Gazda Mladen/V

Koliko puta ujutru, za vreme leta, sedne ispred dućana na ćepenak. Spusti cipele dole, prekrsti ispod sebe noge u čistim belim čarapama, i onda, propuštajući brojanice čeka da po običaju dođu kod njega komšije, trgovci, kao na razgovor, a upravo na dogovor o javnim stvarima. I onda, pijući kavu, razgovara s njima a u isto vreme pazi na radnike, sluge po dućanu. To je bilo kao neko primanje. Tada ujutru, čim bi izišao i seo na ćepenak i počeo da prebrojava brojanice, znalo se da tada može svako doći da ga pita, zamoli.

Koliko puta tada, sedeći tako, dogodi se da niko ne dođe. Jutro odskoči. Dan lep. Osvojilo jutro sveže, letnje. Oseća miris u vazduhu okolnih bašti, jorgovana, breze. Oseti kako mu srce počne da se greje, peva. On, smešeći se nekako bolno, sluša kako mu srce peva, greje i...

Uveče, kad pođu iz dućana kući, on ide prvi, u prvi sumrak, a za njim će posle već brat mu poći, pošto sve dućane, magaze dobro zatvori. Mladen, kao stariji, zaslužuje odmor, odlazi pre. Ali retko da dođe pre brata kući. Obično se, uz put, zadržava kod ostalih dućana, trgovaca ili na razgovor, ili opet poslom. A najviše, ako ima koja opšta, maalska, čaršijska stvar da se svrši. Da se sad, tako uveče, uz put kući, s viđenijim, prvim

ljudima koji su tu, u svojim trgovinama, porazgovara, pripita. Ako je kakav namet, porez, kuluk, pa ako ima da se otkaže, kako da se odgovori paši. Ako kakva stvar ima u medžlisu, s Turcima, da se rešava, kako će on da govori. A najviše radi škole, crkve. On je bio sve.

Ali, svakad, ne ide to tako lako, sigurno, pouzdano.

Koliko puta, uveče, kad se kao svakad iz čaršije vraća kući, njega kao da spopadne čudna bolest, slabost. Smrt da li je? Nije. U svojem suvom telu oseća on toliko snage, čvrstine, da o bolesti nema pomena.

Naročito ako je topla, letnja noć, teže mu je. Teže mu pada kada pođe kući kroz onaj mek, nežan maalski sumrak. Ulica gotovo prazna, mirna. Kroz koju od kapija ako iz kuće prodire svetlost. Više ulica, iznad zidova, diže se i sklapa drveće, lišće. I ono gusto, zeleno šušti, nija se te ulicu čini još tamnijom, uvučenijom i još više punom vlage, zelenila. A u toj vlazi, zelenilu, zna se da se jače oseća sladost, milje srećna života. A on?

Još sa ulice, čim pođe, sagleda to, zna kako će mu biti. Zato, tobož kao da misli o trgovini, poslu, on podupirući, držeći se za bradu, pognuto ide. A oseća kako je bolan. Ide razbacano, mlitavo.

Sve što je trebalo da se učini, kome novac dâ pod zajam, čija kuća, vinograd, njiva kupi, to je sve vršeno preko babe. Naročito iz rodbine, komšiluka ili poznanika, kad bi kome trebalo novaca, nijedan nije se obraćao njemu lično, kao stid ih bilo, a i bojali se da ih ne odbije, već bi uvek prvo molili babu, s njom ugovarali o ceni, o interesu i kao uvek, iz straha da ne budu odbijeni, da ne bi morali od drugog nepoznatog da uzimaju novaca ili njemu prodaju imanja i tako se čula, videla njihova sirotinja, kako s godine u godinu po jedno parče zemlje prodaje se, gubi; a ovako, to se ne bi primetilo, i kad bi ko slučajno spazio Mladenove radnike na toj njivi, ovaj bi odgovarao: »Pa naš Mladen ove godine uzeo i raboti«. Da ih ne bi odbio, uvek su dobrovoljno, samo kao da ga odobrovolje, da ga kao uvere kako oni, što od njega traže novaca, ne traže zato da njega ostave bez novaca, on da izgubi, zato su davali i veći interes, pristajali na gore uslove nego što bi kod drugih našli.

A sve je to baba gramzivo, tiho svršavala i samo bi Mladenu posle kazala da tome i tome treba toliko novaca da dâ ili mu pošlje. A Mladen je znao da je unapred sve ona svršila i o interesu, otplati, kupovini.

Obično je to bivalo uveče. Mladen, čim bi došao kući i video koga kako sedi tamo u kujni sa ženama, on bi već znao šta je. A naročito kad on gore, na čardaku, već i večera i, po običaju, baba mu donese i ono drugo staklo i ostane da sedi kod njega, čekajući da se donese kava, da i ona s njim popije, pa kad bi Mladen video onoga kako dole, oko kujne, još sedi, on, znajući šta je, obraćao bi se babi pokazujući na onoga:

— Šta će taj?

— Pa... ti znaš. Ako možeš, podaj mu — odgovorila bi baba.

— Koliko?

— Toliko i toliko.

Mladen bi se zamislio, kao pribirajući u pameti kad će moći toliku sumu da odvoji i dâ. Posle bi odgovarao:

— Dobro, neka dođe u dućan, tad i tad.

Baba, odozgo, ne dižući se, okretala bi se, zvala sluškinju i glasno, da onaj čuje, zapovedala bi:

— Vaske, kaži Stamenku da mu je Mladen kazao da tad i tad dođe kod njega u dućan.

Onaj, i ne sačekav da mu sluškinja kaže, odmah bi se dizao, klanjao, nazivao laku noć i odlazio. U označeni dan on bi došao u dućan. Mladen bi uvek gledao da nije tu, već bi ostavljao momku novaca, da mu on, kad ovaj dođe, dâ.

...I kad je sve svršeno, uveče, došavši kući i zatekavši babu oko česme, pozdravi je:

— Nane, kaži: dragička!

— Dragička, Mladene! — čisto ravnodušno, jer već su joj počeli bivati obični ti svakidašnji napreci, kupovine.

— Znaš Aribegovu vodenicu, čivluk?

Ona se trže i čisto uplašeno upita:

— Znam, pa?

— Naš je!

Ona posrnu. Papuča joj odlete s nogu. Čisto padajući nasloni se na nj, i, prvi put, uze ga za ruku i poče je ljubiti.

On, potresen, da je osvesti, poče joj pričati kako je bilo: kako je stari Aribeg, koji je odavna otišao u Carigrad da tamo, gde se i rodio, umre, ostaviv imanje i taj najveći i najlepši čivluk naslednicima; kako oni, to se već odavno znalo, to prezadužili, i, kada on to čuo, došao i njega pozvao. Čuo kako se on vlada, kako dobro stoji. I valjda sećajući se pokojnog dede, svoga druga, pozvao Mladena i upitao ga da li hoće »čirakom« da ga učini. Mladen se odupirao, bojao se velike cene, govorio kako nema sad odmah gotova novca, ali, kad je stari Aribeg tako nisku cenu dao — samo u inat naslednicima — da je Mladen znao da bi svi potrčali da kupe, i bojeći se da to ko drugi ne dozna, brzo otišao i tobož — tako je kazao begu — po čaršiji da pozajmi, vratio se, dao begu novac, sve, sve ga isplatio, ali, dok nije dobio i tapiju, nije hteo da govori, sve se bojao da se ne pokvari. Ali sada — svršeno je. Ona, baba, sutra može da ide, zasedne tamo, razgleda, pregleda, zapoveda kao u svojoj kući.

Baba, osećajući kako joj tesna postaju vrata, ulazi, sobe, od zadovoljstva, sreće, jednako...

Jednog jutra, u ponedeonik, baš je bio u najvećem poslu, jer posle subote i posle pazara espap, koji bi se tada rasprodao, u ponedeonik ponovo bi se navukao i beležio u tevter. Mlađi brat, uređujući u magazi ponova kupljen espap, glasno je otuda dovikivao i govorio koliko je od čega dovučeno, a on bi to ovamo pažljivo, pomno beležio.

Uto dođe ča Marko. Video ga je kroz izlog. Ali ne vide da se, kao uvek, zaustavio ispred dućana da po običaju usedne na ćepenak i sunča se, već vide kako ovamo, ka njima, u dućan, poštapajući se i nekako plašljivo ulazi. Čisto klizi niz pragove. Stade preda nj i uplašeno poče da stoji. Mladen beležeći upita ga:

— Šta je, ča Marko?

On, još uplašenije, poče:

— Ništa, sinko. Nego došla...

Mladen zastade i diže glavu. Ča Marko još uplašenije nastavi:

— Došla, sinko! I eno: sedi. Pobegla i došla, pa samo ćuti i sedi.

— Koja pobegla? Koja došla? — poče Mladen, a već je znao koja je to, da je to ona, Jovanka. Luda, kao što je bog dao, pa eto dunula i ostavila svekra, muža i došla ocu. Samo još to je trebalo!

— Ona, sinko! Došla i veli: »Živa natrag neću, pa bijte, secite! To je. Živa ja tamo više neću!« 

U prvi mah, od jeda, ljutnje, umalo što se Mladen ne zaboravi, što ne prelomi pero, ne baci tevter i ne skoči da pravo tamo, kod nje, ode, da je zauvek, zasvagda, izgrdi, pa čak i izbije, na mrtvo ime izbije. Dokle će ona njega tako, i dokle će on sa njom da ima posla! Ali, ipak, trže se. Produžio je dalje, poslavši ča Marka da ide kući i umirivši ga da će on danas doći i svršiti sa njom. Ča Marko ode. Ali ne umiren. Mladen ga vide kako ne ide naviše, pravo kući, već ode naniže, čisto kao bežeći od kuće, jednako preplašen i unezveren kako će se sad sve čuti, pući glas o bekstvu njenom.

Mladen nastavi beleženje. Po stisnutim ustima i ukočenim mu obrvama i uprtim očima u tevter, mlađi brat je video da je ljut. Uplašen, gledajući da ne pogreši, slučajno u zabrojavanju espapa ne kaže mu što pogrešno, užurbano je radio.

Na ručak idući kući, Mladen odozgo primeti svekra joj. Po hodu mu i po čestom, dubokom, čak do prstiju ubrzanom ispijanju cigare, video je da za sve zna. I kao stideći se, kao da je on svemu tome kriv, čineći se da ne vidi Mladena, ubrza i pre njega savi u ulicu i izgubi se u kapiju.

Na samoj kapiji njihovoj Mladen, kao uvek, zateče muža joj. Sedi prekrštenih ruku, skupljenih kolena, naguntan mintanima, klonuo, slab, ispijen. Videći Mladena diže se da ga stojećki pozdravi. Mladen ga oslovi:

— Šta radiš, Stojane?

— Eto, batke, stojim — odgovori mu on svelo, umorno.

Kući kad dođe, vide da već svi znaju. I mati, i baba. I, što ga najviše naljuti, ispuni gnevom, srdžbom, to je što po njima oseti ne samo da ih to nije žalostilo, bilo im neugodno, nego čak kao da ih je to radovalo. Radovalo što su znale da je ona zbog njega, Mladena, pobegla, što se sada nadala da će na njemu, Mladenu, kad to vidi, dozna, ona po njegovom izrazu, licu videti razdraganost, ljubav, da je sav srećan u dnu srca što vidi kako ga ona još voli, eto, napustila muža... I to Mladena najviše zgranu, to što je video da čak njima, ni babi, ni materi, sada, kada bi — ne daj bože! — ona ostala kod oca, pa sa Mladenom počela da živi, ne bi to bilo krivo. Glavno je da ona nije njegova žena, a kao druga, ovakva, raspuštenica, mogla je da podnese.

Zato, kao da ga ne bi vređale, za ručkom nije se o tome ništa govorilo. Mladen je čak morao sam o tome da počne:

— Šta je ona luda učinila?

Baba, pritvorno, čineći se ožalošćena, odgovori:

— Ne znam, sinko. Vidim: došla i sedi kod kuće. Mati još ništa ne govori a ča Marko samo beži, hukće. Šta ćeš, sudbina takva! Mladen, ljut na to babino pritvorstvo, na tu njenu skrivenu radost, radovanje što, eto, i za njega, Mladena sada... I da bi sve to presekao, diže se sa ručka.

— Besna je ona. Kamdžija njoj treba!

I jedino misao da to spreči, da se ne čuje, ne pomisli da je zbog njega to učinila, samo to mu je bilo pred očima. Uđe na kapiju njihovu. Ljutitim korakom pojavi se u dvorištu. Ona je sedela na kamenu u sredini. Prekrštenih ruku, povezana dugom šamijom, u prostom mintanu, prostim šalvarama. Mati joj je tamo, oko zida i bunara, radila. Ča Marko sedeo u ćošku. Iz kuće, iz same kujne bila hladnoća. Videlo se da se ne loži, ništa ne greje, ništa ne sprema.

— Šta je?

Bolno, radosno ga pogleda, usta joj zaigraše.

Ali, kad ga vide takvog, ljuto namrštenog lica i kao kamen hladnog, njoj samo u grlu puknu nešto:

— Ništa!

A jednako se smeši na nj.

— Kako ništa?

Majka joj, od besa, bola, poče brzo da sa jednog kraja na drugi ide, baca drva, namešta i viče da Mladen čuje:

— I neka ostane! Nemam ih više. Jedno imam. I što da se i ono muči, pati? Kada nije za ženidbu, što se ženio? Ne dam.

Ča Marko, unezveren, preplašen a čujući otuda Jovankino grcanje, plač, kao nastavi:

— Bog, mori! Bog Gospod! Bog! I ako je Bog! Bog naredi da se pati, muči.

[Mladen je uspeo da natera Jovanku da se vrati mužu.]

Ponekad se ustumara. Gore, u sobi, gori mu sveća i leže otvoreni tevteri, spiskovi veresije, primanja, dugovanja, a on dole, u bašti, šeta, puši. Oseća težinu, zagušinu zemlje, bašte, zidova oko sebe. Oseća kako ga cela kuća guši, zatvara i kao priklještena, vezana drži i pritiska. Zna da bi mu laknulo kad bi izišao, prošetao se ulicom, čaršijom. Čuo žubor vode što teče olukom čaršije. Video polje, noć na njemu, rubove planina što se spojili sa nebom i iza kojih je uvek svetlo, jasno...

Ali zna da sada niko u kući ne spava. Da su se zbog njega probudili i sede u posteljama, ne smejući od njega da se pokažu da su se zbog njega probudili, već sada, cepteći od straha da mu nije štogod pozlilo, rđavo, i zato šeta, sede krišom gledajući otud iz svojih soba ovamo u njega, prate mu brižljivo svaki njegov korak...

I kao uvek, Mladen je znao, samo ako još duže ostane, pošeta baštom, nadiše se svežeg noćnog zelenila pomešanog sa vlagom bunarskom i polivene bašte oko njega od današnjeg mnogog vađenja i rasipanja vode, da će baba, tobož poslom, kao da je zaboravila da štogod zatvori ili čula kakvu lupu, pa zato se digla da vidi, sa nabačenom kolijom na glavu, na brzu ruku opasana boščom da bi sakrila košulju, koja bi joj se ipak dole, oko članaka, videla i zbog crnine kolije jače odudarala, i onda bi brižno, zaplašeno prolazila pored njega, činila se da ne zna da je on tu, u bašti, pa kad bi ga videla, ona bi se trzala, začuđivala...

[Posle Mladenova nastojanja da Jovanku vrati mužu, a ne da je kao raspuštenicu zadrži u svojoj blizini.]

Mladen oseti kako bi baba čak više volela da on to učini, da padne. Kao egoizam s njene strane, da posle i on, kao otac mu za piće, i on od nje ne može da se otrgne, te bi i njega zbog te mane imala u svojim rukama... I on bi neugodno dirnut ne zbog toga što nije htela da je on stariji, gospodar, već uopšte što nije hteo ni pred kim i ni za šta da crveni, kriv da je, obavezan. Teško mu je bilo.

Kad ču da je baba već sve pregledala, vratila se, legla i već morala da zaspi, on se diže. Dakle, svi oni kao povlače se, ograđuju se, ne smeju na sebe ništa da prime, da on ne bi posle, ako mu bude rđavo, možda bude teško, oseti se nesrećan, da ne bi imao koga za to da krivi, i time manje bude osećao nesreću. Već da mu je potpuna, cela, jer: sam što je hteo, kako je hteo, tako i uradio... Svi se, dakle, osećaju kao slabi, boje se, povlače. On sam treba jak da je.

I ta mu je noć bila najteža. Kad prvi put saznade da mu, ako hoće da je kao što treba a ne oslanja se ni na koga, ne obavezuje nikom, da bi to svoje, sebe, mogao da nosi, treba mnogo snage, bola, i da je jak, jak... Jak nad sobom. Sebe da ima u rukama. Da je jak, kad štogod zaželi, zaište, srce zažudi za nečim, da srce stegne, ne da mu. Da kad mu navre bol, tuga, čežnja, suza, da je jak da spreči, unutra, u sebi zadrži, zakonča. Da je jak.

I oseti da je jak. Izdiže se. Stojeći u sobi, gledajući pred sobom dvorište, baštu, onako visok, suv, oseti kako zaista postaje suvlji, viši, ali i kamenitiji.