Vitlo

←Vitlo i druge priče

Vitlo Pisac: Dragiša Vasić Vitlo i druge priče

Osveta→

Srce mrtvo, nebo mrtvo, sve mrtvo — oh, nije čudo. One noći nije se moglo dalje, morao sam reći (kakav čemer rastanka!) jaoj zbogom, sva prijateljstva, sve simpatije, sva pobratimstva, sve ljubavi moje, zbogom, zbogom svima! Tada sam pobegao na groblje. A znao sam dobro da nisam prvi očajnik što je, gonjen neodoljivim i nejasnim nekim nagonom, potražio čarne senke onog drhtavog i dragocenog mira gde se čovek lakše oseća kad se isplače. Imao sam onamo plemenitog i umnog roditelja duše na koga sam se, u onoj idealnoj srodnosti srca, naslanjao, i sa kojim sam produžio da opštim i posle, uveren da on uvek misli s mojim mislima, sanja s mojim snovima, tuguje s mojim tugama. Bilo je to čudno zaista, i ja to ne umem ni da izrazim, ali sam na onom grobu uvek jasno osećao kako struji, kako se provlači, kako kroz zemlju, kroz travu, kroz tamnjan, prodire do mene, pa se upija i nada mnom vlada, ona snažna, tajanstvena i neodoljiva misao njegovog mrtvog mozga.

Ja sam verovao da mrtvi misle, i utešen tamo vraćao sam se ponovo u život.

Ali, eto, one sam noći sedeo uzalud: zemlja je ćutala, trava nije disala, tamnjan nije goreo; sve je bilo nemo, crno, nepomično, mrtvo. I taj ledeni užas mrtvila uveri me: da je iznenada, neobjašnjivo i nepovratno, nastala smrt one žive i moćne misli što se dotle tako čudno probijala do same moje ranjene duše, koju je uvek divno znala da uteši. Tada osetih kako se munjevito pokidaše niti poslednjeg prijateljstva i poslednje nade.

Baš u tom času ja začuh kako se kroz mrtvilo groblja razleže mačji jauk, koji mi smrtnom jezom zaledi srce. Munja, bez grmljavine, obasjavala je nebo, po kome su polako, sasvim polako, puzile oblačine, teške i ogromne. I to besno mačje zavijanje usred jezivog mrtvila groblja, i one avetinjske oblačine što su puzile po nebeskom okeanu, ispuniše mi dušu onom ledenom, pustom i najpotpunijom usamljenošću kad se čoveku, u najvećim mukama smrtne tajne, čini da je nadživeo sve. Tada sa prokletstvom života, ja doživeh poslednju samoću.

Sa dušom punom bezbožničkog bola, ja ostavih groblje praćen krupnim kapljama kiše. A kad sam legao, kiša je pljuštala. U limenom žlebu, na zidu pored moje glave, gušila se voda. I meni se činilo da se onaj mutan, žut i prljav mulj ruši pravo u moje srce, da ga plavi, da ga davi, da ga guši u onom najkrvavijem ropcu umiranja.

Vrlo davno izgubio sam najvoljeniju sestru, mladost plemenitu i nežnu, divne kose, valovite i plave, sivih velikih očiju i bolesno rumenih obraza. Upamtio sam jasno ovu njenu sliku: pogurena, radila je ona jedan zidni vez, složen jedan rad prepun ružinih buketa, grančica, zvezdica i krstića, izvezenih i pravilno poređanih na modrom i sivom polju u velikom i crnom okviru od vunice.

Čini se mome sećanju: da je ona tome poslu posvetila više godina, i tako, malo pogurenu u radu, sa onim bolesnim rumenilom upalih obraza i očima vlažnim, dubokim, široko otvorenim, kao osenčenim smrću, i kao da ne gledaju u onaj vez nego u beskrajnu, nedoglednu dubinu, ja sam je i upamtio.

Taj vez u crnom okviru, kao ogromna posmrtna plakata njena, visi od tada, i od moga detinjstva, uvek na istoj strani, na istom zidu spavaće moje sobe. Ja sam često, noću, satima gledao u njega. I začudo, uvek sam imao osećanje da je on, onako priljubljen, sasvim srastao sa onim zidom na kome je visio. I dok sam mlađi bio, mučno mi je vrlo bilo gledati u njega. A docnije, privlačio me on sve više i više pa me vukao sebi, i nekom osobitom i čudnom mrtvačkom draži upijao me tako, da sam se ja, ležeći sa strane i naslonjen srcem na njega, osećao kao na samim prsima njenim, odakle sam gledao u ono samrtno bledilo njenog neiskazano plemenitog lica. I tu je moje poslednje pribežište bilo: tu sam se radovao, tu sam plakao, tu se tešio, žarko ljubeći one sive velike oči usred buketa od ruža, što su kao žive gledale u mene, i pritiskujući srcem milu uspomenu na tome svetom zidu u kome kao da je, a ne u grobu — to sam sve više uobražavao — počivalo ono moje tako drago stvorenje koje sam toliko voleo.

Koliko mi se puta, pošto bih ugasio sveću i umirio se, učinilo da osećam čudne šumove i vidim kako njena bleda senka proleće preko onih bezbrojnih krstića i zvezdica što ih je nekad, danima i noćima, njen pažljivi pogled milovao, upijao, grlio i mazio.

Ali one noći uzalud sam ljubio onu uspomenu, kao i grob: ona je bila ledena i mrtva. Te noći ja sam imao čudno osećanje: da na ovom zidu visi moj sopstveni mrtvački pokrov, i užasnuo sam se. Iz svih šupljika onoga veza izvirivalo je hiljade čeličnih iglica što su živo, složno I munjevito odskakale svojim užasno zaoštrenim šiljcima da me bodu, da me smrtno ubadaju usred samoga srca. A više moje glave, u drvetu moje postelje, neumorno, jezivo i neumoljivo, strugao je crv bedne moje nerve. Činilo mi se, pored toga, kako se usred dima voštanih sveća, uz užas čudnih šumova, neke teške a nevidljive gvozdene poluge ravnomerno, i jedna za drugom, spuštaju i slažu na same moje jadne, pune neiskazanog straha, grudi.

Oh, zar je ono stvorenje samo zato živelo da meni spremi ovaj mrtvački pokrov? I u bolnoj napetosti pokušavao sam sve da se spasem, da se izvučem, da pobegnem ispod onog svog užasnog pokrova. Uzalud. Kao avet ustremljavao se on sve više i pritiskivao me. I tako, ukočenih, užasnutih očiju, sam, bez pomoći, bez ičije pomoći, jednim beskrajno dalekim pogledom — oh, zašto ne znam da izrazim? — ugledah te noći onu najpustiju prazninu prazninâ kad srve vapije za smrću rikom najslađeg spasenja.

Sutradan bila je nedelja. Proleće je disalo plućima punim rajskoga mirisa. I sa livada je pirila mirisna svežina, i svileni vazduh je podrhtavao. Izišao sam da šetam; ulice su još prazne. Sve kuće poznajem, ali ljude, bogami, ne znam. Idem pravo dedinoj kući. Volim više [od] svega njegovo ogromno pošumljeno dvorište: lepše je i ugodnije od javnoga vrta. U njemu je i najviše mojih uspomena iz detinjstva.

Naslonio sam se na jablan, trava mi do kolena. Park je put tica. Tamo, u uglu parka, bila je ljuljaška, onamo vitlo, pamtim dobro. Deda je u tome uživao. Nedeljom, rojevi dece, kao šareni leptiri, napune njegovu veliku avliju. I odrasli su tu — da slavne li divote — i sveopšti je urnebes i vriska. On sedi na doksatu, on je blažen, miriše ružu, igra ćilibarskim brojanicama, i smeška se.

Bilo mi je pet godina, bio sam stidljiv. Moje plašljive oči, moje malo slabo srce, najviše se bojahu vitla. Oh, vitlo! A veliki se ništa nisu bojali. Mišicama snažno obuhvate paoce, sede baš kao na stolici, samo zažmure. Onda vitlo, podmazano katranom, zaškripi. Sa obadva kraja razmahnu nečije snažne ruke, i, za tren oka, kovitlac, užas. Poneko, napregnutih očiju, čvrsto stisnutih usana, gleda, pusti krik. Onda, usred strašne vike i vriska, bes vitla dostiže vrhunac. U groznoj napetosti, usred vrtoglavice, ona lica sve neprirodnija, sve neobičnija, sve čudnija, sve strašnija. Bože moj, poduhvaćeni vetrom, pramenovi one zavitlane kose devojčica tako se divlje vihore oko glave kao da će se sad otkinuti i odleteti negde bestraga daleko. Pa se posle baš ništa ne raspoznaje, i ona bezoblična masa vrti se, vrti kao pomanitala, te se ne može u nju ni da gleda. I tako se menjaju redom.

„Kad odu veliki, onda ćemo mi, ali sasvim polako, jer smo još mali.“

Bio sam tužan i pratio sam ljuljašku. Ja ne znam zašto, kako i kad su me dohvatile nečije snažne ruke, podigle, ponele i posadile na vitlo, ja ne znam, oh, ja ne znam! Užasnut, ja nisam smeo ni vrisnuti. Ja čak nisam mogao verovati da to može biti tako, silom, protiv moje volje. Ne znam ni kako je tada izgledalo moje jadno lice, ali ono, što sam video na drugom kraju vitla, bilo je užasno. Taj smrtni užas na licu moga starijeg brata i danas mi je pred očima. Onda je vitlo zaškripelo. Grčevito, kao da se davim, šačicama svojih malih ruku i mišicama, snažno sam stegao paoce, čvrsto stisnuo zube i jako namrštenih obrva zažmureo. Osećao sam da mi se kosa kostreši. Onda se vitlo zahuktalo. Ja ne znam šta je bilo sa mojim bratom, ja ga više nisam video. Ja više nisam ni disao. Najpre sam osetio kako mi hladno piri po leđima. Onda je neki neizmerni val jurnuo na mene. Šiban vetrom po obrazima kao žar vrućim, ja sam u početku osetio neku zaglušnu grmljavinu u ušima, u kojima mi je posle onaj presecani vazduh stao fijukati, zviždati, zujati, i tako besno cičati, da sam mislio: ogluveću. Tada mi se učini da letim nad zemljom i da s vrtoglave visine, dole ispod mojih nogu, osećam beskrajnu, nedoglednu daljinu. Iz trena u tren vitlo leti sve brže, vetar vitla sve luđe. Najedanput crveni, žuti i zeleni kolutovi zatreptaše pred mojim očima, pa se sve te boje sliše u crno, i preda mnom grozan, crn kao ugarak, razjapi čeljust i puče užasan bezdan u koji kao da poleteh strmoglavce. Meni se učini da u onoj užasnoj, najcrnjoj provaliji vidim svoju neizbežnu smrt. „Bože moj, dragi Bože moj, gde sam? Šta je ovo? Da li još živim? Ili sam zapao u đavolsko kolo? Tonem u ponor. Kraj. Zbogom!“ A glava se vrti sve više, sve brže, sve luđe, kao vreteno, kao bunarski točak, baš kao bunarski točak kad se puna kofa ispusti i pojuri svom silinom naniže. „Zbogom. U bunar, sigurno u bunar, kao mačka. Ili možda jašem na jarcu, ili na grebenu, ili na vratilu, kao prava pravcata, gola veštica, a možda sam ja baš ta gola veštica: sigurno, posigurno na jarcu jašem, posle ću se pretvoriti u žabu.“ U smrtnoj nemoći ja sam osećao, ja sam lepo osećao kako život beži od mene, beži, beži negde, baš kao vetar; ja sam potpuno bio uveren da je moj samrtni čas kucnuo. Ali usred one grmljavine u ušima, usred ovog crnog oblaka, iako sasvim oslepeo, obamro, poludeo, ja sam ipak čuo divlju vrisku mojih dželata i demonski kikot gledalaca, koji su se mojim smrtnim mukama neiskazano naslađivali. A vitlo besni, pomanitalo, sasvim pomanitalo. „Xoće li ovo proći? Dokle ovako? Bože, Bože sveti, veliki! Smiluj mi se! Sažali se na me. Spasi me! Spasi me! Spasi me!“

Osećam: usta mi se osušila, u slepim očima, u bilima, pod grlom, pod grudima, svuda, ludo brzo bije, kuca nešto kao čekić; poludeću, umreću, šta će biti sa mnom! „Gotovo je, gotovo je, evo sad, mislim, sad ću videti dedu, onog po majci: možda će me on pridržati, a možda neće, nego će me, nego će me đa... đa... đavoli, ku... ku... kukama odvući u pakao. A mogli bi da me spasu, ni punih pet godina nemam, četiri i peta, kaže ma... ma... mama. Da su dobri, oni bi me mogli spasti. Prokleti deda, šta mu je trebalo vitlo“... fii... fiii... kvr... fiii... fiii... kvr... „samo mene da ubije, više ništa“... fiii... kvr... I sve tako juri vitlo, i meni juri kroz glavu. Oko sebe razbiram još uvek smejanje. „Zbogom, Nato, a mislim, — voleo sam te mnogo, ali moram da umrem, eto. I Leonu će biti ža... ža... žao, i urlaće svaku noć, a u školu neću nikad poći; a kad bi jedan ovde imao srca..., ali mene niko ne voli — jaoj niko zato što sam veštica i jašem na vratilu.“

U jednom trenutku, usred one oluje užasa, ja otvorih oči. Oh grozote! Ovoga časa čini mi se kao da osećam svu gorčinu onoga gađenja i kao da sve vidim ponova. Bezbrojne maske, zinule, iskrivljene, ismevačke, zažagrenih divljih zenica, iskeženih, kao u grabljivih zveri, zuba, bezumno srećne, pune pakosnih bora, ružne do smrtne odvratnosti, bečile se, kezile, cerile na mene tako besmisleno i bezumno da sam ja najbrže morao zaklopiti oči da naprečac ne svisnem od bola. Kao jedno jedino biće, odvratne, nemilosrdne, zlokobne, strašne, slile su se one bile sve u jedan jedini gest, u jedan izraz, u jedan bes, u jedan užas, u jednu jedinu najdemonskiju masku koju je moja detinjska fantazija mogla da zamisli. Za onaj sekund napregnutoga vida ja sam se uverio da su se deca, pred ovim besmislenim užasom, bila razletela na sve strane i daleko pobegla od vitla. Oko mene su bili samo odrasli, i ja sam ih lepo video čak na tarabama kako, načičkani tamo, vrište, mlataraju rukama i besne naslađujući se najzverskije u mojim neiskazanim mukama, najočajnijim koje su me mogle snaći.

I tada, dok su moje utrnule ruke krvavo stezale one uglačane paoce, kroz moju malu poludelu glavu prođe misao, koja je od tada, u najtajnijem dnu moga srca, ostala najbolnija moja misao života: zar niko, ama baš niko, tu među tolikim svetom, mene ne voli, i neće da pomogne, zar niko? Oh, ja sam tada, toga časa, toga strašnog časa, preživeo sav svoj život.

Najedanput, vitlo je ponova zaškripelo. Užasno je obrtanje popustilo, malaksalo, dok sasvim prestade, pa se ja, sa glavom punom olova i strahovitim vriskom, sruših na zemlju. Oko mene okretale se kuće, drveta, krovovi, šupe, tarabe, ljudi, bunar. Bunar se okretao kao čigra. Malo posle video sam brata na travi i čuo kako nas hvale: sad smo se oslobodili.

Omlitaveo, skoro onesvešćen, povodeći se, sa rukama koje su mrtvo visile niz telo, sa glavom punom zujanja i uzdišući plačljivo, udaljio sam se polako i pao na travu. Bože, zar je to, dakle to je vitlo? Na mene više nisu obraćali pažnje. A oko mene bilo je puno cveća i nada mnom su pevale tice. Ležeći na leđima, ja sam pogledao u nebo; gle, mirno li je, nežno li je: nikad dotle nisam video tako milostivo, tako blago, tako, veselih, tako dobrih očiju nebo! I tada osetih, ja tada čudno osetih da je ono jedino koje me žali, jedino koje me sa puno beskrajne dobrote i nežnosti gleda, miluje i voli. Bio sam se već sasvim povratio kad ugledah dva leptira što su poletela iz cveća. Ja skočih. Moj okrugli šeširić od slame ležao je na travi. Ja ga hitro podigoh i pojurih za njima. Začas oni se izgubiše; ali, gle, ja na njih nisam više ni mislio. Ja sam bežao od vitla. Ja sam trčao kroz travu, i gore su cvrkutale tice. Preda mnom daleko, polivena zlatom sunca, nežno i lako lelujala se polja, plavila se brda. A gore, gore se smešilo nebo, moje nebo, milo moje dobro nebo. I dok mi je duša treptala pokretom nebeske miline, ja sam, vitlajući moj mali šešir od slame, trčao, trčao, trčao, mahnito roneći u slast onog beskrajnog mira, onog milovanja, one poezije, ispunjen gromkom radošću samoće, usred moje prirode koja me voli, i pod mojim blagim, mojim slatkim, milim mojim nasmejanim nebom.

Ja sam bio naslonjen na drvo a cveće mi kolena milovalo. Tice su lepetale krilima, mazile se glavicama, ljubakale otvorenim kljunićima i cvrkutale. Kroz raskošno zelenilo granja i kroz fino svileno tkivo vazduha što je ushićeno treptao, pun svečane radosti i mirisa svežeg lišća i trave, ja sam, milovan onim sasvim blagim duhom prolećnjeg vetra, gledao daleko u planine što se plavile. Oh Bože, zar je sve ono bilo vitlo? Oh Bože, trideset i pet godina! Oh Bože, kakav suludi, kakav vihorski niz nejasnih događaja, kakve beskrajne magluštine, kakve maske usred one bezumne oluje užasa kojom sam tako podlo i tako divlje srušen, oboren, krvavo smrvljen u sav onaj besmisleni vrtoglavi bezdan života pun straha i pun sumnje, pun rđavih snova i pun užasa! Oh Bože! Bila je nedelja. Pod nebom, u plavom vazduhu, lebdeli su beli golubovi. Kraj mene, veseo, živ, bujan, bistar, kristalan, blistao se, čavrljao, mazio se potočić. Voćke su širile svoje mlazeve miomirisa. Svud oko mene kucala je bezumna radost života. Bila je nedelja. I ja sam osećao, ja sam gledao, ja sam lepo video: kako ta nedelja, kako taj svetli i svečani praznik, kao jato lastavica, u najfinijoj lakoći gracije, mazno, radosno, lako, treperi u onom božanskom zraku punom tajnoga čara, punom dalekog, finog brujanja što iz same dubine neba donosi onu idealnu žeđ za uzvišenim, za najvišim životom i poezijom, za najživljom nadom i harmonijom, za najlepšom i najvišom slašću. Kao neka bezgranična moć ljubavi na onom najvećem vrhuncu zanosa prema Bogu, kao beskrajna volja za srećom, kao divlja, žarka radost i težnja za životom, neka želja neodoljiva i pusto nemoguća da poletim, da se vrtoglavom brzinom vinem poput lasta, onih radosnih crnih strelica što tako sjajno lako kruže plavim zrakom po bezgraničnim, svetlim, svečanim prostorima, onim najvišim, pa da hvatam, onako u letu, u šake, u pune prepune pregršti, u pune grudi, one slatke nedelje što drhti, da se svim svojim bićem, u divljem oduševljenju najvišeg zaborava i najvišeg izbavljenja, večno u njoj utopim, obuze me.

I najednom, nešto neizrecivo sveto, kao da se nov, dubok, dotle skriven život munjevito probudi, ja osetih kako sve u meni procveta, proklija i zaklikta.

Iz cveća oko mene poleteše dva leptira. Čvrstim, lakim, detinjskim, kao krilatim trkom, ja pojurih za njima. Oni mi umakoše. Ali ja za njih nisam ni mario. Ja sam bežao od vitla. Ja sam trčao, ja sam radosno trčao, ja sam ludo radosno trčao, jer su moje grudi u toj skladnoj, plemenitoj, umiljatoj usamljenosti, u tom čistom miru, u toj dubokoj ganutosti i paničnoj opojnosti, bile pune prepune one iskonske svetosti praznika, jer je moja duša u onom najlepšem i najsvetlijem, u onom nasmejanom zdravlju deteta ponova zatreptala strašću blaženstva nebeskog i nebeske čednosti.