Gorski car/XVII
XVII
Đurica i Pantovac ostadoše kod Jova i na prenoćištu. Đurica i Stanka odneše ponjave u kukuruz ispod kuće, pa tu, pod jednom kržljakom, divljakom, namestiše postelju. Pantovac se zavuče među krstine više kuće, a Jovo sa čeljadima, kao obično, leže na dvorištu pred kućom. Iza Bukulje pojavi se sjajno crvenilo, kao od ogromna požara, pa mu se zraci razmicahu sve više i sve dalje, dok iza gore ne ispliva pun sjajan mesec, te prosu bledu svetlost najpre po vrhovima drveća i bregovima, a posle sve niže i šire, dok sa visine ne osvetli sav vidokrug. Oštar hladan planinski vetar zanjiha lisje i vrhove kukuruza, te nad glavama sakrivenih begunaca zabruja čudna noćna pesma, puna neke mile i sumorne sete, nekoga nerazumljivoga i blaženoga duševnoga straha.
— Što nije svakad ovako ? — prošapta Stanka, grčeći se i pribijajući se uz Đuricu, navlačeći sve više tanku oštru ponjavu. — Da mi je ovako da proživimo koji mesec dana zajedno, pa posle ne marim, nek poginem.
— I sve ovako da sija mesec, da pirka vetar, a mi da ćutimo pokriveni u kukuruzu, je li? — odgovori Đurica, prebacivši ruku preko nje.
— Jest, sve tako.
— E, Stale, nismo mi za to rođeni, za takvo uživanje i odmor, nego za nevolju, za večitu nevolju... Ej-haj!... — uzdahnu on posle neke teške i gorke misli.
San stade da ih obuzima oboje, i oni zaspaše.
Pred zoru, kad stadoše zvezde jedna po jedna da se gase i neko nejasno bledilo da se navlači po nebu, Đurica se trže; probudi ga nekakvo šuškanje i šaputanje, koje se čulo ozgo, od dvorišta. Sede na postelju, dohvati pušku, pa stade da sluša. I Stanka se prenu, pa videvši ga tako na oprezu s puškom, skoči uplašeno.
— Šta je to? — zapita ona poluglasno, osvrćući se oko sebe.
— Pst, ne govori! — prošapta Đurica, pa se podiže na noge. Perje kukuruzno zašušta i zatim se ču tiho zviždanje, koje najviše podsećaše na pištanje uhvaćena miša. Đurica dahnu dušom, odgovori istim znakom i zadovoljno, posle bezuzročna straha, sede na postelju.
— Što li je to Jovo poranio ? — reče on. — A ja mišljah drugo...
— I ja mišljah... — odgovori Stanka, ali ni ona ne iskaza svoju misao, koja se, bez sumnje, ticala žandarma...
Kroz kukuruze približavahu se i provlačahu se tri čoveka, koji neobično izgledahu u ovoj polutami. Đuricu nehotice obuze jeza; on opruži pušku i stade da se privlači krušci.
— Jovo, jesi li ti ? — zapita on poluglasno, kad se oni iz kukuruza približiše.
— Mi smo, naši smo... — ubrza Jovo s odgovorom, videvši pruženu pušku. Za njim iđaše Pantovac i još jedan čovek, u kome posle Đurica poznade Vujova sinovca, mladića.
— Šta je ? — zapita Đurica ustajući.
— Brže, pobro, dušu li mu... danas ćemo u zečeve — reče Radovan smejući se i češući potiljak.
— Potera!... Vujo poslao ovoga... — odgovori Jovo.
— Kazao ti čiko da begate na Korušac svi troje, čim vas nađem — progovori mladić brzo, dišući naglo posle umorna i duga puta. — Čim svane, krenuće se ceo srez osim naših sela... još sinoć su svi skupljeni i sad su tu negde blizu.
— Hoće li svi pravo ovamo? — zapita Đurica, tražeći oko sebe kapu, osećajući da mu noge dršću od ovoga iznenadnoga glasa.
— Jok, jedni će na Radovanovo selo i Brezovac, a drugi će ovamo. Ovi će se skupljati ispod Bukulje, ali mesto nije određeno. Čiko se boji da ne bude dignut i kačerski srez, pa veli da dobro pazite kad naiđete na Kačer... Kazao vam da se prikrijete na Korušcu, dok ne vidite šta je bilo sa poterom, pa onda idite pravo Štuloviću.
— Hoće li nam on šiljati još koga?
— Javiće on sve. Kad se svrši potera, veli, biće najzgodnije da odmah počnete ono što ste ugovarali. I to će javiti.
— Znam, znam... dobro! — odgovori Đurica. — Ti sad gledaj kako ćeš se provući, a mi odosmo. Stanka, spremaj se!
— Šta ću se spremati, no hajde da idemo — odgovori ona, a u oku joj zasja neobična radost. »To je ono! Počinje se« — pomisli ona, obuzeta velikim uzbuđenjem zbog ovih neobičnih prilika.
Radovan obesi torbu, u koju je još sinoć spremljeno sve što treba gladnim i žednim putnicima, pa se onda svi troje okretoše potoku i požuriše niz brdo.
— Samo da pređemo potes pre videla i da se dohvatimo reke — prozbori Pantovac zabrinuto.
— Ne brini, preći ćemo — odgovori Đurica, pa svi troje ubrzaše korak.
Kad stigoše potesu, beše već svanulo. Sad se moralo ići čistinom, jer potok, krivudajući kroz njive i livade, ne imađaše ko ritom ni šiblja ni drveća, a i korito mu se beše gotovo izravnilo sa livadama.
— Ovuda se mora trčati; nema šale — reče Pantovac. — Snaho, ti napred, pa potrči! — viknu on namrštivši se i promrmlja nešto u sebi, što ne beše za Stanku povoljno.
Stanka ga samo pogleda, pa prođe napred i potrča tako brzo, da Pantovac, koji trčaše za njom, stade izostajati.
— Lakše, ne mora baš tako brzo — progovori on.
Ne ostade im više od stotine koraka do reke. Najedared Pantovac pogleda u levo, pa, videvši ono, čega se najviše sad bojao, povika:
— Lezi ! Lezi !
Stanka ne pojmi odmah na koga se odnose te reči, pa se u trčanju osvrte i vide da su obojica prilegli po samom potoku.
Toga časa i Đurica joj mahnu rukom, te ona brzo leže, pa stade da se osvrće oko sebe, čudeći se šta rade njih dvojica, kad nikakve opasnosti nema. Videći da oni gledaju sve u levo, pogleda i ona istim pravcem i — sledi se...
Tamo daleko, na kraju potesa, izdiže se veliki go hum, po kome su se prostrle zelene Pašine Livade. Po vrhu huma vide se jasno gomile seljana, sa belim košuljama i crnim gunjevima i jelecima, kako se žurno primiču k selu. Vidi se i konjanik, koji se spušta kosom, idući pred njima.
Pantovac čekaše da potera siđe u dolinu, da mu se izgubi iz očiju, te da se oni neopaženi dohvate reke. Tako su bili mnogo pouzdaniji, no da ih opazi potera i da se krene odmah za njima. Račun je bio dobar. Čim potera siđe sa huma i zapade u dolinu, begunci poskakaše i za jedan trenut dohvatiše se reke.
— E, danas jevtino prođosmo — reče Pantovac, umeravajući hod. — Ha, snaho, dušu li mu!... Šta veliš sad?
— Ja, vala, ništa; a vidim da se ti više od mene plašiš.
— Kako to?
— Šta ste polegali kâ zečevi, kad su ljudi daleko od nas.
— Ha-ha-ha... — nasmeja se hajduk. — More ti si žešća od moga pobratima. Čuješ, da povedemo i nju na poharu.
Đurica se nasmeja i pogleda Stanku.
— Ona to i traži jednako — reče on.
— Pa lepo, bolan. Eto, ja ću kidisavati na decu i ukućane, a ti sa njom drži i napadaj gazde.
— To neću — odgovori Stanka. — Ja ću vas samo pratiti, a vi vršite vaš posao bez mene.
— Pa šta ćeš ti za to vreme da radiš?
— Ništa, čekaću vas negde u potoku ili u šumi.
— A, tako bi i moja baba, da je živa, mogla hajdukovati...
— Stoj ! — viknu Stanka, osvrćući se oko sebe, kao da traži kakvo oružje. — Stani de, da ti pokažem ko liči na tvoju babu — dodade ona, saginjući se da dohvati kamen sa potoka...
— Hajde da se izmiče! — progovori Pantovac sasvim drugim glasom, želeći da prekrati neprijatan spor u ovakvu vremenu, gde je dragocen svaki trenutak.
Svi troje pređoše reku, dohvatiše se guste klenovičke šume, koja se pružila do blizu Kačera i požuriše da se što pre dohvate rudničkih ogranaka, koji su u drugom okrugu, gde će, bez sumnje, biti izvan svake opasnosti.
Klenovička šuma pružila se po jednoj dugoj strani, koja je ispresecana jarugama i kosama. Begunci su svakoga časa morali da slaze u jaružice i opet da se penju na kose, koje su se otegle niza stranu. Beganje je bilo teško i umorno, ali kad se bega od velike opasnosti, onda se nema kad misliti o umoru.
Kad dođoše ispod gologa presedlastoga prevoja, kojim se prelazi otud iz Šumadije u rudnički kraj, begunci se zaustaviše na jednoj strmoj kosi, koja beše obrasla gustom gorom i šibljem. Trebalo im je odmoriti se i dušom dahnuti, jer ih umor savlada. Zavukoše se u gust šibljak i posedaše jedno do drugoga. Pantovac odmah izvadi pljosku i nateže.
— Dede, pobratime; ne znaš kako je ovo dobro za umorna čoveka — reče on, pružajući pljosku Đurici.
— More ostavi me, nije mi sad do toga — odgovori Đurica ljutito, ne gledajući ni u koga.
Pantovac, kao čudeći se i sažaljevajući ga, vrati pljosku u torbu. Njegov pogled kao da govoraše: »Ja ne znam za takvu opasnost ili ljutnju, zbog koje ne bih mogao probati ovako lepu mučenicu«.
Tada svi troje polegaše i ućutaše.
Đurica, legnuvši na leđa, ugleda zeleno i gusto lisje bukovo, koje se raširilo i visi pred njegovim očima, ali mu ono sad izgledaše kao da je izraslo iz neba, pa visi nad njim. Kroz lišće vidi jedan beo usamljen oblak, koji plovi gore po čistom plavetnilu, pa mu izgleda da i on i lisje nad njim plovi, I čisto oseća kako promiče kroz blagu šumsku hladovinu.
»Ala bi lepo bilo, kad bih imao krila« — pomisli on u sebi. — »Ih, kako bi se letelo. Legneš ’vako, a ono ide, ide, ide... a ti samo lezi, maši krilima i uživaj... Kud li putuje onaj oblak i šta li je tamo kud on ide? Raj ili pakao ? — Jedno mora biti, jer znam, kad je ono popa pod zapisom govorio o raju i paklu, on sve pogleda u nebo. Šta li je tamo, kako li se živi?... Kud li ću ja... a, istina jest: kud li ću ja? Jamačno u pakao, neću valjad’ u raj, kad sam tolika čuda činio. Ala li će da peku, bre! ... Ako, vala, i zaslužio sam, a dotle ću bar da gledam da zaslužim još više, neka znam zašto se mučim... A Stanka, gde li će ona ? I ona će sa mnom... Istina, ko zna gde li će ona ?... Možda će i u raj ?... A jeste luda, pôs joj njen, U malo ne kidisa na čoveka! ... Vidiš, i to se mora narediti, mora joj se nešto učiniti da drugi put to ne radi. I mene onda na reci u mal’ ne ubi !... Čudna je! ... Samo da je pobratim ne omrzne, da je ne može gledati. No, već ja ću to udesiti. A šta ono drugo beše, ono lepo što sam mislio ?... Oblak pliva... ide u raj, a jest, o raju. Ko li je tamo ? — Moj tata izvesno, a i svi stari Dražovići... Istina jest, više nema nas Dražovića. Ja ću poginuti, to je već izvesno, a ja sam poslednji, dece nemam... a ono«... i, kao uboden, skoči i razgleda oko sebe, pa se naže nad Stankom, koja ga pogleda kao krivac pokajnik.
— Stale, tako ti svega što ti je najmilije na ovom svetu, je l’ istina što si mi pre kazala? — prošapta on nad njom, a u očima mu zasja velika neizmerna žudnja.
— Šta? — reče ona začuđeno.
— Znaš... da si teška... — odgovori on i pocrvene.
Ona ga pogleda pažljivo, kao da beše rada videti unapred: kako on misli o tome, da li se raduje ili mu je krivo? Kad mu je pre mesec dana saopštila svoje otkriće, baš tada ga odazvaše nekud, a posle nikad ne započinjahu govor o tome. Stanka je mrzela na ovo svoje stanje, i mislila je dosada da je i njemu mrsko, pa neće ni da govori o tome. Ali sad, ova blažena i srećna žudnja, koja se viđaše na licu mu, kao da ne dolazi od mržnje, već naprotiv...
— Što ću te lagati, zar je meni milo! — odgovori ona i začudi se, kad se on namršti na njen odgovor.
— Što ti nije milo ? — reče on čudeći se.
— Zar smo mi za to... i našto će nam deca, kud ćemo ih ?
— Kako, bolan — prošapta on, bacajući pogled na Pantovca, čije se grudi odizahu kao mehovi. — Znaš da ćemo da se sklanjamo, da se negde nastanimo, pa da živimo...
U taj mah nešto šušnu više njihove glave. Oni ne opaziše, ali Pantovac lagano podiže glavu i oslušnu, pa, kad se šuštanje ponovi, on skoči i pruži pušku. I oni oboje poustajaše i pogledaše uplašeno iz svoga zaklona. Šuštanje dolažaše ozgo, sa vrha strane i sa više mesta, iz čega oni zaključiše, da gore idu ljudi ili stoka
— Da se beži sa kose: ovo je nešto opasno — reče Radovan.
Podizaše se i žurno siđoše u jaružicu, koja je gore pri vrhu imala dva kraka, upravo dve provalije. Više sastavaka opaziše najpre jednu, zatim više belih seoskih košulja, ugledaše i poneku pušku. Sad nije bilo sumnje da su opkoljeni poterom. Ostaje im još samo potes, gde ih je, na onoj čistini, najlakše pogoditi iz puške, i reka koja krivuda između potesa i šume. Ali ko zna da nije lanac od potere već sišao do reke. Imali su, dakle, još samo dva načina: ili da opet udare rekom, gde su mogli naići na poteru, ili da se zavuku tu negde u šibljak i da ćute, pa, ako ih opazi potera, da skupo prodadu svoje glave...
— Šta ćemo sad? — reče Đurica bledeći, osvrćući se plašljivo oko sebe. — Vidiš li sad! — viknu ljutito na Stanku. — Ja ti lepo onomad velim da te vodim u Vojkovce...
— Ostavi to! — prekide ga Pantovac. — Zar ne vidiš da se mora ginuti.
»Šta to veli on ? Kakva pogibija? Ko će da gine ? Jest, mi ćemo da ginemo i ... i ja ću da poginem !«... — pomisli Đurica, pa stade još pažljivije da osluškuje ono značajno šuškanje.
— Da begamo niz reku — reče on gotovo nehotično, tek samo da što kaže i da govorom odagna strah, koji ga obuhvataše.
— Hajde, vala; jednom se mre! — odgovori Pantovac, sevajući očima besno. — Podaj i njoj što u ruku — reče on zagušenim glasom, gledajući na pojas Đuričin.
Đurica izvadi revolver i dade ga Stanki, pa onda okretoše jarugom k reci. Tek što koračiše dva tri puta, a ozgo više provalije neko povika iz svega glasa:
— Eno ih! Pucaj!
Odmah zatim razleže se pucanj i više njih prozvižda kuršum. Kao da to beše signal usamljenoj i uspavanoj gori da oživi. Odjednom se sva gora prolomi od vike i pucanja. Kuršumi stadoše da lete i zvižde oko njih i više njih, otkidajući grane, koje lako padahu pred noge im. Ponegde kuršum lupi u bukovo deblo, i tu se odjednom zabeli vlažno drvo.
Begunci potrčaše iz sve snage, onako, kao što može potrčati čovek, koji beži od smrti i zna da mu samo noge mogu pomoći. Napred trčaše Đurica, preskačući lakim elastičnim skokovima sve prepone, koje mu behu na putu. U desnoj, opruženoj niza se ruci, držaše položenu pušku, a u levoj, stegnuvši revolver, preskakaše rupe i kamenje niz jarugu, dok ne okrete rekom duboka korita, koja beše obrasla gustim šibljem i vrbakom. Za njim, sve u stopu, trčaše Stanka, pogledajući češće u levo, otkud se čulo vikanje i pucnjava. Pantovac, težak i trom, izostajaše sve više od njih, ali i on živo skakaše, stajući delim stopalom na skokovima.
— Pucaj ! Ne daj ! Ua! — viču stotine grla.
— Gru... gru... gru... — prašte puške po zelenoj gustoj gori.
— Levo ! Stranom! Za njima! — viču kmetovi.
I ceo, dug lanac ludi, zbijajući se u gomile, juri na niže stranom da preseče put zlikovcima i da ih stigne. Ali nad provalijama zastaju svi i, u onom uzbuđenju, ne mogući trčati dalje, a ne znajući šta da se radi, okupiše opet svi u pucanje i viku.
— Okolo! Zaobilazi! — viču kmetovi, i gomile se dvoje : jedni trče uz brdo da obiđu provaliju, pa da opet slaze pred begunce, a drugi se vraćaju natrag da siđu k reci, pa da trče za beguncima. I jedni i drugi viču iz glasa.
Ova vika pomože beguncima. Pantovac jednako osluškivaše i odmeravaše uhom dokle se potera rastegla, pa, kad opazi da sva vika sve više ostaje iza njih, zasijaše mu oči radosno, jer pojmi da su iskočili iz lanca i da su, prema tome, pobegli od opasnosti.
Kroz četvrt časa hajduci pregaziše Kačer više gvozdene brane i dohvatiše se gustih rudničkih ogranaka.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|