Gorski car/II
II
Prođoše dve godine posle ovih krstonoša. Đurica postade najkršniji momak, ali mu spoljašnji izgled ne donese uvaženja i ugleda među momcima, kao što bi to bio red u običnim prilikama. Beše to stasita i retka pojava. Visok, snažan mladić, široka čela, gustih povijenih obrva, ispod kojih sevaju dva zelenkasta oka, za koja narod veli da igraju kao na zejtinu. Oči mu, na prvi pogled, iskazivahu neizmernu pitomost i blagost, neku bolećivu dobroćudnost, koja se često može opaziti kod ljudi zelenkastoplavetnih očiju. Ali kad se malo pažljivije razgledaju one jedva primetne bore oko krajeva očiju, koje izdaju lukavo i podmuklo srce, i kad se čovek malo bolje zagleda u ono neobično sevanje očiju mu, moći će bez dvoumice pogoditi, da Đurica neće ići običnim tragom svih seoskih momaka, već je njegov put odvojio od ostalih. Nu imađaše on još drugih karakternih osobina. Donji mu deo lica sa vilicom beše znatno isturen napred, te ispoljavaše preku i strasnu prirodu, ali je on, jednim blagim pogledom svojih velikih očiju, umeo da prikrije tu osobinu. Samo ga često izdavaše nervozno trzanje viličnih mišića, koje je otkrivalo usiljenu i nemirnu unutrašnju borbu. Takva glava beše usađena među širokim i snažnim ramenima, a celo mu telo držahu neobično razvijene i elastične noge.
Đurica je veoma cenio svoje telesne osobine i svoju retku snagu, pa je prema tome podešavao i svoje držanje i odelo. Kao siromah nije se mogao isticati bogatstvom odela, ali je i onu sirotinjsku odeću umeo tako vešto namestiti na sebi, da je svakome, i po njoj, padao u oči. Na glavi je nosio dubok ves, nemarno zaturen k potiljku, te ga je crna duga kićanka bila po plećima. Bela konopljana košulja, izvezena po nedrima i ogrlici, vazda mu je bila za šaku dve više kolena, zbog čega su ga stariji ljudi zvali »onaj kusi«, a momci bi se rado ugledali na njega, jer držahu da mu onakav kicoški izgled najviše zavisi od kratke košulje, ma niko se ne usudi kršiti adeta, koji vlada u celom okrugu. Nosio je vazda dokolenice, povezane šarenim podvezama, o kojima su visile po tri kićanke, a preko dizluka — čarape za šaku duže od obične mere; zbog toga je i kajišâ imao pet šest uvojaka više no obično. Opasivao je oko sebe dva široka pojasa, pa širok kajiš sa dva uboda, o kome je visio, niz bedra, lep belokorac u pakvonskim kanijama. Jelek mu beše lepo srezan, priljubljen uz telo, išaran crnim gajtanom; iz njegova džepa je spreda visio beo rubac. Prema takvu stasu Đurica je podešavao i svoje pokrete. Koračao je brzo i lako, ali je pri tom nekako odsečno izbacivao noge unapred, te mu se celo telo treslo u hodu, i time još jače isticalo njegovu neobičnu snagu i jedrinu. U kolo je stupao gordo i drsko, i kad god se hvatao do momaka, video mu se oko usana podrugljiv osmeh. Ali čim bi se koja viđenija devojka do njega uhvatila, a to je vrlo, vrlo retko bivalo, on se odjednom sav menjao. Razlilo bi mu se tada po licu tako veliko zadovoljstvo, da izgledaše drugi čovek. Nu devojke su ga izbegavale, kao i momci. Plašio ih je najviše njegov rđav glas u narodu, ali je i u njegovu držanju i ponašanju bilo nečega, što ih odbijaše od njega.
Đurica je opažao ovo opšte neraspoloženje prema sebi, pa se postepeno i navikao snositi one značajne i podrugljive poglede seoske mladeži, koji se njega ticahu. On se staraše samo da ne pokaže kako mu to teško pada, a već sa svoje strane davno je resitio račune sa društvom. Ugušio je u sebi i najtajniju žudnju za društvom i njegovim životom. Samo jedno nije mogao ugušiti. Ali tu bi se već morao boriti protiv prirode i protiv sebe sama. Žudio je za lepim ženskim svetom. Još za ovo vreme, pod uticajem kakvih lepih očiju, on se mogao izmeniti, mogao je postati drugi čovek. Ali takve ga oči ne pogledaše.
A behu dva oka, dve ljute guje, pod čijim se sevanjem ovaj grubi junačina topio i postajao mekši i pitomiji od svake devojke. Čudna behu ta dva oka. Iz njih je sevao takav ponos i tako jasno saznanje svoje nadmoćnosti, da ne beše momka, koji bi osećao snage i odvažnosti da ih slobodno i otvoreno pogleda. Još nijedan momak ne mogaše pouzdano kazati kakve su oči u Stanke Radonjića: crne ili graoraste ili, možda, zelenkaste?... Đurica ih je samo jednom sagledao, kad one ne behu upravljene na njega, i više ih nikad nije smeo pogledati. Kad je Stanka u kolu, Đurica se retko hvatao. Voleo je da je posmatra sa strane, da uoči svaki njen pokret, svaku osobinu čudnoga joj stasa. Kad bi je opazio gde u polju ili u selu da mu ide na susret, svrnuo bi ma gde, samo da izbegne onaj ponositi pogled, koji uništava čoveka.
Đurica je imao naročiti razlog, sa koga je izbegavao pogled Stankin. Svačije drugo tuđenje on je vraćao odsudnim preziranjem i nekom, neobičnom za seljaka, ponosnom ohološću; ali jedan takav Stankin pogled, u kome bi on mogao pročitati one iste izraze, koje čita u pogledima većine devojaka i momaka, takav pogled ne bi podneo, on bi ga uništio ili doveo do ludila. Đurica ne osećaše u sebi snage da podnese toliko nečuveno uniženje, koje bi stajalo u suštoj protivnosti sa celim njegovim osećanjem, sa svima njegovim lepim snovima, sa jedinom svetlom i slatkom stranom života njegova. Zato je izbegavaše svuda, a ona, s toga, i ne sanjaše šta se zbiva u duši njegovoj. Stanka ga je znala po razgovorima drugih devojaka i gledala je na njega kao na Đuricu Dražovića, čiji je otac umro pod nadzorom, a nikad joj i ne pade na pamet da pogleda na njega kao na momka.
Stanka nije bila toliko neobična po lepoti, koliko po naravi svojoj. Beše to tako samovoljna i ćudljiva narav, kakva se i među ljudima retko nalazi. Još iz detinjstva ona beše čudnovata i osobita i ne nalikovaše na drugu decu Marka Radonjića, niti na druge seoske devojke: beše u njoj mnogo neke neobične oholosti i samostalnosti, neke ćudljive tvrdoglavosti. Pa da je bar iz kakve bogate kuće, mogla bi se još i razumeti njena oholost, ali Marko beše veoma tanka stanja, tek pobegao od sirotinje, a ne stigao u bogataše. I on se sam čudio naravi svoje kćeri.
Jedared naiđoše na selo kurjaci. Svaki, ko imađaše stoke, morade noćivati u oboru i toru, da bi sačuvao svoj mal od nezvanih krvožednih gostiju. Markova kuća beše blizu jedne jaruge obrasle šumom, koja predstavljaše živu zgodu za kurjačke noćne napade. Čim se čulo za kurjake, odmah isto veče Stanka zatvori ovce u obor sa volovima i kravom, uze šarenicu, guber i sekiru, pa ode i leže među ovce. Čekala je tri večera uzalud. Četvrtog večera, oko ponoći, uznemiri se stoka. Ovce pođoše i okretoše glave niza stranu. Stanka se polako pridiže ispod gubera i, posle kratkog čekanja, ugleda dva velika kurjaka gde se privlače oboru. Ovce pokušaše da iskaču, ali vrljike behu visoke; goveda se ustumaraše po oboru. Stanka dohvati sekiru, navuče na sebe guber i saže se uz vrljike, od kuda kurjaci dolaze. Već su se jasno videla četiri svetla oka kao žeravice. Kurjaci se približiše oboru, pa stadoše da razgledaju stoku, jer i oni ne uskaču u obor gde ima volova, naročito bikova. Ovce, od straha, jurnuše na ogradu i time nadražiše kurjake, te se jedan od njih zaleti prvi i skoči na čatal. U isti mah sevnu sekira prema mesečini i lupi u kurjačku glavu, koja beše naslonjena na vrljiku. Kurjak se mrtav sroza niz vrljike, a onaj drugi klisnu i nestade ga u šumi.
— O tajo! — viknu Stanka nekoliko puta iz obora, dok joj se otac ne odazva. — Odi, deri kurjaka dok je vruć; bojim se nećeš moći sutra, kad se ohladi.
— Kakvog kurjaka, 'natema te ne ubila! — odgovori bunovan i začuđen Marko.
— Ja, vala, jednog ucoljah, pa ako ti treba koža, odi oderi ga...
Drugom prilikom razgovarahu se devojke o drekavcu. Behu izišle da beru lešnjike, pa ih pri povratku zastade prvi suton. Sa njima beše i Stanka. Čim poče da se spušta ona nema tama na šumu i livade, devojke se prigrčiše jedna uz drugu, pa počeše one obične priče o vampirima i vešticama, koje se u to vreme najradije pričaju. Kad dođoše do jedne kruške pod osojem, tu ih zaustavi Jelica Pleskonjića, koja im pričaše o drekavcu.
— Eto, baš na ovom mestu ga je video moj čile; to mi je sam pričao toliko puta, kad se vraćamo s kopanja.
— Slave ti, šta kaže, kakav izgleda? — upade joj Stanka u reč.
— Bog s tobom, zar ne ču da mora umreti onaj koji ga pogleda. Čile je zažmurio i čekao da onaj drekne...
— Pa, šta je bilo?
— Ništa. Stojim ja, veli čile, tako i čekam, dok tek ono vreknu, a osoje se prolomi kâ da si top izbacio. Ja onda, veli, 'nako žmurećki, beži što bolje mogu, te jedva živ dođoh kući. Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro.
— Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo?
— Pokojni Vuksan ga je video pa umro. On je kazivao čilu da liči na lisicu. Dugačko, žuto, ali kad vrekne, Bože sačuvaj, ne da se ispričati!...
Stanka ućuta i više ni s kim ne prozbori ni reči. Posle nekoliko dana ona je dve noći sačekala ponoćne petlove pod osojem, pa ne videći ništa, vrati se kući zlovoljna. Malo zatim prođe kroz selo glas: da se pokojni Jovica povampirio, pa svaku noć dolazi na kmetova vrata i lupa. Stanka je i Jovicu čekala dve noći, pa, ne videvši ništa, ostade razočarana i još zlovoljnija. Neprestano je potom mislila i pitala se: zašto ona ne može da vidi ni vampira ni drekavca, kad, eto, drugi ljudi mogu... Jednom rečju, valjalo je proći dosta sveta, pa da se nađe devojka Stankine naravi.
Roditelji su već davno digli ruke od svih pokušaja da savladaju Stankinu samovolju. Videli su da je to neobuzdana, srčana priroda, koja ne zna ni za kakve prepreke. Marko se samo čudio i vrteo glavom.
— Da mi je samo znati na koga se umetnu — rekao bi ženi, pa bi i dalje ostao nem pred ovom zagonetkom.
Eto, u takvu se devojku zagledao Đurica Dražović; ali to beše velika tajna, koju on skrivaše i od sebe sama. Stanka ne znađaše ništa o tome, a on joj ne dade ni jedne prilike da se sama doseti šta se u njemu zbiva. Tako prolažahu dani...
Međutim Đurica je i dalje živeo onako, kako je od oca navikao. Imanja, može se reći, i ne imađaše. Jedna kućica sa danom oranja oko nje i jedna njiva u planini — beše mu sve nasleđe od oca. Sestru je udao u drugo selo, a majka Mu se dovijaše od svake ruke, da ne bude sinu na teretu. Leti se naimala pod nadnicu na lakše radove, zimi grebenala, prela, tkala po imućnijim kućama, a i leti i zimi pomalo vračala i bajala. Tako se otimala od nemaštine i gladi, a dao Bog — seoskoj duši ne treba mnogo: komad proje i glavica luka zadovoljava potpuno njene potrebe i navike.
Đurica je leti, kad je hteo raditi, dobro zarađivao. Radio je sve seoske radove po skupoj nadnici, a kad nastane novo žito, kupovao ga je i snabdevao se na celu zimu. A čim nastane jesen, počeo bi terati drva u varoš na tuđim kolima, od čega mu je takođe ostajala po neka para. Ali, pri svem tom, nije bilo dana, kad se on nije osećao kao puki siromah. Ovo večno bezizlazno stanje prinuđavalo ga je da se lati i takvih sredstava, koja su zakonom zabranjena. Za ovo mu nije trebala postepena navika: u tome je odrastao...
Drugova ne imađaše. Jedini čovek, pred kojim je slobodno smeo otvoriti dušu, koji ga je zanosio pričama o hajdukovanju, bio je ča-Vujo iz Brezovca. On je vodio veliko prijateljstvo i sa Đuričinim ocem, pa je to nastavio i sa sinom. Svake nedelje Đurica bi se lepo obukao, pa otišao u goste čaVuju, koji ga je vazda radosno dočekivao. Čim se sretnu, Vujo bi ga uzeo za ruku, pa bi se onda malko poizmakao i tako bi ga gledao dugo i značajno, merio bi mu okom stas i svaki pokret, pa, kad bi mu najzad dobro sagledao one dvosmislene oči, uzviknuo bi:
— Hej, majkoviću, zar je ova ruka rođena da drugome argatuje?... Ih, dušu li mu, što plače gora za 'vakim junakom!
A Đurica bi sevnuo okom i zadovoljno razvukao svoje tanke plave brčiće u nekakav poluosmejak, pa bi onda, kao odbacujući od sebe takvu pohvalu, dodao:
— Prođi se, čiča, zdravlja ti!... Jadne su nam danas i gore i gorski carevi... Nema više ni 'nake gore ni 'nakoga Jevđovića, kâ što ti pričaš...
— Ko, zar Jevđović?... Hej, moj sokole; da li mu je samo da te sagleda danaske — evo moje glave, ako ne bi rekao: »Hajde da mi budeš harambaša i pobratim!«... Ne znaš ti, moj Đuro, ni sam koliko vrediš. Čiču pitaj...
Posle takva dočeka Vujo bi uveo svoga prijatelja u sobu, gde ih je čekala spremljena čutura vina, pečena jagnjetina i dobra kajgana na kajmaku. Tu bi se, u zatvorenoj sobi, provelo po čitav dan u poverljivu razgovoru i pijanci... U toj istoj sobi spremani su i vaspitani za potonji rad svi najveći zlikovci, od kojih je, za poslednjih tridesetak godina, drhtala cela Šumadija.
Ali, treba da se upoznamo s ovim ča-Vujom.
Po spoljašnjosti svojoj Vujo predstavljaše neku neobičnu silu, koja ne zna ni za kakve prepreke. Da je školovan, on bi, bez svake sumnje, postao veliki vojskovođa ili veliki činovnik, jednom rečju — čovek, koji vlada masom i kome se svi potčinjavaju. On nije bio krupna i razvijena stasa; naprotiv: njegova koštunjava suvonjavost padala je odmah u oči svakome. Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave, posmatrajući sve pred sobom kao sa neke orlovske visine. Oči mu behu crne kao ugalj, sjajne kao žeravica. Njihov pogled prodiraše oštro u samu dušu čovekovu, i nema toga, koji bi pred tim pogledom mogao slagati, a ne pocrveneti. I ako se vazda nosio seljački, ipak i u njegovu odelu i držanju beše nečega, što vas prinuđava da ne gledate u njemu obična seljaka: on nije ni u čemu nalikovao ni seljaku ni građaninu, on beše sam za sebe. Još su ga veoma odlikovali negda crni, a sad progrušali brci, dugi kao povesmo, i gusta okrugla brada, koja mu je pokrivala skoro sve lice ispod očiju na niže.
Niko od seljaka nije upamtio da je video Vuja ma za kakvim poslom, niti mu je ko znao odrediti pravo zanimanje. Svaki dan je provodio u gradu; tu je sedeo i sa seljacima i sa gospodom i sa građanima: slušao razne razgovore, kartao se, pio i pred veče se svakad vraćao kući. U razgovoru je bio vrlo oprezan i lukav kao lisica: mogao je, kad je nalazio za potrebno, govoriti ceo dan, pa ipak, na kraju krajeva, ne znaš o čemu je govorio, a vidiš da je razgovor pametan. On se neće ni jednim glasom izreći, a slušaoca će prinuditi da mu otvori svu svoju dušu. S toga je i imao ogroman uticaj na svu okolinu: svi su mu se potčinjavali i — bojali ga se. Uostalom, ova opšta bojazan od Vuja zavisila je i od nekih drugih uzroka.
Rekosmo da mu niko ne bi umeo odrediti pravo zanimanje, kad bi to bilo potrebno radi statističkih podataka, ali inače znala su i deca od čega Vujo živi. On je, kao što pomenusmo, bio glavni organizator i upravnik svih hajdučkih družina, koje se, u dugom nizu godina, smenjivahu po Šumadiji. Iznajpre mu je to bio posao od nevolje, jer nemađaše volje za rad, a ne beše druga načina da se iskobelja iz sirotinje. Posle, kad svojim oštrim i pronicljivim umom oceni svet i okolnosti oko sebe; kad prouči sva lica, koja rukuju sudbinom naroda; kad oceni pravu razliku između strogih i suvih zakonskih odredaba i žive duše čovekove, koja upravlja tim odredbama po svojoj ništavnoj volji; kad vide kako jedan bistar od prirode um može da vlada učenima i neukima — Vujo poče stalno da se zanima rečenim poslom.
Kad mu se rasturi prva družina, on stade da vrbuje drugu. Njome je upravljao i komandovao neograničeno, samovlasno, kao pravi despot. Oni, koji su s golim jataganima jurišali na imućne stanovnike i, kao krvožedni vuci, klali nejač i pekli ljude, vraćali su se sa svojih pustolovina pravo k njemu i izručivali mu u krilo sve do poslednje pare, što su po skupe žrtve nagrabili. On im je od toga odvajao, kao milostinju, po neku sitnicu, da im se nađe za duvan i druge slučajne potrebe. Tako je cedio i stanovnike i svoju družinu, dok god ne stanu da se opleću guste mreže oko njihovih nedela. Kad oseti da je blizu kraj, on ubije vođa družine, uzme od države ucenu i sa tim živi, dok ne pronađe drugo zgodno lice za harambašu. Čitave desetine godina prođoše mu u takvu životu, a njega još ni glava ne zabole zbog toga. Nikad Vujo ne odleža ni dan apsa...
Takav beše jedini prijatelj i savetnik Đuričin.
Jedne nedelje dođe mu Đurica rano u pohode. Vujo beše spreman da pođe u grad, pa, kad vide gosta, zastade.
— Kud si tako poranio, sokole? — oslovi ga Vujo pre nego što mu se Đurica približi.
— Dobro jutro, čiča! — pozdravi ga Đurica i pruži ruku.
— Dobra ti sreća! Otkud tako rano?
— Hoću u čaršiju. Obosih, a i soli mi nestade, pa da potražim od Marinka na veresiju.
Vuju sevnuše oči neobično, ali on brzo i vešto sakri svoje uzbuđenje, pa dohvati momka za ruku i uvede ga u kuću. Odatle Đurica iziđe tek uveče i ode kući. Na nogama mu behu novi crveni opanci, a u torbi, koja je jutros visila prazna, sad beše dobar grumen soli i but nepečene svinjetine. Idući putom, beše pognuo glavu i tako zamišljeno gledaše preda se, kao i da ne opažaše kud prolazi. Poneki put se ukažu dve prave, oštre bore između obrva mu, oči mu zasvetle neobično i odlučno, i celo lice mu iskazivaše neku nemu i mučnu unutrašnju borbu, koja se u njemu zbiva, a on se stara da je savlada, da pobedi i uguši neko jako unutrašnje osećanje. Jedared zastade, pogleda oko sebe, pa uzdahnu, kao čovek koji ne može da nađe izlaza iz neke nevolje. U tom mu pade pogled na onaj dugi planinski venac, iz koga se veličanstveno uzdižu ponosna Bukulja, Venčac, Orlovica, Vagan, i ode okom po tome vencu do same pitome Kolubare. Otud mu se vrati pogled na rudnički venac, na Kozelj, Ostrvicu, dva Šturca. I taj pogled kao da mu dade neku novu snagu, jer u oku mu zasja odlučnost, a po licu se razli grozničavo bledilo...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|