VITEZOVI
Sjaši s konja, delijo neznana,
Sebe napoj, žerava nahrani.
Još s istoka nije zora rana
Obasjala čador zlatotkani.
Tabor ćuti, zvezde se ne gase,
Zabliskuje jabuka od zlata,
Uspavljuje Sitnica talase —
Tek konj vrisne čadoru na vrata
Žedan krvi; poslednji put hodi
Pod moj šator da pijemo vina,
Dok krvavo sunce se ne rodi
I ne vrisne truba iz daljina.
Poslednji put nek ti obraz plane
A rumeni purpur nek zasija,
Kad ti moma belolika stane
Oko vrata ruke da savaja —
Ej, ta sutra na ljutom bojištu
Purpur sjajni zablistati ne će,
Kad za nama devojke propištu
A ljut konjic stane da preleće
Crne šume ubojnih kopalja
Tražeć' mesto gde da nas sahrani:
Purpur će se u krv da uvalja,
Mač će ledni plamen da utrne,
Mesto mome sletaće gavrani
Da nam ljube naše oči crne
A krv truju na dubokoj rani.
Strašne će se podizati gore
Od oružja i ljutih viteza
Što su krvi prolivali more
Braneć' zemlju čestitoga kneza...
