Gorski car/XXI
XXI
Treći je mesec kako se Đurica nastanio u Beogradu. Kad je prispeo u grad, nikome se nije obraćao za obaveštenja, nikome nije poveravao svoje tajne; sam je smišljao kako će se u ovom velikom gradu skrivati. Pa kao što ’no kurjak, koga poteraju sa svih strana, traži najgušću šumu i zavlači se u neprolazne gudure, tako je i on, nekim neodređenim nagonom samoodržanja, izabrao sebi stanište, usamljeno, sklonjeno i pouzdano... zavukao se u svoju jazbinu i čekao da padne i da se otopi sneg, da ponovo lista zelena gora, koja će ga opet primiti u svoja nema naručja...
Živeo je kao što živi zver, koja svakoga trenutka očekuje gromovito halakanje potere. Danju se spavalo a noću živelo. I život je taj bio neobičan. Najpre nije smeo ni glave pomoliti iz sobe. Stanka je izlazila i nabavljala najpreče potrebe. Posle se upozna sa Timom Banaćaninom, koji je stanovao u susedstvu. Sa njim je počeo po neki put da izlazi u kavanu, gde su se skupljali neki neobični gosti: i oni su se, kako izgleda, pokazivali samo noću, a danju se zavlačili, kao krtice, u tamne i skriven e rupe i jazbine. U ovom društvu se radoznalost smatrala za veliki prestup: živi kako znaš, niko te neće pitati ko si, ni otkuda si. Svaki je imao dovoljno uzroka da skriva svoje stanje i položaj, pa nije voleo da ga drugi o tome raspituje, niti je on sam imao volju da se interesuje tuđom brigom.
Đuricu su znali samo po imenu, razume se lažnom, koje mu je u pasošu označeno; a pasoš je glasio na Miloša Jokića iz Donje Trešnje. O čemu drugom nije ga niko raspitivao, i ako je svaki od njegovih novih poznanika mogao s pouzdanjem tvrditi, da na duši ovoga plavuškastoga visokoga mladića, koji tako bezazleno i blago gleda, leži bar jedno ubistvo. I naposletku, drugovi su se revnosno čuvali. Doznavali su iz ranije za namere policiske, pa su se složno starali da ih osujete. Ako je za tu svrhu trebalo novaca, davali su svi rado. I Đurica je u dva maha davao po dve banke, i ako mu je tražena samo jedna. I to mu je donelo lepa uvaženja u društvu.
Jedared Đurica opazi da se mlađi posetioci ove kavane, uvek u jedno isto vreme, odvajaju u zasebnu sobu, otkuda se više ne vraćaju te večeri. I on im se pridruži.
Tamo, kuda uvedoše Đuricu, uvek seđahu tri mlade ženske, zdrave i primamljive, obučene onako, kao što se nose devojke u njegovu sreskome mestu. U njegovu zatvoreničkom životu i manje zabave bile bi mu dobro došle, a ova mu se pokaza kao dragocen pronalazak, te on ne propusti nijedno veče da ne provede u ovom novom i, za njega, seljaka, veoma neobičnom društvu. Upozna se brzo sa svima ženskima, a jedna mu postade bliska, veoma mila i bliska prijateljica. On nije žalio novaca, a ona je tako rasipala čari i milošte, da je na brzo utrven put njihovu prijateljstvu. Pilo se i veselilo svako veče...
Smrklo se. Đurica se provlači pored sniskih krovinjara, zavejanih snegom; grči se pod natiscima hladna vetra, koji skida s krovova snežnu prašinu i zasiplje njome drugu stranu ulice. Pažljivo i oprezno korača momak, bojeći se i prezajući od svakoga zvuka, od svake ljudske pojave na ulici. Žurno ulazi u kavanu i, videvši sva poznata bezbrižna lica, i sam se sokoli, zaboravlja na strah i zagreva se jakim pićem.
— Ho, mladiću, ta nemoj tako žurno, — oslovi ga čiča-Tima. — Duga je noć!.. Oni tvoji već počeli tamo.
— Neka ih — smeši se Đurica, nudeći Timu duvanom. — Načini jednu od ovoga.
— Ta ne marim ti baš za finim duvanom; volim ovu trafiku. A jes’ čuo za našega Pantu?
— Jok. Šta je bilo.
— Ništ’. Uvatili ga noćas na berbi, pa će sad da se odmara u policiji. Ho maj... kako se ova mladež ne čuva!
— A ti nisi omirisao bajbok, a? — odgovori Palilulac.
— Ta ono nije da nisam, znaš... ali čuvam se.
— Baš ovi starci... — uplete se treći — sve nas kalpe da ne znamo ništa, a eto samo za tebe smo tri put kupovali svedoke.
— Eto ga sad. Ta ko kaže da smo mi krilati!
Kad se društvo zagovori, Đurica se polako izvuče i ode u drugo odeljenje, koje ga je više privlačilo.
— Maco, evo ti dragana! — viknu jedan gost, kad Đurica uđe.
Jedna plavojka, malo pogurena, jasnih i svetlih očiju, živa i strasna izraza, ustade iza stola i pođe nasusret Đurici.
— Gde si, Mišo; kamo se ? — reče ona, spuštajući mu svoju belu oblu ruku na rame i gledajući ga sa puno strasne žudnje.
Đurica se svakad zbunjivaše od ovih nežnih belih ruku, i obično mucaše tek što god u prvim trenucima, ne nalazeći reči da iskaže svoje osećanje i čuđenje.
Sednuvši na stolicu i posadivši je pored sebe, on je uze za ruku, pa stade da gladi onu meku kao pamuk kožu na ruci, potom je uze za obraze, pogladi joj meku namirisanu kosu na glavi i opet gleda i gleda...
— Ala miriše! — reče posle dužega ćutanja.
— Šta? — nasmeja se ona.
— Kosa... i sva mirišeš... Kako to?
— A zar vaše devojke ne mirišu?
— Znoj udara od njih. Al’ one rade, a vi gospodujete.
— Zar smo mi gospoda?
— Ja što ste?... Varoške...
— Lizo — viknu ona jednu drugaricu, — čuješ šta kaže Miša: njihne devojke udaraju na znoj... ha... ha...
— Prijatan miris...
Đurici bi krivo što tako rđavo protumačiše njegov izraz, i još više što tako oštro ismevahu njegove seljanke, čija mu je uspomena i danas veoma draga, pa se namršti i ozbiljno odgovori:
— One rade teške poslove, pa ne mogu mirisati kao vi, što samo sedite i nameštate se za nas ljude.
Bez sumnje bi mu se nove prijateljice dobro naplatile za ovakovu grubost, ali ih uzdrža njegova oštra zbilja, iza koje su opažale da seva nešto tajanstveno i opasno. Učiniše se da ne čuše njegov odgovor, a Maca zatraži da što pije.
Đurica je svako veče, časteći svoju prijateljicu, trošio po nekoliko dinara, te je mogao izračunati, ako neprestano stane ovako trošiti, da mu neće dotrajati novaca. Ali se on još nije za to brinuo. Zanimala ga je u velikoj meri ova novina i ove, kako njemu izgledahu, gospodske okolnosti, pa im se predao sav, ne brinući se o kraju svega toga.
— More, dokle ćemo mi ovako? — poče Maca, pošto ispi sa njim nekoliko čaša. — Što ti meni ne kažeš kako živiš, imaš li dobre zarade, pa da se uzmemo, da me vodiš odavde... da živimo zajedno..
— Odistine, zar bi ti živela sa mnom?
— Što da ne bih, samo neću u selo, nego u varoši. A imaš li ti novaca da živimo lepo ?... Ja nisam naučila da radim.
— Lako je za novac. Nego bi li ti pristala da te na proleće odvedem u moju varoš, da živiš, more, kâ bubreg u loju? A ja bih ti dolazio svaki drugi treći dan.
— Zar ne bi i ti mogao živeti u varoši?
— Ne mogu. Treba da zarađujem.
— Pristala bih, samo ako možeš da me izdržavaš lepo.
Đurica je u početku stavljao pitanja više iz radoznalosti, tek da vidi šta će ona reći, držeći da je to sve obična šala, ali čuvši njen ozbiljan i odlučan odgovor, nađe se iznenađen i začuđen.
...Ovaka varoška, zgodna kao molovana, pristaje da ide za njim, kud god je on povede (samo ne u selo) i da živi samo za njega!... Kako li bi to izgledalo ? Namesti je on, recimo, kod... gde bi to moglo ?... sve jedno, Novica bi joj našao zgodno mesto, on zna svaku kuću. Pa tako... on bi dolazio noću... krišom... ne bi niko znao... A Stanka? The, pa ništa! Kad se vrati u goru, ako mu bude do toga, on će već smisliti kako će to narediti, a zasad će da je održava u toj misli... Godi mu to veoma, da je još odsad smatra kao svoju, sasvim svoju...
— Ja, vala, hoću, samo da čekamo do proleća, jer se pre neću vraćati. Dotle ćemo sve ’vako zajedno... Ti da si moja odsad... neću ni s kim drugim, znaš...
— Evo ruke! — odgovori ona, pa mu se ushićena i vesela baci na grudi.
A Đurica mišljaše da plovi po nebu i da niko drugi ne zna za ovako uživanje. Onamo jedna venčana, da ga prati na tešku putu, da se nađe u zlu i u dobru, kao verno pseto, koje samo zna da sluša, ne tražeći za to nagrade (tako je on mislio...). A ova za vesele dane, kad ne zna kud bi se okrenuo, kad oseti potrebu da otvori celo srce, da se nauživa i proveseli... Divna li života!...
»...Ali ko zna... dugo je još do proleća. Dotle ću se sit nauživati, jer — kuršum je pred očima svakoga dana!...«
Tako mu prolažahu dani, dugi, dosadni, teški...
Jedared ga, preko običaja, poseti Tima, rano u zoru. Behu prošli božićni praznici. Oko prozora zviždi i besni studeni vetar, gruvajući u slabu krovinjaricu, odbija se od zamrzlih zidova i s divljim i besnim fijukom juri preko ulica, preko stogova, preko čista polja... Đurica slatko spava posle sinoćne pijanke, videći u snu čitav harem varošanaka, koje se otimlju o njegovo milovanje... Ali kroz san oprezno uho hajdučko čuje neki hod pred kućom, i kad iznenadni gost lupnu na vrata, Đurica već beše na nogama. Pokuša da razgleda dvorište kroz prozor, ali se na stakletu uhvatio debeo sloj leda, kroz koji jedva prodiraše slaba svetlost zimnje zore.
— Vidi-de ko je to — reče on Stanki, oblačeći se žurno.
Stanka iziđe, i malo potom stade neko da otresa sneg s nogu, pa se onda pojavi Tima na vratima. Njegova neobična ozbiljnost uplaši Đuricu, zbuni ga, te ne umede odgovoriti na pozdrav, ni ponuditi gosta da sedne.
— Ho, ljudi, ala ovo seče — veli Tima, razgledajući gde bi se moglo sesti, pa ne videći nigde stolice, spusti se na pod do peći.
— Ta neka me, snaho, mogu i ovako — odgovara on Stanki, koja mu nudi jastuk. — Naposletku ne branim... A ja do tebe... znaš... hteo sam i noćas da dođem, pa velim neka ga nek spava.
— Da nisi što doznao?
— Raspitivala je juče policija za tebe... Znaš... mi se čuvamo, ali i oni ne dremaju. Opazili su te, doznali da mnogo trošiš, a ništa ne radiš; a kad to dozna policija, ho maj... Danas će ti sigurno učiniti »fizitu...«
— Šta veliš, more, je l’ to šala? — viknu Đurica.
— Imaš li ti pasoš?... Znaš... ja te ništ’ drugo ne pitam, to nije naš običaj. Ali, ako si zaslužio porotu, ne čekaj policiju... Pasoš ti možemo nabaviti..
— Imam pasoš, ali kud da idem ?... Ne bih voleo da imam posla sa policijom.
— Mi imamo društva u Smederevu i Šapcu, pa ti samo izberi gde ćeš, a mi ćemo te preporučiti.
— Teško je sad otići do Šapca, nego da idem u Smederevo. Kaži mi samo gde ću naći vaše društvo.
— Samo pitaj za Julinu birtiju, kod »Čokota«. Nađi gazdaricu Julu i kaži joj : pozdravio te Tima, damu čuvaš ribu i tikvaru, pa se ništ’ više ne brini. A sad da idem i ja... Ho maj... kako je zgodno da se sad putuje, dok spavaju gospoda policajci! ... — reče on kao uz reč, ali pogleda Đuricu značajno.
— E, ’vala ti, čiča, kô bratu! Neću ti ovo nikad zaboraviti — odgovori zbunjen Đurica.
— Ta ma’ni, čoveče ! Samo se ti požuri! — reče Tima, izlazeći iz sobe i pipajući po mračnom hodniku.
Posle nekoliko minuta Đuričin stan beše prazan, a Đurica i Stanka ostavljahu iza sebe poslednje kuće beogradske.
Kad dođe činovnik policiski da raspita za Đuricu, nađe mu vrata na stanu otvorena, u peći još tinjaše dogoreo panj, a u sobi po podu behu razbacani komadi hleba i pečena mesa, neke krpe i stara ponjava, raširena preko slame. Tada beše jasno, kakav se stanovnik skrivao u ovoj jazbini.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|