Vojvodina u vizantisko doba

Prikaz istorije Vojvodine u ovom periodu skopčan je s izvanrednim teškoćama koje omogućuju izradu samo fragmentarne i pretežno jednostrane slike. Vojvodina u ovom razdoblju, kao celina, nije prestavljala nikakvu. posebnu državopravnu, ni administrativnu, ni privrednu, ni etnografsku jedinicu. Sasvim loše stojimo u pogledu stanja izvorne građe: ona je, u srazmeru prema dužini razvitka, veoma malog obima i fragmentarne prirode a po sadržini jednostrana. Ovakva izvorna građa ne dozvoljava nam da u prikazu obuhvatimo sve grane života, nego nas primorava da se ograničimo na oblast spoljnopolitičkih i vojnih akcija te crkvenih odnosa. Uzrok ovom stanju izvorne građe leži nesumnjivo u tome što je samo jedan deo Vojvodine, Srem, ulazio u sastav Istočnorimske Imperije, pa i to, s obzirom na stvarnu upravnu vlast, samo za malen period vremena, zatim, što su se u ovoj oblasti, počevši od kraja 4 veka pa do stabilizacije mađarske vladavine u trećoj trećini 12 veka, često odmenjivale razne državnopolitičke formacije, i što je ova zemlja bila izložena mnogim i skoro stalnim etničkim pomeranjima te mnogim neprijateljskim sukobima i, naposletku, što su nosioci državne vlasti u ovim krajevima, sem istočnih Rimljana i Istočnih Gota, bili ljudi primitivne kulture sa veoma primitivnim državnim i društvenim uređenjem, koje je isključivalo mogućnost postanka državnog i provincijalnih arhiva te domaće istoriografije. Istočnorimski i zapadnoevropski istoričari i hroničari registrovali su obično samo one vesti, koje su sa političkog gledišta njihovih država bile od većeg interesa t. j. informacije o međunarodnim, javnopravnim i privatnopravnim odnosima između država dotičnih pisaca i onih država u čijem se sklopu Vojvodina nalazila. Naročito je slabo zastupljena neliterarna (epigrafska, numizmatička, sigilografska i monumentalna) izvorna građa. U pogledu istorije pojedinih mesta imamo izvesne građe, ali sa prekidima od 7—8 veka, za grad Sirmijum, sasvim minimalne podatke za grad Basijana od 4—5 veka i nešto podataka za grad Zevgmin u 12 veku.

Početkom 379 godine dodeljena je novopostavljenom imperatoru Istoka Teodosiju Velikom uz prefekturu Orijens i prefektura Ilirik (dijeceze Dakija i Makedonija), koja je dotle potpadala pod upravnu vlast Zapada. Posle smrti cara Teodosija Velikog (395) nastao je spor između zapadne i istočne polovine Rimske Imperije oko teritorijalnog razgraničenja njihovih jurisdikcionih sfera. Revindikacija zapadne polovine u pogledu prefekture Ilirika bila je zasnovana na navodnom testamentarnom raspoloženju Teodosija Velikog o podeli državne teritorije među njegove sinove Arkadija i Honorija. Ustvari pak, prema rezultatima najnovijih istraživanja, izgleda da je ovo raspoloženje bila samo juridička fikcija postavljena od regenta zapadne polovine imperije, megistera utriusque militae Stilihona, koji je bio ubeđen da je pored prefekture Ilirika, koja je u 5. i 6 veku davala vrlo dobar vojnički materijal, sa geografskog, strategiskog i saobraćajnog gledišta neophodno potreban zapadnoj polovini za obezbeđenje njenog teritorijalnog integriteta te su svi njegovi napori bili upravljeni u pravcu reaneksije ove oblasti u korist zapadne polovine imperije.^[1] Ali ova Stilihonova nastojanja bila su bez uspeha i ilirska prefektura ostala je u faktičnom posedu istočne polovine imperije. Zapadni deo Ilirika (Panonska dijeceza) pripadao je zapadnoj polovini imperije. Ovakvom podelom bila je narušena dotadašnja važna administrativnopolitička i strategiska celina. Srem se u ovo doba nalazio u okviru provincije Panonija Sekunda koja je bila sastavni deo Panonske dijeceze.^[2] Banat je pripadao hunskoj državi kojoj je krajem 4 i početkom 5 veka stojao na čelu poglavar Uldin sa rezidencijom na Dunavu ne mnogo udaljenom od grada Margus, koji je u prvoj polovini 5 veka bio središte poslovnih (trgovinskih) odnosa između istočnih Rimljana i Huna.^[3] Glavni grad provincije Panonija Sekunda bio je Sirmijum, gde se krajem 3 i u prve dve trećine 4 veka nalazilo političko težište imperije a povremeno i rezidencija imperatora. Sirmijum je bio vrlo važan komunikacioni čvor, u kome su se ukrštali drumovi koji su spajali Istok i Panoniju s Italijom, Galijom i Dalmacijom,^[4] a koji su u prvom redu služili vojničkim svrhama. I vodeni putevi Dunav—Sava i Dunav—Drava imali su strategiski značaj te su u svrhu obezbeđenja ovih saobraćajnih linija bile formirane rečne flotile classis Histrica, classis Aegetensium sive secundae Pannoniae, classis secunda Flavia, classis prima Flavia sa stanicom u Mursa (Osjek, Pan. sec.), Aegeta (Brza Palanka, Moes. sup), Graium (Rača na S., Pan. sec.), Sirmium (Mitrovica) i Taurunum (Zemun).^[5] Od početka 5 veka rečna flotila je izgubila svoj značaj, što se najbolje vidi iz gotovo stalnih upada varvara u podunavske oblasti Balkanskog Poluostrva. Sama flotila bez dovoljnog broja suvozemnih vojnih jedinica nije bila u stanju da obezbedi posed dunavske granice; posledica ovog stanja, prouzrokovanog sve većim teškoćama spoljnopolitičke situacije i nesređenošću državnih finansija, bilo je zanemarenje dunavske flotile koja je već početkom 5 veka prestala da igra aktivnu ulogu.^[6] Prilikom veridbe i udaje (437) Evdoksije, kćeri istočnorimskog cara Teodosija II, sa zapadnorimskim carem Valentinijanom III bio je između vlada obeju polovina imperije postignut definitivni sporazum u pogledu pitanja pripadnosti istočnog Ilirika. Avgusta Placidija, mati cara Valentinijana III, u ime priznanja za političku i vojničku podršku koju je Teodosije II pružio prilikom dolaska na presto Valentinijana III, formalno se odrekla održavanih pravnih pretenzija zapadne polovine imperije na prefekturu Ilirik a ujedno je ustupila i jugoistočni deo zapadnog Ilirika (prov. Pannonia sec.) sa glavnim gradom Sirmijumom koji je bio smatran kao nesiguran posed, jer je postojala stalna opasnost da Huni zauzmu ovu teritoriju.^[7] Alföldi zastupa, na osnovu nalaza moneta, mišljenje da je istočna polovina imperije sem gradova Sirmijum i Basijana preuzela i efektivno posela i liniju utvrđenja na sremskoj obali Dunava Burgenae (Novi Banovci), Rittium (Surduk), Castellum istočno od utvrđenja Bononia (Banoštar) kod Rakovca,^[8] ali sam ovaj nalaz ne može se smatrati kao odlučan dokaz da su ova utvrđenja bila u stvarnom posedu Carigrada, nego svedoči samo o opticaju moneta i trgovinskom saobraćaju ovih mesta sa krajevima koji su bili pod stvarnom vlašću Carigrada. Ova prva vladavina Carigrada nad teritorijom Druge Panonije bila je veoma kratkotrajna. U ovo vreme pada izrada i publikacija važnog dokumenta rimske kodifikacije (Codex Theodosianus 15. II. 348) sa kojim je delom Panonija usko vezana. Seeck je utvrdio da se kodifikatorna komisija poslužila i materijalom panonskih arhiva, u prvom redu sirmiskog.^[9] O istoriji Druge Panonije u vreme ove prve vlade Carigrada nemamo nikakvih pojedinosti. Podatak nov. 19 imp. Justiniani^[10] da je Sirmijum u ovo doba bio sedište praef. praet. per Illyricum i da je isto zbog hunske invazije za kralja Atile moralo biti premešteno u Solun ne izgleda verovatan, jer je teško pretpostaviti da bi centralna vlada u Carigradu mogla dozvoliti da najviša instancija provincijalne uprave bude smeštena odnosno iz Soluna premeštena u Sirmijum koji je u ono doba bio sasvim nesiguran eksponirani posed, te prema tome nije mogla postojati nikakva opravdana potreba za premeštaj sedišta ove prefekture iz Soluna u Sirmijum u god. 437.

Panonija Sekunda nije bila duže vremena u stvarnom posedu istočne polovine rimske imperije, nego je već početkom četrdesetih godina 5 veka bila od Huna zauzeta i ostala u sklopu hunske države sve do njenoga raspada.^[11] Pad Sirmijuma obeležava nestanak poslednjeg ostatka stare rimske građanske i vojne uprave u oblastima severno od Dunava. Hunska država, koja je za vreme kralja Atile (434—453) dostigla bila vrhunac teritorijalne ekspanzije, obuhvatala je celokupnu teritoriju Vojvodine i daleko premašala njene granice.^[12] O stanju Vojvodine pod hunskom vladavinom nemamo nikakvih informacija. Iz Priskovog opširnog prikaza putovanja carskog izaslanika Maksimina na Atilin dvor (448) može se jedino zaključiti da u Bačkoj i Banatu nije bilo drva ni kamena, jer je Onegezije po izričnoj tvrdnji Priska^[13] morao prilikom gradnje svoga kupatila dovoziti ovu građu iz Panonije što se verovatno odnosi na Srem, odakle je ova građa svakako vodenim putem (Tisom) bila transportovana u Atilinu rezidenciju u blizini reke Kereša; međutim je istočni i jugoistočni Banat i u ono vreme morao imati i šuma i kamenoloma kao i danas, dok su ostali delovi Banata i Bačke svakako imali stepski karakter. Posle Atiline smrti nastupio je proces raspadanja po svojoj strukturi heterogenog organizma hunske države. Nestanak jakog ličnog autoriteta izazvao je veliko oslabljenje centralne državne vlasti i teške unutarnjr borbe, u toku ko-jih je velika antihunska koalicija potčinjenih germanskih naroda pod predvođenjem Gepida (kralja Ardariha) na reci Nedao, koja dosada još nije identifikovana, srušila moć velike hunske države (454).^[14] Slom velike hunske države imao je za posledicu velike teritorijalne promene i znatna pomeranja političkih snaga u Podunavlju. Teritorija između Drave i Save, obuhvatajući i ceo Srem sa Sirmijumom kao političkim i vojničkim središtem, potpala je pod Istočne Gote, dok su krajeve istočno od Tise, dakle ceo Banat i Erdelj, zauzeli Gepidi koji su u drugoj polovini 5 i u prvoj polovini 6 veka bili važan vojnički faktor na Dunavu.^[15] Posle odlaska Istočnih Gota iz Panonije u nova sedišta u provinciji Donjoj Meziji (pre 475) Gepidi su svoju vlast proširili na evakuisanu provinciju Panonija Sekunda (Srem). Iz ovoga reda događaja moglo bi se zaključiti da prelaz Istočnih Gota nije izvršen na osnovu sporazuma s istočnorimskim imperatorom Zenonom i da su Gepidi mogli lako izvršiti okupaciju Srema, jer istočnorimske trupe zbog teške unutrašnje situacije nisu mogle intervenisati.^[16] Trideset godina otprilike kasnije, prilikom marša Istočnih Gota u Italiju pod komandom kralja Teoderika Velikog, došlo je 487 god. pod Sirmijumom do oružanog sukoba s Gepidima koji su se suprotstavili prolazu Istočnih Gota. Goti su savladali otpor Gepida, osvojili Sirmijum i obezbedili sebi slobodan prolaz velikim drumom, koji je od Sirmijuma vodio u Italiju.^[17] Ali ovo je bio samo prolazan poraz Gepida i bez trajnih teritorijalnih gubitaka, jer su Gepidi uskoro posle prolaza Istočnih Gota ponovo poseli Sirmijum. Ne dugo vremena iza ovoga događaja nastao je između ova dva istočnogermanska plemena, koja su živela u odnosu stalne međusobne zategnutosti, nov oružani sukob. Ovaj sukob bio je logička posledica Teoderikove defenzivne politike vođene u pravcu poboljšanja strategiskog položaja za istočnogotsku državu u Italiji stvaranjem prirodnih granica, odnosno restitucijom starih granica zapadne polovine rimske imperije u Podunavlju. Jedna ekspediciona istočnogotska vojska pod komandom generala Picije izvršila je okupaciju važne strategiske oblasti Srema, potisnuvši bez teškoća Gepide s ove teritorije; brzina ove vojne akcije ima se, sem bolje vojničke spreme Istočnih Gota, pripisati i unutarnjim razmiricama koje su tada vladale u gepidskoj državi.^[18] Iznenađuje da ovaj akt koji je pretstavljao formalnu povredu teritorijalnog integriteta istočnorimske imperije, u čijem je sastavu bila ova oblast od 437, nije izazvao intervenciju istočnorimske vlade. Hartmann ovu pasivnost Carigrada objašnjava tako, da je može biti car Anastasije I prvobitni mandat, podeljen Teoderiku od Zenona, protegao i na oblast provincije Panonija Sekunda, te da je Teoderikova akcija bila u potpunom skladu sa sadržinom dopunjenoga mandata.^[19] Posle uspešne vojne akcije sprovedena je organizacija uprave u oblasti Sirmiensis Pannonia,^[20] kako se za vreme istočnogotske vladavine od 504 do 535 nazivala nekadanja Panonija Sekunda, i to na temelju strogo dualističkog načela, na kome je počivala celokupna organizacija istočnogotske države. Kralj Teoderik Veliki dekretom od 507/11 ^[21] poverio je vojnu i građansku jurisdikciju u ovoj provinciji Comes-u Colosseus-u (namesnik provincije nosio je titulu Comes) i uz generalno obeleženje njegova zadatka (commissamque tibi provincam armis protege, iure compone) dao je detaljne instrukcije u pogledu nepristrasnog postupanja u administraciji i pravosuđu (iustitiam fove), uklanjanja loših običaja, odvraćanja podanika od prestupa protiv svojine i od prekršavanja privatnopravnih ugovora kao i od međusobnih razmirica — i između srodnika —, koje dovode do fizičkih obračunavanja. Dekretom istoga datuma i iste sadržine^[22] saopštio je stanovništvu iste provincije (Universis barbaris et Romanis per Pannoniam constitutis) da je postavio Colosseus-a za namesnika snabdevenog građanskom i vojničkom vlašću (gubernationem vestram defensionemque commissimus) i istovremeno provincijale uputio na mirno držanje i izbegavanje međusobnih raspri, iz kojih se mogu razviti međusobna po unutarnji poredak provincije štetna obračunavanja.^[23] Ova dva dokumenta utoliko su značajnija što, sem njih, za sve vreme od 5 pa do kraja 12 veka nemamo nikakvih podataka, koji se odnose na administraciju ove oblasti.

U toku dugotrajne i veoma teške borbe koju su Istočni Goti vodili za očuvanje svoje političke i nacionalne egzistencije protiv restauracione politike cara Justinijana, može biti već u početku neprijateljstva, morali su oni evakuisati provinciju Panoniju Sirmiensis, koja je, zbog koncentracije istočnogotskih vojnih snaga, potrebnih za odbranu italijanske teritorije, postala strategiski neodrživa pozicija. Sremska oblast ponovo je došla u posed istočnorimske imperije^[24] ali imperija nije bila u stanju da ovaj posed održi, koji su veoma brzo posle toga morali ponovo osvojiti Gepidi, jer se za sav ostali deo vlade cara Justinijana od 535—565 i vlade njegova naslednika Justina II sve do 567 Srem spominje kao sastavni deo gepidske države.^[25] Srem je, kao što se vidi iz kasnije langobardsko-avarske ratne akcije protiv Gepida, činio jezgro gepidske države a grad Sirmijum bio je njeno političko i vojničko središte. Na osnovu foedus-a zaključenog između imperije i Gepida još za vreme cara Markijana, Gepidi su primali od svih imperatora do zaključno cara Justinijana stalnu godišnju potporu (subsidia)- za mirno držanje prema imperiji, ali se oni za Justinijanove vlade nisu držali preuzetih ugovornih obveza, nego su vršili pljačkaške upade u dunavske provincije Balkanskog Poluostrva.^[26] U svrhu stvaranja protuteže gepidskom pritisku i ograničenja njihove akcione sposobnosti dao je on naselja Langobardima u Noriku i Panoniji a Herulima u okolini Singidunuma, i stavio im u tečaj godišnja supsidija uz obvezu da onemogućuju upade u provincije južno od Dunava i Save nemirnog i pljačkanju veoma sklonog gepidskog elementa.^[27] Gepidi su, naime, posle napuštanja Srema od strane Istočnih Gota, od kojih su, posle spomenutih sukoba, imali opravdanog respekta, sve manje uzimali obzira na stipulisane obveze te su postajali sve opasniji za bezbednost dunavske granice.^[28] Justinijan je zbog ovih povreda ugovora obustavio isplaćivanje supsidija Gepidima a Gepidi su, iskorišćujući tešku vojničku i finansisku situaciju istočnorimske imperije, koja je oko sredine 6 veka vodila rat na dva fronta — protiv Perzije i odlučna faza dugogodišnjih operacija protiv Istočnih Gota u Italiji —, kao reakciju na ovaj postupak organizovali upade Kutrigura i Slovena preko Dunava u severnobalkanske provincije.^[29] Justinijan, želeći da ukloni povod za ovakve akcije, koje su nanosile velike materijalne štete napadnutim provincijama i slabile njihov poreski kapacitet, obnovio je još pre upada Slovena savez sa Gepidima. U ovo doba pada i sve jače zaoštravanje u langobardsko-gepidskim odnosima, koji od početka njihova susedstva u Podunavlju nisu bili prijateljskog karaktera, a ubrzo je došlo i do oružanog sukoba između ova dva germanska plemena u toku koga su Langobardi uspeli da ratnu akciju prenesu na gepidsku teritoriju i ovde gepidske trupe poraze.^[30] Paralelno sa langobardskim operacijama trebala je da bude izvršena istočnorimska kaznena ekspedicija protiv Gepida zbog prebacivanja slovenskih četa preko Dunava, ali glavni deo ekspedicionih trupa sa četiri vojskovođe morao se zadržati kod Ulpijane u Dardaniji u svrhu ugušivanja u tamošnjim krajevima nastalih nemira zbog verskih kontroverzija (spor oko t. zv. Tri poglavlja), a samo mali ostatak vojske sa jednim vojskovođom dospeo je u zemlju Gepida, ali je morao od svake neprijateljske akcije odustati, jer je međuvremeno između Gepida i Langobarda došlo do obustave neprijateljstva i zaključenja mira, a carske trupe, koje su dobile zadatak da protiv Gepida operišu zajednički sa Langobardima, bile su nedovoljne za samostalnu akciju.^[31] Posle ovoga došlo je do zaključenja ugovora o večnom prijateljstvu između istočnorimske imperije i Gepida (552).^[32] Naskoro posle smrti cara Justinijana (565) nastale su temeljne promene u teritorijalnom stanju Podunavlja. Pred kraj Justinijanove vlade javlja se jedan nov faktor u spoljašnjoj politici, Avari, s kojima je još Justinijan vodio pregovore, koji su završeni sa pristankom imperije na davanje uobičajenih poklona u naturi i novcu a sa stvarnim odbijanjem avarskih zahteva glede redovnog godišnjeg tributa i glede podeljenja staništa na teritoriji imperije.^[33] Između Langobarda, koji su dalje postojanje gepidske države smatrali za trajnu opasnost po bezbednost langobardske države, i Avara došlo je do zaključenja antigepidskog vojnog saveza pod uslovima teškim za Langobarde. Neprosredna posledica ovog međunarodnog akta bio je kombinovani avarsko-langobardski napad na gepidsku državu i njeno konačno uništenje (567). Molba Gepida upućena caru Justinu II radi podeljenja vojničke pomoći, uz uslov ustupanja imperiji provincije Panonije Sekunde, bila je odbijena. Carigrad je očuvao neutralnost u ovom sporu, ali ne bezuslovnu i integralnu, jer je još u toku vojnih operacija zauzeo teritoriju spomenute provincije, zajedno sa Sirmijumom, koja je teritorija po oficijelnom shvatanju Carigrada u državnopravnom pogledu sačinjavala integrantan deo imperije i samo prolazno, uz očuvanje suverenih prava imperije, bila dodeljena Gepidima na stanovanje.^[34] U smislu saveznog ugovora celokupna teritorija gepidske države pripala je Avarima a u vezi s odlaskom Langobarda u Italiju bila je i dosadašnja langobardska državna teritorija utelovljena novokonstituisanoj avarskoj državi čije se političko i vojničko težište nalazilo u srednjem Potisju. Eliminacija ovih dveju državnih jedinica iz političkog sistema u Podunavlju izazvala je odlučan poremećaj ravnoteže u ovoj oblasti sa dalekosežnim posledicama vojničkog, političkog i etničkog karaktera (gubitak za imperiju dunavske granice i severnobalkanskih provincija te stalno naseljenje Slovena u Iliriku). O organizaciji gepidske države u Podunavlju, koja je postojala više od sto godina, o njenoj administraciji, uređenju sudova, staležima, privatnom i kaznenom pravnom sistemu, sudskom postupku te pravnom položaju romanskog stanovništva nemamo nikakvih podataka,^[35] te možemo učiniti samo pretpostavku da je u ovom pogledu postojalo stanje analogno onom u ostalim germanskim državama toga vremena, ali da su prilike kod Gepida pretstavljale prilično niži stupanj kulturnog razvitka nego u zapadnogotskoj, istočnogotskoj i franačkoj državi. Da je i gepidska država, bar pred kraj svoga postojanja postigla priličan stupanj unutarnje konsolidacije i kulturnog razvitka, te da je morao postojati u Sremu normalan trgovinski saobraćaj imamo svedočanstvo u seriji srebrnih moneta poslednjeg gepidskog kralja Kunimunda, koja je bila iskovana u sirmiskoj kovnici i koja je, kao što se iz nalaza može zaključiti, bila u opticaju u krajevima između Dunava i Save.^[36] Sam karakter ove gepidske monete sa likom imperatora Justinijana I i Justina II služi kao oficijelan dokaz da je gepidski vladar priznavao suverenitet imperatora nad svojom državnom oblašću.^[37] Oblast Druge Panonije, prirodno bogate zemlje, bila je u privrednom pogledu najrazvijeniji deo gepidske države; ona se brzo oporavljala od čestih i dugotrajnih ratova i invazija, čije je ona poprište bila počevši od sredine 3 stoleća. Vizantiski istoričar Nikita Honijat (12—13 v.) koji je opisao istoriju istočnorimske imperijeod 1118—1206 kaže za Φραγγοχωριον (Srem) da je της των Ουννων γης το πιοτατον ες πεδια υπταζον ιππηλατα μεταξυ των ποταμων Σαουβου και Ιστρου αναπεπταμενον (ed. Bon. 25; najplodniji deo Ugarske i leži između Save i Dunava) a na drugom mestu veli da je ovaj kraj Ugarske πολυανθρωπον (ed. Bon. 25; jako naseljen), što opet pretstavlja prirodnim bogatstvom obdarenu zemlju, koja može da ishrani brojnije stanovništvo.

Posle odlaska Langobarda avarski kan Bajan pripremao je akciju protiv imperije sa ciljem da dođe u posed provincije Panonija Sekunda sa glavnim gradom Sirmijumom, koji je bio od vanredno velike strategiske važnosti kako za, odbranu avarske državne teritorije protiv capada od strace imperije tako i za ofenzivne akcije protiv imperije, Avari su prstavili zahtev imperatoru da im kao pravnim naslednicima Gepida -ovaj pravni naslov temeljio se na stipulaciji ranije (spomenutog avarskolangobardskog saveznog ugovora — preda u posed gornju provinciju.^[38] Međutim, imperator je ispunjenje ovog zahteva odbio sa motivacijom, da za isti ne postoji nikakva pravna podloga, budući da je državnopravni polržaj sirmiske Panonije za vreme postojanja gepidske države bio načelno drukčiji, nego što ga avarska vlada prikazuje, da je naprotiv ista oblast de iure i u ono vreme bila integrantan sastavni deo imperije te da postoji neprekinut pravni kontinuitet u dominijumu imperije nad ovom teritorijom; ona je samo privremeno i prolazno bila dodeljena Gepidima u svrhu naseljenja a ovi su pred avarskrlangobardskogepidski rat sami formalno izjavili gotovost da u zamenu za vojnu potporu vrate imperiji ovu provinciju u, faktički posed.^[39] U toku avarskolangobardskih operacija protiv Gepida vlada imperije je automtski uspostavila rimsku civilnu i vojnu upravu u ovoj oblasti. Prvi napadaj Avara na Sirmijum ostao je, zbog nedovoljne, pripreme bezuspešan.^[40] Nešto kasnije comes excubitorum Tiberije (potonji imperator i neposredni naslednik cara Justina II, bio je s Avarima zaključio preliminaran sporazum u pogledu ustupanja istima, kao federatima imperije, jedne teritorije u svrhu nastanjenja naravno uz očuvanje suvereniteta imperije; u obzir je, verovatno, dolazila teritorija Srema, ali svakako s izuzetkom Sirmijuma, koji je kao važna strategiska pozicija imao ostati u faktičnom posedu imperije.^[41] Kako je car Justin II uskratio potvrdu ovom kompromisu otpočela su neprijateljstva koja su u početnoj fazi uspešna, završila se teškim porazom rimske vojske, te je imperija, zauzeta istovremenim ratom protiv Perzije i davanjem otpora langobardskom prodiranju u severnoj Italiji, bila prinuđena da zaključi sa protivnikom mir, doduše bez teritorijalnih gubitaka ali uz obavezu plaćanja godišnjeg tributa Avarima u visini od 80.000 zlatnika.^[42] Sirmijum, koji je bio krajnji cilj avarskih političkih težnji i nastojanja, nije mogao više dugo davati otpora avarskom pritisku koji je postajao sve jači i dostigao svoj vrhunac 579 godine. Tada su bile od avarske strane učinjene opsežne sistematske vojne pripreme za opsadu Sirmijuma. Sam kan Bajan, prekršivši stipulacije mirovnog ugovora od 573 ili 574 godine, prešao je sa znatnim vojnim silama Savu pa je, ostvarivši efikasnu blokadu utvrđenoga grada, onemogućio snabdevanje istoga potrebnim životnim namirnicama. Vojne pripreme blagovremeno su bile izvršene u tajnosti, tako da s rimske strane nisu mogle biti preduzete nikakve protumere; sem toga imperija, koja se nalazila u finansiskim teškoćama i vodila istovremeno i dugotrajan rat na istočnom (Perzija) i zapadnom (Langobardi) frontu i morala da ugušuje skoro stalne pobune Mavara u Africi, nije imala niti raspoloživih vojnih snaga niti finansiskih sredstava za odbranu dunavskog limes-a, koji je imao zadatak da balkanske provincije zaštićava od pljačkaških upada varvarskih plemena. Prilikom izgradnje mosta na Savi između Sirmijuma i Singidunuma u svrhu blokade, Avari su uspeli da diplomatskom varkom obmanu carigradsku vladu glede prave svrhe svojih vojnih priprema.

Tek po dovršenju ratnih priprema Avari su putem poslanstva u Carigradu postavili zahtev imperatoru Tiberiju II da im bez borbe ustupi Sirmijum uz dozvolu slobodnog otstupa posade i stanovništva koje može poneti sa sobom sve svoje pokretnosti tako, da bi grad imao biti prazan ustupljen u posed Avarima. Kao razlog za ovaj zahtev Avari su, sem ranije istaknutog naslova pravnog nasleđa, izložili bojazan da bi se imperator, posle svršenog rimskoperzijskog rata, mogao okrenuti protiv Avara i poslužiti se Sirmijumom kao operacionom bazom protiv njih, koji nemaju ni tehničkih ni prirodnih utvrđenja za odbranu od očekivanog napada. Da takva namera postoji, kaže avarsko poslanstvo, vidi se jasno iz činjenice što je imperator Tiberije još za vreme mira podigao velika utvrđenja oko Sirmijuma. Iz ovih razloga, izjavljuje poslanstvo, kan ne može ni pod kojim uslovima odustati od svoje namere da zauzme celu sremsku oblast, koja - nalazeći se između dveju reka izgleda kao ostrvo - kao raniji posed od Avara pobeđenih Gepida zajedno sa celokupnim posedom privatnih vlasnika pripada po pravu haganu a nikako Rimljanima. Imperator je ovaj zahtev u kategoričkoj formi definitivno odbio, ali kako je glad postojala sve žešća a ni sa koje strane nije mogla doći pomoć opsednutom gradu, postala je kapitulacija grada neizbežna. Imperator je na osnovu relacije Teognida komandanta grada Sirmijuma u interesu obustave daljeg krvoprolića ovlastio istoga da obustavi dalju, potpuno bezizglednu odbranu te da sa kanom avarskim Bajanom zaključi kapitulacioni ugovor pod takim uslovima, nego što su mogli biti postignuti pre početka opsade. Rimljani su u smislu ovog ugovora ustupili grad Sirmijum Avarima uz slobodan otstup posade i stanovništva kome je bilo dozvoljeno da ponese sobom samo po jedan ogrtač, dok je sav ostali javni i privatni, nekretni i pokretni posed pripao Avarima. Ovaj ugovor sadržavao je za Rimljane i obvezu plaćanja Avarima redovnog godišnjeg tributa u visini od 80.000 zlatnika te isplate zaostalog trogodišnjeg danka u ukupnom iznosu od 240.000 zlatnika.^[43] Padom Sirmijuma imperija je izgubila svoju najvažniju strategisku poziciju na severu i time je bila stalno ugrožena severna državna granica a varvarima je stajao otvoren put za upade u Ilirik i Trakiju. U samom Sirmijumu je godinu dana posle avarskog osvojenja nastao požar koji je, prema pričanju Jovana Efeskog, grad uništio.^[44]

Pad Sirmijuma pretstavlja i završetak procesa raspadanja vojne i civilne organizacije s one strane Dunava a označava ujedno i kraj antike. Da li je imperija imala još u posedu niz eksponiranih utvrđenih tačaka na levoj obali Dunava u današnjem rumunskom delu Banata, obnovljen za vreme cara Justinijana I, naročito kastele Lederata kod Nove (Svištov) i Sikivida,^[45] nismo u stanju na osnovu sačuvanih istoriskih podataka ustanoviti, ali njihov strategiski značaj nije se dao porediti sa značajem Sirmijuma. Sudbina grada Basijane kod sela Petrovaca u Sremu, blizu Rume, potpuno je neizvesna, jer u istoriskim izvorima 6 v. ne nalazimo nikakvih podataka o njemu; tako nema spomena o ovom gradu niti u spisima istorika Prokopija niti u fragmentima Menandra, koji se odnose na događaje u Sremu a u kojima bi morala biti spomenuta i Basijana, da je u ono vreme još postojala.^[46] Stanovništvo grada Sirmijuma i okoline bilo je romanizovano, kao što se vidi iz toponomastičkog materijala koji Jireček navodi. Ovo romanizovano stanovništvo održalo je još dugo vremena svoju narodnu individualnost, iako je već pad Sirmijuma pretstavljao za ovu oblast kraj antike.^[47]

Početak devedesetih godina 6 v. doneo je važan obrt u vojnoj i spoljnopolitičkoj situaciji Carigrada: 591 godine, posle skoro dvadesetogodišnjeg ratovanja, zaključen je s Perzijom povoljan mir, koji je imperiji doneo teritorijalnih dobitaka i oslobodio jedan deo vojnih snaga vezanih dotle za istočni front. Posle ovakvog vojničkog i diplomatskog uspeha car Mavrikije odlučio je da ofenzivnom akcijom širokih razmera protiv Avara i Slovena u prekodunavskim i prekosavskim krajevima slomije ili u jakoj meri oslabi moć ovih varvarskih naroda, koji su stalnim upadima nanosili balkanskim provincijama materijalne štete i gubitke u ljudstvu (ubijanje i odvođenje u ropstvo) te na taj način umanjivali proizvođački i finansiski kapacitet tih oblasti.^[48] Razdoblje od 591—602 ispunjeno je skoro neprekidnom veoma teškom i upornom borbom protiv Avara i Slovena, u toku koje su ratne operacije, po odbijanju avarskih i slovenskih upada, bile prenošene na neprijateljsku teritoriju. U prvom delu akcije rimske trupe nisu mogle da izvojuju nikakav odlučan uspeh te je bio zaključen mir na osnovu očuvanja postojećeg teritorijalnog stanja sa Dunavom kao granicom, ali uz povišenje godišnjeg tributa Avarima od 80 na 100.000 zlatnika.^[49] Posle kratkotrajnog mira neprijateljstva su obnovljena i rimske trupe, prešavši Dunav, uspele su da prodru do Tise i na jednom mestu, koje se zbog nedostatka bližih lokalnih podataka ne može utvrditi, pređu i reku Tisu, može biti na liniji Titel—Slankamen, kamo je kan Bajan svoje trupe dirigovao iz glavnog stana avarskog u Sirmijumu.^[50] Prilikom operacija u južnom Banatu naišla je jedna rimska izvidnica na tri gepidska sela.^[51] Vojnička situacija razvijala se po Carigrad povoljno i izgledalo je da će ratne operacije biti završene sa potpunim uspehom, ali raspoloženje vrhovne komande da operacione trupe prezime u zauzetim krajevima s one strane Dunava stvorilo je jako nezadovoljstvo kod ovih trupa a u daljoj konzekvenciji izazvalo i nasilnu promenu na prestolu i uništenje svih dotadašnjih rezultata višegodišnje naporne i s velikim izdacima skopčane akcije protiv Avara i Slovena.^[52]

Ekspanzivna moć avarske države dostigla je vrhunac u dva napada na Carigrad (617 i 629); potpuni slom ove poslednje avarske vojne akcije imao je za posledicu opadanje avarske države, koja naročito dolazi do izraza u slabljenju centralne vlasti, prouzrokovanom unutrašnjim rasprama i procesom političke emancipacije potčinjenih slovenskih plemena i zavisnog naroda Bugara koji je potporom cara Iraklija postigao svoju političku nezavisnost pod kanom Kubratom (između 635 i 641).^[53]

Prema pričanju legende o sv. vmč. Dimitriju, etnografski sastav nekadašnje rimske provincije Druge Panonije pretrpeo je velike izmene, koje su bile izazvane seobama naroda i dovođenjem zarobljenika iz raznih balkanskih provincija u vezi s avarskim upadima; pored romanizovanog autohtonog stanovništva bio je ovde zastupljen i element germanski, hunski, avarski, slovenski i grčki. U toku skladnog saživljenja ovih heterogenih elemenata nastala je, poglavito stvaranjem srodničkih veza, etnička mešavina, ali je u ovoj mešavini zadobio odlučnu prevagu grčki elemenat koji se sastojao iz zarobljenika dovedenih sa Balkana i zauzimao u odnosu prema Avarima podređen socijalan položaj (neka vrsta kolonata, koji se ne da bliže determinisati).^[54] Ova oblast se u okviru feudalnog ustrojstva avarske države konstituisala kao posebna samoupravna nacionalna jedinica kojoj je avarski kan postavio za poglavara Avara Kubera. U velikoj čežnji za zavičajem ova plemenska zajednica, prema pričanju spomenute legende, napustila je Srem u drugoj polovini 7 veka i pošla pod predvođenjem svoga poglavara na jug u svoj zavičaj.^[55]

Posle ovog, za duže vreme, nemamo nikakvih vesti ne samo o našoj oblasti nego ni o Avarima, koji su u dunavskoj kotlini još uvek pretstavljali najjači politički i vojnički faktor. Ovo se vidi iz činjenice da su Langobardi stalno obnavljali svoj vojnički savez koji je ostao na snazi sve do pada langobardske države u severnoj Italiji i dolazio do praktične primene prilikom sukoba između Langobarda i Franaka. Avarsko-langobardski savez počivao je na identičnosti vojnopolitičkih interesa i imao je za cilj očuvanje teritorijalnog stanja u Podunavlju i gornjoj Italiji, stvorenog u poslednjoj trećini 6 i u prvoj polovini 7 veka. Ofenzivna moć Avara nije bila još ni početkom 8 veka potpuno oslabljena, o čemu nam najbolje svedoči obnova utvrđenja grada Verone izvršena za Pipinove maloletnosti zbog opasnosti avarske invazije.^[56] Veze između Avara i Langobarda održavane su sve do uništenja langobardske države od strane franačkog kralja Karla Velikog (776), kada su langobardski velikaši posle propasti svoje države našli utočišta kod Avara.^[57] Odnosi između Franaka i Avara, čije su se sada državne teritorije graničile, poremetili su se formalno zbog graničnih sporova a stvarno zbog ubeđenja Karla Velikog da dalje postojanje avarske države pretstavlja trajnu opasnost po bezbednost teritorijalno povećane franačke monarhije, kojoj je bio potreban duži period mira u svrhu konsolidacije unutarnjih prilika.^[58] Odnos između Franaka i Avara stalno se pogoršavao dok nije 791 izbilo otvoreno neprijateljstvo. U ofenzivnim ratnim akcijama izvedenim u razdoblju 791-6 godine franačke trupe uništile su avarsku državu i osvojile zapadni deo ove države do Dunava.^[59] Uništenjem avarske države iščezao je jedan od najvažnijih političkih elemenata i, strategiskih faktora u srednjoj Evropi koji je vršio odlučan uticaj ne samo na političku konsolidaciju u Podunavlju, nego čije se dejstvo osećalo i u razvitku događaja u severnoj Italiji.

Praznina koja je posle propasti Avara nastala u jugoistočnim krajevima avarske države dala je potstreka za teritorijalnu ekspanziju starobugarske podunavske države koja je za Kruma i Omortaga u prvoj trećini 9 veka dostigla svoju vojničku kulminaciju. Posle zaključenja 30-ogodišnjeg mirovnog ugovora sa Carigradom (815—6) mogao je kan Omortag glavnu pažnju i staranje obratiti očuvanju zapadnih oblasti bugarske države od opasnosti od strane velike franačke monarhije koja je sloveneka plemena u severozapadnim oblastima bugarske države potsticala protiv bugarske vlasti i stvarala u njihovoj sredini pokret za političku emancipaciju od bugarske vladavine. Bugarska je u 9 veku bila u posedu Sirmijuma i Singidunuma te se ovde graničila sa franačkom državom.^[60] U interesu očuvanja bugarskog prestiža među Slovenima na levoj obali Dunava Omortag je — budući da Franačka nije pokazivala volje da se ugovorom odrekne svake intervencije u odnose između bugarske države i njenih potčinjenih slovenskih plemena — bio prinuđen da preduzme dve pacifikatorske ekspedicije protiv Slovena i Avara u istočnoj Panoniji i da same Franke potisne iz oblasti Drave (827—829), potčinivši podravska slovenska plemena bugarskom vrhovenstvu.^[61] Jedna, verovatno, paralelna vojnička akcija kretala se i u potiskoj oblasti, o čemu nam svedoči od Omortaga postavljeni, u bugarskom gradu Provadiji nađeni kameni spomenik sa grčkim natpisom, koji govori o smrti Onegavona, jednog od bliskih kanovih ljudi sa visokim položajem tarkana. Onegavon je učestvovao u operacijama bugarske vojske u dolini Tise, verovatno kao komandant ekspedicionih trupa, i udavio se, valjda, pri prelazu reke Tise. Natpis ne pruža nikakve bliže podatke glede lokaliteta smrti i pravca vojne akcije, ali je ona nesumnjivo bila uperena protiv slovenskih, ili slovenskih i avarskih plemena u Banatu i Bačkoj, i imala je, može biti, za cilj pacifikaciju tih plemena.^[62]

Posle ovih događaja nemamo sve do kraja 10 veka nikakvih vesti o Sremu niti o ostalim krajevima Vojvodine. Nismo u mogućnosti da utvrdimo, da li je Srem posle osvojenja Bugarske po caru Jovanu I Cimishu došao stvarno pod vlast Carigrada ili je sačuvao svoju stvarnu nezavisnost. Pred kraj 10 v. — nešto posle 999 — pada zaključenje mirovnog ugovora između cara Samuila i mađarskog vladara sv. Stevana. Predmet ugovora bio je Srem koji se prostirao među Savom, Dunavom i Dravom.^[63] Iz raspoloživih podataka ne može se bliže utvrditi karakter ovog međunarodnog ugovora, ali nije isključeno da je istim ugovorom bio likvidiran kakav teritorijalni spor koji se odnosio na Srem. Od oblasti, koje su bile u sklopu Samuilove države, najduže je sačuvao političku nezavisnost Srem sa svojim starim administrativnim i vojničkim središtem Sirmijumom, kome je stajao na čelu vojvoda Sermon. Usamljena pozicija nije se mogla dugo održati; vizantiski stratig Konstantin Diogen uspeo je da skrši otpor posade i osvoji grad Sirmijum. Tako je Srem opet, ali za sasvim kratko vreme, bio utelovljen istočnorimskoj imperiji.^[64]

Krajem 9 i početkom 10 veka krajevi Banata i Vačke došli su pod vlast Mađara. Mađarski narod, proteran iz dotadašnje domovine Atelkeza od bugarskog cara Simeona i njegovih saveznika Pečenega, došao je pod voćstvom svog vrhovnog poglavara Arpada u Veliku Panonsku Ravnicu i stvorio ovde svoju državu, pošto je prethodno pokorio tamošnja slovenska plemena, koja su ranije bila zavisna od Avara a posle sloma avarske države živela politički nezavisnim, po svoj prilici plemenski organizovanim, političkim životom bez jače međusobne kohezije, što je prouzrokovalo gubitak njihove samostalnosti. Iz opisa Konstantina Porfirogenita^[65] vidimo da je mađarska država obuhvatala i teritoriju Banata i Bačke i bila podeljena u župe čija je arondacija bila orografski uslovljena tako da su doline reka Tamiša, Tutisa (Begej ili Brzava), Moriša, Kereša i Tise činile kostur provincijalne organizacije i bile nazvane po imenima ovih reka. Mađarska je prema ovom opisu graničila na istoku sa Bugarskom od čije je teritorije razdvajao Dunav — Srem je potpadao pod Bugarsku —, na severu sa Pečenezima, na zapadu sa franačkom državom i na jugu sa Hrvatskom. Prema drugom izveštaju istog pisca^[66] Mađari stanuju u krajevima s one strane Dunava u zemlji Moravskoj, ali i u oblasti između Dunava i Save, i prostiru se na donjem Dunavu do mesta preko puta Drstera (današnja Silistrija u Bugarskoj), gde se graniči s oblašću Pečenega. Iz ovog drugog opisa bi izlazilo da se Srem nalazio u okviru mađarske države, što protivreči odnosnom mestu u prvom opisu. Međutim ovaj podatak drugog opisa ima malo verovatnosti, jer je teško pretpostaviti da je Bugarska mogla izgubiti Srem za vreme najvećeg napona svoje moći u doba cara Simeona ili povratiti ga od Mađara u doba opadanja države za Simeonovih naslednika, ako se gubitak Srema dogodio za slabe vladavine prvog Simeonovog naslednika. Izvesno je da se Srem nalazio u sastavu Samuilove države, ali krajnja oskudica podataka glede najsevernijeg dela države ne dozvoljava nam da sa sigurnošću ustanovimo na koji je način Srem postao sastavni deo ove države: da li se Srem u vremenu između sloma bugarske države i njene aneksije po istočnorimskoj imperiji i između stvaranja Samuilove države nalazio pod stvarnom vojničkom i građanskom vlašću Carigrada ili je, kao najudaljenija provincija propale bugarske države, sačuvao faktičnu samostalnost i kasnije svojevoljno stupio u Samuilovu državnu zajednicu.

Restauracija vizantiske vladavine nad Sremom, posle kratkog trajanja, bila je prekinuta mađarskom okupacijom Srema početkom treće desetine 11 veka.^[67]U doba vlade cara Jovana II Komnina (1118—1143) i Manojla I Komnina (1143—1181) pada niz vojnih akcija u vezi s unutrašnjim rasprama u mađarskoj državi; krajnji cilj ovih akcija bila je restauracija vizantiske vladavine nad sremskom oblasti, čija su vojnička uporišta bili gradovi Zevgmin (potonji Zemun), pogranični grad prema Beogradu, i Sirmijum koji je u ovo doba u odnosu prema Zevgminu bio od podređene strategiske važnosti. Dugogodišnje ratovanje završeno je odlučnom pobedom vizantiske vojske pod komandom Andronika Kontostefana nad Mađarima kod Sirmijuma 1168 godine. Posle ovoga nemamo nikakvih informacija niti o nastavku ratnih operacija niti o vođenju mirovnih pregovora te izgleda da je normalno stanje između ratujućih stranaka nastupilo bez formalnog mirovnog ugovora. Po vizantiskoj vojsci zauzeta oblast Srema ostala je u posedu Carigrada.^[68]

U okviru opisa gornjih ratnih događaja Jovan Kinam i Nikita Akominat pružaju podatke o sremskim gradovima Sirmijumu i Zevgminu. Vesti o Sirmijumu odnose se samo na vojne akcije vođene oko poseda tog utvrđenja. Grad i utvrđenje Zevgmin nalazimo prvi put spomenuto u Jov. Kinama, koji priča kako je mađarski kralj Stevan II, osvojivši god. 1123 Beograd, do temelja porušio ovaj grad, pa građevni materijal lađama dao preneti preko Dunava i upotrebio ga za podizanje grada Zevgmina.^[69] Zevgmin bio je opkoljen čvrstim gradskim zidovima i dovoljno osiguran u svakom pogledu;^[70] nalazio se na bregu koji se pružao u južnom pravcu i bio obezbeđen i rečnom vodom.^[71] Ovde se nalazio i glavni stan cara Manojla I Komnina prilikom opsade ovog utvrđenja.71 U blizini Zevgmina nalazio se i dvorac mađarskog kralja koji je car Manojlo dao porušiti.^[72] Kod stanovništva Zevgmina morao je postojati i imućniji sloj, jer Jov. Kinam priča kako je vizantiska vojska posle osvojenja Zevgmina (1162) izvršila pokolj među stanovništvom i nemilosrdno opljačkala dragocenosti, odelo i srebrne stvari pa čak i oružje nagih i razoružanih vojnika gradske posade.^[73] Nemamo nikakvih podataka da li je prethodnik Zevgmina (Zemuna), stari Taurunum, postojao u prelaznom vremenu od antike na srednji vek i u srednjem veku do prvog pomena Zevgmina. U prilog postojanja kontinuiteta starog romanskog naselja u Zemunu govori jedno mesto Nikite Akominata, koje ističe da je prilikom opsade Zemuna po vizantiskoj vojsci i caru Manojlu dosta velik deo stanovništva toga grada imao odlučnih simpatija za Romeje. Ovaj, svakako romanski ili romansko-slovenski, element olakšao je osvojenje grada dostavljanjem opsadnim trupama ratnih namera posade. Prema Nikiti Akominatu sremska oblast ležala je između Dunava i Save,^[74] dok se teritorija stare provincije Panonija Sekunda prostirala kod Sirmijuma i južno od Save te obuhvatala i jedan pojas u severozapadnom delu Srbije.^[75] Za obeleženje sremske oblasti počinje u 12 veku da se upotrebljava dotle isključivo gradsko ime Σιρμιον^[76] a istorik Nikita Akominat služi se u tu svrhu nazivom Φραγγοχωριον.^[77] Od lokaliteta u Bačkoj nalazimo u Jovanu Kinamu spomena o mestima Titel, Bač i Petrik. Titel se spominje u vezi sa Manojlovim pohodom protiv Mađarske od 1162 godine kad je imperator posle prelaza Save udario logor kod Titela.^[78] Za vojne operacije protiv Mađarske posle osvojenja Titela dolazi naročito u obzir mesto Petrik, glavna polazna tačka za prodiranje u unutrašnjost Mađarske, do koje je Manojlo u svom nadiranju i prodro.^[79] Najvažniji među bačkim lokalitetima bio je grad Bač (Παγατζιον) u kome je car Manojlo na ratnom pohodu protiv Mađara 1162, prešavši ovde sa vojskom gornji Istar, jedno vreme boravio.^[80] Međutim o samim tim mestima nemamo u ovim izvorima ni najopćenitije podatke. Za Banat imamo samo jedan podatak. Jovan Kinam priča da je car Manojlo u ratnim operacijama protiv Mađara 1151 iz Braničeva, gde je bio njegov logar, poslao jedan odred vojske radi rekvizicije hrane u drugi kraj mađarske zemlje, gde se nalazi gora koju tamošnje stanovništvo naziva Temesis, verovatno jugoistočni deo Banata. Dalje navodi kako je rekvizicioni odred naišao u ovom kraju na veća sela vrlo jako naseljena i veoma imućna u svakom pogledu.^[81]

Poslednja faza vizantiske vladavine nad Sremom bila je vrlo kratka. Naskoro posle smrti cara Manojla I Komnina mađarski kralj Bela III ponovo je osvojio Srem i ova oblast je za Vizantiju bila definitivno izgubljena.^[82]

Izvorni materijal za istoriju crkvenih odnosa u ovoj eposi sasvim je oskudan. Sirmijum je krajem druge trećine 4 veka potpuno izgubio onaj politički i crkvenopolitički značaj, koji je imao u drugoj polovini 3 i za prve dve trećine 4 veka, naročito za vlade cara Konstancija II (337—361). Dominantna uloga sirmiskog episkopa u arijanskom sporu četvrte do sedme decenije 4 veka bila je neposredno uslovljena činjenicom da je Sirmijum bio rezidencija Konstancija II. O crkvenim odnosima u toku 5 veka nemamo nikakvih vesti. Jedino istorik Prisk spominje kako je prilikom opsade Sirmijuma od strane Huna (441) tamošnji episkop iz riznice katedralne crkve izdvojio nekoliko zlatnih crkvenih utvari i ove odredio da posluže kao otkupnina za slučaj ako bi episkop bio od Huna zarobljen. Međutim osoba, kojoj je episkop bio u tu svrhu poverio ove utvari, dala ih je u zalog jednom bankaru u Rimu i na podlozi toga zaloga podigla zajam.^[83] Više vesti imamo iz doba cara Justinijana I. U ovo vreme pada osnivanje nove crkvene organizacije u severozapadnoj polovini Balkanskog Poluostrva sa središtem u novoosnovanom gradu Justinijana Prima (novela XIX od 14 aprila 535 i novela CLI od 18 marta 545)^[84] koje je tangiralo i crkvene odnose u provinciji Panonija Sekunda. Nova arhiepiskopija obuhvatala je, prema odredbi prve novele, sem pet provincija civilne dijeceze Dakije, još i deo provincije Panonija Sekunda, „quae in Bacensi est civitate.“ Prema konjekturi Zeiler-a i E. Stein-a mesto „Bacensi“ treba čitati „Bassianensi“.^[85] Crkveno sedište spomenutog dela Druge Panonije bio bi dakle grad Basijana koji se, ni ranije ni kasnije, ne spominje kao sedište episkopa. Kasnijom novelom modifikovan je u prvoj noveli spomenuti cirkumskribirani teritorijalni opseg nove arhiepiskopije utoliko što je cela provincija Druga Panonija sada bila stavljena pod jurisdikciju arhiepiskopa Justinijane Prime. Ali ove novelarne dispozicije, ukoliko se odnose na Drugu Panoniju, imaju delimično karakter pravne fikcije koja ne odgovara potpuno faktičnom teritorijalnom stanju.^[86] Etabliranje Avara na teritoriji Druge Panonije prouzrokovalo je slom od cara Justina II uspostavljene građanske i vojne pa nesumnjivo i crkvene organizacije. Posle pada avarske države došlo je hrišćanstvo opet do prevlasti u ovim krajevima. Sirmijum se prvi put ponovo spominje za franačke vlade u doba cara Karla Velikog u epitafu akvilejskog patrijarha Pavlina na smrt frijaulskog vojvode Eriha.^[87] U početku 9 veka, posle kratkotrajne franačke vladavine, Srem se nalazi pod vlašću Bugara. O sudbini sirmiske episkopije posle osvojenja grada od strane Avara (582) nemamo nikakvih informacija, ali je verovatno da je ovaj događaj, u vezi sa ubrzo posle ovoga nastalim slomom postojećeg poretka u dijecezi Dakiji, prouzrokovao prestanak sirmiske episkopije. Moguće da je s inkorporacijom ove teritorije franačkoj državi usledela i restauracija sirmiske episkopije. Ova episkopija možda se održala i posle dolaska Srema pod vlast Bugara, zadržavši do hristijanizacije bugarske države latinski karakter i to kao egzemptna episkopija. Posle hristijanizacije Bugara sirmiska episkopija teško je mogla zadržati svoj dotadašnji kako jurisdikcioni tako i ritualni karakter, nego će biti da je potpala pod jurisdikciju najpre bugarske arhiepiskopije u Drstru a kasnije ohridske arhiepiskopije. Sirmiska episkopija prvi put ponovo se spominje u povelji cara Vasilija II od 1020 godine kojom potvrđuje privilegije ohridske arhiepiskopije, čije formiranje svakako koincidira sa stvaranjem Samuilove slovenske države u Makedoniji. U listi sufragana episkopa ohridskog arhiepiskopa naveden je na 12 mestu episkop Θραμον što se svakako odnosi na Sirmijum, kao što se vidi iz noticije sačuvane u rukopisu Vatic. 1 gr. 828 fol. 354 g. ταξις των θρονων της Πρωτης Ιουστινιανης, gde na 15 mestu stoji ο Σιρμιου ητοι Στριαμου.^[88] Jurisdikcioni položaj sirmiskog episkopa u okviru ohridske arhiepiskopije bitno se razlikuje od njegovog ranijeg jurisdikcionog položaja. Do kreiranja arhiepiskopije Justinijane Prima bio je on episcopus metropolitanus eparhije Panonija Sekunda i taj je položaj, sudeći po organizatornoj strukturi novog crkvenog organizma, nesumnjivo, zadržao i u okviru novoosnovane arhiepiskopije. U ohridskoj pak arhiepiskopiji sirmiski episkop imao je jednostavnu episkopsku jurisdikciju i pripadao je četvrtoj klasi episkopa koja je imala 15 klirika i parika, te prema ovom sirmiska episkopija nije bila ugledna, ni u pogledu imovnom, ni u pogledu brojnog stanja vernih. Obim sremske eparhije u ovo doba ne možemo tačno odrediti, pošto nam spomenuta privilegija, sem generalnog naziva episkopije, ne daje imena drugih lokaliteta koji su ulazili u sklop ove eparhije.^[89] Ovaj položaj zadržala je sirmiska episkopija za sve vreme trajanja vizantiske vladavine. Za prve mađarske vladavine u Sremu od vremena pred dolazak na presto cara Aleksija I Komnina pa do vizantiske restauracije za Manojla I Komnina dogodila se promena u crkvenim odnosima Srema. Jovan Kinam u svom prikazu boravka cara Manojla u gradu Παγατζιον (Bač) ističe da je ovaj „grad metropola sremskog stanovništva i da u njemu stanuje arhijerej toga naroda”. Da li se ovo ima tako shvatiti da su jedan deo Bačke i Srem činili jednu upravnu oblast Mađarske sa Bačom kao upravnim i crkvenim središtem ili da je bila organizovana nova rimokatolička episkopija. u Baču, čija je jurisdikciona oblast obuhvatala Srem a da je pored ove episkopije postojala istovremeno i grčka ortodoksna episkopija u Sirmijumu? Izgleda mi da je u konstrukciji διατριβην ο του εθνους ποιειται αρχιερευς sadržana aluzija na drugu alternativu.^[90]

Filaret Granić

1. Bury, History of the later Roman Empire I (1923) 110-1; Alfoldi, Der Untergang der Romerherrschaft in Pannonien II (1926) 88; E. Kornemann, Die rom. Kaiserzeit Gercke-Norden, Einleitung in die Altertumswissenschaft III, 2. 3. A (1933) 125.
2. Kornemann, ib.
3. Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt VI (1920) 291; Alföldi, op. cit. II 69.
4. Itinerarium Antoninum ed. O. Cuntz u Itineraria Romana I (1929) 19, 33, 38, 40; Itinerarium Burdigalense, op. cit. I 89-90.
5. Grosse, Röm. Militargeschichte von Gallienus bis zum Begin der byz. Themenverfassung (1920) 73-1.
6. Grosse, op. cit. 75.
7. Stein, Wiener Studien 36 (1914) 344 sqq. et Rhein. Mus. 74 (1925) 354-9; Bury, op. cit. II 225; A. Alföldi, op. cit. II 90-5; Stein, Geschichte des spätrom. Reiches I (1928) 430; Kornemann op. cit. 127.
8. Alfoldi, op. cit. I (1927) 21, 22; II 95.
9. Seeck, op. cit. VI 176.
10. Ed. Zachariae a. Lingenthal I (1881) 131; Bury, op. cit. I 226.
11. Prisci frg. 4 ed de Boor, Excerpta de legationibus I. Exc. de legg. Romanorum ad gentes (1903) 133.
12. O obimu hunske države za vreme Atile Seeck, op. cit. VI 284; Bury, op. cit. II 276-7; Stein, op. cit. I 435.
13. Prisci frg. 4 op. cit. I 134.
14. St. Stanojević, Vizantija i Srbi I (1903) 94; Seeck, op. cit. VI 314-5; Bury op. cit. I 296-8 koji ističe retardivnu funkciju hunske države u procesu raspada rimske imperije; Alföldi, op. cit. II 100; E. Stein, op. cit. I 490.
15. Bury, op. cit. I 296-7; Alfoldi, op. cit. II 103; Stein, op. cit. I 522-3. Istočni Goti s izričnim odobrenjem Markijana , koji je jedno kratko vreme bio jedini imperator u celoj imperiji, nastanili su se u srednjoj i jugoistočnoj Panoniji. Da je za vreme njihova boravka u Panoniji bio i Srem sa Sirmiumom u njihovu posedu izlazi iz edikta kralja Teodorika comes-u Colosseus-u od 507-11 koji ga upućuje: proinde... ad Sirmiensem Pannoniam, quondam sedem Gothorum, proficiscere (Cassiod. Var. III, 23 zaključio je ugovor i sa Gepidima i gledao je da diplomatskom igrom parališe ofenzivnu moć susednih germanskih plemena. Bury, op. cit. I 297.
16. Bury I 412 iznosi mišljenje da nije evidentno da je ova promena staništa dobila sankciju istočnorimskog imperatora, ali da se, po svemu izgledu, imperator nije tome protivio u onom momentu.
17. Hartmann, Geschichte Italiens im Mittelalter I (1923) 73; J. B. Bury, op. cit. I, 422; L. Schmidt, Algemeine Geschichte der germanischen Volker (1909) 131.
18. Hartmann, op. cit I 152. O ovoj vojnoj akciji sr. Enod. Paneg. 12; Cassiod. Var. III, 23 i VIII 10-43 uz ovo Mommsen, op. cit. Praef. XXXIII-XXXVII; Cassiod. Chron. ad a. 504; Marcel. Com. ad a. 505; Jord., Get. 48, 300; Proc. B. G. II 11, ed. J. Haury Procopii Caes. opera II 19.
19. Hartmann, op. cit. I 151; Bury, op. cit. I 460; Schmidt, op. cit. 131-2; Jireček-Radonić, Istorija Srba I, Beograd 1922, 37-8.
20. Hartmann, op. cit. I 152.
21. Cassiod. var. III 23 rec. Mommsen op. cit. 90-1.
22. Cassiod. var. III 24 rec. Mommsen op. cit. 90-1
23. Administracija u istočnogotskoj državi bila je dobro organizovana i odlikovala se objektivnošću i ekspeditivnošću. Državne finansije bile su sređene i davale su znatne viške. Sr. o ovom detaljnije Hartmann op. cit. I 82 sqq.
24. Proc., B. G. III 33, 8, ed. Haury, op. cit. II 443. Sr. Jiriček-Radonić I 38; Bury op. cit. II 298; Hieroclis Synecdemus ed. Burckhardt (1893) 15, navodi u sklopu rimske imperije pod brojem 19 Επαρχια Πανονιας υπο ηγεμονα πολεις β Σερμιον Βασιανα te je ovaj opis postao ili u vreme kada je ova oblast u gorepomenutom vremenu bila u posedu Carigrada, ili je izraz revindikacione politike imperije. Da je imperija ovu oblast mogla imati u posedu samo kratko vreme možemo zaključiti iz Prokopijevog spisa De aedificiis, koji pruža prikaz fortifikacionog rada cara Justinijana u podunavskim provincijama Balkanskog Poluostrva, ali nigde ne spominje Panoniju i njene gradove, a veoma je teško pretpostaviti da ne bili vršeni fortifikacioni radovi u jednoj strategiski tako važnoj oblasti, da se ista duže vremena nalazila u faktičkom posedu imperije.
25. Proc. B. V. I, 6 ed. Haury, op. cit. I 51. Gepidi su okupirali oblast oko Singidunuma i Sirmijuma εντος και εκτος ποταμου Ιστρου i nalaze se ovde još u doba sastavljanja toga spisa; Proc. B. G. III, 33 ed. Haury op. cit. II 443 πολιν τε Σιρμιον και Δακιας εκ του επι πλειςτου απασας καταλαβοντες εσχον; Proc. B. G. III 34 ed. Haury, op. cit. II 447 langobardski poslanik izlaže Justinijanu da Gepidi Σιρμιον εχουσι; Proc. An. 18, 18 ed. Haury op. cit. III, p. 114, Σιρμιον και τα εκεινη χωρια Γηπαιδες κατεχουσι. Sr. Diehl, Iustinien et la civilisation byzantine (1901) 406; Schmidt, op. cit. 192; Hartmann op. cit I 320.
26. Proc. B. G. III 33 et 34. Haury, op. cit. II 443-4. Sr. Diehl, op. cit. 406-7; Jireček-Radonić, op. cit. I, 41; Bury, op. cit. II 298.
27. Diehl. op. cit. 406; Bury, op. cit. II 298-9. O diplomatskim metodama Carigrada da davanjem pojedinim varvarskim plemenima velikih subsidia i prostranih zemljišta za naseljavanje u ime nagrade za davanje vojnika za rimsku vojsku i za odbranu državnih granica od drugih varvara e o štetnim posledicama ove taktike za državne interese, koja je baš suprotno postizavala i varvare sve više na pljačkaške upade namamljivala. V. Diehl, op. cit. 408.
28. Diehl, op. cit. 407; Hartmann op. cit. II 1 p. 12.
29. Proc. B. G. IV 25, ed. Haury II 624. Gepidi su Slovenima prodali prelaz preko Dunava uz otštetu od navodno 1 zlatnog statera po glavi. Sr. Diehl, op. cit. 407; Bury, op. cit. II 298.
30. Proc. B. G. IV 25 ed Haury II 624-7; Hartmann, op. cit. II 1 p. 12; Bury, op. cit. II 303-4.
31. Proc. B. G. IV 25 ed. Haury II 623; Jireček, Die Romanen in den Stadten Dalmatiens im Mittelalter I (1901) 22; Jireček-Radonić, op. cit. I 41; Hartmann, op. cit. II 1 p. 12; Bury, op. cit. II 304.
32. Proc. B. G. IV 27, ed. Haury, op. cit. II 629. Sr. Diehl, op. cit. 107; Bury, op. cit. II 404.
33. Menand. frg. 1, 2, 4 ed. de Boor, op. cit. II. Excerpta de legationibus gentium ad Romanos (1903) 442-4; Stanojević, op. cit. I 161-2; Sr. Bury, op. cit. II 315-16.
34. Menand. frg. 9 ed. ed Boor op. cit. I 197 frg. 11 et. 12 ed. de Boor, op. cit. II 454-6; Sr. Stanojević, op. cit. 164-5; Hartmann, op. cit II 1 p. 16-18; Stein, Studien zur Geschichte des byz. Reiches vornehmlich unter den ostrom. Kaisern Iustinus II und Tiberius Constantius (1919), 7-9.
35. Schroeder, Lehrbuch der deutschen Rechtsgeschichte von Frh. Von Kunssberg (1922), 19 sqq et 267.
36. Alföldi, op. cit. pp. 19, 24 et 30.
37. Sa državnopravnim karakterom monete potpuno se poklapa pravo stanovište Carigrada obeleženo u odgovoru Justina III avarskom poslanstvu glede rimskog suvereniteta nad Panonijom Sekundom (Menand. frg. 9 ed. de Boor, op. cit. I 197).
38. Menand. frg. 9 ed. de Boor I 194; frg. 15 op. cit. II 458-9.
39. Menand. frg. 12 ed. de Boor II 455.
40. Sasvim nedostatne podatke o ratnoj akciji pružaju: Menand. frg. 13 op. cit. II 456; Euagr h. e. V 11 edd. J. Bidez et Parmentier (1808) 207 Sr. Stanojević, op. cit. 1 166-7; Stein, Studien 10; Diehl, Le monde oriental de 395 a 1081 (1936) 132.
41. Menand. frg. 17 op. cit. II 159.
42. Menand. frg. 18. op. cit. II 460 govori sasvim općenito, ali se iz toka kasnijih diplomatskih pregovora mogu rekonstruisati stipulacije mirovnog ugovora. Sr. Stanojević, op. cit. 1 171; Stein, Studien 12-3; Diehl, op. cit. 132.
43. Antecedencije opsade Sirmijuma, tok opsade, diplomatske pregovore i kapitulaciju grada prikazali su Menand. frg. 30-32 op. cit. II 471-7 i frg. 20 op. cit. I 220-1; Jovan Efeski ed. Schonfelder (1862) 253-5 et 261-3; Euagrii hist. eccl. V 12 edd. Bidez et Parmentier p. 208; Theophyl. Simoc. I 3 ed. de Boor (1887) 45 sq.; Theophanis chronogr. ed. de Boor I (1883) 252. Sr. Jireček, Die Romanen in den Stadten Dalmatiens wahrend des Mittelalters I (1902) 33; Jireček-Radonić, op. cit. I 63; Stanojević, op. cit. I 174-182; Stein, Studien 109-113; Diehl, op. cit. 132. O finansiskim teškoćama imperije sr. Stein, Studien 57-8; Diehl. op. cit. 134-5. O veoma teškom stanju stanovništva za vreme opsade Sirmijuma pruža najbolje svedočanstvo jedan savremeni vulgarni grčki natpis na jednoj sirmiskoj opeci ed. J. Brunšmid I. Eranos Vindob. 1893 p. 332-3; sr. Byz. Ztschr. (1894) 222 i Stanojević, op. cit. I 234.
44. Jov. Efeski ed. Schonfelder p. 263; Sr. Stanojević, op. cit. I 234; Jireček-Radonić, op. cit. I 63.
45. Proc. De aed. IV 6 ed. Haury III 2 p. 126-7; Jireček, Die Romanen I 20-1.
46. M. Grbić u svojoj raspravi Arhitektura u Basijani kod Donjeg Petrovca (Glasnik Ist. dr. Novi Sad X (1937) 3, stavlja postanak tamošnje katedralne crkve u vreme 4—6 v.
47. Kao dokaz za kontinuiranu egzistenciju starog romanskog stanovništva u Sirmijumu u srednjem veku ističe Jireček, Das christl. Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanlander (1897) 93 neprekidno postojanje starih svetiteljskih kulta sv. Dimitrija i sv. Irineja, lokalizovanih na donjoj Savi u Sremu. O prestanku antičke epohe u Sremu sr. Alfoldi op. cit. II 97.
48. Jireček, Die Romanen I 25 misli da su ofenzivni napori cara Mavrikija imali za svrhu trajno obezbeđenje stare granice imperije na Dunavu od Singidunuma do ušća. Izgleda mi da su Mavrikijeve operacije morale imati i dalji cilj: povratak sirmiske oblasti, jer posed ove teritorije sa strategiski važnom pozicijom Sirmijumom bio je neophodna pretpostavka za obezbeđenje severne granice i ta je pretpostavka sačuvala svoju važnost sve do duboko u srednji vek.
49. Theophil. Sim. VII 15 ed. de Boor 279; Stanojević, op. cit. I 184 sqq. et 192sqq.; Jireček-Radonić, op. cit. I 64; Diehl op. cit. 133.
50. Theophyl. Sim. VIII 3 ed. de Boor 288-9; Theophan chronogr. ed. de Boor I 252, 269, 278. Sr. Stanojević op. cit. I 212-3; Jireček-Radonić, op. cit. I 65; Diehl, ib.
51. Theophyl. Sim. VIII 3 ed. de Boor 289; Jireček-Radonić, op. cit. I 60. Gepidi se poslednji put spominju u 9 veku kod Paul. Diac. I 27.
52. Theophyl. Sim. VIII 6 ed. de Boor 324; Stanojević, op. cit. I 215-6; Jireček-Radonić, op. cit. I 66; Diehl. ib.
53. Niceph. Patr. Chron. ed. de Boor (1885) 27; Hartmann, op. cit. III 1 p. 211; Diehl. op. cit. 145-9 et 218; Vasiliev, History of the Byzantine Empire I (1928) 239-40.
54. Acta s. Demetrii 179 C (1362 BC, 1363 A) po H. Gelzer, Die Genesis der byz. Themenverfassung (1900) 47; Gelzer op. cit. 47 sqq.; Stanojević op. cit. II (1906) 44-9.
55. Gelzer, op. cit. 47-50; Stanojević, op. cit. II 46-9. Verodostojnost navoda sadržanih u legendi sv. vmč. Dimitrija nije još temeljno, podrobno i iscrpno ispitana i utvrđena.
56. Hartmann, op. cit. III 1 (1908) 24, 108.
57. Hartmann, op. cit. III 2 (1911) 283.
58. Hartmann. op. cit. III 2 p. 312.
59. Izvori za franačko-avarski rat: Annales Einhardi ad a. 791 et 796; Annales Laurissenses ad a. 796 (po Hartmann-u). Stanojević, op. cit. 100-5; Hartmann, op. cit. III 2 p. 315-7.
60. Bury, History of the Eastern Roman Empire from the fall of Irene to the accession of Basil I (A. D. 802-867) (1912) 365 naslanja se u ovom mišljenju na pismo Jovana VIII Mansi XVII 64 i Vita s. Clemenfis c. 16 ed. Miklosich p. 22. Jireček u svom delu Das christl. Element p. 194 govori da je Srem pripao Bugarima posle vladavine franačke; prema ovom Srem bi se nalazio u sastavu franačke države u razdoblju od uništenja avarske države do bugarske okupacije, dakle oko 30 godina.
61. Bury, op. cit. 363-5; Jireček-Radonić, op. cit. I 141-2; Jireček u Archiv f. Sl. Phil. 21 (1899) 609 misli da je cilj bugarske akcije bilo dobijanje povoljnijih granica a da Franci u to doba u ovim krajevima nisu biše bili ofenzivni; Diehl, op. cit. 308-9; St. Runciman, A History of the first Bulgarian Empire (1930) 81-3.
62. Ed. in Materіalы dlя bolgarskihъ drevnosteй Aboba-Pliska. Izv. Russk. Arh. Inst. vь Konstantinopolѣ 10 (1905) 190-1; Bury, op. cit. 365-6; Runciman, op. cit. 83.
63. B. Prokić, Die Zusatze in der Hs des Joh. Skylitzes Cod. Vind. hist. graec. LXXIV, (1906) 31 et 36; Zlatarski, Istoriя na pъrvoto bъlgarsko carstvo II 1 (1927) 709.
64. Kedr. ed. Bon. II 476. Jireček-Radonić, op. cit 1 152; Zlatarski, op. cit. II 1 p. 786-8; F. Šišić, Geschichte der Kroaten 1 (1917) 202; Runciman, op. cit. 252.
65. Konst. Porph., De admin. Impp c. 40 ed. Bon. III 173-4.
66. Konst. Porph. , De administrando imperio c. 42 ed Bon. III 177. Bury u svojoj raspravi The treatise De administrando imperio Byz. Ztschr. 15 (1906) daje pp. 564 sqq. et 568 sqq. kritičku analizu poglavlja 37-40 i 42 ali ne raspravlja problem diskrepancije izveštaja o državnopravnoj pripadnosti Srema. Sr. I G. Manojlović o istom predmetu u raspravi „Studije o spisu De admin. imp. Konst. VII Porph“. u Rad Jugosl. akad. 187 pp. 12, 107-8, 113-7, 122.
67. Prema vesti Jov. Kinama ed. Bon. Boor 222.
68. Glavni izvori za istoriju vizantisko-mađarskih ratovanja: Jovan Kinam i Nikita Akominat. Sr. o njima Moravcsik Gy., A magyar tortenet bizanci forrasai (1934) 189-200. Prikaz vizantisko-mađarskih odnosa za vlade Jovana II i Manojla I Komnina v. Jireček-Radonić, op. cit. I 179-96.
69. Grčki naziv glasi Ζευγμη (Joh. Kin. ed. Bon. 10) i Ζευγμινον (češći i uobičajeniji). Nikita Akominat, nemajući jasne pretstave o lokalitetima, smatra Zevgmin i Sirmijum za jedno isto mesto; sr. i Jireček, Das christl. Element 95.
70. Joh. Kin. ed. Bon. 114; Nik. Akom. ed. Bon. 122.
71. Joh. Kin. ed. Bon. 174.
72. Joh. Kin. ed. Bon. 114.
73. Joh. Kin. ed. Bon. 248.
74. Nik. Akom. ed. Bon. 25 et 122. Φραγγοχωριον, prema ovim podacima, nalazio se između Istra (Dunava) i Save.
75. Jireček, Die Romanen 1 23. O granicama srednjevekovnog Srema v. M. Dinić, Srednjevekovni Srem, Glasnik Istor. društva u N. Sadu g. 1931 p. 2.
76. Joh. Kin. ed. Bon. 10
77. Nik. Akom. ib.
78. Joh. Kin. ed. Bon. 216.
79. Ib.
80. Joh. Kin. ed. Bon. 221-2.
81. Joh. Kin. ed. Bon. 115.
82. Iz mirovnog i ženidbenog ugovora cara Isaka II Anđela sa mađarskim kraljem Belom III, kojim je Isak kao miraz natrag dobio izgubljene krajeve u dolini Morave, može se zaključiti da se Srem nalazio tada u sastavu mađarske države. Sr. Jireček-Radonić, op. cit. 1 188; N. Radojčić, Dva posljednja Komnena na carskom prijestolju (1907) 25.
83. Prisci. frg. 3 ed. de Boor, op. cit. II 132-3
84. Ed. C. Zachariae a Lingenthal 1 130-3 et II 267-8. Prema arheološkom nalazu prof. Vlad. R. Petkovića Justiniana prima nalazi se na zemljištu zvanom Caričin, nedaleko od Lebana u provinciji Dacia Mediterranea.
85. J. Zeiller, Les origines chretiennes dans les provinces danubiennes de l’Empire Romain (1918) 338; Stein Studien 151.
86. Sr. gore rečeno kod odlomka o gepidskoj vladavini u Sremu.
87. Jireček, Das christl. Element 94.
88. Gelzer, Ungedruckte und wenig bekannte Bistionerverzeichnisse der orientalischen Kirche. Byz. Ztschr. I (1892) 257, 2 (1893) 43.
89. Gelzer, op. cit. 2 (1893) 43. O granicama sremske eparhije sr. i Dinić op. cit. 2.
90. Za istoriju hramova, kulta svetitelja i relikvija upućujem na Jireček, Das christliche Element p. 93 sqq.