GOLGOTA
Mračno je nebo. Mesec krvavi
U ponoćnome tinja oblaku,
Ko težak uzdah šapće u travi
Vetar. Golgota spava u mraku.
Crno je nebo, ni zvezde nema—
U grozničavom bunilu drema
Planeta stara:
Greh na njoj teška krila odmara...
Tama je pala...
Sumorno ćute troja vešala
U gluho doba tišine mrtve—
Prazna i crna—
S njih su nedavno skinute žrtve:
Dva razbojnika i Božiji sin—
Dva trna
I jedan krin...
Jutro je, al još svitanja nema,
S jerusalimskih tvrdih bedema
Još se ne diže tama nemila:
S Istoka nema tanka bledila
Zore, vesnice bliskoga dana—
Još leži noć ko prikovana
Ko crna krila mrtva gavrana.
Sa strahom, s teškom slutnjom u grudi
Zabrinut narod luta i bludi
Po ulicama,
Tiska se, vrvi
Okolo Hrama
Al ne na prinos pashalne krvi
Već da molitvom nadu okrepi:
Hoće l svanuti? — šapće i strepi...
Al kakva ono utvara bleda
Međ narod stupa? Narod se zgleda:
Ko je i šta je?
Niko je ne zna niti poznaje.
Ko duh, ko avet ponoćnih snova
Il iz proročkih da je grobova:
Brada se vije, pramenje belo,
Zanesen pogled, dugo odelo,
Pogledom gustu tamu prožiže,
Dršćućom rukom veo podiže
Sa budućnosti sramne Golgote—
„Hristos voskrese!“ — pun strahote
Glas mu zaori...
Golgota gori!...
Nad njome plamti uskršnja zora,
A na njoj Crkva ko zlatna gora
U rumenome sjaju se kupa—
I k njojzi stupa
Svet budućnosti s dalekih strana...
Pod plavim nebom divotna dana
Grmi i zvoni,
Gmižu tisući i milioni—
„Hristos voskrese!“ — vazduh koleba
Do kraja mora, zemlje i neba...
Al začas samo... i mrak se gusti
Na zemlju spusti.
I pred strahotom Božjeg viđenja
Što rumen lica s bledilom menja,
Juda se prahom po glavi posu;
Čupajuć kosu —
Grudi bijući
I krvav pogled nebu šiljući
Sruši se, kleče:
„Prokletstvo!“ reče.
Drma se, puca Hram Solomona
Od grmljavine uskršnjih zvona...
