Groblje
| Groblje Pisac: Jovan Sterija Popović |
Sladak je zaklon, kada vetar ljuti
Mora tišinu pakosno uzmuti,
I trošna lađa u najvećoj bedi
Gibelj pobedi.
Sladak je odmor posle teških muka,
Kad zlokovarstva izgnječi nas ruka,
Il’ sudbe igra, puna gorka jeda,
Duh izujeda.
Život je, druže, ovo burno more,
Oblakom teškim obastrto gore,
Gdi vihor struže, i Haribdis kleti
Propašću preti.
Tam’ zloba, zavist i kleveta niska
Zubma otrovnim dobrodetelj griska,
Tam’ slučaj preki il’ bolesti razne
Sreću nam prazne.
Strasti slepoća i nesitost želja
Lakomo srce slavoljubljem strelja;
Krade nam sanak, bode nas i muči,
Dim da dokuči.
Često oluja, kad se kloniš beda,
U kući mirno počivati ne da;
Hita bezvoljne međ metež i bunu,
Nesreće punu.
Nevinost često pod nepravdom strada,
Vrli se gaze, zlost i porok vlada. —
Tako nas život svakog poji redom
Bedom i jedom.
Mirno je groblje; večita tišina
Umorne kosti u objat’ja prima;
Nit’ sila zlobna, niti otrov gnjeva
Tamo dospeva.
Hoćeš slobodu? Naći ćeš u grobu.
Grob skida lance dugosužnom robu,
Ćuti nasilnik, nit’ oružje zveči
Prava da gnječi.
Tražiš jednakost? Ta pod zemljom vlada.
Tu svako čina preimućstvo pada;
Kralja il’ roba, ništetna il’ slavna
Sudba je ravna.
Tražiš li bratstvo? U grobu ga traži
Korist il’ glupost gdi na boj ne draži.
Tako je pravi pokoj tek u zemlji,
Beda na zemlji.
1852.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 190-191
|