj, majstor-Mišo, ti si siromah čovek i znam da ti je novac uvek potreban. Mi smo pogodili tu sliku za tri dukata, i evo ti tri dukata za sliku i iscepaj je odmah ovde pred gospodinom upravnikom. Ali mi smo pogodili za tri dukata samo moju sliku, a ti si posle još radio, dodavao si granu i uže - pa i to je vidiš posao, a to nije ušlo u pogodbu. Zato, evo tebi još jedan dukat i za taj posao. Jesmo li se pošteno namirili?
- Jesmo, ćir-Gušo, dao si mi više nego što sam mislio. E hvala ti i oprosti.
- E ako smo se pošteno namirili, onda deder budi i ti pošten i kaži mi ovde pred gospodinom upravnikom je li to bilo iz tvoje glave ili te je nagovorio ko od onih kod "Gušanca"? Ako je iz tvoje glave, evo ti ovde pred gospodinom upravnikom kažem - praštam ti, a ako te je ko nagovorio, pravo je da mu vratim, jer nisam rad nikom da ostanem dužan.
- Nagovorio me je ćir Jovica Barlovac - odgovori Moler Miša.
- Eh, pa toliko, hvala ti, majstor-Mišo, a i vama, gospodine upravniče.
Razume se da ćir Guša sve dotle nije mirovao dok stostruko nije platio ovaj dug ćir-Jovici Barlovcu.
Ali se nije ostajalo samo pri šalama, bilo je tu i ozbiljnih stvari. Tako, na primer, niko možda neće verovati, dok se u kafani razvijao tako naivan život, da su se oko same kafane odigravali čitavi romani. Jedan od tih romana, ili bolje reći starovremskih skandala, zabeležiću sa nekoliko redaka ovde. Taj se skandal desio baš samome Gušancu. Gušanac je bio oženjen Stamenom, svastikom Dimitrija Vasića, prote beogradskog. Odmah do Gušančeve kuće bio je tada prazan plac ograđen tarabom, a na samom uglu, koji savija u Dubrovačku čaršiju (gde je sada bakalnica u Stamenkovića kući), bila je mala dvospratna kuća Spase Milovanovića, terzije, čija se žena zvala Rumena. E ovaj Spasa i Gušančeva žena počnu bogme kroz plot da se pogledaju, pa onda da se sastaju i kako se u Beogradu i onda rado govorilo o skandalima kao pribogu i danas - pukne bruka. Ni za koga nije više bila tajna da Spasa terzija živi sa Gušančevom ženom. To nije bila tajna ni za Spasinu ženu ni za samoga Gušanca. Razume se da je Gušanac nekoliko puta isprebijao svoju ženu, a Spasi pretio i batinama i pištoljem, ali kad sve to nije pomoglo, digao se te se požalio i samome knezu Milošu. Knez Miloš na najbolji i na najpraktičniji način reši taj skandal. On naredi Spasi da i dalje živi sa Gušančevom ženom, tj. da se oženi njome, a Gušancu naredi da uzme sebi Spasinu ženu i da se venča njome. Tako komšije promene žene i vrlo su lepo živeli kao komšije, a njihove žene kao komšijke.