Vetrenjača
Vetrenjača
Jedra svoja, ko četir krika,
nebu je pružila na dohvat,
zemlji je pružila na grudi,
kao da je nešto boli,
ili da moli.
Tužna slika.
Dalekom granicom vidika
nebo se obuklo
u ruho ognja, što plami.
U sobi tiho bije sat.
I dva bela bića, sama
ko dva uzdaha izgnana,
pevaju pesmu umirućeg Dana.
A Vetar?
Neka sutra dođe...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|