Gospođici N*(Poklonik muza,ja i sada)
| Gospođici N* (Poklonik muza, ja i sada) Pisac: Vojislav Ilić |
Poklonik muza ja i sada
zvucima lire zdravim vas
iz okoline šumna grada,
što slavom svojom diči nas.
Kome sam gradu kao dete,
nepoznat jošte s pravim zlom,
proric'o dane slave svete
u patriotskom žaru svom.
U kom je sve što srce ište
i što napretku daje let:
različne škole i pozorište,
i viši svet i niži svet.
U kome ima sjajnih dvora,
bolnica jedna, bolnih tma,
i farmacenta i doktora,
i pored toga - groblja dva.
U kome ima gospođica
(salona naših pravi kras!),
žemanstvo, zbilja, bleda lica,
slabačke grudi, tanak glas.
Kao da svaka želi reći,
kad sa pozdravom priđeš njoj:
++Ostavi nadu, prolazeći
Stidljiva skromnost bog je moj.
Nekad sam im'o vrlo rado
ta bleda lica, slabi stas,
i zabrinuto čelo mlado,
i razneženi, tužan glas.
S hrišćanskom tugom ja sam tada
voleo burni ovaj svet,
i moja ljubav, večno mlada,
iskaše sebi srodan cvet.
To beše uzor onih dana
kad je u mladom srcu mom
treptala bleda Tatijana
i romantični Lenski s njom;
kad sam po svu noć kraj Puškina
lepota ženskih snev'o čar,
i plašio se Anjegina
i negovao srca žar;
kad sam u mraku neme noći
poznao ljubav, njenu moć,
i-ah!-zanesen u samoći
sanjao strasnu, prvu noć...
Al'vreme, vreme! Sve to presta
k'o slatki anak, slabi klik,
plačevne strasti davno nesta,
a s njome ode bledi lik!
Čedo proletnjih, blagih dana
jednom sam vid'o cvetak mlad,
pod gustim krovom brsnih grana,
što grade dubok, mračan hlad.
Nebo mu nije rose dalo,
ni životvorni sunce zrak,
Lisje mu svelo, stablo palo,
i pokrio ga smrti mrak.
I dja ga gledah ispred sebe,
i prokleh gorki život svoj,
jer ja se tada setih tebe,
uveli, bledi cvete moj.
Al'oprostite, gospođice,
što dirnuh rukom žicu tu.
Meni je drago njeno lice,
ja još jednako volim nju.
Kao sumornog Aligijeri
njenog me lika vodi sjaj
kroz osvećene rajske dveri,
gde večno mladi trepti Maj.
No dalje s tugom!...Milo dete,
tim neću da vas morim sad,
ja volim kad se nasmejete,
i mene onda mine jad.
Ja volim vaše vedro čelo
i vaš srebžrni, jasan glas,
kad detinjasto i veselo
sitnica kakva dirne vas.
Ah, sećaću se celog veka
kao prijatnog, slatkog sna,
preko jaruga i jendeka
kad sam za vama trč'o ja!
Vetar je silno poljuljiv'o
vaš tanki veo, vašu vlas,
a u zraku je odjekiv'o
bezmerno sladak, zvučan glas...
Šta li smo cveća pogazili,
to bog jedini samo zna!
No vi ste onda srećni bili,
a s vama srećan bejah ja.
Plamen je liz'o vaše lice,
disala naglo vaša grud,
a vaše kose i vitice
mrsio lahor kao lud...
I to je prošlo. Vas već nije,
kroz pusta polja bludim sam-
jesenja magla zemlju krije,
ah, kako mi je - to ja znam!
Tromo i mirno teku časi,
mladost se gubi, gine sve,
sumorna jesen život gasi,
i život, mladost, sve to mre.
Sa surih gora magla stiže,
mračan, jesenji dan je to,
jato se vrana s krikom diže
u opusteli, tihi do_
a suro nebo suze lije,
dosadno, mirno teče dan...
Ostajte zbogom, teško mi je:
mladost i život san je, san!
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, Vuk Karadžić, Beograd.
|