Vlaški statut
VLAŠKI STATUT
MI FERDINAND II, MILOŠĆU BOŽJOM IZABRANI I UVEK UZVIŠENI CAR RIMLjANA I KRALj NEMAČKE, MAĐARSKE, ČEŠKE, DALMACIJE, HRVATSKE, SLAVONIJE, NADVOJVODA AUSTRIJE, VOJVODA BURGUNDIJE, BRABANTA, ŠTAJERSKE, KORUŠKE, KRANjSKE, MARKGROF MORAVSKE, VOJVODA LUKSEMBURGA, GORNjE I DONjE ŠLESKE, VIRTEMBERGA, KNEZ ŠVAPSKE, GROF HABSBURGA, TIROLA, KIBURGA I GORICE, ZEMALjSKI GROF ALZASA, ITD...
Sadržaj ove isprave dajemo na znanje svima onima na koje se ona odnosi. Otkako neizrecivom milošću Svevišnjega Boga uzdignuti na Naše najuzvišenije Veličanstvo upravljamo kormilom države, ništa nam nije preče niti draže nego da Naše brižne napore upravimo osobito na ono što bi moglo pridoneti širenju i jačanju hrišćanstva te na svaki način biti probitačno svim zemljama i narodima koji se pokoravaju vlasti Naše milosti i žezla. Upravo zato, čitavo područje Vlaha koji su se na temelju dopuštenja i milosti Naših prethodnika — blaženih Rudolfa II i Matije, rimskih careva i kraljeva Ugarske, doselili i već trideset godina imaju prebivalište u krajevima Našega Kraljevstva Slavonije, i Mi ih obdarujemo posebnom Našom i Naših zakonitih naslednika kraljeva Ugarske Poveljom o zaštiti i upravi, usled daljnje brige Naše za korist, spokojstvo, sigurnost i održanje kako samih Vlaha, tako i čitave hrišćanske domovine, želeći takođe da ona bude od koristi i ostalima koji su podložni Našoj dobronamernoj upravi. Mi smo milostivo smatrali da oblasti Vlaha koji borave između Save i Drave, sledstveno sadašnjem stanju stvari i prilika, treba odrediti, propisati i dodeliti sledeće članke Zakona i Statuta, po kojima će oni od sada živeti i ravnati se, kako bi Naši posedi još više i snažnije bili utvrđeni i zaštićeni od Turaka — najljućih neprijatelja hrišćanskoga imena. Budu li ih se oni pridržavali kako u miru, tako i u ratu — jednako izvrsnom i vernom vojničkom službom i junaštvom, ponajviše mogu, pored porasta pravde i stege, obezbediti milost i blagoslov Svevišnjega i spasonosno očuvati ispravan način života prema valjanim hrišćanskim pravilima.
O ZASTUPANjU I VLASTI
Član 1.
Svako selo Vlaha koje se nalazi između reka Save i Drave, neka ima svoga sudiju ili kneza, čoveka, dakako, kadra i podesna za obavljanje službe te vrste. Njega neka u mesecu aprilu izabere opština njegova sela na godinu dana, a o izboru neka se obavesti nadležna kapetanija.
Član 2.
Kako čitava zajednica Vlaha boravi na području triju vrhovnih kapetanija — križevačke, koprivničke i ivanićke, tako neka se u svakoj kapetaniji zasebno bira i postavlja vrhovni sudija, sposoban i upućen u domovinske zakone. On neka zajedno s osmoricom izabranih pomoćnika predsedava sudovima na svome području (kapetaniji) i u skladu s ovim Statutima vodi istragu i presuđuje u svim parnicama i sporovima. Izbor vrhovnog sudije i osmorice pomoćnika neka se obavlja u maju na dan Sv. Đorđa na način da se svi kneževi zajedno s dvojicom ili trojicom starešina ili pomoćnika iz svakoga sela sastanu na određenome mestu u svojoj kapetaniji i onde po propisu izaberu vrhovnog sudiju i osam pomoćnika za područje svoje kapetanije. Vrhovne sudije i pomoćnici tako izabrani u svakoj kapetaniji neka se predlože generalu (u Varaždinskom generalatu) i on će ih u Naše ime potvrditi — ako za to ne postoje nikakve zakonske prepreke. Ako pak za to postoje neki zakonski razlozi, smesta će se dojaviti Nama. Iste vrhovne sudije neka svake godine, u vreme i na način kako je rečeno, kneževi i starešine sela slobodno uklone iz službe u svakoj kapetaniji. Ako se to bude smatralo svrsishodnim i ako to bude nalagala dobrobit i korist domovine, zadržat će se u istoj službi i general će ih iznova potvrditi na spomenut način.
Član 3.
Počinitelje krivičnih dela protivnih javnome miru i napretku kao i drugih zločina kažnjivih smrtnim kaznama, kneževi su dužni smesta uhvatiti i izručiti vrhovnom kapetanu svoga područja. U međuvremenu neka pak vrhovni sudija sa svojim pomoćnicima smesta sprovede istragu kako bi se isti počinitelji, pošto budu proglašeni krivima za takvo krivično delo i zločin, predali Ratnom veću (u Gracu). Prema ustaljenome pravnom redu, tamo neka se ne kazne novčanom kaznom ili oduzimanjem dobara, već samo telesnom kaznom, prisilnim radom ili drugim kaznama.
Član 4.
Krivce za lakše prekršaje neka kneževi zatvore u tamnicu dok se za njih prikladno ne pobrinu, odnosno dok se ne približi rok za izricanje presude. Tada neka stanu pred sud i neka se protiv njih pokrene postupak pridržavajući se onoga čega se po zakonu valja pridržavati.
Član 5.
U dužnosti knezova neće ulaziti samo to da na svome području tačno znaju broj svih kuća i porodica kao i svih muških glava koje su starije od sedamnaest godina i da sve ove brojeve imaju popisati u katalogu, nego da vode punu brigu o njima i to da svaki starešina porodice prehranjuje u svojoj kući te iste muškarce koji su prevalil sedamnaestu godinu života.
Član 6.
Ako bi se neko, preselivši se iz Turske, hteo nastaniti u jednoj od kapetanija, nužno je da to učini prethodno obavestivši vrhovnog kapetana. Ako bi pak Vlah, koji se već jednom zakonito nastanio u nekom mestu želeo promeniti boravište u istoj kapetaniji, dovoljno da o tome prethodno obavesti vrhovnog sudiju, pomoćnike i kneza.
Član 7.
Kneževi moraju nastojati preduhitriti sve prestupe i krivična dela. Ako pak nekome od njih bude sudski dokazano da je počinio izdaju i da je sarađivao s krivcima u nekom prestupu, vrhovni sudija i pomoćnici će takvog kneza, kao nečasnoga, smesta razrešiti dužnosti, te ga, osim toga, zbog samoga čina i prema njegovim posledicama, jednako kazniti zasluženom kaznom. Ako se prosudi da težina krivičnog dela zaslužuje smrtnu kaznu, ustupiti će slučaj Ratnome veću, a u međuvremenu zakonito postaviti na položaj nekog drugog podesnoga kneza.
Član 8.
Povrh toga, kneževi će biti dužni starati se da se kradljivci čim pre uhvate i predaju tamničaru. Stvari otuđene u krađi neka se pohrane kod vrhovnog sudije da bi potom, pridržavajući se onoga čega se po zakonu valja pridržavati, bile vraćene svojim vlasnicima.
Član 9.
Svi zborovi i skupovi, izuzev onih koji će se zakonito održavati radi izbora kneževa, sudija i pomoćnika na gore navedeni način, zabranjuju se uopšte pod kaznom života. Ako bi pak koji nalagala preka potreba, neka se održi s dopuštenjem generala.
Član 10.
Prilikom stupanja na dužnost sudije, pomoćnici i kneževi neka se zakunu živim Bogom, časnom Bogorodicom Devicom Marijom i svim svecima Božjim, dodajući povrh toga da će Nama i Našim naslednicima — zakonitim kraljevima Ugarske, generalu i vrhovnim kapetanima iskazivati vernost i poslušnost, da će otkrivati sve što je pogubno za državu i protivno dobrim običajima te da će svima i svakome ko bude pred njima parničio, bez obzira o kakvoj se osobi radi, ukloniti svaku molbu, dar, naklonost, ljubav ili mržnju, i da će u svim predmetima udeliti pravdu i presuditi u skladu sa svojim ovlašćenjima. Tako im pomogao Bog i svi Sveti.
O SUDSKOM POSTUPKU
Član 1.
Svaki se sud mora održati uz prisutnost vrhovnog sudije i osmorice pomoćnika iz redova Vlaha, zakletih kako je gore spomenuto. Njima neka se povrh toga pridruži beležnik, i sam pod zakletvom. Odsutnost jednoga ili pak dvojice pomoćnika neka ne sprečava održavanje suda, no ako ni sam vrhovni sudija ne bi mogao biti prisutan na suđenju, neka na njegovom mestu predsedava pomoćnik najbliži po redu.
Član 2.
Dužnost je sudija da zajedno s pomoćnicima unapred utvrde sudbene dane tako da rokovi poziva i odziva na sud ne prelaze petnaest dana. Uvek neka treći poziv bude konačan.
Član 3.
Optuženik će se na tužiteljev zahtev pozvati na sud, a ako nije pravovaljano i zakonito pozvan, tada se nije dužan ni odazvati.
Član 4.
Ako se optuženik koji je tri puta zaredom pozvan ne bi pojavio, neka se protiv njega pokrene postupak radi neposlušnosti. Konačna odluka i pravda neka idu u prilog tužitelju, a sam neposlušnik neka se kazni novčanom kaznom.
Član 5.
Prilikom poziva na sud neka se za prvi pečat plati pedeset ugarskih kruna, za drugi dvostruko, a za treći trostruko. Kad se okonča parnica i odredi novčana kazna, neka se naplati u tri dela — prva dva za sudiju i pomoćnike, a treći za pobedničku stranu.
Član 6.
Ne dopuštaju se nikakvi odgodni sudski prigovori izuzev zakonskih smetnji, a što se tiče ostaloga, postupak neka bude u svemu pojednostavljen i neka se poštuje oblik redovnog suda. Zato neka se počinjeno delo i krivica optuženika celovito razmotri i prosudi sledstveno iznesenim i dokazanim. Na kraju, odluke i presude u parnicama koje nisu posebno navedene u ovim Statutima, neka se donesu u skladu s zakonima kraljevstva.
Član 7.
Prilikom svedočenja neće se po slovenskom običaju zaklinjati na dušu nekog drugog, nego će svako biti ispitivan o onome što je video i svedočiti pod zakletvom. Zadatak sudije i pomoćnika je da odredi čiji su dokazi bolji.
Član 8.
Nikome se ne dopušta položiti zakletvu ukoliko se nije pričestio.
Član 9.
Unutar deset dana od donošenja presude, dopušteno je na sučevu presudu uložiti žalbu generalu. Ako do toga ne bi došlo, po isteku neproduživih rokova presuda postaje pravomoćna. Onaj ko ulaže žalbu, obavezan je unutar mesec dana započeti, a unutar druga dva meseca okončati žalbeni postupak. Ako se od navedenih rokova odstupi, smatra se da su strane u postupku odustale od žalbe i neka se izvrši presuda. Onaj pak ko uloži žalbu kako ne valja, kazniće se novčanom kaznom.
Član 10.
U slučaju da nikakve žalbe ne budu uložene, neka po isteku desetoga dana kneževi ili jedan od pomoćnika pristupe izvršenju presude. Oni pak koji bi se odbili pokoriti izvršenju, neka se kazne onom kaznom koja im je izrečena za krivično dela, a ako bi težina otpora to iziskivala, neka se pošalju Ratnome veću te će se tako izvršiti presuda.
O POSEDOVANjU I UŽIVANjU DOBARA
Član 1.
Svako naseljeno mesto neka se omeđa tačno određenim granicama.
Član 2.
Ako bi neko s nekim pogodio kupovinu žita koje je još uvek na polju ili neke druge pokretne imovine i kupac to može dokazati s dva ili tri svedoka, ugovor neka bude valjan.
Član 3.
Ukoliko neko želi prodati, založiti ili na nekoj drugoj osnovi ili iz nekog drugog razloga dati drugome kuću, polje i drugo zemljište, nužno je da to učini pred knezom i dva ili tri svedoka — u protivnom ugovor neka nema snagu.
Član 4.
Ako neko ne može doći na svoje zemljište nego preko polja svoga suseda, ima pravo hodati i voziti se, ali neka štedi susedovo polje koliko god može.
Član 5.
Ako bi neko založio drugome svoju imovinu na određeni rok, a nakon isteka toga roka ne bi isplatio dug, neka ga tada knez na zahtev verovnika opomene da otkupi zalog. Ako to ne bi učinio unutar tri meseca, neka isti knez s dvojicom ili trojicom seoskih starešina proceni zalog. Od toga iznosa neka se isplati verovniku dug zajedno s kamatama, a ostatak neka se vrati vlasniku zaloga.
Član 6.
Onaj ko se koristi tuđom imovinom suprotno sporazumu i volji vlasnika i na njegovu štetu, dužan je na temelju sudske odluke o pravednoj proceni štete nadoknaditi istu vlasniku stvari.
Član 7.
Testamentarne odluke neka se sastavljaju u prisustvu kneza i četvorice ili petorice verodostojnih svedoka ili u prisustvu sveštenika i dvojice ili trojice isto tako verodostojnih svedoka. Ipak, uvek neka se dovede beležnik ili dvojica drugih zakonitih svedoka umesto njega.
Član 8.
Premine li otac porodice bez dece, porodicom neka upravlja najstariji brat ili najbliži rođak zajedno s udovicom. Ako bi pak preminuli, pored udovice, ostavio za sobom i decu, na čelu porodice neka bude ista udovica zajedno sa tutorima ili starateljima, te neka najmlađe dete, bez obzira na pol, jednakopravno s ostalima uživa nasledstvo.
Član 9.
Svakome od Vlaha, kao i ostalim žiteljima Kraljevstva, u skladu sa (važećim) zakonima Kraljevstva i kraljevskim odlukama, neka bude slobodno i dopušteno po volji prodavati i kupovati, uvoziti i izvoziti volove, konje, krave, ovce, koze, svinje, vino i žitarice svake vrste unutar i izvan područja svoje kapetanije.
O PRIVATNIM I JAVNIM KRIVIČNIM DELIMA
Član 1.
Svaku krađu stvari čija vrednost ne prelazi trideset, ili ako je krađa počinjena s provalom — dvadeset ugarskih kruna, vrhovne sudije neka kazne okovima ili javnim radom. Počinitelji težih krađa neka se pošalju Ratnom veću, gde se moraju kazniti telesnim, a ne novčanim kaznama.
Član 2.
Isto tako, ako bi neko bio dva ili tri puta uzastopce uhvaćen u krađi, a vrednost stvari ukradenih u tim krađama prelazi četrdeset kruna, neka se i on preda Ratnome veću da ga kazni telesnom kaznom.
Član 3.
Ako bi neko uz primenu sile ukrao ili oteo drugome njegovu stvar, neka nadoknadi oteto s učinjenom štetom, te neka plati kaznu od četiri, ili po odluci sudije najviše deset ugarskih kruna. Ako bi pak (krađu i otimačinu) izvršio uz primenu sile — ne nanevši (žrtvi) pri tome smrtonosne povrede, mora platiti veću novčanu kaznu, ali najviše do sedamnaest kruna. Ako bi krivac bio slabijeg imovnoga stanja (i ne može nadoknaditi štetu) neka se kazni zatvorom ili javnim radom ili drugom sličnom kaznom.
Član 4.
Ako bi čija stoka ili životinje učinili štetu drugome, neka tu štetu procene susedi i neka je nadoknadi vlasnik životinja. U međuvremenu onaj koji je pretrpeo štetu neka slobodno zadrži životinju koja je učinila štetu dok mu se šteta ne nadoknadi. Zadrži li pak neko tuđe životinje i nakon procene i isplate štete, dužan je platiti kamatu.
Član 5.
Ako bi neko zlonamerno izudarao ili ubio tuđu stoku koja je počinila štetu, nakon nadoknade štete koju je sam pretrpio, dužan je podmiri štetu vlasniku životinja, ali i neka se kazni zbog zlonamernosti.
Član 6.
Krivac u svađama i prepirkama koje za posledicu imaju prolivanje krvi, neka plati pet, ili po odluci suda i više, no najviše osam ugarskih kruna, te ozleđenome troškove i štetu, kao i dužnu naknadu lekaru. Krivac pak u svađi koja se okončala bez prolivanja krvi — samo sa znakovima modrica zadobijenih udarcima, neka plati polovinu ili celu ugarsku krunu, odnosno najviše četiri krune. Takođe, i ona lica koja pruže povod za takve svađe i prepirke, neka plate polovinu jedne, odnosno najviše tri ugarske krune. Ipak, kao i u trećem članu, sud neka bude ovlašten, umesto na spomenute globe, krivca osuditi i na druge telesne kazne zavisno od osobe ili pričinjenog dela.
Član 7.
Ukoliko nakon takvih svađa i prepirki oštećena stranka ne podigne tužbu kod sudije zbog nanesene povrede, sudija će protiv krivaca službeno sprovesti istragu te postupati u zavisnosti od veličine počinjenog dela.
Član 8.
Zatečeni u bludničenju, kao i same bludnice, neka se na nekoliko dana kazne okovima na hlebu i vodi ili javnim radom. Preljubnici pak i silovatelji neka se predaju Ratnome veću da im sudi i kazni ih telesnom kaznom.
Član 9.
Sinove koji su neposlušni ili se još teže ogreše o roditelje, neka sudije, zavisno o težini počinjenog dela, kazne tamnicom ili sličnim kaznama, odnosno, ako bi sudije krivično delo smatrali tako teškim, neka se predaju Ratnome veću. Ako je pak krivnja sinova lakša, neka se protiv njih ne vodi sudski postupak bez optužbe roditelja.
Član 10.
Novčane globe neka budu namenjene za plate sudija i ostalih službenika, kao i za druge troškove suda. Tamničaru nije dopušteno zahtevati više od dvadeset i pet kruna po zatvoreniku.
O VOJNIM DUŽNOSTIMA
Član 1.
Vlasi koji služe u vojsci neka poput ostalih naših plaćenika u svemu potpadnu pod vojno pravo i neka verno otpravljaju svoje dužnosti. To važi i za ostale koji, premda ne dobivaju platu, jednako tako obavljaju vojničke dužnosti i zbog toga uživaju povlastice.
Član 2.
Vojvode neka budu vojnici besprekorna vladanja, neporočna života i slobodni od svake sumnje u postojanje krivnje. Ako bi ipak slučajno bili osumnjičeni zbog zločina bilo koje vrste ili bi čak bili optuženi zbog zlodela, neka se takvi predmeti ispitaju pod nadzorom kapetana ili potkapetana i njihovih vojnih službenika, među kojima neka uvek bude nekoliko, a najmanje trojica ili četvorica vojvoda. Krivce neka, već prema tome što im se čini primerenim, ili kazne zasluženom kaznom ili ih upute dalje na Ratno veće.
Član 3.
Isto tako, ako bi vojvode među svojim haramijama imale koga krivog ili optuženog za kakav zločin, neka ga također sudski ispita kapetan ili potkapetan s vojnim službenicima i trojicom vojvoda. Ako bi krivično delo bilo lakše, neka krivce kazne u zavisnosti od počinjenog dela, a radi li se o težim delima, neka ih predaju Ratnome veću.
Član 4.
Sve svađe i prepirke koje se ne tiču zemljišta i drugih nepokretnih dobara, a koje bi se zametnule između vojvoda, haramija i drugih plaćenih vojnika, neka se na propisan način istraže i prekinu. Presudu oko zemlje i drugih nepokretnih dobara, donose isključivo sudije s pomoćnicima.
Član 5.
Umesto vojvoda, barjaktara ili drugih vojnih službenika koji preminu ili su sudskim putem odstranjeni iz službe, seoska opština će generalu predložiti druge zaslužne osobe.
Član 6.
Vojvode će vojnicima graničarima i krajišnicima isplaćivati dohotke i plate.
Član 7.
Iako se čitava zajednica Vlaha posvetila prvenstveno ratnim i vojnim poslovima, pa zbog toga uživa posebne povlastice, svi su oni — bili plaćenici ili ne, dužni svake godine krčiti šume između Save i Drave ostavljajući samo neophodnu stražu u utvrđenjima. Tako će svojim radom pripomagati izgradnji tvrđava koje treba podići za njihovu odbranu, a sve sumnjive radnje i spletkarenja neka se iskreno dojave Nama ili Našem generalu.
Član 8.
Osim plaćenih vojnika, i svi ostali Vlasi koji ne primaju platu dužni su obavljati vojne dužnosti, danonoćnim stražama neprestano štititi i čuvati granice domovine u sve tri kapetanije kako bi svakom neprijatelju hrišćanskoga imena bio onemogućen pristup.
Član 9.
Pojavi li se u neko doba kakav napad ili sumnja u veće pokrete, neka svi Vlasi, koliko god ih ima, iz svih kapetanija, pa čak i mladići ispod osamnaest godina, smesta budu pripravni udruženim snagama sa svih strana proterati Turke po cenu života i prolivanja krvi. Zato će se, na vojnički znak koji im general uputi, podići i za dva, a najviše tri sata, pod punom ratnom opremom na jednom mestu okupiti — uvek barem šest ili sedam hiljada vlaških vojnika, dok im se i oni koji su udaljeniji ne uzmognu pridružiti, ili se prema naredbi generala — okupiti na nekom drugom mestu.
Član 10.
Ako (Vlasi) budu odvedeni (u borbu) protiv neprijatelja izvan Krajine, boraviće bez plate u pokrajinama napadnutim Turcima četrnaest dana, a u drugim pokrajinama osam dana. Posle isteka vremena primaju platu poput ostalih.
Član 11.
Kako su plaćeni (Vlasi) malobrojni, i najveći deo ne prima platu, vojne vlasti će svima njima, bili ovoga ili onoga položaja, blagovremeno i u dovoljnoj količini davati olova za pravljenje kugli i puščanoga praha, kao što je i do sada bio običaj.
Stoga svima i svakome od Naših pomoćnika i službenika, a osobito Našem Ratnom veću te sadašnjim i budućim generalima Slavonske krajine Našega Kraljevstva, kao i vrhovnim kapetanima i svima drugima Našim vojnim službenicima, dobronamerno poveravamo i nalažemo da dopuste da zajednica Vlaha koja boravi između Save i Drave, u skladu sa Našom voljom i voljom Naših zakonitih naslednika kraljeva Ugarske, mirno i bez ikakve poteškoće, zapreke i uznemiravanja koristi, ubire plodove i uživa gore navedene članke Zakona i Statuta, da ih se pridržavaju i da ništa ne pokušavaju ili čine suprotno njihovome sadržaju i smislu, odnosno da ne dopuštaju da to iko na bilo koji način pokuša ili učini, ukoliko žele izbeći Naš gnev i najoštriju kaznu od strane Nas ili Naših naslednika...
Dano u Regensburgu, gradu Našem i gradu Svetog Rimskog Carstva, petoga dana meseca oktobra godine Gospodnje hiljadu šest stotina i tridesete, dvanaeste godine Našega vladanja u Rimskom Carstvu, trinaeste u Ugarskoj i ostalim zemljama, četraneste pak u Češkoj. Ferdinand, vlastitom rukom.