Glad
| Glad Pisac: Dušan Srezojević |
Glad
Zaustavio se nesvesno, bez ideje, kao što se zaustavi šetalica na časovniku.
Glava mu je prštala pod strašnim pritiscima; u slepočnjama je osećao bolno štrecanje. Naslonivši se na trostruki regulator, na ivici trotoara, on je gledao pred sobom, u suton pozlaćen ovde-onde električnom svetlošću, kroz jedan zažareni veo koji je od njega odvajao ceo spoljni svet. Talasi sveta razlivali su se po trotoarima, kao vodene mase pri jakom pljusku. Otuda se čuo neki mutan šum, kao šljapkanje po blatu nepreglednog krda goveda.
Nesvestica ga je zanosila. Grlo mu je bilo suvo i on je gutao plamen jedne vreline koji mu je pekao nepce, jednjak i išao duboko dole, proždirući, i u njemu nije bilo ni pljuvačke. Istiha i podmuklo, iz najdubljih kutova njegovog organizma, koji je kao dah, hladan kao čelik bujala je jedna tamna ali nepodesna ljutina, sagorevajući meso i kosti do srži. Zatim je kriza malo popuštala. Ali to olakšanje, kratko i puno strepnje, stavljalo je na muke njegov mozak.
On je posmatrao šareno talasaše večernje živahnosti, i jedna paradoksalna misao, dok je gledao jedra lica žena, ljudi, mladića koji su promicali jedni za drugima, kao u kaleidoskopu, sa svim bogatstvom boja i tonova, rila je njegov pomućeni um. On se pitao, obuhvatajući pogledom Terazije, da li je ovaj silni, neizbrojni svet jeo što danas. I kad bi mu neko rekao da se samo po sebi razume, on bi ga pogledao s nevericom. Njemu se činilo da crna krila gladi bacaju jednu ogromnu senku na ceo grad. Gladan, očajno gladan, kao on što je, „Koliko tu treba hrane! Gomile, brda leba ... Nemoguće!"
Tramvaj prolete na tri koraka od njega, s groznom lupnjavom. Jedan dečko protrča, i jedno silno „novine"! zapara njegove uši. Jedan gospodin, pun i dobro izbrijan, mirno je vadio novčanik, videlo se, dobro nabijen i koji je zvučao jednim zvonkim metalnim zvukom, dok je dečko čekao, s jednim belim svežnjem na kuku, držeći sa dva prsta desne ruke neke novine.
Radnik se podrugnu svojim naivnim mislima, sa žučnim samovraćanjem. „Dabome, drukče ne može biti, reče on u sebi. Jeli ljudi ... I ješće opet, večeras ... Nego šta si ti mislio! ... To je prosto i jasno" ..
I pomislivši na te hiljade večera, on je video pred sobom jednu ogromnu trpezu pretrpanu silnim jestivima, i njegov organizam je neiskazano patio od neutoljivog nagona da se naklopi na nju i da mljaska, mljaska, mljaska; dok mu puca za ušima i razglavljuju mu se vilice.
Dojadi mu stajati; vukući noge, on pođe bez plana. Već tri dana kako luta tako bez posla, otpušten iz fabrike, zbog jedne male radničke pobune koju je on organizovao. I već tri dana kako ništa nije okusio. Pred njim je išla jedna grupa mladih ljudi; neki od njih, imali su u džepovima tanke crvene brošure i, sudeći po tome, tu su bili, po svoj prilici, studenti. Oni su živo diskutovali o nečemu.
— Gola sloboda bez materijalnog obezbeđenja egzistencije, govorio je jedan od njih sa toplinom, jeste što i presušen izvor koji nam daje samo bledu iluziju o podmirenju žeđi koja nas muči ...
— Sloboda! Kao takva, prekide ga drugi, već je uslov blagostanja ...
— Nije, iije, nije! Za onoga koji nema hleba sloboda je — luksuz. Pusti pticu iz kaveza, zimi, kada je sneg pokrio svako zrno žita rastrvenog pri žetvi po zemlji. Najposle u miloj slobodi, natopivši svoja krila svežinom slobodnog vazduha, kad ogladni, eto je natrag da kucne kljunom u vrataoca kaveza, vraćajući se u dragovoljno ropstvo, ipak!
Šta to znači? I je li to samo sloboda što pruža svakom pojedincu uslove za ugodan život? Mi, evo, znamo kako smo u životu, neko češće neko ređe, bivali prinuđeni da se sami odrečemo svoje lične slobode, da sami uđemo u dragovoljne okove, kad smo imali da se postaramo za održanje svojih egzistencija, u suverenoj brizi da naša tela stalno osećaju prijatnu draž sitosti, uvek dobro nahranjena. Da, beda je ono zlo koje je od pamtiveka najviše tištalo ljudsko društvo, i ono mora preduzeti da ga leči samo na jedan način ... Ralem! Ralem, ralem!
Radnik je slušao idući za njima i neka nejasna misao izdizala se u njegovoj svesti. Ovaj mladić, čija je svaka reč odjekivala u njemu, izgledao mu je kao kakav rođak čiji poznat glas izaziva povorku najboljih intimnosti u čovečijoj duši. On će odmah pojmiti njegov položaj. Zamoliti ga na zajam? Oni će se, docnije, već naći jednog dana...
Ali stid, mučan stid da od nepoznatog čoveka traži novaca silno uzdrma njegovu nameru. U stvari, to je prošnja. Šta da kažem? Grozno! on neće moći dve reči da izgovori.
On se vukao za mladićima, boreći se sa sobom. Zažmurivši pred svirepim skrupulama, žureći se da se ne predomisli, on stiže mladiće i stade rame uz rame sa studentom koji je išao s kraja. Student, lako dodirnut, baci jedan pogled na radnika.
— G ...gospodine ...
Više nije mogao. U glavi mu zašume; ulica se stade njihati pred njegovim očima.
Student je mirno posmatrao jedno tamno mrtvačko lice; učinilo mu se da su usne na njemu nešto promrmljale. I, uz dar sa kojim je govorio tirade o društvenoj bedi, nemajući ni onaj pronicljivosti, ravnodušno okrenu glavu.
... Noćni povetarac je pljuskao njegovo vrelo čelo. Iznad visokih kuća koje su gledale u noć silnim žutim očima treptalo je nebo zasejano zlatnim zrnevljem. Jedna hlebarnica bacala je jak odblesak svetlosti na trotoar, na koji se on bio spustio, s nogama u oluku, posle jednog žestokog napada u želucu. Oko njega, ulica, ljudi, kuće, sve je igralo, s jednim divnim ritmom. — Hleba! Njegove životvorne mekote! Njegova usta više nisu mogla da reprodukuju predstavu o jedenju, punom slatkih sokova.
Lepi hlebovi, sa glatkom korom, kao širok osmejak, ležali su na tezgi, pred njegovim gladnim i alapljivin pogledom. Nesvestica opet stade vejati svoj mrak na njegov um i — njegova glava klonu na grudi. Ali zlatni i narandžasti hlebovi još ou ocrtavali u njegovoj svesti svoje jedre oblike, neodoljivo mameći oštar zub da se zarije u meku punoću.
Dva dečka su ga posmatrala. Njega zbuniše njihovi pogledi i on se diže popravljajući rukom kapu na glavi. Kući? Ko će otići čak u predgrađe Novo Selo? A tamo zar opet preležati noć u najvećim mukama? Dokle? ...
On posrnu i zadrža se na tezgi, nagnječivši laktom jedan hleb. „Silesija leba"... Pomisli ovlaš, osećajući se kao usred kakvog požara. I, ne dajući sebi računa šta radi, ali osećajući da se dešava nešto što njegov život lomi naprečac, on je veđ držao hleb u svojoj ruci, zatim pod pazuhom, silno pritisnut mišicom, naočigled hlebara koji razrogači oči s jednim uzvikom. Zatim, ispravivši se, pojuri u noć.
I već je osetio hajku za sobom. On je bežao iz sve snage, nasumce. Gonilaca je bilo sve više; njihova se gomila uvećavala kao grudva snega koju bacaju deca u zimu po poljanama. I, malaksavajući, on oseti, u očajanju, da se hajka približuje. Krupan hladan znoj prošara njegovo lice. Činilo mu se da cela ulica juri za njim, vičući: „ Drž', lopov!" Tramvaji su leteli za njim i on je uobražavao da ga oni, sa svim svojim ljudstvom, takođe gone, sa jednim strašnim besnilom. Rastojanje je bivalo sve manje, i njemu se činilo da već oseća dah gonilaca na svom vratu. Obuze ga očajanje.
Na jednom uglu skrenu u drugu ulicu i on oseti da su njegovi gonioci, za trenutak, zaklonjeni zidom. Trčao je pored nekih mnogobrojnih vrata, malih i mračnih. I, ne razmišljajući, on ulete u jedna od njih; kroz mračni hodnik dospe u jedno tako isto mračno dvorište koje se na kraju završavalo nekakvom šupom ili štalom. On uđe u mrak i zguri se u jednom kutu, osluškujući.
Gonioci se pometoše. Oni nisu znali u kojim je vratima nestalo begunca. Neki glasovi predlagali su da uđu, redom, u svako dvarište, i da potraže kradljivca. Ali se većina ne složi s tim; ona je bila protivna tome da se ljudima pretresaju kuće. Oni izjaviše da treba dići ruke.
Radnik je stezao u ruci jednu gvozdenu lopatu koju slučajno beše napipao u mraku. Ako ga nađu, prvome koji mu dođe pod ruku razdruzgaće glavu.
Na ulici se žagor ublažavao; gomila se, očevidno, razilazila. Hlebar, čija je nabubrela pesnica jalovo splašnjavalja, vajkao se na svom makedonskom narečju.
— A! majkata ... !
Radnik se oseti izvan opasnosti.
Šum od saobraćaja i tramvajske lupe dobijao je postepeno izvesnu izjednačenost i staloženost. Kroz jedan prozorčić, zvezde su zavirivale u mračnu šupu s jezivom radoznalošću. I, gledajući u tami svuda oko sebe krupne vatrene reči „lopov, lopov", s izvesnom odstranjenošću, kao da se to tiče nekog sasvim drugog lica, radnik se, sa do boga strasnom žurbom, ostrvi na hleb, kidajući ga zubima kao gladna zver svoj plen.
Napomene
[uredi]Glad — Novo vreme, Beograd, 16. januar 1910, P, 16, 1.
Izvori
[uredi]- ZLATNI DASI. — Svetlost, Kragujevac, 1975, str. 61-65
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Srezojević, umro 1916, pre 108 godina.
|