Greh za greh (drama u jednom činu)/5
V
JOVAN, KATARINA
JOVAN(Isprati Nikolu, pogleda pa, pošto je izišao, teško uzdane i umoran padne na stolicu).
KATARINA (Ostane natrag kod vrata, zaplače se, pa pohita i padne na kolena pred Jovanom): Jovane!
JOVAN (Posle dugog, mučnog ćutanja i borbe): ...Mi smo je izgubili!
KATARINA (Očajno): Jovane!
JOV AN: Nesrećnica, nesrećnica, šta je učinila... I zašto, zašto ja da lažem, ja da budem saučesnik.
KATARINA (Tiho, neodvažno): Nismo je mogli odbaciti; nismo joj smeli sreću razrušiti?
JOVAN: Pa jesmo li to učinili; hoće li biti srećna kad pregazi preko greha, i preko očeve laži?
KATARINA: A šta bi bilo da si drukčije učinio?
JOVAN: Zar jedna reč, jedna lažna reč čini sreću čovekovu?
KATARINA: On je voli; zašto njegovu sreću rušiti?!
JOVAN: A nismo li je sad tek razrušili kada smo mu pomogli da je na laži zasnuje? O, Bože!
KATARINA (Posle duže pauze, tiho, neodvažno): Jovane!
JOVAN (Pogružen, oborio gaavu na ruke i teško diše).
KATARINA (Kad vidi da se ne odziva): Jovane!... Ona je još ovde... neka ide... trebalo bi da ide svojoj kući.
JOVAN (Ustaje nagao, planuo je i sav je uzrujan): Ne, ne, ona neće otići odavde, ona ne sme odneti moj greh i njime prikriti svoj greh. — Ona neće otići!... (Pođe nagao sobi u kojoj je Nina).
KATARINA (Cikne, skoči i odjuri do vrata, te stane pred njih kako bi ga svojii telom zadržala da ne uđe unutra): Šta ćeš?
JOVAN (Gnevno): Tamo!
KATARINA: Šta ćeš tamo?
JOV AN: Da iskupim, da uništim greh na koji me je nesrećnica navela svojim grehom! Moja savest,.. moje sede vlasi... zar ja... zar ja da lažem... zar ja da iskažem tako gnusnu laž, zar ja da nosim njen greh?
KATARINA (Preobrazi se, plane i odvažno): Ti, jest ti! Nosi ga, to je tvoj greh!
JOV A N: Moj?!
KATARINA: Da, tvoj, tvoj! Nije ona izvesno zgrešila zato što je pala, već zato što je volela.
JOV AN (Preneražen): Katarina, ženo! Šta je tebi? Šta ti govoriš? Volela? Koga volela?
KATARINA: Izvesno ne onoga koga smo joj mi kazali da mora voleti zato što joj je to dužnost voleti ga.
JOV AN: I to je moj greh?!
KATARINA: Tvoj... vaš... očinski greh: Vi ste ocevi utvrdili za svoje kćeri jedno pravilo, i to pravilo istovetno, nepromenjeno, važi kod svih oceva za sve ćeri. Prva ljubav... uzdasi.. zakletva... to su za vas detinjarije, sve to nije osnova za brak, sve je to prolazno. A je li tako kod svih? Jesi li ti poznavao svoju ćer kada si to gotovo, to već utvrđeno pravilo primio kao zakon? Ti si tvoju ćer vaspitao da iskreno misli, da iskreno govori i i da iskreno oseća, pa... kada je iz tih iskrenih osećaja ponikla ljubav, ti si to nazvao detinjarijom. Kada je ona padala ničice preda mnom na kolena, kada mi se ispovedila kada je rekla da ona ne može ugušiti svoje osećaje... ti si to nazvao prvom ljubavlju, potrebnim devojačkim ukrasom. Ona je pred tvojim strogim nazorima sagla glavu...
JOV AN (Upada nagao): Zato da bi je digla pred pogreškom. Zato da bi me pogledala u oči onda, kad obraz umrlja grehom, je li?!
KATARINA: Jovane, ti me ne razumeš. I ja joj greh ne praštam, ali... ti joj ne možeš biti sudija.
J O V A N: A mogu biti saučesnik?!
KATARINA: Moraš, jer si bio saučesnik i u njenoj zloj sudbini koja je dovde dovela. Moraš, ti to znaš vrlo dobro, ti si to osetio i u onome času, kada si malo pre slagao zeta da spaseš ćer.
JOV AN: (Klone, razmišlja, bori se): Pa, dobro, šta hoćeš ti?
KATARINA: Ja?... Ništa. Ja ne dam tebi da joj budeš sudija. Neka nosi sama svoj greh na duši; njena savest neka je kazni. Našto da joj kaznu otežavaš kada si joj već otežao sudbinu; zašto da joj rušiš krov pod kojim će možda kajanjem iskupiti sebi mir.
J O V A N: Ti bi valjda htela da joj oprostim?
KATARINA:Ne, nego da trpiš i ti kao što će i ona trpeti.
JOV AN (Posle duge pauze, za vreme koje se bori i razmišlja): ....
Dobro... neka bude srećna... ja ću poneti greh, ali... ja nemam više ćeri.
KATARINA: Jovane!
JOV AN: Ja nemam više ćeri, razumeš li?!
KATARINA: (Zaplače se, pođe desnim vratima, stane pred njima, pa ubriše najpre suze i pribere se, zatim ih otvori da propusti Ninu).
|