Grad bez sna

Grad bez sna Pisac: Federiko Garsija Lorka

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Stvorovi meseca njuše i kruže oko koliba.
Doći će iguani živi da grizu ljude što ne sanjaju
i onaj što beži srca razbijena srešće na uglovima
neverovatnog krokodila mirnoga pod neznim protestom zvezda.

Ne spava niko na svetu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ima jedan mrtvi na udaljenom groblju
što tri godine tuguje
zbog suvog pejsaža u kolenu;
i dete koje su pokopali jutros toliko da je plakalo
da je trebalo pozvati pse da ga zamuknu.

Nije život san. Bdijte! Bdijte! Bdijte!
Mi padamo po stepenicama da bi jeli vlažnu zemlju
ili se penjemo rubom snega s korom mrtvih dalija.
Ali nema sna ni zaborava:
meso živo. Poljupci vežu usta
u sipražje novih vena
i onaj što trpi, trpeće bez prestanka
i ko se smrti boji nosiće je na plećima.

Jednoga dana
živeće konji po krčmama
a pobesneli će mravi napasti žuta nebesa
skrivena u očima krava.

Drugoga dana videćemo vaskrusnuće osušenih leptira
i šetajući krajem obala sivih i ćutljivih čamaca
videćemo kako blista nas prsten
i kako teku ruže našeg jezika.

Bdijte! Bdijte! Bdijte!
One koji još čuvaju tragove noktiju i pljuska,
onog dečaka što plače jer ne zna izum mosta
i onog mrtvaca što ima još samo glavu i cipele,
do zida treba odneti gde iguani i zmije čekaju,
gde čeka medveđe zubalo,
gde čeka balsamovana ruka deteta
i devina koža što se opire silovitom jezurom plavila.

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Ne spava niko.
Ali ako neko zatvori oči,
bičujte ga, sinovi moji, bičujte!
Neka bude prizor otvorenih očiju
i gorkih rana upaljenih.

Ne spava niko na nebu. Niko, niko.
Već sam rekao.
Ne spava niko.
Ali ako neko ima noću suviše mahovine na slepoočnicama
otvorite kapke da vidi pod mesecom
lažne karte, otrov i mrtvačku glavu teatra.