Gazda Mladen/IV
Dolazi Lazarica. Cvetna nedelja pre Uskrsa. i ona, Jovanka, peva:
I to po ceo dan. Od jutra do mraka. Radeći, bilo po kući, bilo po dvorištu.
Ali u onom »što se, ludo, mlad ne ženiš?« on oseti svu njenu ljubav, molbu, slatko pozivanje, milovanje, da se ženi, njome da se ženi... Što je ludo, što se ne ženi, što je ne uzima, ljubi, grli, kad eto već Uskrs i proleće!
Samo kod Stojančetovih što su joj kao ne branili da odlazi, a i kod Mladenovih. U te dve kuće mogla je ona svakad, u svako doba, ne pitajući ih da odlazi, sedi tamo, pa čak i da noći. Toliko su bili sigurni za nju kod te dve kuće. Naročito kod Mladena. I naročito kad Mladen poče da se diže, biva kao što treba, da ne samo sad više nego otac mu poče da zarađuje, proširuje, učvršćava radnju, nego kad sasvim odskoči, podiže se, i uze sve u svoje ruke i postade ono što je u redu, kako treba da je sin na kome ostane kuća, radnja...
Jovankin otac, gazda Marko, slab, čuvan, već posrćući od slabosti, čisto se i sam osećao srećan u Mladenu. Gledajući ga kako s dana na dan sve bolji, sigurniji biva, kuću puni, radnju proširuje, kao da je on Mladen, tako se osećao srećan što Mladen napreduje.
— Tako, tako! — govorio bi on. A u tome njegovom »tako, tako« bilo je kao neke osvete, zadovoljstva prema ostalima u čaršiji. Kao da Mladen svojim napredovanjem i njega sveti, pokazuje svetu kako nije istina da kad stare kuće ostanu bez oceva, moraju od sinova koji posle njih dođu da propadnu, nestane ih. Eto on, Mladen, ne dâ to da bude. Ako on, Marko, zato što je poslednji ostao od tolike porodice, pa mora zato da je slab, da se čuva, da ne bi umro i tako s njime i sva kuća, a ono eto bar Mladen ne dâ tako da bude s njegovom kućom, već se diže, ne dâ.
Kao da je on Mladen, tako je stari Marko bio srećan u Mladenu, zadovoljan. Čisto detinjasto radosno slušao je šta se govori o njemu po čaršiji, međ trgovcima. I kao da njega hvale, po ceo dan sedeći kod kuće, čuvajući se, lečeći se, posle bi pričao ženi, javljao joj sve što Mladen radi. Kako radnja već uveliko puna, već mora da se kupi do njega drugi dućan da se proširi, nema espap gde da stoji. Stari hadži Zafir već i ne pita. Može Mladen sve iz njegovih magaza da prenese kod sebe. I o svemu što se čuje za Mladena, srećno, zadovoljno bi pričao kao da je Mladenova kuća i radnja njegova, i ona napreduje, cveta.
Sav srećan, kad bi mu se dosadilo kod kuće, on bi izlazio.
— Kod Mladena... — govorio bi ženi i Jovanki odlazeći i poštapajući se, kako je odmah od kapije im počeo, onako čuvan, izbolovan. On zna da do njega stoji. Da je ona njegova. Vidi koliko ga voli. Sa koliko ljubavi, veselosti, sjaja u očima navek mu prilazi. Sva je njegova. Ali on je svojim pametnim, suvim licem, mirnim pogledom navek umiruje. Uvek prema njoj trezven, miran, kao brat joj. I ona ga sluša, milo, pokorno, mada bi volela da je on još bolji: nežniji, otvoreniji.
Zna Mladen da ne samo što bi mu dala da je ljubi, grli, već da bi i sve što god on hoće. Čak, kad bi joj kazao da se noću iz svoje kuće, preko visokog zida, popne i dođe k njemu, tu, u baštu, da do njega sedi, leži, i da joj on — ne ljubi, već samo da joj svoju ruku metne ispod lica, oko grla i oseća kako ona miriše, topi se, a više njih česma šušti, kuća se ocrtava — da bi ona i to učinila. Čak, kad bi je i roditelji spazili, pitali kuda, a ona kazala im da kod njega, Mladena, ide, i oni ne bi bili protivni.
— A, kod Mladena? Dobro! — rekli bi joj.
Toliko je Mladen o sebi imao vere, pouzdanja. Znalo se da on rđavo neće ništa, da je on Mladen, a ne kao drugi. Znao je za sve to Mladen. Znao je kako će to biti lepo kad se samo poruši zid pa obe kuće postanu jedno. Njena visoka, s cvećem, alejama, a njihova gore. Gore u kući baba, majka, brat mu, a dole njena mati i otac joj. Otac onako star skoro će umreti i mati joj doći će gore kod njih, babe. A ona, Jovanka, njih sve dvoriće, slušati. I to kako rado, od srca! Znao je sve to Mladen. Znao je kako će sve to biti lepo kad je uzme, ali uvek, osećajući svu tu sreću, u isto vreme osećao je i kao neko čupanje oko srca, predosećanje. Kao naslućivanje da, možda, sigurno, neće baš tako sve biti... Biće bola, jada.
Koliko puta tako uveče, kad posle dućana i dobra pazara mirno, srećno pođe kući, sav blažen misleći na nju, gledajući kako se njena kuća iza njihove onako visoka, s drvećem, u večeri, mraku, gubi, tone, a njega, iznenada, odjednom čisto kao u kolenima nešto preseče. Posrne.
— Ah! — i klone, a ne zna zašto. Samo zna da usled zlokobljenja, slutnje, toliko se jadan oseti da čisto malakše.
I naslutio je.
Ali mu najteže bi kada jednoga dana dođe njen otac i, kao uvek, snebivajući se, bojeći se da mu nije na dosadi, zadržava ga od njegovih, drugih, važnijih poslova a ne kao što je taj za šta je došao da ga moli. Uvek, iz velikog poštovanja prema njemu, kad god je dolazio kod njega na razgovor ili tako nešto, on je uvek dolazio sa strahom, nikad ne hteo da sedne, svršavao na brzu ruku, sve iz bojazni da on, takav čovek trgovac, zbog njega ne zadrži se, ne svrši kakav svoj veliki posao, kao što su svi njegovi poslovi, i posle ne potuži se: »Ama ne mogah, dođe č̓a Marko i omete me...« I zato č̓a Marko kad god je dolazio k njemu, još s praga dućanskog počeo bi uplašeno da ga zaustavlja:
— Sedi, sedi... Gledaj si tvoj posao. Produži, produži. Ja imam kada i da pričekam.
I ne davao mu da se, kao što dolikuje mlađem, digne, pođe na susret, rukuje se. Već došao bi do njega i sedajući polako, skučeno, počeo da ga pita, moli za šta, a uvek dodavajući: »Ako imaš kad, da ti to nije na smetnji«.
Tako je i tada. Jednoga dana došao i počeo da mu priča, upravo da ga moli. Mladen se nadao tome. Nadao se da će i to jednoga dana doći, da će čuti kako nju, Jovanku, udaju za nekoga. I bio spreman. Čak se nadao da će njen otac doći da ga, pre no što je udadu, pita, savetuje se. Ali ne radi čega drugog, već pitajući ga za savet, u isto vreme da ga zamoli da, ako im prilikom svadbe nestane bilo novaca, bilo drugo, obeća im da će im on uzajmiti, da ne bi išli kod drugog trgovca iz druge maale. Mladen, nadajući se svemu tome, ne iznenadi se kad starac poče da mu priča, i to ponizno, u najvećoj tajnosti, kako se ovih dana javio taj i taj, iz neke čak gornje maale. Ali pošto on već toliko vreme ne izlazi u svet, ne poznaje ga, pozaboravljao, to moli njega da im on, ako ga zna ili se raspita, i kaže, posavetuje ih. Ali se iznenadi kad starac reče kako, pored njega i matere, i ona, Jovanka, devojka, ga moli. Ispočetka nije pristajala, izgovarala se da mladoženju ne zna.
Uzalud joj majka govorila da ga oni svi poznaju, i pomenula pored ostalih i njega. Onda ona, Jovanka, rekla: »Pa ako brat Mladen kaže, dobro, poći ću...« To, poslednje, Mladena iznenadilo. U tom njenom, da joj on kaže: da li da pođe za drugoga ili ne, oseti on i njeno lukavstvo da time njega primora, da se reši, i ako je voli, prosi je, ne odobri joj da za drugoga pođe... I to Mladena iznenadi. Da se ne bi odao on...
I baš zato bilo mu je teško, ne, nego krivo na nju. Kao da nije znala, osećala da ne treba toliko baš da ga muči, da mu baca odgovornost... Zar je malo što on nju ne može da uzme, nego još i to: da joj on kaže, odobri da pođe za drugoga. I, sažaljevao je nju, sebe već ne. On zna da mora da radi kao što treba, dolikuje čoveku, sinu, na kome je ostala kuća, majka, baba, brat. Dakle, sažaljevajući nju, njenu naivnost što ona, valjda bojeći se da ako se kadgod docnije u životu nađu, sastanu, da joj on ne bi kadgod možda prebacio, ona se sad stavlja kao pod njegovu ruku, na raspoloženje, da on odluči, reši da pođe za drugog, kako joj posle ne bi prebacio... Sažaljevao je. Ali ipak za ta dva-tri dana što je imao da im javi za valjanost prosioca, ipak bilo mu je teško. Ne što je gubi. On se s time bio odavna izmirio. Nego što pored toga traže, ištu još i tu žrtvu. I zato mu je bilo teško. Zašto baš i to od njega? Zar nije dosta što se odrekao nje, nego još i on sam da reši da pođe za drugog? Zato mu je bilo teško.
To je i njegova mati kao osećala. A i ona kao da je znala, bila je u nekom dosluku s devojkom i sa svima njima... I, osećala je, i kao da je znala, da on ima za ova dva dana da im kaže, reši se... A kao da je predosećala da, ako nju ne uzme, sad se ne oženi, kakav je on, nikad više neće se oženiti. A opet, kao uvek, bojeći ga se, ne smejući ni za šta da ga pita, a najmanje za to, ona za ta dva dana, očajno, brižno, plačno pratila ga, strepeći i umirući od straha. I baba mu kao da je to znala.
Odmah, čim je došao kući, po pogledu babinom i materinom sklanjanju, sakrivanju od njega, video je da one sve znaju. Da je prvo tu bilo svršeno. Da je, po običaju, prvo tu, kod babe i matere, njen otac dolazio. I kao probajući, nije glavno bilo taj prosilac, već da time, pitajući za njega, tražeći savete, kao odobrenje, vide, doznaju: da li oni misle nju za Mladena da uzmu, te onda može da čekaju, neka Jovanka sedi; ali, ako odgovore, kažu da je udadu i time potvrde da ne misle da je uzimaju, onda da bar priliku ne propuštaju... Pa i kad su od babina odgovora videli da nema ništa, opet, vidi se koliko su želeli, nadali se i molili boga da je Mladen uzme, kao poslednje, otac čak kod njega u dućan došao, da i njega tobož pita, a u stvari da i od njega odgovor dobije, da i od njega samog bude odbijen, da, možda, posle, ako dete, tamo, sa mužem, ne bude srećno, kadikada se zaplače, da oni, otac, mati, ne prebacuju sebi da su propustili a da ne učine sve da im dete pođe za onoga koga voli... Ali, kad neće on sam, onda sigurno: pisano je, sudbina je takva.
Mladen, čim je došao, ulazeći na kapiju, silazeći ka kući, videći babu ispred kuće kako, tobož u poslu, zasukanih rukava, radi, po njenom ukočenom brižnom pogledu kojim ga je dočekala, i po dubini ispitujućeg pogleda, video je da sve zna. Zna da je otac kod njega dolazio, pitao ga, tražio savet. I da ona zna šta u stvari znači taj starčev dolazak, to njegovo traženje pristanka.
I već je bila drukča, mekša. Kao hoteći da mu pomogne a i kao izvinjavajući sebe, nehotice, iznenada, kad on dođe, poljubi je u ruku, prošapta ona:
— Pa kako si mi, sinko?
Iznenađujući se, ravnodušno odgovorio je:
— Dobro, nane!
Za njim, prateći ga, kao jednako hoteći da dozna sve, ušla je i ona.
Mati mu već se krila, postavljajući sofru za ručak, donoseći i sipajući jela jednako je krila glavu, ne smejući u njega da pogleda, kao da je za ono sve ona kriva. Čak nije ni ručala. Nadohvat, dva-tri zalogaja, pa se odmah digla i otišla tobož nekim poslom, tamo, dole, udno bašte.
On i baba jeli su ćuteći. Ona gotovo ne jedući, tek običaja radi, a jednako u nj gledajući upitno, brižno. Ali njemu ruke nisu drhtale. Lice mu je bilo, kao uvek, suvo, više crno no bledo. Prsti ruku mu polako, mirno su uzimali zalogaje. I smerno, mirno, kad je ručao, prekrstio se i otresav s krila mrve, uzimajući maramu sa kolena, počeo da se diže.
— Jedi, sinko! — poče ga nuditi baba.
— Neka, dosta. A imam posla, pa teško će mi biti.
— Kusni, kusni ti, a posao imaćeš kada.
Prvi put od očeve smrti bilo je tada što ga je baba od posla, rada odstranjivala. I odjednom, naprečac, kao samu sebe goneći, upita ga:
— A je li bio prijatelj Marko?
— Bio! — mirno, pouzdano odgovori.
— Pa?
— Pa — osmehnuvši se ravnodušno — pita za Stojmena. Traže Jovanku za njega. A i za espap što će trebati za udadbu, svadbu, na veresiju da uzme.
— A, za to, neka već uzme — odahnuvši prekida ga baba.
On, pogađajući njene misli, nastavi:
— Pa neka mu je dadu. On jedinac. Imanja dosta imaju. Dobar. Bolje...
— Pa jest, sinko! Šta ćeš? Sirotinja. Kud će bolju priliku da nađe? A za svadbu gledaćemo i mi da štogod učinimo, damo...
I tih dana bilo je za Mladena najmučnije, najteže. Ne za njega. On je sa sobom već bio svršio, bio načisto. Ali bilo je teško u kući. Čudna, puna straha, zebnje bila je neka tišina, neko mrtvilo. Kao da se nešto otkinulo od kuće. Otac Jovankin i mati već se nikako nisu viđali. Jovanka, međutim, mada je čula za tu proševinu, ipak ne polažući na nju ništa — toliko je bila uverena u njega, Mladena — ipak je, istina ne baš kao pre tako često, ali ipak dolazila je. I onako veselo, nasmejano, izlazeći iz kapije, trčala bi vijući se i šibajući dugim, gustim kurjucima po leđima sva zajapurena, srećna, znajući kako joj to lepo stoji. Kod njih bi isto tako utrčavala, od babe tražila kakvu urutku, sud u poslugu, sa materom mu slatko se šalila i razgovarala. I kad bi se i s njim našla, kao i pre, uvek bi ga za svašta zapitkivala, pitala za savet, da joj iz dućana to i to pošlje ili po momku iz druge trgovine uzme, pošto on to zna najbolje i svagda, predajući mu se sva, unosila bi se u nj nasmejana, srećna. I on uvek, kao stariji brat, smejao joj se, i kad bi joj se oči počele jače da crne, svetle, usta crvenija, vlažnija da bivaju, a ispod grla, mekog, nežnog, da jače trepti, i čisto se čuje neko grcanje, on bi je utišavao:
— Hajd, hajd! Idi radi...
Ali ovamo, baba, mati, sve je bilo nemo, pogruženo, upropašćeno. Mati, kao uvek, kao da je ona za sve kriva, jednako je bežala, krila se i tamo možda uzdisala, a baba nikako ga ne ispuštala. Danju, uveče, nije bilo a da ga ona na kapiji već ne čeka, ne predusreće onim brižnim upitnim pogledom kao pitajući, strepeći, da mu s lica pročita, dozna: šta će biti? Kako će se svršiti? Celog dana bi iz rodbine dolazili (pošto se odavno to slutilo, znalo) i pogruženo, ne govoreći ništa, nemo se dolazilo i odlazilo... Kao da se očekivalo nešto strašno, neka propast, nesreća, da se sve svrši, sruši i nestane. A opet svakog dana se kuća, naročito gornji sprat, sobe, balkon čistili, nameštali, nameštaj se razastirao i kao da to što ima da dođe, ma kakvo da je strašno, poražavajuće, ipak kada nastupi, dođe, ima bar nameštenu i čistu kuću da zateče.
Naročito su bile noći teške.
Te večeri, mada je bio rešen već da sutra treba da im dâ savet, a u stvari svoj odgovor Jovanki, poruči kući da ga ne čekaju na večeru. Da bez njega večeraju, legnu, a on će ostati u dućanu jer ima posla, veresiju da pregleda. Znao je da će se baba dosetiti da je to izgovor, a da je u stvari drugo: Jovanka i njegov odgovor njoj sutra. Ali nije mogao drukčije. Nije mogao da ode kući. Izdao bi se. Svađao bi se i s babom, i sa svima, toliko mu je bilo.
I dobro mu dođe što ostade sam u dućanu. Zatvoren, u mraku, bez svetlosti, znajući da je svuda već mir, tišina, po čaršiji nema već nikoga, svi otišli kućama, večeraju, ležu, a on sam. Dobro mu dođe ta samoća. U dnu magaze gorela je u čiraku lojana sveća, on je bio gore u dućanu. Da bi bio kao još usamljeniji, on se diže i pređe tamo, u magazu. Sveća je, zaklonjena kamenima soli, buradima, daskama, jedva gorela i osvetljavala. On sede. I tako u dnu magaze, usamljen, ograđen dućanom, kako mu sladak dođe bol! Nije hteo ništa da misli. Ne što nije mogao, umeo, već nije hteo. Znao je da je nepotrebno, da je svršeno, rešeno o njoj. A znao je da kad bi mislio, mislio bi o onome što je već svršeno i sad je nepotrebno, nije u redu, ne dolikuje mu... Mislio bi o njoj, o njenim crnim veselim očima, o njenom sad istina zbog neizvesnosti njegova odgovora malo bledom, uznemirenom, ali uvek nasmejanom licu; o zakićenim cvećem njenim toplim, tihim, mirišljavim, nedrima, o polovini, o bošči njenoj koja joj tako lepo pada i obvija njena vitka mila bedra...
Diže se. Znao je da su već do sad kod kuće večerali, legli, te on sad može isto ovako u samoći i tamo kod kuće da je. Pošto zatvori dućan, pođe. Već noć mrtva, čaršija mrtva. Crni se kaldrma. S obe strane, sniski, kao nanizani, crne se dućani, streje, ćepenke. On je išao. I čak kao ohrabren umiren usled ove samoće. Istina, da mu se iznenada, odjednom kao noge odseku, kao da klecne. Na to ništa ne bi odgovorio, ni uzdahnuo, ni namrštio se, ni rekao: »Oh!« Znao je da ništa ne pomaže. Niti da pomaže ono kad savi, uđe u ulicu, koja isto tako mrtva, pusta i crni se, a ispod njihove Jovankina visoka kuća jače se crni i kao da mu ona nešto govori, te njemu od toga srce trne. Znao je da je sve to ništa i zato je išao mirno, ukočeno, pognute glave.
Kad dođe do kapije, otvori je, prekorači prag ali, oh! oseti kako mu se u kuću ne ulazi. Ali ipak mirno ulazi. Mada zna kako se kuća crni, dvorište širi, ispod dvorišta, opet, više zida visoka zajedno sa drvećem crni se njena kuća, leluja otuda i kao da nešto govori, oplakuje ga. Dolazi kući, prilazi česmi, hteo bi da se sagne, ohladi glavu, čelo, ali zna da baba mu i majka, mada se čuje kako rču, spavaju, ipak ne spavaju, već videći ga kako se saginje česmi, hladi čelo, videće njegov bol, muku. Zato samo, kao pribirajući snage da uđe u kuću, ostaje do česme da stoji, odupire se o direk, sluša kako voda teče, pada. Kako bi, jeknuv iz sveg srca, pao, skljokao se ispod česme, pružio vrat, glavu, ruke, kolena pod vodu da ga ona zapljuskuje, poliva, hladi, kameni! Posle, kao mukom odvajajući se, silom, mirno, tiho, da ih ne probudi, ulazi u kuću, ulazi u sobu. Beli se postelja mu. Čak, Mladen poznaje kako je brižno, ugađajući mu, ona lepo nameštena, kao da znaju za njegov bol, muku, pa hoće bar posteljom, lepo, brižljivo nameštenom, da mu kao olakšaju, pokažu kao učestvujući u njegovoj muci. Ali to njega još više buni, boli. Šta oni da se mešaju, kao ulaguju mu se, kad ovamo na dnu srca, potajno nadaju se da će je on odbiti, ne uzeti.
Ćutala je. Zaklopila se nad razbojem sa rukama na čelu. Ramena i vrat joj videlo se kako se tresu. I sa strane, ispod pazuha, videlo se kako joj se prsa tresu i odozgo sa lica idu, lete niz prsa suze joj. Mladen je osećao da ona plačući, u tom jadu, plaču, čeka da joj on pristupi, uteši je, bar da mu se obisne, zaboravi sve i na njegovom ramenu isplače se sita, sita. Ali on to nije hteo. Stajao i čekao.
Ona diže glavu.
— Zašto? — upita ga, a oči joj, njene crne oči, pocrvenele od plača, trepavice došle još crnje, vlažne, mokre, a usta joj, podbradak, vrat sve to vrelo umrljano suzama.
Mladen se osmehnu.
— Zašto? Zato što si luda. Što misliš da se sve jede što leti. Šta mu fali? Ideš u punu kuću, kuću bogatu. On jedinac, miran, dobar, na rukama da te nosa... A hoćeš valjda za nekoga ludog, besnog, da te bije, tuče, da trpiš za hleb.
Ona prestala da plače. Zinula i gledala. Skamenila se gotovo od njegova izgleda, glasa. Ništa da u njemu drhti, da se poznaje. A zna da je voli, da i njemu srce puca, ali za njega to ništa nije što on oseća, trpi.
Čak i kad ona odobri, reče da će poći, on niti se zaradova, niti klecnu od bola, već, sasvim kao da je to odavna trebalo tako da bude, nasmeja se i pomilova je po ovlaženoj glavi.
— Pa tako, ludo!
I ode. Ode suho, kruto, polako, da njoj dođe da se ne za sebe, već za nj, gledajući ga takvog, zaplače i padne, obgrli noge i na sav glas zakuka za njim: »Mladene, brate!« I zaista, kad je on otišao, ona se ponova poklopila po razboju i plakala, plakala ne za sebe, već za nj, za njegovu mladost, za njegovu čistu suvu snagu, za njegovo crno pametno oko... Za Mladena, njenog, milog, slatkog brata Mladena.
I za sve vreme spremanja, od ispita do svadbe, nije ništa bilo onako kao kod drugih. On je za sve znao, dolazio, naređivao, vodio brigu i o spremi, darovima. Ne da, kao drugi na njegovom mestu, kadgod pokaže se, dert, jad, bol da iskaže. Ona je želela da ga vidi bar kadgod da on poklecne, pokaže kako ga boli, kako...
[kao] drugi ili da nikako ne dolazi, ne viđa je otkako se isprosila za drugog, navlaš izbegava da je vidi, obilazi izdaleka njenu kuću i maalu, čak, u inat njoj, i on da se odmah ženi; ili da dolazi, viđa je i uvek, bilo pri igri, pri pesmi, on navlaš, naročito da peva kakvu pesmu na to, koja kori, kune, i da od jada pije, ide po mehanama, lumpuje, noću sa sviračima pijano, besno, uz pucanj pušaka prolazi pored njene kuće... Ništa od toga. Mladen kao i pre...
Uveče, sedeći na ćepenci, ispred dućana, Mladen je video kako odozgo sa ostalim mladim ženama i devojkama Jovanka ide iz amama gde je, po običaju, išla da se okupa i spremi za sutrašnji dan, za svadbu, za venčanje. Odmah zatim, čim poče da pada mrak, vide ono spremanje za svadbu. Od njega, iz dućana, još juče sve su uzeli što je trebalo. Ali tada počeše po običaju da se iz mehana, gostionica viđaju kako se klupe, astali iznose i ulicom nose za tamo. Ču se odozgo kako, idući čaršijom iz njihove, ciganske, maale, uz pratnju gungule dece, mangupa, svirači svirajući zamakoše u njihnu ulicu, dočekani takođe gungulom dece iz njihne ulice. Odmah zatim vide kako, da bi se duže, jače i bolje mogao videti, u dvoja-troja kola natovaren dar, pronesen otuda iz ulice, pođe čaršijom i zaobilazeći, praćen svirkom odostrag, opet uđe u ulicu i odnesen bi u svekrovu kuću. Zatim nastade ono ovamo kod Mladena, u čaršiji koja je već bila prazna od prolaznika, mirna i tiha, otuda iz ulice, njihne kuće, kao god sa svake svadbe, dopiranje svirke, meko, kroz noćnu hladovinu i tišinu grotanje, izvijanje grneta, udaranje dahira, pesme Ciganaka. I svaki čas otud užurbano izletanje dece, slugu po čaršiji, po mehanama, donošenje još što se bilo zaboravilo, ne setilo se... Mladen je bio zanet u posao. Kao uvek, subotom posle velikog pazara, uveče je bio sav zanet pregledom dućana, magaze. Stojeći na ulazu od dućana, pomno, brižno gledao je kako unutra sluge donose i vuku u redove krupice soli, gvozdene poluge, vreće brašna, vune, što je tog dana usled kupovine, gledanja i probanja od mušterija bilo izvučeno, jedno preko drugog u neredu stajalo, i u isto vreme slušao otuda svirku, gledao kako što jače noć, mrak, tišina i hlad, to jače otuda svirka, pesma biva i ovamo u čaršiji osvaja, opija. Već počeli furundžije, srećni od pazara, mehandžije, koji su inače sa mušterijama celog dana pili, već počeli da ispred mehana iznose stolove i stolice i sami sedaju, piju, furundžije svaki čas, umorni, zadovoljni i siti od današnjeg po tri puta pečenja i vađenja hleba, počeli svaki čas da istrčavaju i odlaze u mehane, uz put zajedno pevajući iste pesme uz svirku što se otuda čula. Pop Trajko već brižno prolazi i ide kući znajući da će mu sin, kao uvek kada u komšiluku ima svadba, veselje, on već tamo biti, opiti se, načiniti svađu, kavgu... Iz berbernica već svaki čas izleću šegrti vraćajući se sa polićima rakije koje nose gostima što, poređani, čekaju na red brijanja, ne mogući da se odvoje i odu sami.
Izgledalo je da je ceo taj kraj varoši gde je bila njihna ulica, odakle se čula svirka, pesma, zajedno i on sa njima se veselio i terao svadbu i da će ovamo, za svoj račun, odvojeno i on se veseliti, piti. Zato se Mladen nimalo ne iznenadi kad sa ugla ulice sagleda babu. Nosila je u ruci kanticu za zejtin. Tobož: kući nestalo pa došla da uzme. A znao je da nije u istini, da kod kuće zejtina ima, jer se uvek na veliko, u naročitom sudu kući šalje. Ali je odmah znao i zašto ona to čini. Po njenom polakom, kao obazrivom uplašenom približavanju i negledanju onako pravo, otvoreno u Mladena, Mladen je znao: da ona zato dolazi što hoće da je sada, kada već ovo veselje, pijenje, obuzima sve, hoće da je tu, kod njega, da ga odvede kući, bojeći se, strepeći, da možda sada, uoči njene svadbe, od derta, jada, bola, on se ne zaboravi, zapije se i time svima dâ na znanje celu stvar, sve njih obruka.
Mladen, jednako unesen u posao, smejući se u sebi babi, dočekao je kad je ona čisto nečujno došla i zaobilazeći ga na vratima počela da ulazi pozdravljajući:
— Dobro veče! Zejtina nestalo pa... — počela je, a on je, znajući sve, pogađajući šta hoće, prekinuo:
— Ako, ako! Dobro kad si došla. Još malo da svršim, pa bar zajedno da idemo kući. Sedi. Sad ću ja.
— Pa baš dobro — dočeka ona. — I ranije da idemo tamo; znaš, nemaju bogzna koga. Pa ako mi nećemo, kao prve komšije, onda ko će?
— Dobro, nane! A jesu uzimali štogod od nas?
— Jesu! Dala sam im. — I, kao da bi ga odvojila sasvim od te čaršije, mehane, berbernica, gde je već uveliko išlo piće, veselje, i što više privukla kući, tamo, ka njima, počela mu je pričati: kako su i šta za svadbu od njih uzeli; koliko čaša, koliko stolica, sahana, sudova; koliko iz koje bačve vina im je dato, koliko rakije.
Mladen, u poslu, otide čak u magazu, slušao je. Naređivao slugama da što pre požure, svrše.
Kada se svadba svršila, ona, Jovanka, pojavila se na svekrovoj kapiji u haljinama neveste, šalvarama od jumbasme, sa zakopčanim mintanom na prsima do grla, i zabrađena ne čajkom već šamijom, sa licem ne devojačkim, izvučenom i rastresenom kosom oko vrata, oko ušiju i po čelu, već mršenom i celivanom kosom; očima podbuhlim i umornim od strasti; ustima nabreklim i po vratu i licu tamnim, jedva primetnim pegama, naseljenom krvi od ujeda. — Mladen je video i sa podsmehom gledao kako je cela kuća, rodbina, čak i ulica i deo čaršije, komšije mu čisto odahnuli. Kao da se nešto toliko godina spremano, iščekivano i sa zebnjom čekano, gledano kako s dana na dan sve bliže, jače to dolazi da, jednoga dana, dođe, desi se i sve, i Mladena, i trgovinu, i kuću, i rodbinu preseče, poremeti, zaustavi i povrati ih natrag gde su i pre bili, odakle su i počeli. Mladen, radnja da zastane, baba, kao i pre brižno, ne veselo da nadzirava, štedi, uzdiše, strepeći da se neće imati, da neće slučajno kuća, imanje propasti, izgubiti se.
Sada, sve to je nestalo. Mladen ne samo da nije dao da se u nj što posumnja, već eto sam se je nje odrekao jer je znao da nije za nj, njihovu kuću, radnju. Zna da, ako bi je uzeo, ovo malo što se ima, što se zateklo u radnji novaca, moralo bi da se, pošto ona ništa ne donosi, sve na svadbu utroši, i radnja bi stala i posle, ko zna kada i kako bi se moglo da dođe do tih novaca, da se opet počne rad, kupovina, prodaja na veliko, a da se ne strepi svaki čas da, ako se odmah po bolju cenu ne proda, da će se propasti, ne imati ni što je najnužnije.
Mladen je odmah video kako posle toga ne samo što je kuća, rodbina odahnula, smirila se, postala vesela, nego kako ga i u čaršiji drukčije gledaju. Odmah, naprečac prestade ona, pored sve usrdnosti i dočeka kod trgovaca, ipak neka potajna zebnja, ustručavanje u davanju mu kredita, novaca u četiri oka, jer: još je mlad, dete. Ko zna? Istina da dobro ide. Bolje se drži i odgovara obavezama nego toliko njih već starih, u godinama trgovaca — ali, ipak, ko zna? Zar se malo puta dešavalo da tako čovek dobro, kao što treba, ide, vlada se, pa odjednom se izgubi, propije, prolola, izgubi se. Ali sada, ovom Jovankinom udajom, kao da je bio položio neki ispit. Jednom zauvek otklonio sumnju da će možda i on biti kao toliki drugi, jednom zasvagda utvrdio mišljenje da ne samo neće biti već da je on drugo nešto, on, Mladen... I otuda odjednom u čaršiji, međ trgovcima, primanje ne kao sebi ravnoga, već kao višeg od njih; kredita otvorena, jasna, bez ustezanja, čak i nuđenje, kao neko ulagivanje, traženje prilike da mu učini i time nešto ga obaveže, da bi i on njih docnije, jer se već vidi koliki će i kakav veliki trgovac on biti. Iz cele rodbine, udaljene tetke i strine, većinom udovice, ono malo uštede, gotova novca, strepeći da drže kod sebe to, da se ili ne izgubi, ili ne opaze sinovi im pa uzmu, počele su da k njemu donose i ostavljaju na čuvanje. Baba opet, kao nekada, sva gorda, unesena, srećna. Majka, kao prebolevši neku bolest, opet se odade na svoju kujnu, na svoje sobe, nameštanje, čišćenje, gotovljenje i nadgledanje mlađeg brata. Što je najglavnije, ne samo između njih i Jovankine kuće, kao i između svekrove, što se ne prekinuli, ohladneli odnosi, već sve više, nekako usrdniji postajali. Naročito baba. Kao da bi htela nešto da zagladi, ublaži, gotovo svakog dana odlazila je kod Jovankinih. Uvek, ma kakvo se jelo gotovilo, slala bi starom na ponudu. Kod same Jovanke takođe odlazila. I kao nikada dotle, razgovorna, čak i zadirkivajući Jovanku i muža joj, koji je, po običaju, onako slabunjav, ceo dan sedeo kod kuće. Mladen sam oseti i vide kako je zaista sve to lepo. Oseti novu snagu, zadovoljstvo i sreću što je sve tako kao što treba. I sam on, uvek, dolazeći kući, videći kako ga, kao uvek, na kapiji čeka baba a sproću nje na kapiji stoji Jovanka i muž joj očekujući svekra da dođe iz čaršije, navlaš, da ne bi dao babi da posumnja da i posle toga možda on misli na nju, teško mu je kada je vidi, pravo bi se k njima na kapiju upućivao. Muž joj, instinktivno dizao bi se i stojeći ga dočekivao.
— Kako? — nasmejano, srećno pitao bi ih on. I šaleći se, okretao bi se mužu joj, pokazujući na nju: — Kako ova? Sluša li te?
— Sluša, sluša, bata-Mladene!...
Otuda, sa njihne kapije, umešala bi se baba, kao da ne izostane, kao razumevajući potpuno Mladena, njegovu snishodljivost, kao dajući im milost, opštenje, zdravljenje, odgovarala bi hvaleći Jovanku:
— A sluša, sluša, naša Jovanka! Svekrva joj ne može da se nahvali. Vidim svekra joj kao da se podmladio. Uvek bele čarape, čista košulja na njemu.
Ofiksane cipele. Svako jutro, kada ga vidim, diram ga, pitam: »More, ona tvoja baba nešto se provrednela?« A on odgovara i čisto kao da blagosilja: »A, po babi mi, mogle bi vaške da me jedu, nego bog da prosti!«...
Jovanka, zastiđena, onako obučena u novo, raskošno odelo, zakićena a sa onim odskoro postale žene razbludnim, još sasvim ne zasićenim očima, ustima, telom, crveneći od tolike hvale, krila bi se i mucala, ograđujući se:
— Ama nije, nano! Nisam ni ja baš tako vredna.
I ako bi utom (otkako oženio sina, dobio Jovanku, nikako ne može da prođe a da u svakoj kafani ne zastane, ne časti za snahu prijatelje, poznanike) odozgo još sa čaršije video se svekar joj kako i on iz dućana, na ručak, odmor, dolazi, a uvek sa zavežljajem u rukama u kome je bilo darova, slatkiša, ponuda, za »njegovu« Jovanku; on, čim bi video Mladena na svojoj kapiji i sproću babu, odmah, ako bi pušio, cigaru bacao, muštiklu zavlačio i kao doterujući se, čisteći, dolazio bi, sav srećan što je on, Mladen, stao i to kod njega, sa sinom i snahom na kapiji razgovara se. Jovanka, videvši ga, istrčavala bi i razmaženo, ulagujući se, dolazila bi mu ljubeći ga u ruku, odmah, kao dete, baratajući mu uz put po nedrima, pojasu, tražeći to što joj je doneo i uzimajući radosno zagledala. Svekar, srećan, kao braneći se od nje, dolazio bi i još srećniji, i kao da su on i Mladen nešto zasebno, više od svih njih, zdravio bi se:
— Kako si mi, prijatelju?
I na odgovor, kao izveštaj zašto je Mladen stao tu, stoji, raspituje se za snahu mu da li je vredna, poslušna — sve u šali, dirajući Jovanku, — svekar je odgovarao, kao uzimao je u odbranu:
— A, vredna mi je ona, vredna. — I, čisto moleći: — Hajdemo, Mladene! Hajde, baba-Stano! — pozivao bi ih i ulazili unutra, a Jovanki migom zapovedao da ide i donese posluženje. I tu, u dvorištu, sedeli bi, služili bi se. Stari, svekar joj, sav srećan dirao bi svoju ženu, svekrvu, terao je da brže potrči, donese, posluži mezetom. Mladen bi pio, kao uvek, tek običaja radi; baba, kao da bi odobrovoljila Mladena, pila bi više, da on, Mladen, po njoj, videći kako ona pije, može slobodno, bez brige, ako hoće i želi da pije. Utom bi i mati dolazila. Ona, videći da je ručku vreme prošlo, spremivši sve, a videv da njih, babe i Mladena, nema, a znajući da su sigurno ovamo kod njih navratili, dolazila bi naposletku i ona. Ali još kao sa tragom straha od pređašnjice, kao još ne mogući se sasvim navići na taj novi odnošaj, život, i kao još strepeći.
Utom, svekar joj sasvim raspoložen, naređivao bi sinu da, znajući kako će to Jovanki, snaji, biti radosno, da ide i pozove starca i starku, »prijatelje«, ovamo, da im kaže i da ih prekori: zašto da ne dođu, nisu tu, kad znaju kako on, »prijatelj im«, ne može da pije bez njih, nije mu slatko... I zato da odmah dođu. I, šaleći se poručivao sinu: »Prijatelj i ako hoće i ako neće da dođe; ali prija (tašta mu) da neizostavno dođe, jer noćas (dirajući svoju babu) snevao je nešto pa ne može a da je ne vidi«... Ubrzo bi dolazili i oni. I svi bi srećni, radosni nastavljali da se časte, ostaju na ručak... Uveče, opet, koliko ih je puta tako isto sve zaticao Mladen kod njih, obično dole, u bašti, odvojeni i na travi sede, piju, mezetišu i časte se. Baba, kao nikada do tada, raskošna, nudi jednako, ne dâ dâ odlaze.
U početku Jovanka sve kao čudeći se i u strahu, kao da oni, »ceo svet«, ne zna za tu njenu ljubav prema Mladenu, i bojeći se da se to nije zaboravilo, ne mogući da kao dopusti niti dâ da je to zaista bila šala, ništa, mali zanos i budalaština — jer ne bi ovako i dalje produžili da žive jedni s drugim čak i više, usrdnije — strepela je, nije mogla da pojmi. Ali docnije pak je bila i radosna što može staru naviku da produži. Da je kao pre gotovo svaki čas kod Mladenovih. Da slobodno, trčeći, vijući se, čas odlazi kod njih, čas kod matere, oca. Da sa majkom Mladenovom opet i dalje produži ono njihno, kao šaljenje, zadirkivanje. Da se sa Mladenom opet svakog dana viđa, sastaje. A da uvek, pred ručak, večeru, kada se zna da on dolazi iz čaršije, ona tada od njih izlazi i kao pre, uvek, gore, na kapiji, susreću se i da, kao i pre, on, iznenađen videvši da je ona, oslovljava je:
— A, ti si?
Samo, zanavek je bila nestala iz njenih očiju ona vesela, bezbrižna, jaka, silna radost, ne brinući se šta će biti, jer je bila uverena da će to on, Mladen, biti, i prsa joj, mada su bila bujnija, razvijenija nego pređe kao devojkom, ipak bila su kao omeknula i ugnula; gore, ključna kost jače se isprečila i na razvijenom joj, belom vratu jače, više se jabučica isticala, mada je bila u telu, stasu još bujnija, razvijenija i zanošljivija. Oči, lice bilo je nekako čudno, izraz bio je nekako umoran, koščat.
Ona nikad nije to mogla da podnese. Kad god bi došla, uvek bi zadrhtala. Ne od bola, ne od ljubavi, već od njega. Sve se bojala da možda on u potaji ne pati, ne tuži za njom, i da kad je još vidi, onda da mu nije još teže. Da mu nije teško viđenje, govor s njom. I zato gotovo uvek, kad god bi došlo vreme ručku, večeri, kad se znalo da će on doći, ona bi odlazila od njih. Odlazila, da opet, kad on ode od kuće, vrati se, sedi s njegovom materom, rade, razgovaraju. Kao i pre, devojkom, tako i sada ženom, gotovo je više bila kod njih neko kod svoje kuće.