Vizantijske slike (Š. Dil) 5

Vizantijske slike
Pisac: Šarl Dil

Jedna vizantiska građanka u VIII veku.

Od većine iščezlih društava, ono što najmanje poznajemo, ono što najteže možemo nazreti kroz dokumenta, i ono što bi nas možda najviše zanimalo, to su osećanja, način življenja i mišljenja, uslovi porodičnog života srednjih klasa. O velikim ličnostima, carevima i caricama, papama i patrijarsima, ministrima i vojskovođama, o svima onima. koji su zauzimali prve redove i ispunili pozornicu istorije, mi smo dosta potpuno i dosta tačno obavešteni; znamo njihova dela, možemo da im shvatimo pobude, i da se tako pohvalimo da smo im prodrli do same duše. Nije više tako lako čim se siđe za nekoliko stepena niz društvene lestvice: ovde, osim nekoliko retkih izuzetaka, ostaje mrak. Pa ipak, te figure ljudi koji se nisu peli obasjani velikim suncem istorije, možda sadrže više pouke za jednog istoričara nego figure slavnih ličnosti. Veliki čovek, tim samim što je veliki čovek, zadržava nešto individualno i nenormalno; ličnost srednjega staleža, naprotiv, uopšte je samo jedan primerak kakvog tipa više puta ponavljanog; i ona tako unekoliko dobija vrednost jednog predstavnika čitave vrste. Poznavati jednu takvu ličnost, to je pogađati kakve su hiljade; a kako su te hiljade nejasna materija pomoću koje se stvara istorija odmah se vidi, koliko jedno takvo proučavanje, kad je moguće, unosi svetlosti u duh i osećanja jednoga doba.

Zanimljivo će možda biti ako se potrudimo da, prema blagočestivoj carici Ireni, naslikamo lik jedne žene srednjega staleža, koja je bila njena savremenica. Ona se zvala Teoktista, i to je mati oduševljenog kaluđera, vatrenog polemičara, hrabrog i strasnog borca, kakav je bio Teodor Studit. Blagodareći čudnoj posmrtnoj besedi koju joj je njen sin napisao, blagodareći još i drugim dokumentima, mi je dosta dobro poznajemo. S njome dakle možemo malo prodreti u osećanja i porodični život toga vizantiskog građanskog staleža, toliko nepoznatog, ali čije su ozbiljne i jake osobine toliko učinile za napredak monarhije: i to je prva usluga koju će nam ona učiniti za poznavanje toga društva. Mi joj dugujemo i drugu. Pokazavši nam i bez sumnje dosta opšti, srednji tip žene svoga vremena, ona će nam pomoći, kakvoćom duha i strastima koje se javljaju kod nje, da prozremo duh i strasti uzburkanog veka u kome je ona živela; a poglavito pomoćiće nam da bolje razumemo, da smatramo za manje redak primerak tu caricu Irenu, koja nas u prvi mah vređa i toliko nas zbunjuje; najzad, pomoćiće nam da bolje shvatimo događaje toga romantičnog i mutnog doba, u koje je ona bila više puta umešana, bilo neposredno, bilo preko svoga sina.

I

Teoktista je rođena sredinom VIII veka, a verovatno oko 740. g., u Carigradu, u imućnoj, gotovo bogatoj građanskoj porodici. Ona je bila treće dete u kući. Imala je jednu sestru o kojoj se malo zna, osim to da je živela svetskim životom, i jednog brata koji je nosio antičko ime, Platon, i koji je docnije trebalo da postane slavan i da ima ogromnog uticaja nad svojom sestrom. Teoktista sasvim mlada ostade siroče. Velika kuga 747. g., koja je tako svirepo opustošila prestonicu, odnela je njene roditelje i većinu njenih srodnika. Jedan stric koji je služio u administraciji carskih finansija uze sebi siročiće. On je vrlo brižljivo vaspitao dečka, da bi ga uputio u javne poslove. To je vaspitanje vrlo dobro uspelo. Platon je bio pametan, staložen mlad čovek, koji je pažljivo izbegavao rđava društva, i nije gubio vreme u uživanjima, ni novac u kocki, razuman mladić, koji je rano umeo da upravlja svojim imanjem i da ga uveća, i na koga su vizantiske majke bacale oko kao na izvrsnu priliku za svoje kćeri. Ali taj predmet tolikih materinskih snova prezirao je svet; vrlo pobožan, on je više išao u crkvu nego u pozorište, više je voleo čitanje nego zabave, svojim ranim savršenstvom izazvao je divljenje svoga ispovednika. A po bratu može se već predosećati kakva će biti sestra.

Svakako, po običaju vizantiskih porodica, stric se manje brinuo o vaspitanju devojaka nego o dečkovom. U tome društvu, orientalskom po tolikim svojim stranama, žena se uvek vaspitavala u očinskoj kući; može se misliti da je, kad izgubi roditelje, bilo opasnosti da se njeno vaspitanje prilično zanemari. Tako je bilo i s Teoktistom. Ona je ostala vrlo neuka, i docnije je imala mnogo da radi da popuni praznine u svom prvom obrazovanju. Njen se tutor brinuo samo o jednoj stvari, da je dobro uda. U to vreme, u Vizantiji, idealan tip dobrog muža, bio je za roditelje trezven čovek, sposoban da krči put kroz život: Teoktistin stric. naiđe na takvo savršenstvo u administrativnoj službi, gde je i sam bio na poslu. To je bio jedan veliki finansiski činovnik, dobro zabeležen na dvoru, i sa izgledima da dospe vrlo daleko; on se zvao Foteinos. Kako je devojka bila bogata — ona je tada imala da prima pored svoga ličnog imanja i deo dobara svoga 'brata Platona, koji je bio ušao u manastir — stvari su se udesile bez teškoća, i nameravana udaja bi zaključena.

Teoktista je bila žena po srcu mnogih muževa. Nije volela nameštanje, nije volela svet. Odbacujući tašte ukrase, ona je uvek nosila odelo tamne boje. Kad je morala da iziđe, kad je na primer trebalo da prisustvuje kakvom svadbenom ručku, ona,: bi se u društvu držala uzdržano, skromno, obarajući čedno oči kad bi na kraju obeda počele smešne međuigre, jedva se usuđujući da dodirne jela što su joj podnosili. To ne znači da je bila plašljiva i skučena: ona je bila poglavito čestita žena, brinula se iznad svega o svojim dužnostima, i ograničavala svoj vidik staranjem da se dopadne mužu, da dobro vodi kuću i da dobro vaspitava svoju decu.

Je li potrebno da dodamo da je bila pobožna? »Obožavati Boga, voleti isključivo njega«, bila je za nju najveća vrlina. U njenoj pobožnosti, međutim, nije bilo nimalo sujeverja, i ta crta čini čast njenom snažnom, zdravom razumu, jačini njene pameti. U VIII veku, zaista, hrišćanstvo je još bilo jako pomešano sa paganstvom; verovanje u vradžbine, u čini, u mađije, bilo je rasprostrto u najvećoj meri. Bio je na primer opšti običaj, da bi se novorođenčad sačuvala od zla, da se vešaju amajlije po sobi gde ona spavaju i o kolevku u kojoj leže, da se izgovaraju mađiske izreke nad njihovom glavom, da im se oko vrata vežu ogrlice i znaci od uroka: jer su svi znali da bezbrojne opasnosti prete njihovom slabačkom životu, da ih vrebaju nevidljive veštice, sposobne da prođu kroz najbolje zatvorena vrata, i gledaju da ih umore. I protiv tih čini oprezne matere zvale su vračare, koje su otklanjale opasnost. Teoktista, mada su je zato u njenoj okolini mnogo ogovarali, nije se držala toga običaja; ona je smatrala kad prekrsti dete, da će mu to biti dovoljna i sigurnija zaštita. Pri svem tom, ona je volela da se moli Bogu, da duboko u noć čita pobožne knjige, da čita psalme; često je postila, nikad nije psovala ni lagala. Isto tako, trudila se da dobrim delima zasluži večni spas. Mada nije bila suviše bogata, bila je neobično milosrdna. Udovice, siročići, starci, bolesnici — pa čak i oni koji su bolovali od najgnusnijih bolesti, kao prokaženi i padavičari — nalazili su kod nje potpore i pomoći; i nije prošao nijedan praznik a da ona za svojim stolom ne počasti kakvog, kako je ona govorila »Hristovog siromaha«. Budući takva,. ona je, prirodno, ispovedala veliku ravnodušnost spram zemaljskih stvari; i isto tako prirodno, u svojoj pobožnosti bila je vrlo privržena ikonama, i vrlo poštovala kaluđere koji su ih branili.

To je ipak bio jedan energičan karakter, jedna »jaka žena«, od onih koje vole da vladaju i koje rado drže uzde svojoj okolini. Kao u mnogim vizantiskim kućama, ona izgleda da je u svojoj porodici zauzimala beskrajno važnije mesto nego njen muž. Kao izvrsnoj domaćici, njena pobožnost nije joj smetala da vrši sve domaće poslove; ona je mislila na sve, nadgledala sve, pomažući i sama, i ne štedeći ništa da bi njena porodica dobro živela i napredovala. Uvek budna oka, ona nije slugama ništa propuštala. Spram njih je bila dobra i lepo postupala s njima; hrani koja se obično davala mlađima, a koja se sastojala iz hleba, vina i slaniie, ona je rado dodavala, o praznicima, slatkiša, svežeg mesa, ribe, živine, pića bolje vrste, govoreći da nije pravo da ona sama uživa u odabranim jelima. Ali je bila neumoljiva u svemu što se ticalo morala, spram svakog udaljavanja od pristojnosti, spram hiljadu načina da se gazda potkrada. I kako je ova žena zapovedničkog temperamenta imala lako razdražljivu narav, nije bilo retko da u svojim ukorima rečima doda i pokret. Imala je brzu ruku, i kad bi planula, šamari su padali kao kiša. Pa ipak su je njene sluge vrlo volele: znali su da ima dobru nameru, i zatim, kad. joj prođe ljutina, ona se tako ljubazno izvinjavala. Kad bi istukla koju svoju sobaricu, osećala je tešku grižu savesti: odlazila bi u svoju spavaću sobu, udarala se po licu, kajala se i najposle pozvala istučenu služavku i, kleknuvši pred nju, vrlo ponizno bi je molila za oproštaj.

Istom čvrstom, malo grubom rukom, upravljala je svojom porodicom. Volela je svoga muža, mnogo se brinula da ga ne ožalosti: pa ipak ga je ubedila da treba pored nje da živi kao brat, predstavljajući mu kako je život u glavnom samo pripremanje za smrt, i kako, da bi se navikavali na večni rastanak, najbolje je još na ovom svetu prekinuti suviše bliske odnose. Ne manje pažljivo ona je bdila nad obrazovanjem i moralnim razvijanjem svoje dece. Imala je tri sina i jednu kćer. Da bi ih dobro vaspitala, kako je bila, kao što je poznato, dosta neuka, ona je sama obnavljala svoje obrazovanje; ali, kako je bila vrlo savesna, posvećivala je noći čitanju, bdijući duboko u noć, pri svetlosti lojane sveće, da ne bi ništa izgubila od dana posvećenog mužu i domaćim poslovima. Naročito, da bi obrazovala te mlade duše, ona se trudila da im prethodi primerom; tako je, od detinjstva, uvodila kćer u svoja milosrdna dela, poučavajući je da pomaže siromahe, terajući je da neguje prokažene. U isto vreme davala joj je da čita pobožne knjige, raspaljujući njenu pobožnost, odstranjujući je od sveta, ne pokazujući joj ni nakit ni purpurno odelo, i već unapred bila ju je posvetila Bogu.

Ali ljubimac joj je bio sin Teodor. To je bilo ćutljivo dete, zrelo pre vremena; nije marilo za igru i za društvo svojih drugova; uživalo je u čitanju, naročito pobožnih knjiga, i mati ga je hrabrila na tome putu. Dok nije napunio sedam godina, ona ga je čuvala kraj sebe, motreći na njega s pažnjom i brigom; zatim, kad mu dadoše učitelje, kad je, posle osnovnog učenja, počeo jedno za drugim učiti gramatiku, dialektiku, retoriku, filosofiju, teologiju, ona je i dalje brižljivo bdila nad njim. I u to je, uostalom, kao i u sve drugo, unosila onu mešavinu nežnosti i strogosti, koja je bila osnov njenog sistema vaspitanja i upravljanja: dobri saveti, materinske opomene bile su često osnažene prutom. I pored toga, u odnosima. dece i majke vladao je divan duh prostote, pobožnosti, čvrste i duboke ljubavi. Svako veče, kad, bi joj deca legla, Teoktista je dolazila da prekrsti njihove zaspale glave, u jutru, prva joj je briga bila da očitaju molitvu: i posle mnogo godina, pišući o svojoj umirućoj majci, Teodor Studit sa zahvalnošću izaziva uspomenu na tu delatnu i nežnu brigu majke, koja se dan i noć molila Bogu za sreću i spasenje svoje porodice.

II

Takva je bila Teoktista. Pri svem tom, u teškim vremenima kroz koje je tada prolazila Crkva, pod vladom Konstantina V i njegovog sina, nije bilo mnogo razumno suviše hvalisavo isticati svoja osećanja, naročito za ženu jednoga činovnika. Može se dakle misliti da je ona, kao i carica Irena, prikrivala unekoliko svoje mišljenje. Ali kad, po smrti Lava I, sa Ireninim namesništvom, dođoše bolji dani za odbačene ikone i za gonjene kaluđere, njena se dugo uzdržavana pobožnost strasno raspali.

Trpeljivost nove vlade dovela je u Carigrad Teoktistinog brata, Platona, i prva briga strogoga kaluđera bila je da u prestonici preduzme pravu misiju moralnoga propovedanja. U svojim besedama on je naročito preporučivao preziranje sveta, ljubav spram siromaha, staranje o dobrom vladanju; a kako je imao sasvim asketsku spoljašnost i uz to bio rečit, on je uskoro imao velikoga uspeha. Naravno, on je ubrzo stekao ogromnoga uticaja nad svojom pobožnom sestrom i njenom okolinom, a poglavito nad svojim mladim sestrićem Teodorom. U kući Teoktistinoj, kaluđeri postadoše revnosni i rado dočekivani gosti, i uskoro, u dodiru sa njima, pobožna vizantinka dođe do ubeđenja da ne bi mogla ništa bolje uraditi nego da se posveti Gospodu, a s njome i svi njeni. Njen najstariji sin unapred je bio sasvim pridobijen za takve namere. Njih dvoje ubediše oca, a zatim povukoše i ostalu decu; najzad, Teoktista navede čak i tri brata svoga muža da pođu za njima u manastir, i svi se rešiše da zajedno ostave svet, njegova iskušenja i njegovu raskoš.

Ova odluka, kad se za nju doznade, učini veliki utisak u prestonici, i svi koji su imali veze sa Teoktistinom porodicom bili su duboko tronuti kad videše kako se ti ljudi, bogati, uvaženi, srećni, odriču svih radosti, svih nada javnoga i svetskoga života, kako kidaju sve nežne veze ljudskog prijateljstva, kako dragovoljno napuštaju svaku želju da ovekoveče jednu slavnu porodicu. I sama carica Irena bila je, kažu, duboko dirnuta. Nikakvi saveti nisu mogli pokolebati Teoktistu. »Na dan, piše njen sin, u koji se bila rešila da ostavi kuću, ona je pozvala, kao za kakvu svečanost, svu svoju rodbinu. Ljudi su bili tužni, žene su plakale, pri tom čudnom prizoru dragovoljnog rastanka; pa ipak su svi, osećajući veličinu te tajne, pobožno slavili događaj koji se odigravao«. U toj prilici kao i uvek, Teoktista je sve dovela u red, svojom uobičajenom urednošću i svojom brigom o izvođenju pojedinosti do sitnica. Prvo je ispratila muža, uzbuđenijeg bez sumnje no što bi trebalo pri rastanku sa onim što je bilo njegov život; zatim, njenim staranjem, kuća bi prodata i sav novac koji su imali na raspoloženju podeljen sirotinji; oslobodili su poslugu; i svako od njih dobi jedno malo zaveštanje za uspomenu na svoje stare gospodare. Posle toga, oduživši svoje dugove svetu, Teoktista se sva predade Bogu. Njeno primanje vela bilo je svečana i dirljiva ceremonija.

Radoznalost sveta, jako podstaknuta svim tim događajima, dovela je ogromnu gomilu u crkvu. »I mi smo bili tu, sa našim ocem, priča Teodor Studit, ne znajući da li treba da se radujemo ili da plačemo. Gubili smo našu majku; već joj se više nismo mogli približiti ni govoriti s njom s pređašnjom slobodom; i misleći da ćemo se rastati od nje, srce nam se stezalo. Sami mi, čim se ceremonija svrši, trebalo je da idemo s našim ocem da se postrižemo; i ja, koji sam bio već veliki, u sred svoje tuge i suza, podnosio sam tu žalost s mekom mešavinom radosti; ali moj najmlađi brat, još sasvim mali, kad kucnu čas rastanka i dođe trenutak poslednjega zbogom i poslednjih zagrljaja, otrča majci, šćućuri se u njenom naručju, priljubivši se očajno za nju, i preklinjaše je da ga još malo zadrži pored sebe, obećavajući da će se posle toga poslušno pokoriti njenoj volji. Mislite li. da se to srce od dijamanta dalo tronuti, da su ga prelomila detinja preklinjanja? Nikako. Šta je odgovoriča sveta žena? Pobedivši svoja materinska osećanja, ona okrete svome sinu strogo lice: »Ako ne odeš odmah dragovoljno, dete moje, reče mu ona, ja ću te svojim rukama ukrcati na brod koji treba da te odnese«. Teodor se vrlo divi toj stoičkoj čvrstini duše koja veri sve žrtvuje, do najprirodnijih i najpravednijih osećanja ljudskoga srca. Mi teško možemo, priznajem, da se pridružimo tome divljenju, i sami pobožni tumači Teodorovih dela nalaze da je ono malo preterano. Ali tim nije manje zanimljivo zabeležiti, kod majke kao i kod sina taj način osećanja i mišljenja koji nas iznenađuje i vređa. Videći takva duševna stanja, lakše je razumeti Irenin greh, i da Teodor Studit nije našao nijedne prekorne reči za taj zločin majke prema svome sinu.

Pošto je Teoktista uzela veo, cela se porodica povuče na jedno imanje koje je ona imala u Bitiniji, i koje se zvalo Sakudion. To je bio jedan brežuljak zasađen drvećem, na vrhu koga se prostirala mala ravan; kroz nju je proticao potok; široko otvoreni vidik pružao se preko velikih prostora neba, koje se u daljini graničilo sa srebrnastom prugom mora. Nije se moglo naći mirnije sklonište, pogodnije za manastir. Ali manastir Sakudion nije bio jedna od onih svetskih kuća kakve su u to vreme osnivali, više iz hvalisavosti nego iz pobožnosti, mnogi bogati ljudi, koji su, povukavši se u manastir, zadržavali svoje bogatstvo, robove, stari raskošni način života, i, ne osećajući pravoga poziva, bez prethodnog iskustva, primali se da upravljaju kakvim pobožnim bratstvom, »juče iskušenici, danas igumani«. Na molbu Teoktistinu, strogi Platon primio se bio da upravlja manastirom u kome će živeti njena porodica i da ga uredi; i savesno je izvršio svoj zadatak. On odlučno udalji iz manastira robove i žene; još više, pokoravajući se strogim pravilima uobičajenim kod vizantiskih kaluđera, on zabrani pristup u manastir svakom ženskom biću. I sama se Teoktista morala povinovati opštem pravilu i rešiti se da živi u strani; a kako još nisu imali vremena da sagrade jednu kuću za žene, ona je prvo stanovala, kao usamljenica, u jednoj odvojenoj ćeliji, sa svojom ćerkom i jednom njihovom rođakom. Docnije, uđe u jedan manastir; ali ne izgleda, i pored njene poniznosti i želje da se pokorava, da je ta žena zapovedničke ćudi bila kaluđerica vrlo pogodne naravi. Njen sin Teodor govori, sa malo zbunjenom uzdržljivošću, o teškoćama koje je imala s drugim sestrama, o neprijatnostima koje je podnosila; najposle je morala izaći iz manastira i potražiti drugo sklonište. Srećom po nju, događaji su uskoro dali prilike njenoj pobožnosti da se ispolji na uzvišeniji način i dostojniji nje.

III

Poznata je istorija prvoga braka cara Konstantina VI i vatrena želja koju je osetio, oko 795. g., da ga raskine. Da bi oterao Mariju Amnisku i uzeo Teodotu, on se dovije jednom čudnom lukavstvu. Izjavi da je njegova žena pokušala da ga otruje, ubeđen, kako je govorio sa dosta karakterističnom prostodušnošću, da će mu svi poverovati, »jer je on vasileus i govori svojim podanicima«. I po tom pošlje jednoga svoga dvoranina da dostavi stvar patrijarhu, tražeći da Crkva bez odlaganja raskine njegovu vezu s grešnicom. Ali Tarasios, vrlo sumnjajući u istinu zločina koji mu je dostavljen; odgovori da zakon zna samo za jedan povod za razvod, preljubu pravilno dokazanu, i odbi da pomaže namere vladaočeve. Uzalud je Konstantin VI zvao patrijarha u dvor; on mu objasni da je zločin očevidan, neosporan, i da jedino smrt, ili bar zatočenje u kakvom manastiru može kazniti tu povredu veličanstva. Uzalud je, da bi potkrepio svoje optužbe, dao doneti sudove napunjene nekom dosta mutnom tečnošću, tvrdeći da je to otrov koji mu je carica htela da sipa. Tarasios je ostao pri svome odbijanju, preteći caru da će ga isključiti iz crkve, ako se ne obzire na njegove savete, a pored njega sinđel Jovan podupirao ga je u njegovom otporu. Tada, na careve oči, dvorski ljudi, patriciji i stratezi, počeše da grde dvojicu prvosveštenika, i, sa isukanim mačem u ruci, da im prete smrću ako ne popuste. Ništa ne pomože. Najposle, kao što je poznato, Konstantin pređe preko toga; on na silu zatvori svoju ženu u manastir, i, usred raskošnih svečanosti, koje nisu trajale manje od četrdeset dana, oženi se Teodotom. Tarasios, ljut, ne htede da blagoslovi tu preljubničku vezu; ali patrijarh je bio političar: on se čuvao da ne ode u krajnost. Ne rekavši ništa, on pusti drugog sveštenika da obavi carevo venčanje, i, bojeći se da cara ne izvede iz strpljenja i da ne stvori od njega neprijatelja Crkve, on se uzdrža od anateme čijim je gromovima pretio, i čak nije bio strog ni prema svešteniku koji je izvršio obred carevog venčanja.

Poznato je kakvu je opštu sablazan proizvelo carevo vladanje u stranci pobožnih. Ona je naročito bila živa u manastiru Sakudionu, gde taj događaj nije vređao kaluđere samo u njihovom poštovanju načela, nego ih se u toliko neposredno ticao što je Teodota, junakinja toga romana, slučajno bila bliska rođaka sveštenika Platona, Teoktiste i Teodora. I tako, dok su dvorani i političari priklonili glavu pred vladarevim postupkom, pobožni ljudi, podsticani i podržavani od kaluđera iz Sakudiona, počeše da grme protiv »novoga Iroda«, protiv neposlušnog sina, koji je, govorili su, — i prekor je zanimljiv kad se pomisli na Irenino ponašanje u toj stvari — bez ikakvog poštovanja odbacio dobre savete svoje majke; i Platon i njegovi kaluđeri otvoreno odbiše da ostanu u društvu vladara preljubnika; pa čak i sveštenika koji su podupirali ili trpeli njegovo rđavo vladanje.

Konstantin VI, kome je sva ta larma bila vrlo neugodna, trudio se da savlada opoziciju tih nepomirljivih i dosadnih kaluđera. On pokuša da ih ublaži poklonima, lepim rečima, no ne postiže ništa. Teodota, sa svoje strane, da bi obezoružala svoje rođake, preduze lično jedan korak; ona se prijavi manastiru, odbiše je uvređeno. Onda Konstantin VI pređe u Prusu; on sam ode u manastir, u nadi da će ublažiti Platona i Teodora. Sva ta pogađanja, dokazajući pobožnima njihovu snagu, samo su još pojačala njihovo tvrdoglavstvo. Najzad se car naljuti. Vrhovni komandant vojske i Opsikion bili su s vojnicima poslati u Sakudion. Platon bude uhvaćen i poslat u Carigrad pod jakom stražom; Teodor sa tri druga kaluđera bio je svirepo išiban. Zatim deset glavnih vođa, među kojima se nalazio, sa Teodorom, njegov otac i njegov brat Josif, budu poslani u progonstvo u Solun; ostalo bratstvo bi rastureno, i svima je bilo zabranjeno da dadu skloništa prognanim kaluđerima. »Hristos je spavao«, kaže ne bez neke gorčine Teodor Studit, u zanimljivoj priči koju nam je ostavio o tome gonjenju.

U toj krizi koju je njena porodica imala da izdrži, Teoktista je pokazala čudnovatu duševnu jačinu. Videli su je kako, i pored svoje tuge i žalosti, hrabri, podržava, teši i krepi žrtve: »Idite, sinovi moji, govorila je ona prognanim kaluđerima, i neka vas Bog štiti svuda kud budete išli, jer vi ste izabrali taj put da bi poslušali. njegov zakon«. Videli su je, uvek veselu i jaku, kako dolazi u tamnicu gde su bili zatvoreni zatočenici, neguje krvave rane, podiže uplašene i uzrujane duhove. Videli su je, kad su kaluđeri morali izići iz manastira, kako odlazi s njima, ne vodeći brige o uvredama i mržnji kojom ju je rulja gonila. Kad su je vojnici surovo odvojili od njenih, ona je našla načina da im se pridruži na putu u izgnanstvo, i tamo, preko noći, u jednoj siromašnoj kolebi, imala je s njima poslednji razgovor. Ujutru se oprostila s njima. »Izgleda mi, sinovi moji, govorila im je ona, da se praštam s ljudima koji će umreti«; i, u velikom uzbuđenju, uzdišući i plačući, ona je pokrila poljupcima sve delove tih dragih tela, za koja je mislila da ih neće više videti.

Zatim se vrati u Carigrad, uvek energična, uvek hrabra. Platon, koji se nije bojao da cara u lice ukori, bio je bačen u tamnicu, mladi Jefimije, najmlađi sin Teoktistin, bio je svirepo išiban. I ovde pobožna žena nije štedela ni svoje napore ni svoj trud. Videli su je kako, i pored carskih zapovesti, prikuplja rasturene i prognane monahe; videli su je kako podržava u hrabrosti svoga brata, u tamnici gde je čamio. Tako je radila da je najposle zatvoriše, i ceo jedan mesec bila je u pritvoru, gde su tamničari vrlo rđavo postupali s njome, rđavo je hranili i obasipali pogrdama. Ali u stranci pobožnih ona je dobila, zato što je bila gonjena za pravednu stvar, oreolu mučenice i ime jedne majke Crkve; i njena je slava postala velika, što je, kako kaže jedan pisac VIII veka, izrazom koji je od tada postao čuven, »trpela za pravdu i za istinu«.

IV

Kad je 797. g. Irenin državni udar okončao krizu i završio gonjenje, Teoktista, mirna u buduće za sudbinu svojih, vrati se u svoj manastir u Bitiniji. I do svoga poslednjeg dana, ona se stalno pokazivala onakva kakva je bila celoga života.

Njena pobožnost, prvo oživljena patnjama, zatim raspaljena radošću pobede, bila je postala vatrenija no ikad. Bez prestanka razmišljati o božjoj reči, moliti se dan i noć za Crkvu, za svoju rodbinu, za svoj sopstveni spas, pobožno prisustvovati beskonačnim službama, to je bila glavna briga te pobožne žene i njena prava sreća. Više no ikad ona je naginjala asketizmu. Da bi mučila svoje telo, htela je da leži u uzanoj i kratkoj postelji, da oblači bedno odelo, da se sasvim slabo hrani Ona bi pocrvenela ako bi jela kad ogladni, i sve što je ustupala prirodi bilo je da jede samo jedanput dnevno nešto povrća kuvana na vodi, nezačinjena zejtinom; i nikad nije pila vina uz to posno jelo. Uz to je sebi nametnula potpuno siromaštvo; nije imala ni služavke, ni novca koji bi njoj pripadao, ni haljine da promeni. Kad je umrla, sve njene haljine, ili, bolje reći, sve njeno imanje sastojalo se iz jedne košulje od kostreti i dva bedna ćebeta.

Pri svem tom, Teoktista nije pala u misticizam. U njenoj »ssami s Bogom«, kao što se njen sin lepo izražava, ona je zadržala, kao u vreme dok je živela u svetu, potrebu da radi. Ona se nije gubila u nepotrebnim snovima; htela je da radi svojim rukama, i stavila je sebi u zadatak da tka odelo u koje će se oblačiti svi članovi bratstva. Okružila se milosrdnim delima, skupljajući u manastir i negujući sirote žene u nuždi, dovijajući se da nađe novaca da im pomogne. Naročito se, kao nekad u svojoj kući, s ljubavlju starala o svojima, o njihovom moralnom usavršavanju, o njihovom večnom spasu. Brinula se za svoga, muža, čija je nemarnost bila ponekad velika, za svoga sina, čija joj se sklonost manastirskom životu činila malo duboka; i bdijući nad njima iz daleka, pažljivo je pratila njihovo vladanje i upravljala njihovom dušom.

Ona je više no ikad pokazivala hrišćansku poniznost. Kako joj je brat Platon još bio u zatvoru, htela je da joj sin Teodor bude ispovednik i duhovni vođa, i tada bi mu klekla pred noge, izjavljivala da mu je sluškinja i htela da ga sluša u svemu, gledajući u njemu samo poštovanog starešinu manastira: i pored osećanja uzvišenosti vere, koju je propovedao, Teodora je katkad zbunjivalo to preterano poštovanje. Pa ipak, stari borbeni i zapovednički duh, koji ju je nekad oživotvoravao, budio se kadikad kod ove ponizne pokajnice. U manastiru, kao i u svetu, Teoktista je ostala stroga i naprasita. Kad druge sestre ne bi pokazale dovoljno revnosti na službi, ili prilježnosti u radu i pevanju, ona ih je ljutito grdila i korila kao nekad, uvek je imala dobru ruku, i rado je podupirala svoje milosrdne opomene dobrim šamarima. Ipak su joj praštali njenu žestinu, jer su znali da ima dobre namere, i, kao nekad u njeno j kući, svi su je u manastiru vrlo voleli.

Tako je živela »ostavivši sve, da bi sve dala Bogu; išla je uskim i strmim putem Gospodnjim«. Svuda poštovana, u svome manastiru smatrana je kao prava duhovna mati, a u stranci pobožnih kao prava mati Crkve. I da bi njenu svetiteljsku oreolu načinili još svetlijom, pridavali su joj dar da predviđa budućnost, imala je proročke snove, koji su joj predskazivali njenu ličnu sudbinu, sudbinu njene porodice i Crkve.

Međutim, ona se polako gasila. Imala je više od šezdeset godina, a život joj je bio težak, unesrećen još poslednjih godina čitavim nizom žalosti. Jedno za drugim, bila je izgubila muža, kćer, sina Jeftimija; a dvoje dece što su joj ostali, bili su za nju gotovo kao i da ne postoje. Njen najmiliji sin, Teodor, živeo je u Carigradu, gde je upravljao manastirom Studionom, i ona ga je viđala samo u vrlo retkim prilikama; drugi njen sin, Josif, bio je isto tako rastavljen od nje; svi njeni nekadašnji prijatelji bili su pomrli ili rastureni. Zato se ona, u svojoj samoći, katkada osećala smrtno tužna; ali nije dugo popuštala toj slabosti, suviše ljudskoj, i, misleći na Boga, njoj se vraćala hrabrost. I tako je umrla, daleko od svojih; čak i njen sin Teodor, zadržan poslovima u svome manastiru, nije mogao prisustvovati njenim poslednjim časovima i zatvoriti joj oči. Međutim, ona je otišla »vesela, kao neko ko se vraća u svoju otadžbinu«, moleći se za svoga sina, i blagosiljajući sve prisutne. To je bilo malo pre 802. g.

Vest o smrti te pobožne žene jako je odjeknula po svoj Crkvi. Poglavito u manastiru Studionu, gde je njen sin bio iguman, i gde se sa strasnom pažnjom pratio tok njene poslednje bolesti i upućivale se Bogu svečane molitve za nju, proslavila se njena uspomena sa sjajnom ceremonijom. Teodor je sam hteo da izgovori posmrtnu pohvalu svojoj majci, i toj besedi, srećno sačuvanoj, mi dugujemo što poznajemo zanimljivu ličnost Teoktiste.

Svakojako, u toj ženskoj duši, koja je po mnogim stranama bila prosta i osrednja, izvesne crte nam izgledaju čudne i iznenađuju. Kod majke kao i kod sina, ima izvesne grubosti duše koja nas čudi i vređa nas. Teoktista je volela svoju decu: ona ih je odlučno žrtvovala svojoj vatrenoj veri. Teodor je voleo svoju majku: u zanimljivom pismu koje joj je uputio za vreme njene poslednje bolesti, oplakujući njen skori kraj, odlučno joj želi smrt, kao dostojnu nagradu za njen život. Nama je teško da razumemo verski zanos koji tako nagrđuje čovečanska osećanja, i ja dodajem da su čak i pobožne duše našle da je taj zanos preteran. Ali ma kako mogli suditi ove ljude iz VIII veka, treba priznati da su oni mnogo pomogli da se razume istorija vremena u kome su oni živeli. Kad se proučavaju ti pobožni ljudi kod kojih je vera ubila sve ostalo, bolje se shvati jedan onakav karakter kao što je bio Irenin, manje je čudno da je njeno delo moglo uspeti a njeni postupci naići na gotovo opšte odobravanje. Jer najzad treba znati da Teoktista ne daje jedan usamljeni slučaj u psihološkoj istoriji njenoga veka. Mnoge druge žene iz toga doba, mati Tarasiosova i mati Nićiforova, mati Teofanova i pobožne žene iz porodice svetog Filareta pokazuju nam se sve takve u pričama hagiografa. Bez sumnje su sve ove koje sam naveo, kao i naša Teoktista, svetice; i ja ne mislim da su sve njihove savremenice bile stvorene po tome obrascu. Bilo je, pored njih, i svetskih žena kao Teoktistina sestra, i lakih žena, kao njena rođaka Teodota. Samo — i to je ono što im u očima istoričara daje njihovu važnost — ove su svetiteljke za nekoliko godina vladale svetom.