Gospodin Kvrgić

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Jovan Ilić
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Gospodin Kvrgić
Pisac: Jovan Ilić


Jovan Ilić.jpg

Gospodin Kvrgić

     Ah, frajlice lepa, frajlice krasna! uzdisaše jedan vickasti gospodičić na balu u T..................kavani oko jedne rumene devojčice. Ah, ne znate kako bi srećan bio, kad biste tako dobri bili, da sa mnom jedan kadril poigrate!
     A zašto ne ostroljanku ? smešeći se zapita Ružica mladoga gospodina Kvrgića. Vi ste, može biti, zaboravili lepu našu ostroljanku, šetajući se po Evropi.
     Ostroljanku . . . da . . . znate . . . eh, ta to nije igra, lepa frajlice, to je mesto, gde se igra, znate.
     Tu su se Poljaci sa Rusima igrali . . . sad baš ne znam, da li su se igrali ili su se tukli. Šarmant! to je viteški narod.
     Ko?
     Poljaci — hoću reći Rusi!
     A zašto ne Poljaci ?
     Znate . . . jerbo su Rusi njih nadigrali!
     Dakle — ako ja vas nadigram?
     Ha! ha! ha! smejaše se pomamno gospodin Kvrgić i beše skoro izvan sebe od radosti, gledajući veseli osmej na rumenim usnama Ružice. Ah — ta to bih ja želeo . . . to bih želeo! onda bih vas, lepa frajlice, pobedonosnim vencem nakitio od bisera i dragog kamenja!
     U taj mah otvore se vrata i stupi unutra jedan mlad, stasit momak u zelenoj od kadive zlatom navevenoj dolami, sa višnjevim kaftanom i dokolenicama, na kojima zlatna puca sijahu. Vezeni džemadan pokrivaše snažne grudi njegove, a viti stas obavijaše mu svileni trambolos sa spuštenim resama po dolami. Lice mu kao merdžan rumenilom goraše, i vatreni pogled crnih očiju njegovih zanese sve, osobito žene.
     Da lepa momka! povikaše one.
     Ah ! uzdahnu Ružica.
     Šta vam je, frajlice ? poplašeno zapita gospodin Kvrgić.
     Ponoć je prevalila bila, i samo još nekoliko mladih gostiju seđaše u kafani va jednim okruglim stolom, igrajući džandara.
     Ama, što se ljutiš ? povika jedai od njih, ćir T . . . ., koji, primičući džezvu k vatri, nešto gunđaše.
     Džanum, kako da se ne ljutim, de! Daj na frajlu limunadu ; daj na majku limunadu; donesi ćir T . . ., kolači ; donesi vino od Lokvu . . .
     E, nije nego : donesi, ćir T... vode ! Pij ti vodu!
     Što da pijem vodu, a? što? Sramota! hoće da jede kolači — ne će da plati ; hoće vino da pije neće da plati ; hoće da igra valcer, kadril,
lancu . . .
     Ko?
     Kvrk . . . Čvrk . . . Čvrgić ! Švaba ! Metnuo tendžeru na glavu ; obukao pantaloće i nekakvu haljinku sa rep ; zakesio bradu kako jarac ; smeje
se sas devojčići kako lud ; gleda gi kroz staklo baa!
     Ha! ha! ha ! e de-de! More, nije ono gospodin Čvrgić, nego gospodin Kvrgić, a ono drugo zove se lornjet.
     Lornjet — bornjet, Kvrgić — Čvrgić! Treba, džanum, da plati, a ne : daj, ćir T . . . . račun!
     Pa plaćao ti je čovek.
     Nećem, džanum, njegove pare — znaš?
     E to je drugo. Onda ćeš proći kao pčela na brusu. Jesi čuo, mahni se ćorava posla ! Nemoj ti sam jedan da budeš doveka filozof.
     Što filozof? Nisam ja Grk . . . ja sam Makedonac!

          *

     Dok su se oni tako u kavani inatili, spavao je gospodin Kvrgić u svome kvartiru slatko, i sanjao lepu svoju frajlicu. Njene zlatne kose, njene plave, nebesne oči, grlo labudovo i ustanca — pupoljak ruže . . . ah! ta to je sve u ovome sretnome času njegovo bilo. On je grlio njen viti stas, ljubio
njena medna usta i rumene, vesele obraščiće, i baš je osećao, kako ga ona svojim belim ručicama grli ! U ovome raju večno bi gospodin Kvrgić počivao, da ga sam bes u najvećoj od sviju dragosti ne probudi. On je žmurio i žmurio, ne bi li još jednom lice anđela svoga poljubio ; ali mu raj vrata svoja ne otvori više. Pipao je, siromah, oko sebe, i ne mogaše za dugo verovati. Najposle osvesti se, skoči s kreveta i poviče:
     »Simpatija — neizrečena simpatija! Kakva filozofija ? Kakva bogoslovija ? San — simpatija — to je prava filozofija života ! 0, blažena simpatijo! o, potpuna filozofijo života moga! frajlice moja, gde si ti ? Ti si otišla . . . odletela, ali ćeš opet doći . . . doći ćeš ti, jer si gnezdo tvoje savila na sred srca moga ! Ako je doista simpatija magnetizam, onda je zacelo i magnetizam simpatija. Onda si ti moja, naveki moja, anđele moj ! jerbo je magnetizam simpatija, ergo ; i simpatija je magnetizam.« 
     Dokle se tako gospodin Kvrgić sve više i više ubeđavao u svojim »filozofičkim osnovopoloženijama«, zora je već zabelela bila, i on sad
nađe za dobro da se mahne teorije i da se praksisa prihvati. U toj srećnoj misli ščepa brže bolje jednu saksiju s cvećem i pohita kući lepe frajlice Ružice. Otac Ružičin, koji vrlo rano ustajaše i pušaše po hodniku, videći ga gola, bez kape, u papučama, začudi se jako ; a kad ču zašto je došao, dočeka ga lepo srpski, i pomoću jakih svojih pesnica izgura ga napolje.
     Otac Ružičin beše čovek od starijih ljudi, i koliko je, po starom hadetu, ćutalica bio, opet kroz nekoliko dana sva lepa usta u Beogradu govorahu o ovom »neščastnom« događaju gospodina Kvrgića. To ga baci u vrućicu, i u bunilu, zaboravivši na skorašnje pesnice, stane opet pominjati ime Ružičino. Sirota Ružica ! Ona ništa o tome znala nije, a da je znala, možda bi se smilovala. Možda bi spustila na njega koji čarobni zračak plavih, nebesnih očiju svojih, kao Lada na dragoga
JBelja svoga ! Ah . . . ona o tome ništa znala nije, i tek je onda za to razabrala, kad je već drugome Ljelju srdašce svoje večito poklonila bila. Od silnih, vatrenih poljubaca u praksisu nije se sirota Ružica na teoriju gospodina Kvrgića ni sećala. To beše strašan grom iz vedra neba za
Kvrgića!
     Tiho, blago sunce majsko obasjavaše lepu dolinu topčidersku; još tiše iđahu iz crkve dvoje mladih, — prekrasnim vencem i proletnjim cvećem okićeni. — Da l' je istina, da l' je san? Ružica je to i Milan, lepi Milan, za kim ona na zimušnjem balu onako srdačno uzdahnula beše! Da . . . oni su se venčali .... zacelo su se venčali, a sada idu hajdučkoj česmi, da se tamo u hladu mi- risnih lipa s gajdama provesele. Na svakome licu radost sijaše gledajući divnu kitu i svatove.
     »Oj za gorom, za zelenom !« orilo se po gustoj šumi i cvetnim livada topčiderskim. A Ružica? a Milan? kao da se nikad sastajali nisu, i kao
da se nikada više rastati neće, tako su se jedno uz drugo priljubili!

          *

     Gospodin Kvrgić, koji se predigao beše, kad za ovo ču, izdahnu od muke!

Napomene[uredi]

Izvori[uredi]

  • Jovan Ilić: Celokupna dela, strana 357-362. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Ilić, umro 1901, pre 119 godina.