Vitezovi (Mileta Jakšić)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vitezovi
Pisac: Mileta Jakšić




        
VITEZOVI

Sjaši s konja, delijo neznana,
Sebe napoj, žerava nahrani.
Još s istoka nije zora rana
Obasjala čador zlatotkani.
Tabor ćuti, zvezde se ne gase,
Zabliskuje jabuka od zlata,
Uspavljuje Sitnica talase —
Tek konj vrisne čadoru na vrata
Žedan krvi; poslednji put hodi
Pod moj šator da pijemo vina,
Dok krvavo sunce se ne rodi
I ne vrisne truba iz daljina.
Poslednji put nek ti obraz plane
A rumeni purpur nek zasija,
Kad ti moma belolika stane
Oko vrata ruke da savaja —
 
Ej, ta sutra na ljutom bojištu
Purpur sjajni zablistati ne će,
Kad za nama devojke propištu
A ljut konjic stane da preleće
Crne šume ubojnih kopalja
Tražeć' mesto gde da nas sahrani:
Purpur će se u krv da uvalja,
Mač će ledni plamen da utrne,
Mesto mome sletaće gavrani
Da nam ljube naše oči crne
A krv truju na dubokoj rani.
Strašne će se podizati gore
Od oružja i ljutih viteza
Što su krvi prolivali more
Braneć' zemlju čestitoga kneza...



Izvor[uredi]

  • Lenskіŭ, „Vitezovi“, Stražilovo, Broj 7, 13. Februar 1894, Novi Sad, str. 99.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 85 godina.