Voislav kralj srpski/1

PRVO DEISTVIJE

POZORJE I

PRVO DEISTVIJE

POZORJE I

(Sa strane vide se visoki holmovi, ispod koji leži grad Maglič, u njemu palata kralja Srbskog Vladislava; reka Ibar teče pored grada)

SELENA, LjUBOMIR

LjUBOMIR: Vaš mi se sadašnji razgovor sasvim stran vidi; istinu vam kažem, ja vas ne razumem.
SELENA: Možno, da me nećeš da razumeš, da mi ne bi na moje predloženje odgovarati morao.
LjUBOMIR: Ja vam ipak kažem, svetla kneginjo, da vas ne razumem, na što se vaše predloženje otnosi; no izvolite mi se bolje izjasniti, a ja ću znati tajnu vašu hraniti.
SELENA: Jesi li ti iskreniji drug i verniji prijatelj mog devera knjaza Dobrivoja?
LjUBOMIR:Jesam i do konca života mog veran i iskren mu ostajem.
SELENA: Dobro, a jesu li ti njegova tajna namerenija poznata?
LjUBOMIR: Meni su od časti poznata: no njegova namerenja nisam vam dužan otkriti; jer je tajna, tajna.
SELENA:Ti opet pitanje moje u strogi smisal uzimaš —, ja te ne pitam za one tajne, koje, kad bi se otkrile, mogle bi vred i ubitak naneti: no moje je pitanje to: dal’ je tebi njegovo serdce poznato; dal’ono teži na ljubov, il’ se je samo njegovoj Ružici posvetilo? Tebi je dobro poznata zloba mog muža Vukašina i brata njegovog Vukosava, kako oni zlobno protivu Dobrivoja dišu —, i zbog ovog uzroka, želila bi serdce njegovo k meni privoleti; pak kad bi želju moju postigla, ja bi onda nastojala, da mrzost, zlobu i zavist, koja među njima troma od tolikog vremena caruje, iskorenim, i bratsku ljubov uvedem. Ovo tebi, kao njegovom iskrenom drugu soobštavam. (na strani govori) Ovim putem moći ću ga najlakše sebi privoleti.
LjUBOMIR: Svetla Kneginjo! Ja pohvaljujem vaše namerenije, i vami se toržestveno zaveštavam, da ću sva mogućna sredstva upotrebiti —. A šta i može na svetu slavnije i pohvalnije biti, neželi udaljena serdca opet sojediniti; ona velim serdca, od koji sklonosti i spasenije toliki ljudi zavisi. — Zaista, svetla Kneginjo! kad stanem o razdoru njiovom razmišljavati, sav se u trepet preobratim, i iz dubine serdca mog uzdanem i reknem: Bedna Serbijo! ti danas pod mudrim skiptrom vladenija kralja Vladislava cvetaš i narod svako zadovoljstvo uživa: no dok tvoje jarko sunce za oblake zaiđe, ti ćeš se nemilosrdno na tri strane razdvojiti, — razdor se po tebi posejati i konečno ćeš se padeniju kloniti.
SELENA: Zar i ti na takove straovite misli dolaziš?
LjUBOMIR: A kako ne bi dolazio, kad dobro vidim, šta se jošte za života kraljevog čini, pak čemu bi se imao, kao po smrti njegovoj boljemu nadati!
SELENA: Dobro, Ljubomire! a ti samo budi postojan i podkrepljuj moje namerenje i postupak, pak ćeš viditi, oću li kadra biti razstroenu braću pomiriti. (na strani) Ah, Dobrivoje, Dobrivoje! kako si duboko ljubav tvoju u serdce moje usadio! — da, sada nigdi pokoj ne mogu sebi da nađem.
LjUBOMIR: Uverena budite, svetla kneginjo! da bi ja rado sebe za takovo blago namerenije na žertvu prineo, sireč: kad bi surova serdca knjaza Vukosava i supruga vašeg knjaza Vukašina, koji zlobno protivu knjaza Dobrivoja dišu, i pamjatozlobje njiovo, koje sproću presvetlog roditelja svog nose, iskoreniti mog'o. No ja vam napred kažem: da će trudi vaši suetni biti; jer se oni nikako neće hteti privoleti, da Dobrivoj, kao njiov polubrat, a k ovom jošt najmlađiji, nad njima caruje.
SELENA: To je cela istina, oni bi taki, kako bi se on za kralja proglasio, protivu njega opolčili.
LjUBOMIR: Kamo sreća, da bi oni čuvstvovali, kao što ja čuvstvujem, pak knjaza Dobrivoja, koji je blage naravi, pravdoljubiv i blagorazuman, za kralja svoga priznali, onda bi Serbija srećna bila.
SELENA: Zaista, Dobrivoje to zaslužuje; jer ga je sama priroda opredelila, da nad svima serdcima caruje.
LjUBOMIR: Vaša me pohvala uveseljava, i nadeždom opoen u radosti plivam.
SELENA: Dobro, Ljubomire, a ti uveren budi, da ću ja sve sile moje upotrebiti da nji dvojicu k Dobrivoju obratim; no i ti se od tvoje strane potrudi, da Dobrivoje serdce svoje k meni obrati, jesi li me razumeo?
LjUBOMIR: Ja ne znam, na koji način vi to želite?
SELENA: E, dobro kad ne znaš, a ono kaži mi, da l' Dobrivoje iskreno ljubi svoju ženu Ružicu?
LjUBOMIR: On je ljubi, kao samog sebe.
SELENA: Čudo mi je, da ju može tako ljubiti; a ja ju smatram kao ženu slabog razuma, koja bi bez zaštite muža svog uvela, kao cvetak bez vode; jer ona, niti se je kadra sa ženama upoznati, niti u velikim društvama obhoditi: no kad u kakovo društvo dođe, a ona se ukoči kao pozlaćena lutka, pak poglede svoje sa jedne na drugu upravlja.
LjUBOMIR: Ja bi želio, da bi vi kneginju Ružicu izbliže upoznali, i njen pronicateljni razum i njezin postojani harakter bolje iskusili. Znajte, svetla Kneginjo! Ružica je suprugu svome ono, što je jarko sunce našoj zemlji; jer kako god što sunce sa svojiM svetlošću našu zemlju osvetljava, tako i Ružica sa svojim razumnim sovetima, kad na kneza Dobrivoja kakove mutne misli i skorbi naiđu, razvedri i ublaži. A kad bi ona bila slabog razuma, kao što ju vi smatrate, to zaista u stanju nebi bila činiti; a što velite da se u društvu kakvom ukoči kao pozlaćena lutka, i poglede svoje s jedne na drugu upravlja, to može da bude; jer pametan čovek dotle se s nepoznatim u razgovor ne upušta, dokle ne iskusi s kim ima čest govoriti, i po ovom se mudar od budale razlikuje.
SELENA: Ostavimo se, Ljubomire, takova razgovora, naša briga jedinstveno na to da se otnosi, da mi krunu na glavu Dobrivoju stavimo, a što se tiče Ružice njegove, to da gledamo, da je on konečno od sebe udalji.
LjUBOMIR: Ja se užasavam Ood vaši reči, ta kuda me vi kneginjo navodite; s jedne mi strane ukazujete radost, a s druge stra’ i užas. Kako bi mogo on svoju zakonu ženu, bez ikakova danog mu povoda od sebe udaljiti; kažite mi, zašto bi on morao to činiti?
SELENA: Čudnovatog tvog pitanja! — Znaj, Ljubomire! da je pogotovu, svaka žena u stanju muža svog ljubvom svojom razdražiti i na svoju ga ruku obratiti. Ženi je samo u toliko muka, dokle muža svoga privole, da je ljubi kao samog sebe, a kad ovo zadobije, a ona se onda s njime titra, kao devojčica s lutkama. (Ljubomir, jako uzdane). Zar ti uzdišeš sverhu ovake slabosti ljuodske?
LjUBOMIR: Kako nebi uzdisao, smatrajući na vaše zamke, u koje me zaplećete.
SELENA: Pak zar nas dvoje nebi u stanju bili isposlovati, da moji muž Vukašin i Ružica žena Dobrivojeva, što skorije pod zemlju odu?
LjUBOMIR: Ta kakova su to užasna predstavlenja vaša? Zašto bi vi želili vašeg supruga i vašu jetrvu pod zemlju poslati; nije li to greh, koji pred prestolom Božjim vopije i otmaštenja ište? Šta vas na takove straovite misli podiže? — Znaijte, da ću i dan i noć na vaše postupke motriti, i kako opazim, da vaše zlo namerenje zaželite u deistvo privesti, ja ću takovu užasnu viku napraviti, da će se svi po dvoru kao voda od sile talasa, uznemiriti.
SELENA: Bezumnmi čoveče! nisi li se obećao tajno namerenje moje hranati i podkrepljivati?
LjUBOMIR: Jesam, no ne na vaša bezzakona namerenja. — Vi ste mi malo pre kazali, da ćete sve sile vaše jedinstvenio na to upotrebiti, da razstroenu braću pomirite, i svako zloumišlenje iz serdca njiovi iskorenite, — a sad — sasvim drugo, — i to ono —, što nije ni Bogu ni ljudma ugodno.
SELENA: Ti imaš pravo Ljubomire, ali prokleta ljubov na svake misli navodi čoveka donde, dokle cel svoji ne postigne, ili sebe ne upropasti.
LjUBOMIR: Dakle vas ne pobuđava hristijanska dobrodetelj na pomirenje razstroene braće, no vnutreni nagoni ljubovi! — O moja svetla kneginjo! mi se u tom nemožemo soglasiti.
SELENA: A zašto se nebi mogli soglasiti?
LjUBOMIR: Zato, šta ja želim da naše dobročinstvo iz čistog srdca bude, a ne s jedne strane da gasimo vatru, a s druge žestće da podžižemo (ode).
SELENA (sama): Idi kud ti drago, opet se Selena ne straši. Ja, što sam naumila, — ono ću isposlovati, — pak makar svi protivnici namrenja mog glavom platili. — Ja ću dotle zamke plesti , dokle se svi, kao čvorci u vigove ne povataju — — — O, Bože! — kako blude misli moje, kao bedni putnici po Aravijskoj pustinji. (stane na stranu, a Vukašin, uđe).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vasilije Jovanović, umro 1865, pre 159 godina.