Vladislav/14
| ◄ ПОЗОРЈЕ ПЕТО | POZORJE ŠESTO | ПОЗОРЈЕ СЕДМО ► |
POZORJE ŠESTO
Smiljka, bivši.
SMILjKA: Stani, starino, i saslušaj glas nesrećne devojke! Nikoga ona u dvoru nema od kako roditelja nema. Kaži, je l' istina da je Ivica moga oca ubio?
ZARICA: Bedna devojko, od mene li zahtevaš užasnu istinu? Ivica je zaista tvoga oca ubio.
SMILjKA: nebo! Kako strašno utrobu mi potresaš. Govori, starino, tako ti deca uvek zdrava bila. šta navuče Ivicu na ovakovo delo? Kakvim povodom ubi oca svoje Smiljke?
ZARICA: Velika je tama, devojko, preko ovog dela. Ništa se ne vidi što bi ga na ovo navelo, i opet je javno da je on krvnik tako dobre duše.
SMILjKA: Tvrdi Ivica, takvim otrovom da raniš ovo ludo srce, koje je uvek tek za tobom kucalo. Ovako da raskineš čuvstvo tvoje nesrećne devojke, koje nikakva sila ne bi mogla raskinuti. Kaži mi, starino, gde se nahodi ovaj užasni ubica, gde kvari vazduh ova neznabožna duša.
ZARICA: U tamnici leži najtežim okovma pritegnut. Danas još vremena ima za svoje delo s Bogom proračunati se; sutra će mu poslednji dan osvanuti.
SMILjKA: Bože, ja smrt ubice oca moga neću moći gledati. Ah, kako će mi srce dopustiti da u Ivici mome krvnika roditelja očima gledam? O, zašto si me tako, srce moje, užasno prevarilo? Zašto poveri čuvstva tvoja najuđem čoveku na svetu, koga težinu zločinstva jedna zemlja nosi.
ZARICA: Divan je dečko, kćeri moja, bio Ivica. Retko je priroda koga takvim dar'ma iskitila kao njega. Svakom da si redom u utrobu zavirila, kod svakog bi našla Ivicu lepo upisana. Veličestven i opet ne visokouman, smeran i opet hrabar, sam je život svoj za kralja žertvovao, kad je pri nečuvenoj buri u opasnosti bio. Sad je sve ovo jednim pomračio postupkom. No i on je čovek; kćeri moja, ništa sovršenog na svetu nema. (Otide).
|