Gazda Jakov/2

II POJAVA

II POJAVA

(MILAN i JAKOV)

MILAN (Prođe kroz predsoblje, zagleda u ona vrata u dnu pozornice, i uljeze u gazda Jakovljevu sobu. Veseo je i bezbrižan): Dobro jutro, gazda Jakove!... Kako si mi ti?... Šta radiš?...
JAKOV (Ustaje, smješkajući se): He, he, he... tako... tako... tako... Živi se... Može se reć’ da se živi...
MILAN (Hoda po sobi zviždučući): I ja živim, radim i trošim. Nestaje para, gazda Jakove... Hrđava vremena, svijet propada!... O, treba mi još... još... još...
JAKOV: Para treba svakome. One su danas najskuplje... Pogledaj oko sebe: svega ima i sve jeftino. A pare nema pa nema... Skupa je, naopako skupa...
MILAN: A meni treba danas, sad, odmah... Stoga sam i doš’o do tebe, da mi zajmiš... Znam, da ti imaš nemerljivo blago, a meni treba, treba...
JAKOV: Uh, sinko, kako grešno govoriš! Nemerljivo blago! Nema bogme, ni u koga nemerljiva blaga... (Uzdahne) Sedam kula groša i dukata!... Pare su to, bolan!... Da ih ne prebrojiš za sedam godina... Koliki bi na to interez uzim’o?... Nisam ja taki gazda, dragančiću moj; ja sam srednji čojek... Imam samo nešto, biva da ne želim u drugoga...
MILAN (Upada): A i da zajmiš drugome... Nemoj, gazda Jakove, uvijati, nego daj!... Meni treba...
JAKOV (Prelistava neke hartije i dobro ih zagleda): Ama ti si meni puno dužan.
MILAN: Sve je ono sitno!... Meni treba još... A, Bogu fala, imam ja svojih dobara i ne daješ mi džabe.
JAKOV (Trese glavom): Dao sam ti dosta.
MILAN (Hoda i pjeva): Još, još, još, još...
JAKOV (Ostavlja hartije): Ja nemam.
MILAN (Pjeva): Imaš, imaš, imaš...
JAKOV (Kao zamisli se): Eh, pa imam!... Eto, kad ti veliš da imam, eto i ja velim... Učiniću ti ljubav... Zajmiću ti... Drugome ne bi, a tebi hoću... Ama, ja ne mogu davat’ onako k’o do sada!... Trideset na sto intereza na godinu, to je malo... Dodaj još pet, pa da svršimo.
MILAN: Trideset i pet!... To je čifutski!
JAKOV (Slegne ramenima): Kad je čifutski, ja opet nemam para...
MILAN (Zvizne i odmahne rukom): Dobro. Daj mi!
JAKOV (Vadi hartije i izvuče odnekuda tintaricu i staro pero): Napiši mi ovđe priznanicu, da si uz’o od mene... Koliko ti treba?
MILAN: Pet stotina kruna.
JAKOV: Napiši, da si uz’o od mene, u gotovijem parama, pet stotina i sedamdeset i pet kruna i da ćeš mi tu sumu, bez intereza, prije godine dana vratiti.
MILAN (Sjedne a piše): I da ću mu prije godine vratiti...
JAKOV (Iza leđa gleda mu u hartiju): Ne vide se dobro ti brojevi. Zapiši ih bolje!
MILAN: Ali ja sam napisao i slovima.
JAKOV: Ne znam ti ja slovima, nego napiši dobro brojevima... Kakva slova? Što bi ljudi izmišljali brojeve, kad bi se moglo pisati i slovima? (Gleda) Što si to sedam napis’o k’o četiri... Pa to pet napis’o si bez repa... Dodaj mu rep!... Tako... Pet bez repa može neko čitat’ k’o tri.
MILAN (Spušta pero): Gotovo je!
JAKOV: Nije još. Napiši, ako do suda dođe, da ćeš ti sve troškove i moju dangubu platiti...
MILAN: Ali ja ne dam da dođe do suda...
JAKOV: Lijepo, lijepo; ama ti zapiši, k’o što ti ja govorim... Što je sud načinjen, nego da se parniče ljudi? I zar da Vlada džaba plaća suce, a da ne sude nikome?... A rđava su vremena... Ljudi svakakvi!... (Metne prst na hartiju) Ti zapiši k’o što ja govorim.
MILAN (Piše): Platiti...
JAKOV (Čita): Nisi mi se čisto potpis’o... Što će ti ove nekakve grane oko imena?... Ne trebaju meni grane. Meni daj ime, a grane ostavi drugome... Napiši to lijepo da svak može pročitat’...
MILAN: Ali ti znaš, da se ja vazda ovako potpdsujem.
JAKOV: Ne znam ja, kako se ti vazda potpisuješ... Ja ne znam ništa... ja hoću, da je sve čisto.
MILAN (Piše): Sad daj pare.
JAKOV (Gleda dobro u hartiju i odobrava glavom): Odma... Odma... (Pođe čekmedžetu, pa zastane. Gleda ispod naočara u Milana) A voliš li ti bašče? Ne može biti, da ti nije drago caijeće!..: A, pogledaj groz pendžer, kako je sve lijepo u mojoj bašči. (Gurka ga uz prozor i dok je ovaj okrenut on hitno iz čekmedžeta vadi paket banknsta).
MILAN (Gledajući): Meni cvijeće i nije mnogo drago... Volem gledati one vrapce, što se džaveljaju, nego njega. Kad bi se pretvarao u ticu, nejvolio bi bit’ vrabac.
JAKOV (Broji banke, okrenut mu leđima): I jesu vrapci obješenjaci. Čine ti štetu... ja ih gonim, a oni nikad da odu... (Stane pred njega i broji banke ponovo) Sad evo ti para... Interez uzimam naprijed... Ostalo je tu....
MILAN (Strpa novce u džep): Dobro je.
JAKOV (Gleda ga začuđeno): A sad nećeš izbrojat’ i ti?
MILAN: Ti si izbrojao.
JAKOV: Jesam, jesam... Ama da ti nisam dao koju banku više?
MILAN: A mog’o si i dat’ i koju manje... Svejedno... ja neću da se mučim brojanjem...
JAKOV (Slegne ramenima): Dobro... Ama ako do sudu dođe, nemoj kazat’ da ti nisam pošteno i u redu zaimio...
MILAN: Ama ja ti velim, da do suda neće doć’...
JAKOV: A ja opet velim, da ga nisu džaba sazidali... Današnja vremena...
MILAN (Prekida ga): Ne boj se! Zbogom! (Izađe u predsoblje. Jakov kroz vrata svoje sobe gleda za njim. U predsoblju, na onim vratima u dnu, izviri Ljubica) Dobro jutro! Kako si?
LjUBICA (Smije se): Dobro sam... Što te nema?... (Jakov zavrti glavom prema njoj, ona ga opazi i sakri se. Milan ode.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.