Vizantijske slike (Š. Dil) 4
| ←< 3. glava | Vizantijske slike Pisac: Šarl Dil |
5. Glava >→ |
Carica Irena.
Krajem godine 768., Carigrad je imao svečan izgled: vizantiska prestonica proslavljala je ženidbu prestolonaslednika carevine, Lava, sina Konstantina V.
1. novembra izjutra, jedna flotila od svečanih brodova, raskošno prevučenih svilom jasnih boja, otišla je do dvorca Hijerije, na aziskoj strani Bosfora, po mladu, i dovela je u Vizant, u koji je svečano ušla. Nekoliko nedelja docnije, 18 decembra, u Svetoj Palati, u trikliniumu Avgustejona, u prisustvu iskupljenoga dvora, dva vasileusa krunisala su novu vladarku. Sedeći na zlatnim prestolima, u društvu sa patrijarhom, Konstantin i njegov sin podigli su veo koji je krio lice buduće carice, navukli svilenu hlamidu preko njene duge zlatne haljine, metnuli joj na glavu krunu, prikačili joj u uši oboce od dragog kamenja. Zatim su, u crkvi Svetoga Stevana, velikodostojnici monarhije došli na poklonjenje novoj Avgusti; na terasi dvorane Devetnaest Postelja, ona se pokazala narodu i pozdravljena je klicanjem svojih novih podanika. Najzad, u sjajnoj pratnji patricija, senatora, komornika i dvorskih gospođa, vratila se u crkvu Svetoga Stevana, i tu je patrijarh Nikita odslužio obrednu službu i metnuo venčane krune na glave supružnika.
Stari car Konstantin V, energični protivnik ikona, nije mislio, priređujući te svečanosti, stavljajući krunu Cezara na glavu ove mlade žene, da će ta slabačka vasilisa razoriti delo njegovoga života i upropastiti presto njegovoj dinastiji.
Kao Atenaida-Evdokija, i Irena je bila rodom Atinjanka; kao ona, bila je bez roditelja, kad okolnosti, koje nam nisu poznate i u kojima je njena lepota bez sumnje igrala glavnu ulogu, načiniše od nje carevu snahu. Ali tu se zaustavlja sličnost dveju carica. Atina VIII veka zaista se neobično razlikovala od Atine V veka. To više nije bio paganski i književni grad, varoš universiteta, puna slave antičkih pisaca i uspomena na slavne filosofe, koja je čuvala u senci svojih hramova sećanje na prognane bogove. To je, u Ireninom veku, bila jedna mala provinciska varoš, mirna i pobožna, gde je Partenon bio postao crkva, gde je Sveta Sofija bila oterala Palas-Atinu sa Akropolja, gde su svetitelji bili zamenili bogove. U takvoj jednoj sredini, vaspitanje, a naročito vaspitanje žene, nije više moglo biti ono što je bilo u vreme Atenaidino. Kao većina njenih savremenica, Irena je bila odgajena u veri, i pobožna, ushićenom i vatrenom pobožnošću, koju su još više rasplamteli događaji burnog vremena u kome je živela.
Jedan ozbiljan verski sukob uznemiravao je, već više od četrdeset godina, vizantisku carevinu: borba koja je nazvana »Svađa oko ikona« bila je u najvećem jeku. Ne bi ipak trebalo da taj naziv, na izgled tako strogo teološki, stvori neku obmanu o pravom karakteru te strašne krize: ticalo se u stvari sasvim drugog nečega, a ne jednog sitnog pitanja discipline ili liturgije. Svakojako, carevi ikonoklasti, pobožni kao svi ljudi njihovoga vremena, unosili su u prepirku iskrena i vatrena verska ubeđenja; jedan od zadataka koje je sebi postavila njihova reforma, bilo je podizanje moralnog stupnja vere, oslobodivši je te vrste novog idolopoklonstva, kakvo im je izgledalo preterano obožavanje ikona matere božje i svetaca. Ali druga jedna stvar ih je više brinula; njih je naročito plašila moć koju su u državi stekli svojim bogatstvom i svojim uticajem, stalni branioci ikona, kaluđeri. U stvari, to je bila, od VIII veka, — ma kako to čudno izgledalo u jednoj toliko hrišćanskoj carevini kao što je bila Vizantija — borba između građanske i crkvene vlasti.
Protiv njih se car Konstantin V, strasna duša, energična volja, borio s neobičnom surovošću. Na njegove zapovesti, pristupalo se surovim kaznama, često čak i krvavim. Manastiri su bili pretvoreni u građanske ustanove, kaluđeri isterani, pozatvarani, prognani; u Carigradu ih gotovo nije ni bilo. I celo vizantisko društvo, uvučeno u borbu, delilo se na dva tabora. S jedne strane je bio zvaničan svet, dvorske vladike, činovništvo, više klase društvene, zatim vojska, sasvim odana jednom pobedniku kao što je bio Konstantin V. S druge strane, niže sveštenstvo, srednja klasa, narod, žene, čija mistična pobožnost, oduševljena sjajem obreda, zaljubljena u raskoš crkava, nije mogla da se odvaži da napusti čudotvorne i poštovane ikone.
Irena je bila žena, a uz to poreklom iz jedne provincije vatreno privržene ikonama. O njenim simpatijama, dakle, nije bilo nimalo sumnje. Ali u trenutku kad je ulazila u carsku porodicu, gonjenje je bilo u najvećem jeku; a pored strašnoga Konstantina V,ne bi bilo dobro suviše otvoreno ispoljavati protivna osećanja. Irena je dakle brižljivo krila svoje ubeđenje. Ona učini još i više: na zahtev svoga svekra, ona se čak svečano zakle da neće nikad primiti ikone; i od tog trenutka, vidi se kako se u toj nešto pomućenoj duši pojavljuje u nekoliko ona pritvornost i ono otsustvo ustezanja koje se docnije tako jako rasplamtelo.
Pri svem tom, i pored te prividne pokornosti, pobožnost mlade žene nije bila neka jalova pobožnost. To se dobro videlo kad 775. g. Konstantin V umre, i kad novi car, Lav IV, možda pod Ireninim uticajem, vrlo velikim u početku vlade, popusti nešto od stare strogosti. Vasilisa je odlučno pristupila poslu. Mnoge su žene isto tako bile zadržale zabranjene ikone: legenda priča da je u samom dvoru, Antuza, jedna kći Konstantina V, bez straha, bez ustručavanja sačuvala svoju pobožnost prema zabranjenim ikonima. Irena je mislila da se može ugledati na svoju zaovu i držala da može tajno uspostaviti, u carskom dvoru, zabranjeno bogosluženje. Pokušaj je mogao imati dosta tragične posledice. Meseca aprila 780. g. više osoba iz bliže caričine okoline bilo je, na zapovest Lava IV, zatvoreno i stavljeno na muke, kao očevidno sumnjivi obožavaoci ikona. I sama vasilisa bila je osumnjičena u toj stvari. Priča se da je jednoga dana, u njenoj sobi, njen muž našao, sakrivene ispod jastuka, dve ikone. Kad ih ugleda, Lav IV se razjari; i mada se Irena, uvek gotova na zakletve, klela da ne zna ko ih je tu metnuo, njen ugled kod cara pretrpeo je time ozbiljan udar: i ona je bila pala u polu-nemilost, kad, na njenu veliku sreću, Lav IV umre dosta neočekivano, septembra meseca iste 780. g. Naslednik prestola bilo je jedno dete, Konstantin VI, sa deset godina; tutor svoga sina i regentkinja, Irena je bila carica.
Malo je istoriskih ličnosti tako teško oceniti kao slavnu vladarku koja je uspostavila pravoslavlje u Vizantiji. Zna se da je bila lepa; po svemu izgleda da je bila čedna, i da se, bačena u jedan pokvaren i klizav dvor, uvek održala besprekorna; zatim, bila je pobožna. Ali kad to kažemo, šta znamo o Ireni? Kakve je vrednosti bio njen duh? Kakav je bio njen karakter? Bez sumnje, da ga nazremo, imamo dela njene vlade. Ali da li je ona sama, svojom voljom, htela ta dela? Da li je na prestolu imala svojih ličnih načela? Ili je bila samo oruđe u rukama veštih savetnika? Ta je pitanja vrlo teško rešiti, i u toliko su mračnija što su pisci njenoga vremena, kad je reč o toj pravoslavnoj i pobožnoj vladarci, upotrebljavali izraze divljenja bez ograničenja.
Njihovim tragom mogli su dakle i drugi naslikati Irenu pod najlaskavijom spoljašnošću, i to nije propušteno u našem veku. Jedan slavni romansijer, koji se u mladosti zabavljao skicirajući sliku blagočestive carice, i koji je u jednom živopisnom i majstorskom romanu živo ocrtao tu zanimljivu pojavu [1], pokazuje nam je kao posvećenu u tajne platonovske filosofije, u dogme »kosmopolitskog hermetizma«, znajući »čini pomoću duhova koje dovode do vlasti«, i upotrebljavajući tu moć kad ju je već jednom stekla, za jedan jedini cilj, veličinu Vizantije i uspostavljanje stare rimske hegemonije. I ako neko hoće da je zamisli onakvu kakvu ju je sanjao Pol Adam, neka pročita ovu stranu: »Sedeći pod carskim čadorom, na krajnjem rtu predgorja iznad brzih voda Bosfora, ona je provodila večeri pred besmrtnom čarolijom levantinskog neba, ogledajući se u vaskama od uglačanog metala, blistava kao mati božja u sjajnom okviru njenoga odela, po kome su se ogledale svetlucave zvezde, na svakoj pljoštici jedinstvenog dragog kamenja. U njoj su treperile misli o pobedi. U svom sećanju izazivala je tajanstvena učenja grčkih škola. Želja da svojim duhom oživi ceo jedan narod držala ju je zadihanu i zanesenu [2]«. I piščeva simpatija za ovu uzvišenu ženu tolika je, da čak i njen zločin nalazi u njegovim očima izvinjenja i izgleda mu gotovo opravdan. Ako je svoga sina zbacila s prestola i oslepila, to je, veli pisac, »zato što je pretpostavila da žrtvuje ličnost u korist naroda. Neograničeno pravo joj je to dopuštalo«.
To je, pristajem, pesnička mašta. Ali ozbiljni istoričari isto nam tako slikaju Irenu pod ne manje zanosnim izgledom. Jedan hvali njene sposobnosti, njenu veliku umetnost, gipkos tnjenoga duha, oštrinu njenih pogleda, čvrstinu njenog karaktera. [3] Drugi u njoj vidi ženu od vrlo velike vrednosti, koja je Vizantiji dala »najbolju i najdelatniju vladu od svih što ih je videla vizantiska carevina«. I on dodaje: »To je bila žena zaista rođena za presto, muške pameti, izvanredno obdarena svim osobinama koje čine velike vladare, znajući da govori s narodom i da zadobije njegovu ljubav, vešte da izbere svoje savetnike, obdarena savršenom hrabrošću i divnom hladnokrvnošću.« [4]
Priznajem da, što se mene tiče, Irena mi izgleda mnogo manje zanosna. Očevidno slavoljubiva — njeni poštovaoci beleže kao njenu glavnu crtu ljubav spram vlasti — celoga života bila je vođena jednom silnom strašću, težnjom da vlada. Bila je mlada i lepa: nije uzela ljubavnika, iz straha da ne dobije gospodara. Bila je mati: slavoljublje je ugušilo u njoj i samo materinsko osećanje. Da bi došla do cilja koji je sebi postavila, nije se ustezala ni pred čim; sva su joj sredstva bila dobra, pritvorstvo i spletke, svirepost i izdajstvo. Sve moći njenoga duha, sva sila njenoga ponosa bili su upravljeni tome jedinom predmetu, prestolu. I to je bio sav njen život. I sama njena pobožnost, koja je bila stvarna i duboka, pojačala je i pomogla njeno slavoljublje: uska, sujeverna pobožnost, kojom je sama sebe ubedila da je ona oruđe namera božijih, da ima na ovom svetu jedno delo da izvrši, dužnost da ga brani, i da nikako ne dopusti drugima da ga upropaste. Tako je ona što je bolje mogla izmirila savete svoje vere sa zahtevima svoga koristoljublja i ljubavi spram vlasti; i kako je, prema tome, uvek bila ubeđena u svoje pravo i sigurna u svoju dužnost, ona je iskreno išla svome cilju, ne ustežući se ni pred kakvom preprekom, ne dopuštajući nikakvoj teškoći da je zavede s puta. Ponosita i strasna, ona je bila naprasita, surova, svirepa; izdržljiva i uporna, ona je išla za svojim namerama, sa neumornom i čudnom istrajnošću; pritvorna i lukava, ona je, da bi poslužila svojim planovima, upotrebila nečuveno bogatstvo sredstava, nesravnjenu veštinu da zamrsi i zaplete intrige. A svakojako, ima i neke veličine u toj upornoj težnji za najvišom vlašću, koja zanese jednu dušu i obuzme je celu, u toj pravoj psihološkoj izopačenosti, koja uništava sva osećanja, da bi jedino slavoljublje ostavila da živi.
I, ja ću rado dodati da je Irena dosta srećno izvela ulogu slavoljubive žene. Ona je imala dostojanstva, osećanja za veličanstvenost, sklonosti ka raskoši, paradama i lepim zgradama: u čemu je uostalom bila žena. Njeni prijatelji, šta više, tvrde da je dobro vladala, da ju je narod voleo i oplakivao njen pad, da je njena vlada bila vreme neprekidnog blagostanja. Videće se dalje šta treba misliti o tim pohvalama. U svakom slučaju, ja ne bih mogao da priznam carici taj viši um, taj snažan duh, tu mušku hrabrost, tu duševnu jačinu u nesreći, koju joj rado pridaju njene pristalice. Jedna me stvar navodi da posumnjam u vrednost njenog političkog duha i u bistrinu njenih pogleda: to je što bi ona uvek suviše rano uobrazila da je u nečemu uspela, i što se više puta udarala o prepreke koje je mogla i trebala da predvidi. Ona je bila umešna, ako se hoće, i jaka u spletkarenju: ali u njenom načinu postupanja ja naročito nalazim neku sitnu podmuklu umešnost, umešnost lukave žene, koja bez sumnje katkad uspe, ali koja niukoliko ne dokazuje nadmoćnost njenih sposobnosti., Dopuštam da je imala upornosti, lepe istrajnosti da se vraća na prepreku dok je ne slomije. Ali ona mi ne izgleda, i pored »veličine duše« i »muškoga duha« koje joj laskavo pridaju, ni istinski energična, ni istinski hrabra.
Godine 797., u trenutku kad je izvršila državni udar koji je oborio njenoga sina, ona u odlučnom trenutku izgubi glavu; uplašila se, i pomišljala da se ponizi; držala je da je stvar promašena i htela je sve da napusti. Godine 802., kad su se zaverenici spremili da je zbace s prestola, ona dopusti da to učine, čak i ne pokušavajući da se odupre. Slaba u porazu, ona je obratno, kad pobedi, bila nemilosrdna. I kazna koju je dosudila svome sinu dovoljno nam, mislim, kaže o njenom srcu. Ona je svakojako stvorila velike stvari za dvadeset godina od prilike, koliko je vladala: usudila se da izvede političku i versku revoluciju od nesravnjenog značaja. Ona sama, pored svega toga, nije bila velika ni duhom ni voljom.
Ali ma kakva da je bila Irena, doba u kome je ona živela ostaje neobično zanimljivo i dramatično. Kao što su tačno kazali, »u toj vizantiskoj istoriji koja nas izvodi pred tako neverovatne događaje, Irenina je vlada možda jedna od najčudnovatijih«.
U trenutku kad je smrt Lava IV stvarno bila donela Ireni najvišu vlast, mnogo suparničkih ambicija komešalo se oko mlade carice. Na dvoru, ona je nailazila na potmulo neprijateljstvo svojih deverova, petorice sinova Konstantina V, popularnih i slavoljubivih carevića, od kojih se imala svega bojati. Uzalud ih je njihov otac zakleo pred smrt da ne stupaju u zavere protiv zakonitog vladaoca; čim je Lav IV stupio na presto, oni su pohitali da prekrše svoju zakletvu; i mada je posle te uvrede najstariji među njima, Cezar Nićifor, bio lišen svoga dostojanstva i prognan u daleki Herson, mnogobrojna stranka radila je uporno za njih. S druge strane, sva visoka zvanja vlade zauzimali su revnosni ikonoklaste. Upravnik dvora, kancelar, vrhovni komandant vojske, bili su stari i verni službenici pokojnoga Konstantina V. Senat, velikodostojnici provinciske administracije, nisu bili manje odani politici prethodne vlade. Najzad i crkva, kojom je upravljao patrijarh Pavle, bila je puna neprijatelja ikona. S ljudima takve vrste, Irena nije mogla ništa preduzeti; a oni su isto tako s pravom sumnjali u vasilisina osećanja i plašili se od njene strane skorih pokušaja reakcije. Da bi ostvarila svoje pobožne namere, da bi zadovoljila snove svoga slavoljublja, carica je morala da nađe drugu saradnju i da traži drugi oslonac.
Ovde se pokazuje njena veština da spremi svoj put. Od svojih protivnika ona je jedne bez milosti slomila svojom snagom, druge je blago uklonila s mesta gde su smetali. Sklopila se bila zavera da se na presto podignu cezari; ona se time koristila da prinudi svoje devere da se zakaluđere, a da nikome ne bi ostao nepoznat njihov nepopravimi pad, ona ih je primorala da o božićnim praznicima 780., uzmu učešća u Svetoj Sofiji, pred celim prestoničkim narodom, u svečanoj službi kojom je obeležen taj sveti dan. U isto vreme, ona je malo pomalo izmenjala dvorsko osoblje. Istakla je svoju porodicu na počasna mesta, smestila svoga brata, svoga nećaka, svoju rođaku, i druge srodnike. Bacila je u nemilost stare vojskovođe Konstantina V, a naročito strašnog Mihaila Lakanodrakona, stratega Tračana, koji je postao čuven sa svoje divlje mržnje spram kaluđera i sa svoje vesele surovosti s kojom ih je gonio da se žene. Na njihovo mesto ona je smestila za zapovednike svoje ljude, naročito evnuhe svoje kuće i svoje prisne prijatelje. Na njih je neprimetno prenela sva velika zvanja dvorska i administrativna; među njima je izabrala svog prvog ministra, Stavrakiosa.
Veliki ljubimac vasilisin, ta ličnost postade njenom milošću patricije, logoteg droma, [5] uskoro postade neosporni i svemoćni gospodar Svete Palate. Diplomata, on je prigovarao o miru s Arapima; vojskovođa, on je umirio ustanak Slovena i, da bi njegov ugled postao još veći, Irena mu je u hipodromu priredila svečani triumf. Uzalud vojska, nezadovoljna takvim starešinom, nije krila svoju mržnju spram skorojevića; on, siguran da je u milosti, udvojio je svoju oholost i bezočnost. Zaista, za dvadeset godina, verno privezan za Ireninu sudbinu, on je uvek s njom padao i s njom se dizao na vlast. I možda je taj čovek, energičan, delatan, slavoljubiv, kome se ne mogu poricati zasluge, često bivao duhovni vođa caričin i podržavao njene namere, ali se isto tako vidi kakav dosta čudnovat obrt i kakav izgled kamarile dade Ireninoj vladi, odmah u početku, ovo mešanje dvorskih evnuha u sve grane državne uprave.
U isto vreme kad je menjala osoblje vlade, Irena je izmenila i opštu politiku carevine. Ona je završavala rat na Istoku, tražila na Zapadu da se približi papstvu, i započela da pregovara s Karlom Velikim; naročito je pokazivala u verskom pogledu odavna neviđenu trpeljivost. »Pobožni ljudi, veli jedan savremeni hroničar, opet počeše da govore slobodno, božja reč da se širi bez prepreka; oni koji su tražili večni spas mogli su se bez teškoće povući od sveta, i opet se služilo u slavu božju; manastiri su ponova počeli napredovati i blagostanje je svuda vladalo.« Opet se kaluđeri pokazaše u Carigradu; ulazak u samostane opet se otvori ljudima koje je srce tamo vuklo, a vlasti ih sprečavale; carica se razmetljivo starala da popravi ono što je prošla vladavina obesvetila; ona je s velikom paradom donela natrag u Svetu Sofiju skupocenu krunu koju je Lav IV nekad uklonio iz Saborne Crkve; ona je svečano vratila u njihovo svetilište mošti Svete Eufimije, bačene u more na zapovest Konstantina V, i čudom opet nađene. I pobožna stranka, očarana ovim delima, pozdravila je kao neočekivano čudo dolazak na presto pobožne vladarke i zahvaljivala Bogu »koji će rukom jedne udovice i jednoga siročeta oboriti bezakonje i učiniti kraj robovanju crkve.«
Jedna vešto zapletena intriga osigurala je Ireni jedinu vlast koja joj je još nedostajala, nad patrijaršijom. Godine 784., iznenada — bez naredbe od vlade, tvrdi Teofan, verovatnije ipak na mig dat iz dvora, — patrijarh Pavle dade ostavku i povuče se u manastir, izjavivši onima koji su hteli da čuju, da, mučen grižom savesti zbog svojih grehova, hoće da ispašta za zločine koje je izvršio prema ikonama i bar da umre izmiren s Bogom. Irena je vrlo vešto iskoristila tu odluku, koja je načinila veliku larmu u prestonici, i na mesto Pavlovo ona izabra, da ga stavi na čelo crkve, jednog sigurnog čoveka, jednog svetovnjaka, carskog sekretara Tarasiosa. Ovaj, pametan i savitljiv političar, izvanredno je igrao ulogu koju mu je bez sumnje carica propisala. Kad je njegovo ime bilo istaknuto, kad ga je sama carica počela moliti da primi zvanje i da se da birati, on odbi, odreče se dužnosti koju su mu hteli nametnuti, zatraži da mu dopuste da pred narodom objasni uzroke svome odbijanju. I, u jednom dugom govoru, rečito, on se zadrža na bednom stanju Crkve, na neslogama koje je podrivaju, na rascepu koji je deli od Rima, i vrlo vešto, postavljajući to za uslov da se primi mesta, on posavetova da se sazove vaseljenski sabor, koji će povratiti mir i jedinstvo u hrišćanskom svetu. U isto vreme, veštim zaobilaženjem, on je izjavio da ne priznaje sinod ikonoklasta, održan 753. g. i poricao mu svaku kanonsku vlast, jer on nije drugo uradio do pribeležio nezakonito donete odluke građanskih vlasti u crkvenim pitanjima. I pošto je tako pripremio zemljište za vasilisine planove, pustio je da stvari idu svojim tokom i, pošto je odjednom dobio sve svešgene činove, pope se na presto patrijarha.
S jednim tako dragocenim saveznikom, Irena je mislila da može da radi otvoreno. Pozivi, razaslati po celom carstvu, sazvali su u Carigrad za proleće 780. g. hrišćanske glavare crkava, i već se mislilo da je Irena sigurna u pobedu. Ali su oni pravili račun bez opozicije jednoga dela vladika, naročito bez neprijateljstva pukova carske garde, verne uspomeni Konstantina V i čvrsto vezane za politiku toga slavnoga cara. Učinjenu pogrešku opazili su onoga dana kad se sabor otvorio u crkvi Svetih Apostola. Vladike su svečano zasedavale na svojim mestima; u odeljenju oglašenih Saborne Crkve, Irena je sa svojim sinom prisustvovala sednici; na predikaonici, Platon, sveštenik sakudionski, jedan od najvatrenijih branilaca ikona, govorio je jednu prigodnu besedu, kad odjednom, sa mačem u ruci, vojnici jurnuše u crkvu, preteći da će poubijati vladike. Uzalud je Irena, ne bez hrabrosti, pokušala da se umeša i da umiri pobunu; njeni su napori bili nemoćni, njena vlast nepriznata. Pravoslavne vladike bile su vređane, gurane, rasterane; i kad to videše, vladike partije ikonoklasta, pridružiše se vojsci, počeše odobravati i vikati: »Mi smo pobedili! Mi smo pobedili!« I sama Irena jedva je umakla kandžama tih lavova, kako piše jedan crkveni hroničar, i njene pristalice, mada njena krv nije potekla, proglasiše je za mučenicu.
Radilo se i suviše brzo: sve je trebalo početi s početka. Ovoga puta išlo se zaobilaznim putevima da bi se stvar privela kraju. Vasilisa i njen prvi ministar razviše u tome poslu svu svoju spletkašku sposobnost i sve svoje lukavstvo. Novcem i obećanjima pridobiše za vladinu politiku aziske armije, uvek surevnjive na trupe koje su bile u prestoničkom garnizonu. Zatim objaviše veliki pohod protiv Arapa. Gardiski pukovi prvi pođoše u boj. U Carigradu ih odmah zameniše divizije, čiju je vernost vlada bila osigurala; u isto vreme, da bi uporne prinudila na poslušnost, pozatvarali su žene i decu, uzaptili imanja vojnicima ispraćenim na granicu; kao gospodar tih dragocekih talaca, vlada je mogla bez opasnosti otpuštati, raspuštati, rasturati neprijateljski raspoložene gardiske pukove. Irena je sad imala neophodan oslonac za svoje planove, vojsku svojih pristalica, pod odanim vođama. I pored toga, ona se nije usudila da opet u samom Carigradu učini pokušaj promašen 780. g. Vaseljenski sabor sastade se u Nikeji 787.; pod svemoćnim uticajem dvora, patrijarha i kaluđera, on bez ustezanja baci anatemu na odluke ikonoklasta od 753. g., i povrati u svoj svojoj širini poštovanje ikona i pravoslavlja. Zatim, u mesecu novembru 787. g., oci sabora premestiše se u prestonicu, i na poslednjoj sednici, držanoj u palati Magnaur, u prisustvu legata pape Hadrijana, Irena svojom rukom potpisa kanone koji uspostavljaju veru koju je ona volela.
Tako je, za sedam godina veštine i strpljenja, Irena, pored nekoliko nastupa naglosti, postala svemoćna. Ona je dala zadovoljenja Crkvi i pogledima svoje sopstvene pobožnosti; naročito, ona je polomila pod nogama sve što je smetalo njenom slavoljublju. I njeni prijatelji, pobožni, ponositi takvom vladarkom, svečano su u njoj pozdravljali »caricu, potporu Hrista, onu čija je vlada, kao i ime, zaloga mira«.
U trenutku kad je Irena odnela tu pobedu, u trenutku kad je njen triumf izgledao najpotpuniji, njenom je slavoljublju nešto ozbiljno pretilo.
Konstantin VI je rastao: bilo mu je sedamnaest godina. Između sina željnog da vlada i majke strasno zanete najvišom vlašću, sukob je bio izvestan, neizbežan: on je imao da prevaziđe u užasu sve što se može zamisliti. Zato, da bi objasnili tu zlikovačku borbu, pobožni istoričari toga doba nisu našli drugoga izlaza nego da umešaju đavola i, trudeći se da opravdaju blagočestivu caricu, oni su, što su više mogli, nabacivali zločine što ih je ona počinila na njene nesrećne savetnike. U stvari, ta se opravdanja ne mogu sasvim primiti: onakva kakvu je mi poznajemo, Irena je izvesno imala jasnu svest i potpunu odgovornost za svoja dela. Ona je htela da odbrani svoje tvorevine, da očuva moć koju je imala u rukama: zato nije odstupala ni pred borbom, ni pred zločinom.
Svojevoljna i strasna, Irena je jednako htela da s mladićem, kao što je bio njen sin, postupa kao s detetom. Nekada je, u početku svoje vlade, pregovarala, u interesu politike, o ženidbi između Konstantina VI i jedne kćeri Karla Velikog, i u Ahenu se video jedan evnuh sa dvora, koji je imao da nauči mladu Rotrudu jeziku i običajima njene buduće otadžbine, a naučnici palatinske Akademije, ponositi na vezu koja se spremala, nadmetali su se ko će pre naučiti grčki. Politika je pokvarila ono što je politika ugovorila. Kad je mir s Rimom uspostavljen, Ireni je izgledala manje potrebna veza s Francima, naročito se, kažu, bojala da moćni kralj Karlo ne postane suviše čvrst oslonac za slabost svoga zeta, i ne pomogne mu da postane gospodar monarhije. Ona dakle prekide započete pregovore i pored odvratnosti Konstantina VI, koji se iz daleka bio zaljubio u mladu princezu sa Zapada, ona mu nametnu drugu jednu ženidbu. Već sam ispričao, prema lepom mestu iz života svetog Filareta, kako su, po običaju, carski glasnici pošli na put po državi da pronađu verenicu dostojnu vasileusa, i kako su, među kandidatkinjama za Konstantinovu ruku, Irena i njen prvi ministar izabrali jednu mladu Jermenku, poreklom iz oblasti Paflagonije, Mariju Amnisku. Ona je bila lepa, pametna, pobožna, i uz to iz vrlo skromne porodice; a kad za sve bude dugovala Ireni, mislilo se da će biti smerno pokorna volji svoje dobrotvorke, i da se od takve snahe Irena nema bojati nikakvoga dosadnog i neumesnog slavoljublja. Venčanje dakle bude utvrđeno, i Konstantin je, i preko svoje volje, morao poslušati. To je bilo novembra 788. g.
Uostalom, Irena je oprezno držala svoga sina u strani od svih poslova. Car je bio kao odvojen u svome sopstvenom dvorcu, bez prijatelja, bez uticaja; pred njegovim očima, svemoćni Stavrakios vladao je svima po svojim ćudima, drzak i ohol, i pred ljubimcem svako se ponizno klanjao. Najposle, mladi se vladar pobuni protiv toga tutorstva; sa nekoliko ljudi iz svoje blizine, on sklopi zaveru protiv prvoga ministra. To je skupo platio. Pošto je zavera bila otkrivena, Irena oseti da u isti mah i njoj neposredno preti opasnost: od toga dana, slavoljublje je u njoj ubilo materinsku ljubav. Ona divljački udari. Pozatvarani zaverenici bili su mučeni, prognani ili bačeni u tamnicu; što je ozbiljnije, sam je car bio osuđen na šibe, kao neposlušno dete, dobro izgrđen od svoje majke, i zadržan nekoliko dana u zatvoru, u svojim sobama. Posle toga, carica je mislila da je sigurna u svoju pobedu. Njeni laskavci su je takođe održavali u toj obmani, tvrdeći joj »da sam Bog neće da njen sin vlada«. Sujeverna i lakoverna kao i sve njene savremenice, ona se dala zavarati tim rečima i proroštvima vračara koji su joj obećavali presto; i da bi ga sebi osigurala, ona sve stavi na kocku. Od vojske se tražila nova zakletva na vernost; vojnici su se morali zakleti prema ovom neočekivanom i čudnovatom obrascu: »Dokle god ti budeš u životu, mi nećemo priznati tvoga sina za cara«; i u zvaničnim pozdravima naroda Irenino je ime bilo stavljeno pre Konstantinovog.
I ovoga puta, kao i 780. g., vatrena i slavoljubiva carica išla je suviše brzo. Godine 790., u aziskim pukovima buknu nezadovolzstvo protiv vlade a u korist mladoga cara držanog pod tutorstvom. Iz jermenskih armija, pobuna se proširi na druge oblasti; uskoro su sve sakupljene trupe tražile da se Konstantin VI pusti na slobodu i da se prizna za pravog i jedinog vasileusa. Irena se uplaši; ona popusti. Ona pristade da pusti sina, da se odrekne vlasti; nemoćna i jarosna, ona je morala gledati kako njeni najmiliji prijatelji padaju u nemilost i udaljuju se. Stavrakios, prvi ministar, bude zakaluđeren i prognan u Jermensku; Aetios, drugi njen prijatelj, delio je njegovu zlu sudbinu. Ona sama se morala povući u svoju «veličanstvenu palatu Eleuterion, a oko mladog vladara, svečano proglašenog, ona vide kako se vraćaju u milost svi oni s kojima se ona borila, svi neprijatelji ikona kojima je ona povratila važnost, a u prvom redu Mihailo Lakanodrakon, koji je uzdignut na visoko zvanje upravnika dvora.
Ali Konstantin VI nije osećao nimalo mržnje spram svoje majke. Tek što je bila prošla godina. dana od Ireninog pada, kad u mesecu januaru 792. g., popuštajući njenim molbama, mladi vladar joj povrati titulu carice, pozva je natrag u Svetu Palatu, da vladaju zajedno; u isto vreme kad i nju, slabost vasileusova vrati na posao evnuha Stavrakiosa, njenoga ljubimca. Irena se vratila žedna osvete, željna da kazni one koji su je izdali, i vatrenija no ikad u težnji za svojim slavoljubivim snovima. Ali ovoga puta, da bi ih ostvarila, pokazala se veštija. Godine 790., ona je mislila da je sasvim sigurna u uspeh; htela je da ubrza stvar i da silom otme presto; svojom surovošću prema sinu ona je sablažnjavala javno mnjenje i uzbunila vojsku. Taj joj je neuspeh otvorio oči, i sad je upotrebila pet strpljivih godina da lagano spremi svoju pobedu najveštijim i najbolje smišljenim spletkama.
Konstantin VI imao je neospornih vrlina. Ov je bio, kao i njegov deda, hrabar, energičan, pametan i sposoban vladar; i sami njegovi protivnici hvale ga i priznaju mu ratničke zasluge i istinsku sposobnost za vladanje. Optužbe upravljene protiv njega, a poglavito razvratan život koji mu se prebacuje, nemaju opšteg značaja, kao što bi se u prvi mah moglo verovati, i ciljaju jedino, u mislima njihovih pisaca, na sablazan koju je učinila njegova druga ženidba. Revnosan pristalica pravoslavlja, on je bio vrlo popularan u nižim klasama, i Crkva ga je rado gledala; preduzimljiv i hrabar vojskovoća, vrlo raspoložen da ponova zarati protiv Bugara i Arapa, on se sviđao vojsci. Irena je upotrebila najveću veštinu da zavadi toga vladara dostojnog poštovanja sa njegovim najboljim prijateljima, jedno za drugim, da pokaže kako je ujedno nezahvalan, svirep i kukavica, da mu ubije ugled kod vojnika, da mu oduzme naklonost naroda, i da ga omalovaži kod Crkve.
Prvo je upotrebila svoj ponovo zadobijeni uticaj da izazove sumnju Konstantinovu na Aleksija Mozela, vojskovođu koji je izjavio nezadovoljstvo s vladom 790. g., i tako je ocrnila tog čoveka, da je pao u nemilost, i car ga je dao zatvoriti, a zatim oslepiti. To je za Irenu bila dvostruka dobit: ona se osvetila čoveku koji je izdao njeno poverenje, i podigla protiv Konstantina VI jermenske trupe, njegov najbolji oslonac. Na vest o postupanju sa starešinom koga su oni voleli, ti se pukovi odista pobuniše. Trebalo je da 793. g. sam vasileus ode da uguši pobunu: on je to izvršio sa krajnjom grubošću, i time sasvim odstranio ljubav svojih vojnika. U isto vreme, kako je jedna stranka počela da se komeša u korist njegovih stričeva, cezara, po savetu Ireninom, car osudi najstarijeg na gubitak vida, a ostaloj četvorici dade odseći jezik: dosta uzaludna svirepost, i koja ga je učinila vrlo nepopularnim, naročito kod ikonoklasta, koji su u žrtvama voleli uspomenu na Konstantina V, njihovog oca. Najzad carica, da bi sasvim podigla javno mnjenje protiv svoga sina, izmisli i poslednje sredstvo, najviše makiavelsko od sviju.
Konstantin VI, kao što se zna, nije voleo svoju ženu, mada mu je ona dala dve kćeri, Eufrozinu i Irenu. On je imao milosnica. Kad se Irena vratila u dvor, on se ubrzo zaljubi u jednu dvorsku gospođicu carice majke: ona se zvala Teodota, a, poreklom iz jedne velike prestoničke porodice, bila je u srodstvu sa nekoliko najslavnijih ljudi pravoslavne stranke, igumanom sakudionskim Platonom i njegovim sinovcem Teodorom. Irena je predusretljivo hrabrila strast svoga sina prema njenoj pratilji, i ona sama ga je nagovarala da otera svoju ženu i da uzme tu devojku; ona je dobro znala kakvu će sablazan izazvati carev postupak, i unapred je računala kako će iskoristiti proizvedeni utisak za svoje namere. Konstantin VI rado je slušao njene savete; i, da bi mu pomogli da se otarase Marije, na dvoru se onda splela jedna vrlo čudna spletka, na koju se moram vratiti, jer je neobično karakteristična za vizantiske običaje toga doba. Na kraju krajeva ipak, i pored odupiranja patrijarhovog, car zatvori svoju ženu u manastir, i u mesecu septembru 795. g. venča se s Teodotom.
Ono što je Irena predviđala moralo se dogoditi. Po celom vizantiskom hrišćanstvu, do najudaljenijih provincija, uzvici opšteg negodovanja pozdraviše ovu preljubničku vezu. Stranka pobožnih besnela je, strašno se sablažnjujući; kaluđeri, raspirujući plamen, grmeli su protiv razvratnoga cara sa dve žene, i ljutili se na slabost patrijarha Tarasiosa, koji je, uvek političan, trpeo takve gnusobe. Ispod ruke, Irena je hrabrila i podržavala njihovo bunjenje, »jer su se oni, veli jedan savremeni hroničar, protivili njenom sinu i izobličavali ga«. Treba videti u crkvenim piscima do kog se stepena jarosti podigla pobožna srdžba bogomoljaca na neposlušnog i bestidnog sina, na razvratnog i pokvarenog vladara. »Teško gradu,« govorio je Teodor Studit popravljajući na svoju ruku reči Knjige Propovednika, »teško gradu kojim dete vlada«. Konstantin VI, mirniji, preduzimao je mere da stiša tu strahovitu buru. Kako je glavno ognjište opozicije bio manastir Sakudion u Bitiniji, on se preselio, pod izgovorom da ide na letovanje, u banju Prus; i odatle, koristeći se susetstvom, on povede sa kaluđerima slavnoga manastira razne ljubazne pregovore. Najzad, u nadi da će ih umiriti tom učtivošću, on im lično učini posetu. Ništa ne pomože. »Čak ako treba proliti svoju krv, govorio je Teodor Studit, mi ćemo je proliti s radošću«.
Pred tom nepomirljivošću, car se prevari i izgubi strpljenje: on se reši da upotrebi nasilje. Naredi da se mnogi pozatvaraju; izvestan broj kaluđera bi šiban, bacan u tamnice ili prognan; ostatak bratstva bude rasturen. Ali te stroge mere samo su još zaplele stanje. Na sve strane kaluđeri su roptali na tiranina, na »novog Iroda«, i čak do njegove palate dolazio je iguman Platon da ga vređa u lice. Konstantin VI se savlada. Na igumanove uvrede, on se zadovolji da hladno odgovori: »Ja neću da stvaram mučenike«, i pusti ga da govori. Na svoju nesreću, on ih je bio već i suviše stvorio. Javno mnjenje je bilo ogorčeno na mladog vladara: Irena je umela da iskoristi priliku.
Za vreme bavljenja dvora u Prusu, carica-mati je vrlo vešto manevrisala. Prilike su joj u ostalom išle na ruku. Mlada vasilisa Teodata morala se vratiti u prestonicu radi porođaja u Svetoj Palati, a Konstantin VI, vrlo zanesen svojom ženom, nestrpljivo je podnosio njeno otsustvo; zato, kad oktobra meseca 797. g. doznade da mu je rođen sin, on pohita u Carigrad. Tako je ostavio slobodno polje Ireninim spletkama. Poklonima, obećanjima, svojom ličnom privlačnošću, ova je brzo pridobila za sebe glavne oficire garde; ona ih je navela da prime plan o državnom udaru koji bi nju načinio jedinom caricom, i zaverenici, koje je, kao uvek, predvodio Stavrakios, dogovoriše se da čekaju zgodan trenutak. Ipak je postojala jedna crna tačka, koja je mogla sve pokvariti. Dovoljan bi bio kakav sjajan vojnički uspeh da povrati Konstantinu VI njegov pokolebani ugled: a baš marta meseca 797. g. vasileus je ulazio u rat protiv Arapa. Prijatelji njegove majke nisu se ustručavali da osujete njegov pohod jednom lažju koja je jako ličila na izdaju; car se morao vratiti u Carigrad ne stigavši do neprijatelja i ne uradivši ništa.
Odsudna kriza se približavala. 17. jula 797. g. Konstantin VI se vraćao iz hipodroma u palatu Svetog Mamasa. Izdajnici koji su ga okružavali mislili su da je prilika zgodna i pokušaše da ga zatvore. Ali im car umače, i, utrčavši u jednu lađu, žurno pređe na azisku obalu, računajući na vernost trupa koje su držale anadolske obale. A Irena, koja je na vest o atentatu odmah uzela Veliku Palatu u svoje ruke, već se bila uplašila, izgubila glavu; već je, videći da se njeni prijatelji ustežu i da je narod naklonjen Konstantinu, pomišljala da se ponizi i da pošlje svome sinu vladike da joj isprose milost, kad je strast za najvišom vlašću navede na misao da baci poslednju kartu. Mnogi ljudi iz carske okoline bili su se sasvim zapleli s njome; ona im je pretila da će ih dostaviti caru, da će mu pokazati pisma koja dokazuju njihovu izdaju. Uplašeni tim izjavama, i ne videći drugoga načina da izbegnu izvesnu propast, zaverenici, ohrabreni, dočepaše svoga nesrećnog vladara. Dovedoše ga u Carigrad i zatvoriše u Svetu Palatu, u Purpurnu Sobu, gde je i rođen, i tu, na zapovest njegove majke, dođe dželat da mu iskopa oči. On ipak ne umre. Zatvoren u jednu raskošnu kuću, on je najzad postigao da mu se vrati njegova žena Teodota, koja ga je u najvećoj opasnosti hrabro podržavala; čak je od nje imao i drugog sina, i tako je proveo u mirnoj tami poslednje godine svoga života. Ali od toga trenutka njegov carski život bio je svršen.
Niko, ili gotovo niko, nije oplakivao sudbinu nesrećnoga vladara. Pobožni, u svome uskom fanatizmu, videli su u njegovoj nesreći pravednu božju kaznu za njegovu preljubničku vezu, zasluženu kaštigu zbog strogih mera koje je praduzimao protiv kaluđera, jednom rečju značajan primer, kojim će, kako kaže Teodor Studit »i sami carevi naučiti da ne krše božje zakone, da ne raspaljuju bezbožnička gonjenja«. I ovoga puta, pobožne duše pozdraviše sa divljenjem i zahvalnošću oslobodilačko delo koje je izvršila blagočestiva vasilisa Irena. Jedini hroničar Teofan, i pored svoje odanosti carici, izgleda da je nejasno osetio užas njenoga zločina: »Sunce se, piše on, pomrači za sedamnaest dana, i ne pusti ni zraka, tako da su lađe lutale po moru; i svi su govorili da sunce ne daje svoju svetlost zbog oslepljenja carevog; i tako se pope na presto Irena, mati careva«.
Irena je bila ostvarila svoj san: ona je vladala. Izgleda da je onda bila kao opijena svojom srećom i svojom svemoći. Ona se zaista usudila da učini tu nečuvenu stvar koja se nikada dotle nije videla u Vizantiji, i koja se nikada više nije videla: ona uze, ona, žena, titulu cara. Na čelu Novela koje je objavila, ona se gordo nazvala: »Irena, veliki vasileus i samodržac romejski«; na novcu koji je kovala, na diptisima od slonove kosti koji su nam sačuvali njenu sliku, ona se pojavljuje u svem vladarskom velelepnom sjaju. Takva, i još veličanstvenija, htela se pokazati svome narodu. Na uskršnji ponedeljak godine 799., ona se vratila iz crkve Svetih Apostola u dvor, sa svečanom litijom, vozeći se na zlatnim kolima sa dva upregnuta belca, koje su držala četiri velikodostojnika; obučena u raskošno odelo vasileusa, blistajući od purpura i zlata, ona je, po običaju rimskih konzula, punim pregrštima bacala novac sakupljenoj gomili. To je bila kao apoteoza slavoljubive vladarke i vrhunac njene veličine.
U isto vreme, uvek vešta, ona se starala da održi svoju popularnost i da utvrdi svoju vlast. Cezari, njeni deveri, čije je uporno slavoljublje nadživelo sve nevolje, ponova se počeše buniti. Ona svirepo uguši njihove pokušaje i protera ih u Atinu, u jedno udaljeno izgnanstvo. Svojim prijateljima kaluđerima ukazivala je, naprotiv, naklonost punu pažnje: dala je za njih sazidati nove manastire, bogato je obdarila obnovljene; blagodareći njenoj otvorenoj milosti, velike manastirske ustanove Sakudiona u Bitiniji i Studiona u prestonici, razviše se tada do nečuvenog napretka. Najzad, da bi pridobila narod, ona proširi svoju darežljivost u svima pravcima: praštala je zadužen porez, preradila sistem finansiske administracije, smanjila teret carine na zemlji i moru, i takse kojom su bili opterećeni predmeti za potrošnju i industrija, zadobila ljubav sirotinje osnivanjem dobrotvornih ustanova. I Carigrad je očaran pozdravljao svoju dobrotvorku.
Međutim, oko ostarele vladarke na dvoru su, se plele potmule spletke: Irenini ljubimci otimali su se ko će je naslediti. Presto je zaista, po njenoj smrti, ostajao prazan: iz prvog braka Konstantina VI rođene su bile samo dve kćeri; što se tiče dece iz drugoga braka, stariji sin Lav umro je kad mu je bilo tek nekoliko meseci; drugi, došavši na svet posle pada svoga oca, smatran je kao vanbračan, rođen iz nezakonite veze i lišen svih prava na carevinu. I tako su dva evnuha koja su vladala monarhijom, Stavrakios i Aetios, podjednako sanjala da zadobiju vlast za svoju porodicu i obasipala svoje srodnike svima počasnim zvanjima. Irenino sve gore zdravlje davalo im je uostalom prava da se ubrzo mogu nadati. Ipak, do kraja surevnjivo čuvajući svoju najvišu vlast, podozrevajući svakoga koji joj je izgledao da preti njenoj kruni, stara vasilisa uporno je branila presto zadobijen njenim zločinom.
I više od godine dana, u Svetoj Palati su se bez prestanka ređale dostave, burni prizori, iznenadna padanja u nemilost i neočekivana vraćanja u milost; Aetios je dostavljao Stavrakisove zavere i slavoljublje, Stavrakios podsticao pobune da upropasti Aetiosa, a između njih dvojice bila je Irena, kolebljiva, nespokojna, razdražena, čas zlostavljajući sve oko sebe, čas praštajući. I ima nečega zaista tragičnog u toj borbi između stare carice, iscrpene, ali koja se očajnički zakačila za vlast, i svemoćnog ministra, koji je i sam bio bolestan, pljuvao krv, i, u rukama samih lekara, i uoči smrti, uporno sklapao zavere i nadao se prestolu nasuprot svakoj nadi. On je prvi podlegao, sredinom 800. god. Dok se vizantiski dvor trošio u tim jalovim svađama, dotle je u Svetom Petru u Rimu Karlo Veliki osnovao Zapadno Carstvo.
Kažu da se jedna veličanstvena namera bila začela u glavi germanskoga cezara i stare vizantiske vladarke, namerao jednom braku koji bi sjedinio njihove dve monarhije pod njihovim zajedničkim skiptrom, i uspostavio, još slavnije i još potpunije nego i u samo vreme Avgusta, Konstantina i Justinijana; staro jedinstvo orbis romanus.[6] Stvar ne izgleda mnogo verovatna; ali u svakom slučaju započeti su pregovori da se stvori jedan modus vivendi između dve države. Franački poslanici bili su u Carigradu, kad buknu poslednja katastrofa u kojoj Irena podlegnu.
U koliko je stara carica slabila, spletke su oko nje postajale sve žešće i sve drskije. Aetios, svemoćan sad posle smrti svoga suparnika, otvoreno je isticao svoga brata i trudio se da mu osigura oslonac u vojsci. Pored bezočnog slavoljublja i oholosti ljubimčeve, bunila su se druga velika vlastela; i jedan od ministara, logotet Nićifor, iskoristio je opšte nezadovoljstvo da i sam sklapa zavere protiv vasilise. Najposle, podmuklo, stranka ikonoklasta spremala je odmazdu. 31. oktobra 802. g. buknu revolucija. »Bog je to dopustio,« veli pobožni hroničar Teofan, »u svojoj neshvatljivoj mudrosti, da bi kaznio grehove čovečanstva«.
Irena je bila na letovanju u palati Eleuterionu, njenom najmilijem boravištu. Zaverenici, među kojima su se nalazili stari prijatelji Aetiosovi, nezadovoljni ljubimcem, stari drugovi Konstantina VI, više oficira ikonoklasta, željnih osvete, civilni velikodostojnici, najzad dvorani, čak i neki rođaci caričini, koje je ona obasipala .darovima, koristiše se tim otsustvom. U deset časova u veče oni se pojaviše na vratima Svete Palate, pokazujući halkejskoj gardi tobožnje zapovesti vasilisine, kojima ona naređuje da se bez odlaganja proglasi Nićifor za cara, da bi joj pomogao da se odupre spletkama Aetiosovim. Vojnici se dadoše ubediti i predadoše palatu.
U svakoj vizaitiskoj revoluciji to je bila glavna tačka koju je trebalo prvo osigurati, i kao zaloga i znamenje uspeha. I, zaista, još noć nije bila prošla, a glasnici su objavili po celoj varoši stupanje Nićiforovo na presto i uspeh državnog udara; i niko nije pokušao da se odupre. U isto vreme Irena, na prevaru uhvaćena u Eleuterionu, bila je pod dobrom stražom dovedena u Carigrad i zatvorena u Svetu Palatu; i odmah sutradan u jutru, u Svetoj Sofiji, rukama patrijarha Tarasiosa, koji je, izgleda, bio sasvim zaboravio svoju dobrotvorku, novi vasileus je krunisan na brzu ruku. Međutim, ništa nije bilo svršeno. Irena je bila popularna; povrativši se od svoga prvog iznenađenja, gomila je otvoreno pokazivala neprijateljstvo prema zaverenicima. Vređali su novoga gospodara, grdili su patrijarha; i mnogi ljudi, podsećajući na izjave lojalnosti kojima su zaverenici prevarili svoju vladarku, oštro su im prebacivali njihovu nezahvalnost. Svet je žalio za oborenom vladom, za napretkom koji je ona bila donela, bojao se budućnosti koja se spremala; i masa, ne mogući da veruje u događaje koji su se dogodili, pitala se da ona nije igračka kakvog rđavog sna. Zaprepašćenje, očajanje, bili su opšti; a jezovito vreme, hladno i maglovito jesenje jutro, činilo je još tragičnijom zoru nove vladavine.
Jedna zaista energična žena možda bi iskoristila te okolnosti: Irena to nije učinila. Između dva osećanja, slavoljublja i pobožnosti, koja su delila njenu dušu i koja su je vodila kroz život, pobožnost je ovoga puta bila jača. Nije njen pad ni u čemu oslabio njenu hrabrost: ona ne pokaza nikakvu slabost; ali pred svršenim činom, »kao mudra žena koja voli Boga«, prema rečima jednog savremenika, ona se priklonila bez roptanja. Kad je, sutradan po krunisanju, Nićifor došao da je poseti, sa očima punim pritvornih suza, i kad je, sa njegovom uobičajenom izveštačenom dobroćudnošću, pokazujući crne cipele koje je zadržao umesto da obuje crvene, tvrdio da su ga prisilili na to, i gotovo se izvinjavao što je car, Irena se, izmirivši se sasvim hrišćanski sa sudbinom, prikloni pred novim vasileusom kao pred božjim izabranikom, blagosiljajući tajanstvene namere Proviđenja i nalazeći u svojim gresima uzrok svome padu. Ona nije imala nikakve optužbe, nikakve žalbe; na Nićiforov zahtev, ona predade čak i svoju riznicu, izjavivši samo želju da joj ostave na slobodno uživanje njenu palatu Eleuterion.
Nasilnik obeća sve što je ona želela: on ju je uveravao da će se celog njenog života s njome postupati »kako priliči jednoj vasilisi«. Ali je brzo zaboravio svoja obećanja. Stara carica bi udaljena iz Carigrada, i prognana prvo u manastir koji je bila osnovala na Prinčevskom Ostrvu. Ali je i tu izgledala suviše blizu. Novembra meseca 802. g. i pored oštrine rane zime poslaše je na Lezbos; tamo su je čuvali pod dobrom stražom i izdata je zabrana da joj se niko ne približuje: toliko su se još bojali njenih smutnja i njenog upornog slavoljublja. U tom zatočenju ona žalosno umre, avgusta meseca 803. g., napuštena od sviju. Njeno telo je preneto u manastir na Prinčevskom Ostrvu, a docnije u Carigrad, gde su je sahranili u crkvi Svetih Apostola, u grobnoj kapeli gde je spavalo toliko careva.
Pobožnoj i pravoslavnoj vladarci, carici Ireni, crkva je sve oprostila, čak i njene zločine. Vizantiski hroničari njenoga doba zovu je blaženom Irenom, novom Jelenom, »onom koja se kao mučenica borila za pravu veru«. Teofan oplakuje njen pad kao katastrofu i žali za godinama njene vlade kao za vremenom retkog napredovanja. Teodor Studit jedan svetitelj, obraćao joj se najnižim laskanjem, i nije našao dovoljno oduševljenih reči da nahvali »predobru vladarku«, »tako čistoga duha, zaista svete duše«, koja je svojom pobožnošću, svojom željom da ugodi Bogu, oslobodila svoj narod ropstva, i čija su dela »sjajna kao zvezde«. Istorija duguje Ireni manje milosti a više pravde. Možemo razumeti, i, ako hoćemo, opravdati zabludu čestitih ljudi, koje je stranački duh zaslepio u pogledu na nju: ali nemamo prava da je i mi primimo. U stvari, ta slavna vladarka bila je poglavito žena prepredena, slavoljubiva i pobožna, koju je strast za prestolom odvukla u zločin, i kod koje čak ni veličina postignutih rezultata nije dala nikakve naknade za užas njenih nedela. Svojim spletkama ona je, zaista, otvorila u Vizantiji za osamdeset godina, na veliku štetu monarhije, eru dvorskih revolucija, koju su njeni slavni prethodnici, carevi ikonoklasti, bili zatvorili za već skoro čitav vek.