Vujina prosidba

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vujina prosidba
Pisac: Milovan Glišić


Jaki bog beše dao nekad Petnjici dosta lepih stvari... Beše joj dao ono lepo Osoje i pećine, pa onog dobrog popa Miću, pa popu Mići vrednu i pametnu pošu Maru i kuću pod samim Osojem - punu svačega, pa pred kućom veliku lisnatu lipu, pod kojom se beše jedno jutro, rano, namestio njegov sinovac Vujo s nekakom debelom iglom i koncem u ruci da prišije, dok se pop ne probudi, još jednu zakrpu na svoj već sasvim pocepan gunj.

Krpi se Vuja, blagodari bogu na tolikom daru, a često pogleda na vrata kućna - kad će se pomoliti pop ili poša da mu zapovede što na uranku.

Pomoli se poša, zvernu tamo-amo ispred kuće, pa kad vide Vuju, upita:

- Zar se opet krpiš, jado moj?

- Opet, pošo - protunjka Vuja.

- A jesi već prišio?

- Još dvaput da prodenem.

- E, na ti ovaj ključ, pa trči časom do crkve te donesi popi petrahilj i trebnik. Treba mu. Pohitaj samo!

To reče poša, pa ostavi ključ na klupici pred kućom i vrati se unutra.

Vuja prodenu već i poslednji put iglom, prigrte zadovoljan svoj okrpljeni gunj, uze ključ i otrča tako brzo gore uz voćnjak da su kokoši, što behu po travi pored puta, prhnule poplašene kud koja...

Vuja je bio veoma poslušan. Slušao je popa i pošu - što mu god zapovede. U crkvi je vršio dužnost zvonara i klisara: zvonio je, palio sveće i kandila, dodavao popu kadionicu, a za nevolju i pevao kašto za pevnicom.

Osem toga Vuja je znao i jedan zanat: ukoričavao je knjige crkvenske. I sad će se naći u petnjičkoj crkvi koji trebnik što ga je ukoričio Vuja. Radio je povazdan kao mrav. Bio je, doduše, vrlo pipav, ali tek - vredan.

Kaokod što je Vuja bio pipav na poslu, tako je bio spleten na jeziku: malo je tunjkao i nije nikako umeo da se razgovara. Počne štogod bajagi i on, pa se tek splete, kao pile u kučine, i bubne kakvu besmislicu da svi, što ga čuju, moraju prsnuti u smeh, a on se zastidi i ućuti...

Iako je Vuja bio tako poslušan i vredan, opet se nikako nije mogao otresti sirotinje kao drugi ljudi.

Bio je prava odrpanica. Kroz kapu mu viri pramen kose, gunj već od samih zakrpa, čakšire još gore, opanci nekad novi. Što reknu, odelo na njemu - ne bi imao čim ni kišnicu potkaditi.

Može biti uzrok je tome bila i neka njegova luda navika: voleo je spavati noću onako obučen; retko bi se kad svukao, kao ostali svet, kad leže uveče. I pop i popadija pokušavali su da ga oduče od te navike i često su ga karali, pa ništa nije pomoglo! On bi im obično odgovorio: "Pa toplije mi ovako, popo!" ili: "Može, pošo, zatrebati štogod hitno, pa kad ću se onda oblačiti?" ili tako što... Ele, bilo kako mu drago, tek - neki đavo ne da čoveku da se uljudi, pa to ti je!

- Ih, ala taj mili kao puž! - reći će pop Mića svojoj poši, hodajući nestrpljivo ispred kuće i čekajući Vuju da donese trebnik i petrahilj.

- Sad će on, popo - reče poša, pa se osmehnu i dodade: - Siromah! Čisto mi se sažali kad ga videh otoič kako sedi tu pod lipom, pa se krpi kao neko siroče.

- Teh! Šta ću mu ja? Eto, neka rđa ne da mu nikako da se otrese.

- Nema sreće veselnik.

- Nema, pošo - potvrdi pop, pa nastavi gotovo sasvim ozbiljno: - Pravo da ti kažem, ja sam često pomišljao kako bi mu se pomoglo. Vidim ga - petlja i radi kao mrav, pa nikad ništa; nema ni čestite košulje na sebi. Ne znam šta ćemo mu, već ako da ga oženimo...

- Zar njega? - uzviknu poša i prsnu u smeh.

- Bog s tobom, popo!

- A što? - upita pop. - Ja, bogami, zbilja velim. Ko zna, možda će se onda i on malo uljuditi i otresti kao čovek.

- Okani se, popo, bogati! Ta pogledaj ga samo kakav je! - reče poša i smejući se pokaza rukom na Vuju koji hitaše u taj mah s petrahiljom i trebnikom ozgo niz voćnjak. - Ama, pogledaj ga, molim te! Koja bi pošla za njega?

- More, lasno je njega malo ugladiti i spremiti za đuvegiju - reče pop vrlo polako da ne čuje Vuja, pa prišanu poši već na uvo: - Dela razmisli i ti malo o tom.

- Evo, popo! - protunjka Vuja pruživši popu trebnik i petrahilj.

- Ponesi ti! - reče mu pop. - Zajedno ćemo... Hajdemo! Pošo, odoh ja.

I pop Mića ode s Vujom u selo da čita nekakoj babi molitvu.

Jednog dana, posle ručka, stajahu pred kućom popovom dva lepo osedlana konja: vranac i đogat.

Pop Mića zaturio ruke iza leđa, hoda nestrpljivo ispred kuće. Na njemu stajaće odelo. Videlo se da će nekud u goste, jer nije nikakav praznik da bi čovek rekao zato se obukao tako svečano.

- Ama, pošo, šta čini taj tamo vazdan?

- Sad će on, popo - odazva se poša iz kuće.

Malo postaja, pa iziđe Vuja.

Niko ga sad ne, bi poznao!

Na njemu lepe čošne čakšire, džemadan vezen zlatom - čisto gori, pa ćurče, pa na glavi nov fes, pa se opasao tarabolosom i za njega zadenuo nov vezen peškir, pa na nogama mu čizme. I u licu se beše Vuja promenio, došao nekako belji i rumeniji; nije onako preplanuo i grub, kao obično.

- Hajde, more, jaši đogata - reče mu pop ozbiljno, pa se osmehnu videvši pošu gde stoji na pragu i jedva se uzdržava da ne prsne u smeh, i zovnu je malo na stranu, pa upita:

- Šta ti se čini, a?

- Drugi čovek, zdravlja mi!

- Ama vidiš ti - reče pop - kako mu je sasvim taman to odelo mog pokojnog sestrića... bog da ga prosti!

- Jest, i on je veselnik bio Vujinog stasa.

- Baš drugi čovek! - reče pop smešeći se, i pogleda opet Vuju, koji baš u taj mah tutoljaše nešto oko terkije.

- Samo se bojim da ne učini kakvu ludoriju... - reče poša vrlo polako.

- Ne boj se! Znam ja već kako ću... A šta veliš, Boško će se začuditi kad nas vidi? Ona njegova poćerka biće taman prilika za našeg Vuju.

- More, popo, da si se ti okanio Boška...

- A što?

- Pa mogao bi i ovde u kom selu potražiti devojku. Ono ti je gazdinska kuća.

- Svejedno. Boško mi neće zar odreći. Pa onda, znaš, bolje je potražiti malo podalje... Ovuda već svako poznaje Vuju kakav je. Tamo u Lajkovcima ne zna ga niko.

To reče pop, pa se okrete Vuji i, videvši da još nešto petlja i veže oko terkije, priviknu mu:

- A zar ti, more, još nisi uzjahao?

- Sad ću ja, popo, sad! - protunjka Vuja, pa poče zbunjeno optrčavati oko konja, gledajući kako bi najlakše uzjahao.

Pop se hitnu na vranca, pa podviknu oštro Vuji:

- Sedi već jednom!

I Vuja htede bajagi da se hitne na đogata, ali ono njemu neobično odelo - šta li - smete ga, te se samo potrbuši po sedlu. Đogat nemiran, a Vuja ne može nikako da preturi nogu do stremena. Pritrča poša i pomože mu, te se jedva posadi u sedlo.

- Otvori nam vratnice, pošo! - reče pop i okrete vranca napred, smejući se uzjahivanju Vujinom.

Poša otrča te propusti na vratnice oba konjanika, i upita:

- A kad ćeš kući, popo?

- Sutra naveče ako sretno svršim posao - odgovori pop - a ako ne bude ništa, eto nas i ranije. Zbogom!

Odmorni konji zamakoše začas dole k Banji, odakle nastaje poširok lajkovački drum.

Još malo pa će i sunce prevaliti za planinu. Pop na vrancu kasa napred, pevuši neki tropar, počesto se osvrće na Vuju i žuri ga:

- Teraj, more!

Vuja se čisto trgne, pa okači malo đogata stremenem. Đogat se zakasa, a Vuja sve odskače na njemu:

Pop se tek jednom osvrte, pa reče:

- Čuješ ti, Vujo!

- Šta, popo? - upita Vuja čisto žalostivo.

- Ti znaš zašto mi sad idemo ovom čoveku?

- Znam - odgovori Vuja i sav se zacrvene.

- Vidiš - nastavi pop - ovo je gazdinska kuća. Ti sad prvi put dolaziš. Dobro otvori oči da mi osvetlaš obraz...

- Hoću, popo! - reče Vuja tako polako da se jedva čulo.

- Ne šali se glavom da bubaš koješta!

- Neću, popo! - protunjka Vuja, i opet se zacrvene.

Utom stigoše do vratnica Boškovih i ustaviše konje.

Vuju spopade nekakav strah; poče mu pištati nešto u ušima: pop mu se učini - bog s nama! - kao tuđi čovek, kao da mu i nije stric, kao da ga sad prvi put vidi.

- Domaćine! - zovnu pop Mića. Zalaja ozgo Boškov zeljov, koji beše privezan za neki direk iza kuće.

- O, domaćine! - zovnu pop opet. Zalaja zeljov još žešće. Neka devojka izviri iz kuće, pa je opet nesta. To beše Stamena, poćerka Boškova.

- Domaćine! - oteže pop iz sveg grla. Zeljov ruknu i stade tako trzati lancem da se čak dole do vratnica čula zveka.

Ispade pred kuću Boško i odazva se:

- Ko viče, more, ko?

- Siđide amo dole, siđi! - doviknu mu pop otežući.

Boško pohita naniže, pa kad ugleda popa, pritrča radosno vratnicama i otvori ih. Pop i Vuja sjahaše s konja. Pop se zdravi s Boškom, prikaza mu svog sinovca, pa odoše u razgovoru gore kući. Zeljov laje, rekao bi zemlju grize.

Boško naviknu na domaćicu i ostalu čeljad da dočekaju goste.

Dok bi okom trenuo, behu oba konja privezana iza novog vajata za šljivu. Stamena iznese gostima stolice pred kuću, poljubi popa u ruku, pa otrča opet u kuću. I domaćica priđe popu k ruci i upita kako je na domu, kako poša sa zdravljem. Dođoše i dva brata Boškova, te se zdraviše s popom, pa posedaše tu i zaturiše razgovor.

Vuja samo ćuti i ništa ne zna gde je - da li sedi, da li stoji.

Utom iznese Stamena bardak rakije i čašu, pa poče služiti goste. Pruži i Vuji čašu.

Vuji se u taj mah učini da se zanjiha ona stolica pod njim, i navi se na stranu, umalo se ne preturi. Pop ga pogleda malo začuđeno.

Utom pade prvi sumračak. Boško naviknu na čeljad da spremaju večeru.

Sve se užurba i raziđe - ko u kuću, ko u podrum, ko u mlekar. Pred kućom ostade sam domaćin s gostima.

Pop Mića poče, onako izdaleka, kazivati zašto je došao sa svojim sinovcem. Reče kako je Vuja vredan, kako zna zanat, kako je došlo vreme da se i on okući, i još koješta - što se god moglo reći u korist Vujinu. Zatim upita Boška šta on veli i može li što biti od tog razgovora.

Boško malo poćuta, pa reče da sve veruje popu, kao svom poznaniku i dobrom prijatelju; da on ne nalazi momku mane; da se mogu baš i oprijateljiti - samo ako i Stamena bude voljna.

Milo popu što Boško nije sraskida, i dogovori se s njim da ujutru upitaju i devojku.

Vuja sluša taj razgovor, a probija ga znoj krupan kao graške.

Utom se pomoli domaćica na vrata kućna i reče da je večera postavljena. Boško i gosti uđoše u kuću, gde ih čekahu ostali kućani. Sedoše svi za večeru.

Veseo pop, šali se s Boškom, zadirkuje domaćicu, Stamenu, snahe Boškove...

Vuja samo ćuti. Nude ga da jede, a on se ni rukom ne maši. Često se osmeškuje; ni sam ne zna zašto. Učini mu se da je na Boškovoj glavi popova čita, a na popu domaćičina konđa. Učini mu se da su za sovrom čas sve žene, čas sve sami popovi, pa čas i Stamena, anatema je bilo, kao s bradom!... Bude mu zdravo smešno, pa se smeje!

Pop malo, malo pa tek pomrkne očima na nj.

- Vala, brate, trebalo bi ovo i spavati - reći će pop Bošku kad su već večerali i dosta se našalili i narazgovarali.

- Sad ćemo, popo - odgovori Boško, pa se okrete Stameni: - Hajde, dete, namesti popi i ovom prijatelju dole na čardaku.

Stamena zapali zublju luča na ognjištu, pa ode da prostre gostima.

Vuja se malo promigolji, zevnu jednom-dva, kao čovek kad čuje da se spominje spavanje, pa tek zavara oči popu i domaćinu, ustade polako i iziđe napolje.

Pop i Boško zaneli se u razgovor, pa i ne opaziše kud se denu Vuja.

Vuja se uputi pravo za vajat, gde behu privezani konji.

Ozdo sa čardaka svetli se ona zublja luča, te obasjava čak tu do konja. Vidi se i Stamena kako namešta postelju.

Vuja skide polako, terkiju s đogata, pa se skloni malo na stranu u mrak...

Stamena beše sve naredila na čardaku (a to vam je obična sobica nad kačarom, načinjena tako za goste i putnike), uze luč, siđe niz basamake, pa pođe gore u kuću da kaže ocu da je sve gotovo i da gosti već mogu legati.

Kad bi pored vajata, sukobi se s Vujom, koji u taj mah bahnu iz mraka pred nju, pa, ni sam ne znajući zašto, upita je:

- Hoćemo li, dušo, spavati?

Stamena vrisnu uplašeno, ispusti luč i pobeže nekud.

Vuja ode gore u kuću, pa, kročivši jednom nogom na prag, upita:

- Popo, hoćemo li spavati?

Da se kuća srušila popu na glavu, ne bi se tako zaprepastio kao sad kad pogleda Vuju.

Imao je šta i videti! Na Vuji nema onog čošnog ruha, nego obična prodrta kapa, onaj iskrpljeni gunj, prljave i pocepane čakšire... Obično njegovo odelo, koje već nosi i dan i noć kod kuće; jer, kao što znamo, on se vlada po onom: "U čem hodi u tom i spava."

Popu se ujedanmah učini da to na pragu ne stoji Vuja, nego neka avet, utvara! Strahota!

- Šta je to, nesrećniče? - jedva umede da ga zapita.

- Pa, popo, da se ne prlja... ionako ovo ruvo nije moje... - protunjka Vuja.

Popo lepo zaneme.

Boško gleda zabezeknuto čas u popa čas u Vuju.

Utom se pomoli domaćica na druga vrata, pa videvši Vuju - trže se i progovori zabezeknuto:

- Namešteno je!

- E, hajde da se spava! - reče Boško više onako sebi, pa iziđe ćuteći napolje.

Pop strašno zavrte glavom na Vuju, pa pođe bez - "laku noć" da spava. Za njim ode polako, i Vuja.

Domaćica ih doprati s lučem do čardaka, pa se vrati.

- Je li ustao pop? - upita Boško rano sutradan.

- I otišao - odgovori domaćica.

- Odista?

- Bogami jest! Ja sam još pre sunca poranila. Vidim nema konja za vajatom. Popnem se polako na čardak, provirim... Nema ni popa ni onog drugog. Jamačno su otišli zorom.

- Što mu drago - reče Boško i nasmehnu se.

Međutim su pop Mića i njegov Vuja već jezdili žabarskim drumom.

Pop zvižduće, Vuja ćuti. Sve mu se čini neobično - izvraćeno. Onaj put pun nekakih jama, pa hoće svaki čas da se spotakne.

U zlo doba okrete se pop, pa reče:

- Što me obruka, nesrećni sine, da od boga nađeš?

- Bogami, popo... - zausti Vujo da nešto odgovori, pa ućuta.

- A otkud ti te prnje, bog te ne ubio?

- Pa poneo sam - odgovori Vuja tako polako da se jedva čulo. - Metnuo u terkiju...

- Hvala bogu što te barem devojka nije videla!

- Videla je! - reče Vuja čisto veselo.

- U tim ritama?

- Jest, bogami!

- Pa? - upita pop i nabra obrve.

- Nešto vrisnu i pobeže!

- Ih, bruko moja! - uzviknu pop i pljesnu se rukom po kolenu, pa ljutito priviknu:

- Pusti uzdu tom konju, ludače! Zar ne vidiš da ćeš se preturiti u tu jarugu?

To reče, pa ljutito ošinu konja.

Stigoše i do klinačkog druma. Vidi se već i kuća popova. Sad će dole k Banji.

Poša beše uranila, pa izišla nekim poslom pred kuću. Spazi popa i Vuju gde žurno hitaju kući, pa pljesnu rukama i reče gotovo naglas:

- Naopako! Šta je ono sad?

Pogleda još bolje, jer čisto ne veruje svojim očima da je Vuja u ritama.

Utom oba konjanika stigoše na vratnice.

Poša potrča te im otvori. Nikad nije videla tako namrgođena popa. Ne smede mu reći ni "dobro došao".

Pop sjaha ljutito, oturi uzdu Vuji, pa mu reče kratko:

- Odsedlaj te konje, pa nagnaj u voćnjak! Vuja brže-bolje sjaha, pa poče skidati s konja bisage i ostalo.

- Jeste li odavno iz Lajkovca? - upita poša.

- Pre zore! - odgovori pop kratko.

- Ama, da si me ti poslušao...

- Ćuti, pošo, bogati! Dosta mi je i ovako bruke - reče pop, pa uđe u kuću. Ode za njim i poša.

Vuja je već odsedlao konje i oterao u voćnjak. Posle je otišao u kačaru, gde mu je alat, te uzeo da koriči neki stari triod.

Taj dan nije hteo nikako sesti s popom i pošom ni za ručak ni za večeru. Izgovori se da nema kad, pa uzme malo hleba i još štogod i ode podalje, te pojede onako s nogu.

Pop Mića nije više nikad govorio o Vujinoj ženidbi. Kad se Stamena udala, onda je tek otišao Bošku u Lajkovce.

Vuja se opet krpio pod onom lipom, ukoričavao knjige, zvonio u crkvi, pevao kašto za pevnicom i slušao svoga popa.

Niko se ne seća da se ikad oženio.

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milovan Glišić, umro 1908, pre 113 godina.