Vetrenjača
Vetrenjača
Jedra svoja, ko četir krika,
nebu je pružila na dohvat,
zemlji je pružila na grudi,
kao da je nešto boli,
ili da moli.
Tužna slika.
Dalekom granicom vidika
nebo se obuklo
u ruho ognja, što plami.
U sobi tiho bije sat.
I dva bela bića, sama
ko dva uzdaha izgnana,
pevaju pesmu umirućeg Dana.
A Vetar?
Neka sutra dođe...
|