Vojna konvencija (Rusija i Italija 1915)
|
|
|
.svg)
Vojna konvencija između Vrhovne komande ruske i italijanske vojske
Sveobrazno čl. 1 italijanskog memoranduma potpisanog u Londonu 13 (26) aprila, kao čl. 2 vojne konvencije, potpisane 19. aprila (2. maja) u Parizu od francuskog ministra vojnog i deligata Glavnih đeneralštabova Italije, Engleske, Rusije i Francuske, pretstavnici vrhovnih komandi ruske i italijanske vojske: gosp. đeneral pešadije Januškević — za Rusiju i gosp. potpukovnik Ropolo — za Italiju, sastali su se 8 (21) maja 1915. u Vrhovnoj komandi ruske vojske i saglasili su se o sledećim dispozicijama u prisustvu i sa odobrenjem pretstavnika Vrhovnih komandi francuske i engleske vojske gosp. đenerala divizijskog Lagiša — za Francusku i gosp. đenerala majora ser Džona Hanburga Viljema za Englesku.
Ove dispozicije su saopštene pretstavnicima Vrhovnih komandi srpske i crnogorske vojske: ppukovniku Lontkijeviću — za Srbiju, i đeneral-majoru M. Martinoviću — za Crnu Goru.
Član 1.
Pošto je Italija prišla sporazumu između Rusije, Francuske i Engleske, Vrhovne komande vojsaka ove četiri sile obavezuju se ovim aktom da zajednički dejstvuju, razvijajući sve svoje napore da se postigne krajnji cilj a to je da se pobedi zajednički neprijatelj.
Saveznici su dužni da čine sve što je moguće, da se uzajamno potpomažu, kombinujući, ukoliko je to moguće, svoje operacije, kako u pogledu cilja tako i odnosno sporazuma o pogodnom momentu njinog izvršenja.
Član 2.
Italijanska vojska se obavezuje da uđe u rat najdalje 26. maja 1915. po novom kalendaru. Njena ofanzivna intervencija treba da bude olakašana operacijama drugim triju savezničkih vojsaka, koje se obavezuju sa svoje strane da preduzmu sve moguće energične vojne mere, kako bi sprečili neprijatelja da koncentriše na granici italijanskoj sile koje bi bile od poražavajuće nadmoćnosti.
Član 3.
U slučaju da vojske Austro-Ugarske-Nemačke preduhitre italijansku vojsku ulaskom u rat, druge tri savezničke vosjke se obavezuju da ukoliko je to moguće parališu svojim energičnim operacijama neprijateljsku ofanzivu protiv italijanske vojske, kako bi dali ovoj poslednjoj mogućnosti da dovrši svoju koncentraciju.
Član 4.
Pod sadšnjim uslovima prvi cilj koji ima postići italijanska vojska i ruske snage, koncentrisane u Galiciji, jeste da se tuče neprijatelj koji se nalazi na zajedničkom austrougarskom ratištu, naime u predelu između Karpata i Alpa, koji obrazuju granicu italijansku.
Da se postigne ovaj cilj vojske ruska i italijanska obavezuju se uzajamno da prikupe na ovom frontu mogući maksimum njihovih snaga, zadržavajući na svima ostalima frontovima samo neophodno potrebne snage, da se ne kompromituje strategijski položaj svake od ovih vojsaka, kao i da saglasno izaberu u početku i u toku operacija pogodne pravce koji će se dati prema obema vojskama.
Vojska srpska i crnogorska dužne su da pomognu da se postigne cilj gore iznet. Naročito je želeti da srpska vojska preduzme ofanzivu najbolje u severo-zapadnom pravcu, kako bi što je moguće pre vezala svoju akciju sa desnim krilom italijanske vojske, koja će se upraviti na Ljubljanu.
Član 5.
U slučaju radiklane promene sadanjeg grupovanja snaga austrougarsko-nemačkih, operacijski plan će se kombinovati sporazumno između Glavnog komandujućih vojsaka ruske i italijanske, vodeći računa o novoj situaciji, tako, kako se ona bude predstavila za svakog od saveznika, no težeći pre svega glavnom cilju.
Član 6.
Da bi se održala između sviju Vrhovnih komandi savezničkih vojsaka najtešnja veza kao neophodno potrebna za potpunu saglasnost u zajedničkim operacijama, oficiri naročito delegirani u ovom cilju biće predati đeneralštabovima ovih Vrhovnih komandi.
Potpisali:
|
đeneral Jankuševič |
Đeneral od Lagiša |
|
Đeneral Mitar Martinović |
Izvori[uredi]
- Živko G. Pavlović, Rat Srbije sa Austro-Ugarskom, Nemačkom i Bugarskom 1915. godine, Beograd 1968. — str. 10-12. (PRVI DEO, II glava: Ulazak Italije u rat na strani naših saveznika)