VOJISLAVU
(Prilikom otkrivanja njegovog spomenika 1903)
Snev'o si o sreći koju čovek nema,
U mislima svojim pratio si dane
Izumrle davno, i vreme što sprema
Da razastre pokrov svuda, na sve strane.
Gled'o si u prošlost za tobom što spava.
Pod dahom života ona nekad beše:
Sad je mirna, nema k'o pučina plava,
Kao usta drage koja se ne smeše.
Pred tobom u tami budućnost se vila,
Nejasna i mutna kao nada ljudi,
Ali smrt u sebi i ona je krila,
Smrt koja se javlja, tek na groblju budi.
Stoga ti priroda osetljiva, blaga,
Elegiju uze kao stalna druga,
I sa tvoje lire zanosna i draga
Zaori se pesma, snažna kao tuga.
Pokolenje žensko, svake časti vredno,
Spomenik ti diže zelenkasto-sivi:
I sad ime tvoje, svetlo i ugledno,
Da bi bilo lepo, na kamenu živi
Sa odborom, kolom tvojih drugarica,
S mirisnim buketom večnih gospođica.
