Večito sunce (Iz epopeje Volja)
| Večito sunce (Iz epopeje Volja) Pisac: Milutin Bojić |
U noći blage, čarobne i strasne,
Kad osećanja drhću kao senke,
Kad plaču negde violine glasne
I ječi pesma s kakve terevenke,
Kad bolni mesec sija iznad mene,
A vedro nebo blista se u miru,
Zelene vode, strašću opijene
Spavaju, neme kô sfings u Misiru.
Svečani mir kad rastre svoje mreže:
Ja strašnom kletvom kunem nebo mlako.
Ja hoću buru punu moći sveže;
Ne život koji umire polako.
Ja hoću mesec da se krvav stresa,
Da kao besan kroz oblake dere,
Da nebo huči i tutnji od besa,
Da grozni Vulkan jarom zemlju ždere;
Da zemlja stenje, da ključaju vode,
Debeli oblak da me tučom bije,
Da munja šiba kroz nebesne svode,
Da se pakao kroz oblake lije!
Ah to ja hoću i pun strašne volje,
Da grmim kroz noć, da odjeknu gore.
Strašan kô tigar kad se žrtvom kolje,
Besan, kô morski vali kad se bore,
Da zatalasam snagom reči smele
Zaspalo more mrtvih ideala;
Da gazim travke istrule i svele;
Da preko groblja pobeđenih zala,
Da preko stenja, kroz slojeve magle,
Ranjav od puta, a pun svete vere,
Nesrećne žrtve, što su glave sagle,
Vodim ka suncu gde se lovor bere.
Hoću da noge sputaju nam lanci,
I moja ruka lance da raskida,
I tad sa užasom dok grme proplanci,
Da i sam Gospod u strahu zarida,
Da božje suze krvave i vruće,
Guste i mrke kao kapi smole,
Peku nam lica i mišice gole,
Dok Delo stvara smelo nam pregnuće.
Tad razlupavši bogove od medi,
Gvozdenom voljom, uz potoke znoja,
Strašnom da kičma cepa se i ledi,
Besni, kô žuti mravi usred boja,
Na zaleđeno stići ćemo more,
U plavom sjaju, gde se led preliva,
A rumen sunca vrh smrznute kore
Dršće kô tiče kad na zimi sniva.
Tu gde glečeri zamišljeni ćute
I strašnom jekom gde se led survava,
A usov briše zamagljene pute
I večni prasak borbu predočava,
Tu hoću život, tu gde trenut svaki
Znači večitu borbu svesna rada,
Gde igra Sreća kao vazduh laki
Stojeći izmeđ' Pobede i Pada;
Gde čovek krvav od borbe i leda
Dok brekću žile, a oko mu gori,
Željno u večno Sunce holo gleda;
Za trenutak gleda i opet se bori.
Bori za trenutak nadzemaljske sreće,
Da sunce gleda ledeno i vrelo;
Za svaki pogled glavu pod nož meće,
A uvek hoće i to hoće smelo.
Ali kad padne, brekćući pomamno
Poslednjom moći u poslednjem ropcu,
Tonući pod led ne propada sramno,
No sličan smrtno ranjenome kopcu,
On udovima, što ih Smrt već steže,
Razriva... čupa... krvlju vodu boji.
Na daleko se pad njegov razleže,
Grob njegov dugo kao spomen stoji.
Zadivljen tamo s gomilom ću stati.
Tu ću joj reći: „Evo ovde živi.
Ovde je život što ne zna da pati:
Bori se, stvaraj, a Suncu se divi.“
1910
|