Vetar

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Vetar
Pisac: Laza Lazarević


Bio je red na njega, na Janka. On je ovako pričao.

Kad sam se vratio "ozgo" u Srbiju, dobio sam mesto u ministarstvu i živeo sam s majkom od moje plate i njene male ušteđevine. Živeli smo lepo i zadovoljno! Osobito je moja majka bila zadovoljna što joj nisam doveo "iz Pariza kak'u Švabicu", pa da "ne ume s njome ni govoriti".

I ja sam bio zadovoljan što sam neženjen. I mada je majka počesto navijala da joj dovedem "odmenu", ništa me nije vuklo pred oltar. Nije da sam ja iz principa želeo ostati neženjen, nego - ne znam ni ja! Naprotiv! Ja sam sasvim delio nazore moje matere: "sve sa svetom i kad je čemu vreme", ali sam sve to ipak ostavljao vremenu i slučaju. Slučaju? - Jest! Ja "bolujem od slučaja", pa sam valjda malo i fatalist!

Dakle, tako smo mi živeli - dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar. Ona me je još neprestano subotom mila, davala mi savete, prišivala dugmeta na košulju, opirala se po kojoj želji i trudila se da održi svoj autoritet; ali kad sam ja već nešto učinio, kad je nešto bilo svršeno, onda je bilo uvek i - dobro! I ako bih se ja sam za nešto učinjeno kajao i kinjio, ona me je sama razgovarala i dokazivala da je baš tako dobro kako sam uradio. Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom rečitošću od toga odvraćala.

Bože moj, kako su bile velike naše matere! One su imale praosnovne, čvrste, proste principe koji su ispisani u svakom bukvaru; a držale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobrog sokola. Nije bilo nikaka pitanja ni zadatka života, ma kako on bio težak, a da ga one odmah lako i prosto ne reše. Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i istinskim religioznim osećanjem.

Moja se mati malo i slabo kad šalila. Po jedanput u godini dana ja bih joj legao glavom u krilo. Tada bi me ona češkala po glavi i govorila kao malom detetu: "Kuždravo moje, ti slušaš mamu!", ali kao da se odmah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: "Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!"

Nekih puta posle večere ja zapalim cigaru i kažem: "Mamo, sedi ti! Idem ja malo u kafanu, čeka me Joca doktor!"

- Sedi, bogati, da se malo razgovaramo. Željna sam te. Hoću tom tvom Joci da kažem..., hoću da mu kažem..., treba vi, brate, obojica da se ženite!

Mene kao stid:

- E, bogati, mamo; Bože, zdravlja! Dok budem imao veću platu!

- Dosta je, hvala Bogu, pametnome. Kad, ako Bog da, budeš imao dece, stići će i bolja plata.

Ja se još više stidim, ali se kuražim:

- E, dabogme, a čime ću hraniti decu?

- Bog s tobom, ne govori tako! A čime drugi svet svoju decu hrani?

- Jeste, ali ako ja uzmem sirotu? Moja mati se usprsi na stolici, uozbilji se i svečano me gleda:

- Bog s tobom! Neka je ona srećna i valjana, pa kud ćeš većeg bogatstva?

Ja se sasvim oslobodim:

- Ama, bogati, tebi bi bilo svejedno baš ako bih se ja oženio i bez novaca?

- Bog s tobom, šta govoriš koješta? Neka je samo tebi draga i neka je čestita. - Tako mi Boga!

Ona se inače nikad nije klela Bogom, a i mene je psovala što sam bio uobičajio uz reč "bogami!"

Ni inače nije ona marila za kakve svečane izjave. Ali je uvek, kad god je govor o mojoj ženidbi, uzimala tako neki značajan, tajanstven i svečan izraz, kao da je govorila o tome gde su joj stvari i kako da je obuku kad umre. Zbog toga me je nešto kopkalo da povedem razgovor, samo da je vidim u takvom raspoloženju i da čujem da i ona rekne: "bogami!"

Posle toga ja još sedim i ne dižem se od stola. Palim još jednu i još jednu cigaru; a ona mi priča. Priča se uvek morala svršiti "moralom" koji ona uostalom ne interpretiše i ne gura mi ga pod nos. Nije bar nikad rekla nešto nalik na "ova basna uči", ali je zato ipak volela da snažnija mesta istakne i ponavlja. - Volela je, na primer, da priča kako arhanđel nije poslušao Boga, te uzeo dušu neke samohrane babe, a poštedeo majku sitne dece. Tada ga Bog šalje, te mu "sa dna mora" donosi i razbija kamen, i unutra su dva živa crva. - A ko se za njih stara? - pita Bog. - Ti, Gospode! - odgovara arhanđel. - Tu se cakle oči moje matere. Ona, kao vrstan, pošten, oduševljen advokat, dignutim, zvonkim glasom i ispruženim kažiprstom ponavlja težinu "moral" pripovetke:

- Čuješ - kaže, - ko se stara za ova dva crva? - a arhanđel se uzvrdao, pocrveneo, gleda preda se: - Ti, Gospode! Ko nego ti?

Obično posle takvih pripovedaka ja sam njoj davao Kasiju caricu ili Dositejeve Basne, pa sam ipak išao u kafanu da se nađem s Jocom doktorom. Na ženidbu, naravno, nisam ni mislio, a o arhanđelu sam i izranije imao tvrdo uverenje da je on od te njegove afere sama slepa poslušnost.

Voleo sam jako moga druga Jocu doktora. S njime sam proveo detinjstvo i mislio s njime leći i na čamovu dasku. Često sam jedva čekao da ga nađem, pa sam posle pristajao i da ga pratim čak i po njegovim vizitama i da ga čekam i pred tuđim vratima. Dao sam se maltretisati i njegovim latinskim rečima i rečenicama. Šta ću? Voleo sam ga, pa sam sve podnosio!

Jedno poslepodne ja sam, kao i obično, šetao s njime. On me dovede u bolnicu gde ja obično sedim u njegovoj "kancelariji" dok on ne obiđe i ne vidi ima li što novo. Toga dana se on preko običaja zadrža, a ja iz duga vremena iziđem i stanem šetati dugačkim hodnikom. Ne znam zašto, ali nikad nisam smeo zaviriti u sobe gde su bolesnici. Tako mi se činilo da je tamo nešto teško, tamno, misteriozno! Gatke iz detinjstva: o doktoru koji ubija zdrava čoveka samo da vidi kako je mogao ozdraviti od nekakve teške bolesti; i o drugom doktoru koji se dao iseckati na parčeta pa zakopati u đubre, i koga su posle našli zdravog i čitavog, ali, stoga što su ga prerano otkopali, bio je tek kao malo, novorođeno dete; priče: o rađanju sa sabljom na ruci, o "lekovima od smrti", o oživljavanju umrlih i o sahranjivanju živih, o gujama u srcu i - sto kojekakvih budalaština: sve se to potenciralo u jednu moćnu gužvu i klupče, i tako mi se činilo da bi se to sve počeli snurati i odmotavati čim bih stupio nogom u sobu gde su bolesnici.

Baš sam ja, šetajući po hodniku, počeo o tome razmišljati i padati u neki san iz ranog detinjstva, a Joca u taj par iziđe iz jedne sobe i, videvši me u hodniku, uhvati me ispod ruke:

- Hajde, more, uđi slobodno! Neće te niko ujesti!

- Znam da neće!

Momak koji ga je pratio otvori jedna vrata. Mene bi stid.

- Izvoli! - reče Joca.

- Hajde ti napred!

On uđe. Uđoh i ja. Za nama njegov asistent, pa onaj momak.

Zatvoriše vrata.

Video sam jednu veliku, svetlu, visoku, čistu sobu. S obe strane kreveti s belom prostirkom. Kraj kreveta mali stočić s čašama, pljuvaonicama, medicinama i ponudama. Momci, u dugačkim i belim keceljama i mekim cipelama, lako stupaju po podu i pažljivo gledaju u Jocu. - U sobi je bilo s obe strane - ne znam koliko - kreveta. Dva ili tri bila su prazna, u drugima su ležali bolesnici. Neko je od njih bio pokriven i preko glave, neko je povisoko leškario, neko sedeo. Čini mi se da su podjednako obučeni ali nisam video kako, samo sam opazio veliko koštano dugme pod grlom u onoga bledog mladića u uglu što drži pljuvaonicu pod nosom i što mu je spreda na dva mesta krvava košulja. Znam da je u sobi bila tišina. Svi su pažljivo gledali u Jocu i odgovarali mu mahom kratko, ali ne znam šta. Još mi se učinilo da su ga s poštovanjem i poverenjem pratili od kreveta do kreveta.

Pa dobro! Pa šta je to, vraga, što mi je tako strašno naselo na grudi? Ta ovima je ljudima dobro! Oni su u čistom, jedu dobro, usluženi su, imaju valjanog lekara! Pa onda, eto, ja sam tu, ja sve to gledam. Nije mogućno da su to one budalaste priče iz detinjstva što mi i sad matorom ne daju disati! Nije mogućno tim pre što je osnov misterioznosti u lekaru, a lekar je ovde Joca, moj Joca. Nije to, dakle, ono od čega je meni tako teško. A ipak mi je, i opet mi je teško!

Ja sam s nekom tugom i plašnjom gledao izbelela lica i njihove izraze. Nisam čuo ništa šta je Joca govorio s njima. Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu. U meni je bilo sve neodređeno, tužno, vlažno, mekano, kao ona cicvara što je bolničar skide jednom s obraza.

Ajaoh! Strašne slike!

Uđosmo u jednu malu sobu. Bila su samo dva kreveta. Jedan prazan, a na drugom jedan čovek. On je sedeo licem okrenut nama i gledao je u nas. Oh, Bože, kakav je to pogled?!

On gleda u nas; videlo se da gleda u nas, ali mu pogled beše uprt za čitav pedalj povrh nas. I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu.

A lice! Na njemu je bilo nešto tužno, pa - ne umem vam drukčije opisati - pa veselo! Poverljivo, blago, kuražno, pa desperatno. A sve skupa strašno, nejasno i ukočeno.

I na mome drugu Joci video se jedan težak utisak. On priđe s puno ozbiljnosti i ljubavi bolesniku i pruži mu ruku.

- Kako si, brat-Đoko?

Bolesnik dokopa srdačno pruženu ruku obema rukama, pokloni se onako sedeći na krevetu tako duboko kao da je hteo poljubiti u ruku lekara, pa gledajući preko glave mome drugu odgovori glasom u kome sam čuo poverenje, desperatnu nadu, slepu predanost...

- Dobro će bog dati!

Strahovita i bezutešna misao senu mi kroz glavu.

Ta ovo je slepac!

- A? - upitah ja očima Jocu.

On mi rukom pokaza tablu više glave bolesnikove. Na tabli je stajalo latinskim rečima, a po mome prevodu: "Sušenje očnjeg živca".

- Eda što osećaš bolje? - reče Joca glasom koji je trebalo da pokazuje indiferentnost i pouzdanje, a u kome sam ja ipak čuo usiljavanje za tešenje.

- Bolje, hvala Bogu! - reče bolesnik. - Baš osećam kad me gospodin pomoćnik udari na onu telegrafsku mašinu da mi vadi vatru, a da mi rade nervi!

Ja dirnem Jocu za rukav i mlatajući rukama i prevrćući očima pokušah da ga upitam: "Zar baš nema nikake nade?"

Joca, poznatim manevrom, zapevši nokat od palca za sekutić i odapevši, dade mi znati: "Hič!".

Neki me hladni znoj obuze. Ja pobegoh iz sobe i sedoh na jednu klupu u hodniku. Kroz otvoren prozor pirkaše s one lipe sladak, mirišljav dah.

- Ne! - rekoh ja. - Veći je onaj gore i od moga druga Joce! On će dati onome.

Tad čuh iz jedne sobe zagušljiv i bolan uzvik:

- Jaoj, moja majko!

Ah! I knjiga života poče mi se otvarati.

To li je ono što mi tako pritiskuje grudi kad vidim ove ljude! Oni imaju, istina, sve i sva, pa ipak oni nemaju ništa! Oni nemaju svoga bolećega, nemaju... majke!

Ali onaj, onaj čovek! Ko je taj čovek? Šta me to toliko vuče njemu? Šta je to tako silno i strašno, pa ipak tako neodoljivo slatko u njemu? Je li to pobeda, jad, nevolja, čemer, i to me vuče njemu, a ipak me tera iz njegove sobe; Zar ja nisam video stotinu slepaca, pa me ipak nijedan nije potresao više od kog groša!

Jao, ta ja njega poznajem! To je..., čekaj, molim te!...

To je!... Ne, ne! Otkud bih ga poznavao? Ne može biti!

Joca iziđe i uze me ispod ruke.

On preko ramena naredi još nešto pomoćniku, nazivljujući bolesnike poznatim načinom: "Broj taj i taj."

- A on? - rekoh ja.

Joca mi pogleda u oči:

- Broj 17? Njemu, brate, mi činimo samo ono što je u nas reč "utehe radi". To jest, zavaravamo ga da ne ostane bez one jedine životvorne i božanske medicine, bez nade!

Ućutasmo.

Ali ja njega ipak poznajem! Ili ga, valjda, poznajem po onim mojim veličanstvenim molitvama kad mi je bilo dvanaest godina; ili po onom pogledu kome nedostaje ceo svet; ili po ona dva crva u kamenu sa dna mora; ili po Šekspiru; ili..., tek ja njega poznajem!... Ali nije, zaboga, ne poznajem ga!

Čim iziđosmo iz bolnice, sretosmo našeg druga Mišu na fijakeru. On stade, potrpa i nas u kola i odvuče na Savu, gde smo se pošteno iskupali.

Kupanje oživi čoveka i opet ga njiha i uspavljuje.

Ja sam s mamom slatko večerao. U nekom polusanom, galičljivom i slatkom raspoloženju slušao sam posle večere njene tihe priče o "katanama", o vladici što je u samoubilačkoj nameri skočio s gornjeg kata kroz prozor i ostao mrtav na mestu, o Đorđu što je radio s mojim ocem, o mom stricu koji se razboleo i umro čim je na staru kuću nazidao gornji kat i još o mnogome koječemu.

Malopre okupan, kraj čaše vina, kroz dim od duvana, ljuškan njezinim slatkim pričanjem - gledao sam je i mislio. Mnogo sam mislio, mnogo. I mnogo sam hteo da kažem, i kazao bih mnogo da me nije, ne znam zašto, stid. Da sam mogao, da sam smeo, ja bih joj kazao..., kazao bih joj: slatka moja majka!

Uh, a oni u bolnici! Pa onaj što viče: "Jao, moja majko!" Pa onaj!

Bez traga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica. Baš neću više nikako o tome da mislim!

- Je li, mamo, kako se nosio onaj zlatan pušćul što ga ti još čuvaš u ormaru?

Onda mi je ona pričala o svojoj svadbi. Ah, kako je ona to umela da priča! Sasvim, sasvim drukčije nego Gustav Droz[1]!

I tako polako preturismo deset sati.

- Spava li ti se, dete?

- Bogami mi se spava, mamo. Kupao sam se!

- Pa hajde da ležemo! Legosmo.

- Neka, - kaže mama - ja ću ugasiti sveću. Znala je da ja to volim. Je li to moje podmlađivanje, spomen na davno prohujalo detinjstvo, ali meni je tako milo kad ja sklopim oči, predajem se pokoju, otpuštam stražu i opet znam da majčino uvo sluša svaki moj dah, da sveća još gori, da njeno srce šiljboči.

Osećam kako mi se trese resica, kako talasi pljuskaju, ali je voda vruća i crna kao mastilo. I Mojsilo ilidžar cedi limun i struže so s kifle u bazen. Buć! Odoh pod vodu! Jaoj, ala me nešto guši!... Udavih se!... Jao! - Nešto me hladno dohvati za perčin i izvuče. Jaoj, one oči!

- Lezi lepo, sine, nešto ružno sanjaš, pa jaučeš! Hvala Bogu! Ali kakav je to san? Sad sam budan, a? Ali kao da me neko nečim što zveči a ne boli lupi po glavi. Ja skočih i ispravih se u krevetu:

- Mamo!

- Šta, brate?

- Video sam onoga..., onoga..., kako se zove?... onoga čiča..., čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga! Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš? Sad i moja mati skoči iz kreveta:

- Đorđa Radojlovića?

- Njega!

Sad se moramo vratiti natrag. Natrag sa mnom za čitavih mojih dvadeset godina! Ja ću ispričati svoja sećanja o čiča Đorđu i sve ono što mi je mati pričala o njemu, o Đorđu Radojloviću. Ne brigajte! Ja ću se truditi da budem kratak, tako kratak kako samo može biti kratak čovek koji dolazi kod sarafa da za jednu monetu uzme drugu koja mu u onaj čas treba.

Te noći ja sam s majkom proveo u krevetu sedeći, i ovo je ukratko moje sećanje i - naš razgovor.

Pre dvadeset godina bio je moj otac trgovac na glasu i radio je ortački s Đorđem Radojlovićem. Ne znam koliko su godina bili ortaci, ali u to doba, pre dvadeset godina, pojavi se kod nas vatra iz magaze! Ja neću da se upuštam u sve u ono doba mogućne kombinacije "otkud vatra!" Neću da opisujem kako je moj otac tada pucao iz džeferdara na kalfa Ješu, i kako je taj Jevrem bio bambadava tri meseca u hapsu, neću da..., ali ne! Neću baš ništa! Dakle, vatra se brzo opazila u magazi. Odatle ona dohvati čardak sa šišarkom, šupu s vetrenjačama i s rakijom, pa dućan s celim espapom, i od kuće ostadoše samo naše dve sobe. Tada - ali s mukom i bolom se sećam ovih teških uspomena - tada moga oca zdrpi jedna užasna groznica. On pade u krevet, zalepi negde vezikator i - umre! A Đorđe, kako mama veli, ni manje ni više, nego poče kod drugoga raditi. Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo, - to je druga stvar! Ali šta je s Đorđem koji sad u ovaj par gleda u tavan kad hoće da vas "proguta pogledom", šta je s njim bilo? To zna unekoliko samo moja mati.

On, kaže mama, posle te naše nesreće bio je prvo ušinuo leđa, vukući onu noć vodu, pa je sutradan poguren došao našoj kući i - smejao se! Kaže: "Vide li ti, seka-Soko, našu limunaciju!" Pa onda je počeo, kaže mama, sitno, sitno da se smeje, dok mu nisu udarile suze i dok nije počeo sasvim grcati.

Onda je ispod pazuha izvadio jedan čitav somun i dao ga meni. Sasvim se lepo sećam toga somuna i onoga vezikatora što su ga zalepili tati. Badava! Ja sam video prestravljeno i isplakano lice moje majke, s tajanstvenim osećanjem slušao reč "vezikator", mirisao paljevinu i čađ, ali ipak onaj hlebac što ga donese čiča-Đorđe neobično me je slatko golicao; i zalogaji od njega tako su odsudno brisali sve moje intenzivne utiske, kao četka s krečom one za nas pune značaja reči i slike što smo ih mi ugljenom pisali po zidu od škole.

Često je, kaže mi mati, donosio čiča-Đorđe somun ispod miške i kupovao nam drva, sve dok, opet njegovim nastojanjem, ne bi pokupljena veresija i "mi" se razortačismo, pa ja s majkom dođoh tetki u Beograd i pođoh dalje u školu, a on osta u N.

Od to doba i majka je morala raspitivati za njega, i evo svega što se o njemu znalo:

Đorđe je tada počeo parčetariti, ali kad se pokupi veresija, on poče za se raditi. Žena mu umre, i on osta s jednim ženskim detetom sam u svetu. Tada on uze svoju udovu sestru u kuću i punih sedamnaest godina, ne skidajući ni dan ni noć s kolena zakačke, bogzna te ne bi i opet došao do zelene grane, ali ga oči počeše izdavati. On potrča i babama i lekarima, i ne žaljaše ništa govoreći: "Na što mi, brate, i ruke kad očiju nemam?" Ali bolest osvajaše. Lekar u našoj varošici diže ruke, ali mu tada kazaše ljudi da mu se to samo navlači belo na oko, i da to mogu beogradski lekari da skinu, ili, kao što babica još utešljivije i ubedljivije reče, da "apeliraju".

Đorđe, ili upravo njegova sestra, prodade sve. Izvališe neki stotinak dukata i dođoše svi troje u Beograd. Lekari mu rekoše da se ne može operisati, nego se može ne znam šta drugo pokušati, ali zato treba da leži u bolnici. On pristade. Sestra mu s ćerkom uze stan u blizini, a on s pouzdanjem u Boga uđe u bolnicu.

U bolnicu, tu gde sam ga ja opazio.

- Dakle, ti veliš video si brat-Đoku u bolnici? Baš njega?

- Njega!

- Kuku meni! A šta mu je?

- Ne vidi ništa!

- Pomakni se s tog mesta, dijete! Kako, naopako, da ne vidi?

- Ne vidi ništa! - rekoh ja, a poznata jabuka zasede mi u grlo.

- Pa... ima li mu... leka?... Šta kaže tvoj Joca?

- Ništa!... Kaže... osušio mu se nerv..., kaže, srž od oka... osušila se!...

Ja počeh gotovo glasno da plačem.

I moja mati.

- Pa gde je, gde je?

- U bolnici.

- Znam! Ali može li mu se otići?... Štogod odneti?... ponuda?...

- Može... Ja ću kazati... Pa naš Joca!

Video sam još kako se "plavi od istoka". Osećao sam kako čiča Đorđe ne vidi to plavetnilo, i - kad sam se probudio - video sam da je devet sati, i da je moja mati, zabrađena, držala pod miškom jednu veliku pletenicu i u ruci bocu s vinom.

Toga dana bila je nedelja. Nisam morao ići u kancelariju. Kad sam se probudio, osećao sam se umoran i, razume se, odmah sam sebi objasnio svoj umor nespavanjem, a nespavanje, opet, Đorđevom sudbinom, koji kao da mi je postao rođak u neku ruku. Ali kad sam video mamu s hlebom pod miškom i s bocom vina, i moja se "savest" umiri, i, čim je poljubih u ruku i rekoh "zbogom!", ja opet zaspah.

Bog zna dokle bih ja spavao, da ne čuh njene reči:

- Hej ti, lenštino! Diži se!

Osetim i ruku maminu kako me češka po kosi.

Odmah se dignem.

Kakva je bila mama! Kako blaga, lepa, tiha, ozbiljna, svečana!...

Pričala mi je mnogo. Pola kroza suze, pola, opet, namrgodivši se i sevajući njenim blagim i ozbiljnim očima. Priče je začinjavala svojom filozofijom o životu, obrazu, o sreći, o sudu i tako dalje, a sve se to, opet, svršavalo jednim velikim Bogom.

Ja sam toga dana nešto upamtio što nikad zaboraviti neću i ne mogu. Video sam sasvim iznenada i začuđen da je ona nalik na čiča-Đorđa. Ja ne znam kako to da vam kažem, kako da opišem, ali je sličnost neobično jaka. Mnogo sam o tome mislio, i sad mi se tek čini da sam tada i na njoj video onaj isti izraz lica, onu istu tišinu duše, ono pouzdanje, pouzdanje u - Boga!

- Otidi opet kad stigneš! - kaže mi mama. - Otidi, javi mu se; obiđi ga, siromaha, dok je još ovde. Kaže da će kroz koji dan natrag u N.

- Natrag! A što?

- Boga mi, u onoj muci i nevolji ja ne znam ni šta mi je govorio. Znam samo da reče da će da ide. Pitaj tvoga Jocu!

Ja se odmah umijem, obučem i uljudim. Nisam hteo ni kafe piti, nego odmah otrčim u bolnicu.

Bilo je već blizu podne. Joca je bio, kako mi rekoše, odavna svršio vizitu i otišao. Ja se javim pomoćniku i uđem u "malu sobu".

Ali tek što sam bio otvorio vrata i video onaj značajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukočeno upravljen povrh njih, - tek sam, velim, odškrinuo vrata, a neki zatvorač koji osećam da je unutra, u meni htede ih protiv moje volje i silom zalupiti i ostaviti me napolju. Ja junački otvorim širom i stupim slobodno unutra.

Ali ne umem da koračam. Rekoh da sam fatalist! I tada mi se učinilo da se nešto značajno sa mnom zbiva, da se moja sudbina rešava.

Soba je bila okrečena... ne!... osvetljena... ne!... ozarena nekom fosforastom, ljubičastom nekom..., ja ne znam ni sam kokom svetlošću!

Na krevetu pokraj čiča-Đorđa sedelo je žensko stvorenje, i ono je gledalo, i gledalo u mene. Ali taj pogled bio je nešto sasvim drukčiji od Đorđeva. I taj je pogled dolazio, istina, ozgo, ali se spuštao kroza me i silazio još za čitav hvat u zemlju. Ja sam bar osećao gore ne temenu rupu u dole za patos zakovane noge. I onda sam se znojio, kuvao, topio i naposletku bio hladan kao ledenica.

Molim vas, malo da se izduvam!

Dakle ta devojka imala je crne oči, velike, tako da je od njih duvao neki vetar, i neka promaja me odmah uhvati i ukoči celu levu stranu. Kosa i obrve bile su joj plave, te je zar tim više odskakalo ono crnilo, kao što kroz zemljane opkope jasnije i značajnije viri grlo topovsko. Stasa je bila srednjeg i snažnog. Nešto zanošljivo, mramorasto belo, čvrsto i elastično se svijalo u gipke, oble linije, pune živosti, snage i jedrine. Sve miriše na proleće, izdašnost, plastičnost; ali to što ona sedi kraj Đorđa, i njegov pogled i njen pogled, to ju je opet dizalo visoko gore u zrak ideala. Moje ranjeno srce poče klecati i najzad pokušavati da se poštapa na jezik, ali on se već uzeo i obamro.

U taj par pade mi na pamet što mi mati reče u jednoj prilici kad sam se zbunio: "Boga ti, dijete, ta ti si svetski čovek!" Pade mi, dakle, na pamet da sam ja "bio u Parizu" i da sam "svetski čovek", pa izgnječim svoje srce kao chapeau claque i slobodno koračim napred. Poklonim se njoj, pa pružim ruku Đorđu:

- Dobro jutro, čiča-Đorđe! Poznajete li me? On uze moju ruku obema svojima, izvrte glavu na stranu i, sa strane gledajući preko moje glave, poče se njihati, kao zaušćujući da mi nešto odgovori. Ja mu priskočim u pomoć:

- Kaže mi mama... Ali me on odmah prekide:

- Ta ti si, Janko! Gle! A kako da te poznam? Bila je seka Soka, i nadao sam ti se. Ali..., piha, kad je to sebe bilo! A posle, - on me rukom pogladi po bradi, - kako da te poznam? Puštate, brate, te brade kao popovi, pa ne može čovek ni da vas pozna. Onda, onda znao sam da si imao između obrva belegu od onoga firiza, vidiš! - On rukom htede da se dotakne devojke" ali je ona bila davno ustala i stala čak kod onog drugog praznog kreveta. - Vidiš! Još kao da se poznaje!

On se dobro zagleda u prozor, a meni između obrva metnu prst.

- Mama mi je pričala - rekoh ja, a oko mi ode za srcem i zakova se za devojku -, mama mi je pričala puno koješta za vas, a i ja se sećam...

Oh, Bože, ti koji si svemogući; ti koji si vaskrsnuo Lazara i koji si čak od vode načinio vino! Ti! Ti mi odreši jezik!

Nećeš?

E, hvala ti bar što si mi poslao pomoćnika!

Pomoćnik, to jest bolnički pomoćnik uđe.

Do vraga! Bar je njegov posao ovde da gleda samo Đorđa.

Naopako! Da nisam - ljubomoran?

- Hteo sam - kaže on Đorđu - da vas elektrišem; ali sad imate društva. Ne, ne! Molim vas, svejedno, mogu ja posle podne! Ali, molim vas, meni je sasvim svejedno, ja još volim i posle podne. Baš sam već umoran, a i vreme je ručku.

On sede na prazan krevet, a pored devojke koja je stajala.

- A što vi ne sednete, gospođice? Molim vas, izvolite!

- Molim, gospodine!

Devojka sede na jednu stolicu čak kod furune, ja sedoh do pomoćnika na "prazan" krevet.

Pomoćnik, svetski čovek, trlja ruke:

- Pa kako je, gazda-Đoko, kako je?

- Dobro će biti, ako Bog da.

Devojka se menja u licu, bledi, i izraz lica počinje da se kruti i da se navlači nekom stravom i ozbiljnošću. Njene obrve digoše se na krajevima, a ugnuše na sredi. Oči se još jače otvoriše. Iz njih je sevala tama.

- Vidiš li moju ruku? - reče pomoćnik mašući rukom ispred bolesnika, a gledajući u mene.

- Vidim, - reče Đorđe - vidim, plavi se. Vidim prste!

- Prsten? - reče pomoćnik s nekom bolnom ironijom.

- Vidim onako, plavi se!

- Pa koliko ima prstiju?

On metnu obe ruke na leđa i, kao čovek koji pruža nepobitne dokaze, gledaše u mene.

- A? Koliko? Možete li da vidite? Ah, jadni Đorđe! On opet iskrivi glavu i, sasvim pored pomoćnika gledajući, reče:

- Četiri! Čini mi se četiri! Ne vidim baš dobro!... E, a što ti sad opet plačeš?

Mi se osvrtosmo i videsmo njegovu ćerku okupanu u suzama, s rukama stisnutim u krilu, s pogledom zakovanim za patos, ali ni daha, a kamoli jecanja da čusmo.

Đorđe je video ušima. On se okrete upola njoj:

- Ama što ti plačeš, što srdiš Boga? Eto gospodina doktora, pa i gospodina Joce. Je li oni kažu, oni valjda bolje znaju od tebe... Kažu... Dabogme... Nemoj plakati!

Levi kraj usne zadrhta mu. On ne reče šta kažu Joca i njegov pomoćnik: ali je meni bilo isuviše jasno da je mišljenje Jocino i njegova pomoćnika trebalo da bude povoljno, ne Đorđa, nego njegove ćeri radi. Video sam da je Đorđe ne samo hteo nego da je i morao da vidi.

Pa i pomoćnik se izgubi. On htede da priskoči čiča-Đorđu, pa se obrte devojci, poče mlatati rukama i odsudno vikati:

- Ta da, dabogme... Onaj, onako... Znate..., da..., dakako!

- Eto vidiš! - kaže Đorđe. - Još kaže gospodin Joca dok odemo u zelenilo, biće još bolje!

Sad pomoćnik poče meni ozbiljno dokazivati:

- Razume se, dakako! Vazduh, pa zelenilo, pa kretanje, pa... sve to u neku ruku ubrzava optok materije i restituiše organizam... o tome nema sumnje.

- O tome nema sumnje! - rekoh i ja, tek da se nešto rekne.

A devojka isto onako seđaše, isto onako ruke držaše, isti pogled, suze - sve! I opet beše na njoj sve drukčije, sve kao obamrlo, obešeno, bez izraza! Oko njenih očiju, a po licu, kao po nekom platnu života, kao da je neko počeo zamazivati belo, belo, belo, daleko, pustoš, beskonačnost, i samo kao da se tamo čak u dnu, u strani, jedva primetno, nerazgovetno opaža jedan krajičak neba.

Svi smo ćutali. Pomoćnik je prebacio nogu preko noge, cupkao, gledao u tavan i namestio usta kao da će da zviždi. Meni je nešto igralo pred očima, te mi se činilo kao da se Đorđe s nekim rve. Tada se iz njegovog kao staklo mrtvog oka otkači atom ledenog očajanja i kao lavina padaše sve silnije i ogromnije naniže: pregazi nas dvojicu i zdrobi devojku.

Ona poklopi oči rukama i suza njenog oca pade u more njezinih suza.

Ne znam koliko smo ćutali.

Onda Đorđe prvo obrisa oko, i pouzdanim, čisto veselim glasom obrte se pomoćniku:

- A ko će mene tamo analizirati?

- Šta?

- Ta ovo, kako ga zovete? Ova mašina!

- Da se elektrišete? Pa to više ne treba. Ja mislim, a, što je glavno, i gospodin Joca, da sad treba samo da ste u zelenilu.

- Eh, tamo gde ja mislim baš je zeleno! A i vode su u boga divota! Šuma je, trava je, luftovi su!

Ja i pomoćnik se pribrasmo. Govorismo dugo o svežem vazduhu, o rovitim jajima, šetnji i o prirodi "koja radi". Prirodi onoj kojoj se ostavljaju ovakvi bolesnici. I to kao da i devojku donekle umiri. A Đoka nam i sam već uze pričati o nekom svom svojaku: kako je bio na samrti, kako su ga doktori već ostavili, kako su mu palili sveću, a doktori savetovali da se ostavi "na prirodu", i, naposletku, kako je taj njegov rođak sa svojom prirodom pobedio i bolest i doktore.

Ja se digoh. Oprostim se s Đorđem koji mi reče da će uskoro na put, ali će doći da se oprosti s mamom. Oprostim se s devojkom:

- Zbogom, gospođice! Bog će dati pa će sve dobro biti! U ovakvim prilikama ja, kao laik, a naravno, sudeći po zdravoj pameti i poznajući moć prirode, ja mislim da izgledi, ako ne na potpuno ozdravljenje, a ono bar... vi već znate.

Ih, ala sam glup! Pa gde je, opet, ta kvaka? Kao da su vrata dva kilometra od mene!

Toga dana posle ručka leškario sam na krevetu i razmišljao. Nije vajde.

Današnji moj sastanak u bolnici načinio je na me silan utisak! Pokušao sam da ga "anališem". Ja neki put volim da budem "filozof", pa da "hladno sudim". Našao sam da je utisak u osnovi tužne prirode, jako tužne prirode. Naravno, bez ikake muke našao sam i zašto je tužan. Pa ako se i s čim može uporediti svet, to je s očima, a ako se i s čim mogu oči uporediti, to je opet sa svetom. Pa još kad taj svet stoji preda mnom, pa su te oči moje, pa kad ih - nema ni jednog ni drugog! - Onda sam dalje "analisao", dalje, redom, iako mi se nešto, ja ne znam još šta, sve trpa preda me i kaže mi: "Hajd' sad. uzmi mene!" "Hajd', turi mene napred!" Ali ja se ne dam. Ja s nemačkom hladnoćom sistematski razrađujem materijal i ostavljam ono nešto naposletku, mada mi ono opet i neprestano iskače pred oči. I to kao da je nešto utešljivo, prijatno, slatko. Redom, redom! - Potresa me, dakle, težina situacije - kratko i jasno! Potresa me moj odnos prema predmetu pažnje, moji lični odnosi, pa moji familijarni odnosi. Potresa me onaj grandiozan utisak na moju dobru mater. Potresa me osećanje moje nemoći da pomognem čoveku koji je pomagao nekad nejakome meni i ostavljenoj mojoj majci. Potresa me... Ali ne...! Na što sva ta komedija? Na što pretvaranje, na što laganje sebe sama?

Došlo mi čisto da plačem!

Kakav jadan "sistem", kakvo "filozofisanje"! Ja hoću da pustim srcu na volju, hoću da iscedim slast iz ove tuge, hoću da mislim na nju! Jer ona je uteha i život!

Eto. Ja tako volim čiča-Đorđa i tužim za njim, ja vidim, ja poimam, ja osećam svu njegovu nesreću, i sam sam nesrećan i bezutešan. Ali ja vidim nju pored njega, i sve dobija drugi izgled. Ona je uz njega ono što Vaskrs uz Veliki petak; ona je, po mome shvatanju, imala zadatak da ga, pored sve njegove nesreće, ipak usreći. Ona će ga i usrećiti! Ja vam kažem: ona će ga usrećiti!

Bar ja bih s njom bio srećan! Još kako!

Tada se opet u meni poče koprcati "filozof" i "svetski čovek":

"Lakše, lakše, mladiću! Ta ti, ti si video dosta očiju iz kojih su sevale malo oštrije strele, ali tvoja pariska uštirkana košulja čuvala je tvoje nežno srce."

- Oh, Bože, šta to sve vredi? Ma šta ja radio, mene je ipak bila ponela, celoga ponela ta misao. Ja sam ogledao da je se otarasim, ali sam se opet, grčevito i veselo koprcajući se, predavao njoj, pokrivao se njom i uvijao u nju, kao ono što golišava deca skaču u hladan krevet i živo s uzvicima uvijaju se u pokrivač.

Ne znam u čemu sam proveo to poslepodne. Nešto sam kao pokušavao da radim i radio sam, - no možete misliti kako! "Srce" me je vuklo ponovo u bolnicu, ali mi je "razum" kazao da nje tamo nije. Bojao sam se da mama ne opazi na meni kakvu promenu, pa čim sam je opazio da dolazi u moju sobu, ja sam odmah trpao moju cigaru u usta i tražio žigice, dok mi ona naposletku ne izbroja sedam kutija koje su mi stajale pod nosom na mome pisaćem stolu. Počinjao sam stotinu nekakvih poslova, ali - sve je išlo od zla na gore! Naposletku sam postao nestrpljiv i nervozan. Povrh svega toga bio je još i dan preko svake mere topao, te mi čisto pripade neka muka. Pošto je već bilo o večernju, ja se obučem i odlučim da tražim Jocu, pa da idemo na kupanje.

Jest, ali gde sad da ga nađem? A on bi me, čini mi se, razbio i razgalio. Naravno, neću mu ja ništa govoriti o tome što me muči, - što da mi se, može biti, smeje? - Ali ćemo bar proćeretati. Sve je to lepo, ali gde je on sad?... Pa ako ga još ne nađem?

Čisto sam se dao u brigu.

Ali čim ja iz kuće, a on na kapiju.

S malim ga nisam zagrlio! Nagovorio sam mu za minut milion gluposti: kako sam hteo da ga tražim; da ga tražim kod njega kod kuće, da ga tražim u bolnici, kod bolesnika, u čitaonici, u raju, u paklu, u...

- More, šta ti je danas?

- Ništa, brate, - rekoh veselo. - Vidiš! Ja imam to - smej se ti koliko hoćeš, ali ja to imam: da kad nešto silno mislim, kad mislim da će mi se nešto desiti, da ću se s nekim, na primer, sastati, nekoga sresti, ili tako što, da mi se to baš desi! Eto, na primer, sad s tobom!

- Rotkve! U hiljadu puta nijedanput, pa - ništa! A jedanput, pa - zakon!

Meni krivo što on ne pristaje u moje ludovanje. Lakše bi mi bilo. Naposletku, kad već hoće da se prepire i svađa, hajd', i to je kakva-takva zabava:

- A što se ti, opet, praviš važan? Ti misliš: ako ti znaš da se bubregom ne diše, a, opet, da se u mozgu ne pravi žuč - da znaš sve i sva?

Usiljavao sam se da "dođem u vatru".

Ali kad pogledah Jocu, ja se začudih. Nekakva mračna tajanstvenost bila je na njemu. Tako mi je bio promenjen, da sam izgubio svu volju za "disput". Bio je zamišljen, pa, rekao bih, i ljut, i kao da je s mukom pratio moj govor, kao da se usiljavao da se otrgne od neke teške misli.

Ili se to meni samo tako činilo?

Da vidim:

- More, šta ti je danas?

On se poče vrteti, pruživši najpre vrat i krećući ramenima; pa posle poče izdizati ruke kao što čini čovek kad ga svrbe leđa ili ga steže haljina pod pazuhom. On je to činio tako brižljivo da je jedva dospeo da mi odgovori:

- Ništa!

Ne znam otkud mi dođe u pamet, a još manje otkud da mu zajedljivo reknem:

- Da se nisi, more, zaljubio?

On pozelene i - isplazi mi jezik.

Video sam da nije za razgovor i ostavio sam ga sve do posle kupanja, i tek kad smo i pivo popili, učini mi se da ću uspeti s mojim predlogom.

- Čuješ, - rekoh - hajdemo, bolan, kod mene da večeramo!

- Dabogme, da me još izgrdi tetka Soka!

- Ta koji ti je đavo, šta ima da te grdi?

- Pa tako..., sto puta..., u nevreme!...

- Čuješ, - rekoh ja odsudno - nemoj biti, brate, lud! Hajde da večeramo!

Joca za časak samo zamišljeno začkilji očima, onda pogleda meni u oči i kao da se razbudi, kao da skide neku masku, kao da strese nešto sa sebe:

- Hajde!

Dođosmo. Mama se obeseli i ustumara. Ubrzo bi postavljena sofra i mi večerasmo. Posle zadimismo.

- Je li, Joco, - reče mama - šta je, Boga vam, s onim nesrećnim Đorđem, Đorđem Radojlovićem?

Kao nekim mađioničkim štapom, preda mnom se stvoriše opet njih dvoje. Ja čuh kako ona nečujno plače i kako on krivi glavu, gleda u prozor i sanćim broji prste na pomoćnikovoj ruci. On koji je doneo, kad nam je izgorela kuća, somun pod miškom, i...

Iz Jocina govora jedva sam razabrao ove značajne reči:

Da se kod Đorđa suši nerv od oka. Da je bolest neizlečiva da sad još nešto jadno i nazire, ali da će za kratko vreme vid sasvim propasti. Dalje, da je Joca pokušavao još ponečim da zadrži napredovanje bolesti, ali da je ostalo sve bez uspeha, i on je kazao otvoreno stanje stvari i kćeri Đorđevoj, a Đorđu je takođe morao naglasiti težinu njegova stanja. - Đorđe ima jednog brata, kaluđera u S., i taj ga je zvao k sebi u manastir na neko vreme, te je Joca ugrabio tu priliku da ga pošlje bliže kući, jer će naposletku "morati pasti opštini na teret". Kazao mu je još da će mu može biti zelenilo u manastiru i "prirodi" donekle zadržati, pa i popraviti boljku itd., itd.

Mama je za celo to vreme tiho plakala. Samo je poneki put, predišući, ispuštala reč: - Siromah Đorđe! Siroto ono dete!

- Verujte, - kaže Joca - i meni je tako teško da vam ne umem kazati. Mnogo mi je, čini mi se, lakše gledati čoveka za koga znam da će neizvesno umreti. Ali ovo!... Pa mi je i inače nekako prirastao za srce i on, i... njegova sudbina! Mučio sam se i mučio, dok sam se odlučio da mu kažem da se u bolnici ne može pomoći. Sad mi čisto nešto lakše. Čini mi se da će mi pasti neki teret sa srca kad ode iz bolnice. Sutra će, mislim.

Ja skočih:

- Sutra? Sutra već!

- Sutra, Bogu hvala!

Sad nastupi jedna velika pauza u kojoj ne znam što je ko mislio, a ja sam samo gledao Đorđa kako ga ona s tetkom vodi kolima, kako on rukom napipava ždrepčanik i kako se pobaučke podvlači pod arnjeve. Kako se svi nameštaju, gledaju je li on dobro, i onda - kas, kas, kas! Jedan oblak prašine, i ništa se više ne vidi!

Mnogo sam još sanjao i "filozofirao". Razabrao sam se na mestu gde moja mati govori Joci da će mu spremiti uštipaka s medom, samo neka on kaže kad će đa dođe na večeru.

Ali i Jocino čelo beše čudnovato. Da li to sa Đorđeve sudbine? - Pa zar se doktori ne nauče već jedanput na te utiske, zar ne oguglaju sve to? Ili možda?... Koješta!

I tu noć sam sanjao. Sanjao sam: a ja kao idem nekom livadom. Sve se zeleni kao jed, i u vazduhu nešto miriše, i negde kuka kukavica, a, opet, ispod nje - ja ne znam otkud - ali ispod nje izbija sat! Odnekud puše vetar, i to tih, topao, mirišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vihor. I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staja, i opet kuka kukavica, i čujem šetalicu sata, i ona kao govori:

"Jan-ko! Jan-ko!" i još nešto, ali ne znam šta. Sve je samo mračnije, i drva se spuštaju i savijaju, staza je sve uža, i sve se manje vidi, a nešto se provlači i teško korača. Tada ja vidim devojku, devojku kakve samo na snu dolaze! Ona se ispravi i poverljivo mahnu rukom, i tako slatko kaže moje ime: "Janko, Janko", i onda još nešto, ali ne znam šta, samo osećam da je nešto predano, poverljivo - ljubavno. Od nje nešto blešti i gora se rastavlja i giba, i sve miriše; i ona se giba i sve se više upija u mene. Tada ja poznam nju, poznam Đorđevu ćerku, i krepko, i dugo, i značajno joj stegnem ruku. Ali ona ima nešto u ruci što smeta da se moja ruka sljubi s njenom, i ja odvih jedno parče hartije. Gle šta je sad sveta! I svi uprli oči u to parče hartije, i svi vide da je to lutrijska obveznica, i da se brojevi svetle i blešte, te se jedva čitaju. Rekao bih da su mi odnekud poznati ti brojevi, osobito onaj s kukuljicom i kapetanskim činom. A, nije! To je Joca doktor! Gle kako zaljubljeno gleda u nju! Poznajem, poznajem! Znam sve! Eno onaj isti ozbiljan pogled na njemu, koji sam juče opazio i kome sam se čudio! Dakle to li je! Naravno! A gle kako se ona hartija savila u fišek i iz nje se prosipa zlato! Blešti se, šušti i zanosi njegov sjaj, a njih se dvoje sve više grle i ljube! Ali, o čuda! Meni nije nimalo krivo, ni žao, naprotiv: milo mi je! Neka, neka, uzmite se, budite srećni, eto vam novaca, evo vam i mog blagoslova! Evo, da vas ovako postarinski blagoslovim, ovako kao vladika unakrst! Samo što mi je nešto hladno po listovima. Gle! A ko mi je to metnuo porculansko oko na list? Ta to je mrtvac! Jao, jao! Ne mogu da vičem. Ma... ma...

- Sine, okreni se na drugu stranu!

Kad sam se razbudio, vidim da sviće. Proteglim se i pokušam da moj san ponovim, da ga rastumačim i da ga upamtim, " ali me misao povede daleko natrag:

Setih se nje, Karoline! Setih se kad sam joj glavom ležao u krilu na klupi, u dražđanskom Velikom vrtu. Oko nas šuma i čiste staze. Kao da čujem Labu, i detao negde kljuca, i u ušima mi zuji, i ja gledam gore i vidim samo nebo i nju! Sav svet je ona, i ona sav svet! I u grudima mi se nešto sve, više širi, i odmah se napuni mišlju o njojzi, i opet se širi, sve više, i opet je ona, i samo ona što tako silno puni i raspinje moje grudi. Ja je ljubim i na grudi stiskam, a ona zatvara oči i sanjajući povija se natrag i predaje se istoj slatkoj i neodoljivoj srećnoj misli. Ah, kako sam tada srećan bio, i opet tako "neiskusan", da sam mislio: ništa me od nje rastaviti ne može!,.. Posle se setim Marije, ah, te prve i jedino istinske moje ljubavi. Sećam je se kao deteta, sećam kao - žene, ali - ne moje žene. U kakav se mađionični, sanjivi, srećni pogled sklapaju one njene puste oči! Eh, šta sam tada mislio, šta osećao, šta hteo? Zar da živim bez nje, zar... Ali jedan vihor! Pa Stanke se sećam! A i kako ne? Sećam se onog prvog večera što sam proveo u njihovoj kući. Ah, to veče! Ušao sam, neviđen, u predsoblje. Od velike sobe su bila vrata širom otvorena. Ona je sedela za klavirom. Gledao sam je sa strane. Video sam joj gipki stas kako se lako njiha, povijajući se za rukama desno i levo. Pogledom sam joj se provlačio ispod pazuha i razbijao se o onu čarobnu oblinu. Video sam i njenu oblu ruku, mišicu, i onu čudesnu rupicu na laktu. Osećao sam neki životan miris u salonu, miris koji, kao u decembarsko jutro, rezi i seče i čini te podigravaš i letiš kud si pošao.

- Čuo sam njenu svirku, čuo neku dotle nečuvenu sonatu. Ali kako je ona svirala! - Ja sam odmah video i osetio koliko izraza, koliko srca, duše, plemenitosti, ponosa, strasti, svega velikog u onoj što tako s osećanjem oživljava i za nebo vezuje naš organ sluha. Ja se čudim da joj još tog večera nisam pao pred noge, da joj nisam kazao...

Ali šta je, šta je to sve? Kako se sve to gubi, bledi i izdiše pred veličanstvenom prostotom moga najnovijeg poznanstva!...

Toga dana bilo je toplo, ali je duvao jak vetar. Pogdešto bi pojedini vihor silno cimnuo prozorom, ili bi napeo staru potklobučenu tapetu na zidu, pa bi odmah odleteo dalje; i dok se oko nas sleže prašina, čuje se kako u daljini huji i sve se diže u oblak.

Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio. Ćutali smo. Čini mi se da smo oboje slušali vetar.

U taj par vrata se širom otvoriše, i uđe Đorđe sa štapom pruženim pred sobom, sa sestrom i sa ćerkom.

Čini mi se da sam počeo cvokotati zubima.

Sad mi je bilo sve jasno! Sad sam video šta su mi on i ona! Sad, za koji minut, i moja se sudbina rešava!

Bio sam tako zbunjen, da mi hiljadu kojekakvih planova i misli dođoše u pamet. Kao davljenik, video sam za trenut ceo svoj život, ne izuzimajući ni moj jučerašnji san, ni Jocu u njemu.

Ponudili smo ih da sednu. Mama ih posluži, a ja sam, opet, Đorđu pravio i palio cigare. Pušili smo, tako smo mnogo pušili, da se u našoj velikoj sobi ništa nije videlo, i šetalica od sata kao da se laktovima gurala kroz debeo dim.

Đorđe je došao da se oprosti. Odlazak je tu, sve je već spremno. I zapregnuta kola već ih ne znam gde čekaju, i ne znam gde će još večeras na konak, pa će sutra rano da grabe dalje da ne znam gde opet padnu na noćište.

Razgovarali su. Đorđe je pričao, kao što obično rade prosti ljudi, mahom o sebi. Samo su sve te njegove priče, po dobu, zemljištu, ličnostima, poznate mojoj majci, i stoga su je interesovale. Đorđe je pričao prvo i najviše, a, valjda iz kurtoazije, o mome ocu, - o njemu je mnogo pričao, i moja je mati gutala te priče. Posle je pričao o srebrenjacima načelnikovim, o libadetu što je vezao njegovoj pokojnoj ženi, o vatri koja je sagorela i njega i nas, o nekakvoj pomadi od koje raste kosa i šta ti ja znam. Često se smejao tako slatko i kuražno, da sam ja uvek plašljivo pogledao na nju. A ona je bila - zatvorena knjiga! Ja sam svaki čas pokušavao da kroz dim od duvana pročitam štogod, ali na njenu licu stajaše, kao na naslovnom listu kakve knjige, nešto krupno i nerazumljivo. Hteo sam i da joj bacim koji "značajan pogled", ali ili mi to nije išlo od ruke, ili se ona činila nevešta.

Naposletku, Đorđe poče svoj govor presecati sa: Haj... hej... Bože moj!... Ala se onda živelo!... Ostari se, pa to ti je!...

Bilo je to u neku ruku pakovanje misli. On je pribirao, slagao, ututkivao. Turao u praznine poneko: "daće zar Bog!" ili "Bog sve može!" - Ali je pokraj kovčega bilo podosta stvari koje on kao da se zateže da potrpa.

Moja mu mati priskoči u pomoć.

- Pa šta sad misliš, brat-Đoko?

On brzo pokupi sve oko sebe i baci pred mater.

Reče da se oseća bolje, da mu je Joca rekao da to može biti još bolje, da je, naposletku, božja volja, ali on se nada od bavljenja u "prirodi" kod brata. A posle, pošto više ne može raditi zanata, da je naumio tražiti službu.

Moja mati vide da je poslednje parče tako veliko da ne može u kovčeg:

- Kakvu službu, brat-Đoko?

- Pa tako! Na primer, kod opštine štogod. Na primer..., ja..., tako... Eto, mogao bih, na primer, kako ću ti kazati?

- Ono jest, tako je! - reče mama i priklopi kapak. Digoše se.

- Šta?! - htedoh ja, uplašen, viknuti. - Šta, zar već? Zar zauvek? Zar je to mogućno!?

Ali ja ne viknuh, ne "sruših nebeske svodove", nego jedva prošaptah, i to - njoj:

- Zar već idete?

Ona tužno sleže ramenima i poslušno pokaza očima na oca.

- I sad odmah sedate na kola, sad odmah putujete? Odmah?

- Odmah!

Ne znam kako smo se oprostili. Ništa nisam video. Bilo je u sobi i mračno i zagušljivo, i tavanica se počela spuštati, i dim od duvana kameniti, i sve da te uguši!

Ja sam se rukovao, - to znam. Znam da sam i mami stiskao ruku, i da mi je ona, ozbiljno smešeći se, rekla: - Zbogom; ali ja ću samo do vrata!

I vrata se zatvoriše. Mama se vrati. Čujem u avliji korake i lupu od batine kojom se Đorđe poštapa.

Još jedan trenutak i - sve je izgubljeno!

- Mamo!

- Šta, brate?

- Mamo!... Ja... ti... Još malo pa je - docne!

- Mamo, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja...

Čujem kako se zatvoriše vrata od kapije i odsudno vidim na licu moje matere onaj ozbiljni izraz koji se na njoj vidi samo kad je govor o mojoj ženidbi.

Još manje nego malo, i sve je propalo:

- Mamo!... meni se... dopada ova devojka!

- Krasno dete!

Raziđe se dim u sobi. Neka davno neviđena svetlost sinu, i sve zamirisa nadom i pouzdanjem.

Valjalo je hitati. Ja sam uvek razumevao svoju mater, pa i sad sam razumeo da treba sad, i to odmah, kidati:

- Da ih zovnem? - i ja poskočim vratima.

Ali kao Crveno more pred Mojsijem, tako se njena lepa i suha ručica ispreči preda mnom. - Kad joj pogledah u oči, videh nešto ogromno veliko, ali ne razumem ni ovolišno!

- Idi, ako ćeš! - reče ona, i njen pogled razdvoji Crveno more. - Idi, ako ćeš! Bog ga ubio ko ti u tome stane na put.

Bilo je još toliko vremena da sam ih mogao vratiti s kapije, ali se ne makoh s mesta, i kao okamenjen gledah u majku.

- Idi! To je jedno dobro i čestito dete! Znala sam joj i mater, - krasna žena! I Đorđe je jedan po jedan čovek! On, eto, sad nije ni za što, ali se još ne da! I ja ti kažem, - mamin glas poče emfatično da zvoni- i ja ti kažem da se on nikad neće dati zlu! On je od starih ljudi! On je junak i veruje u Boga! Idi, ako ćeš!...

Ali u njenim očima stajala je drukčija presuda. Ja sedoh i saslušah je oborene glave.

Ona kao da pade u neki zanos i kao da sebi samoj ili nekome drugome - a ne meni - uze govoriti:

- Tak'i ste vi svi, današnji mladići! Ne znate šta hoćete, ni šta radite!... Haj, haj, kako su vaši stari begenisavali devojke, a kako se vi danas - zaljubljujete! Svi vi, svi!...

Pa onda, kao da se trže iz nekog sna, pljesnu se rukama i okrete se meni, oštro me gledajući u oči:

- Ali naopako, da ti otkud ne voliš Đorđa, pa da stoga ne uzimaš nju?!... Da otkud ti nećeš da učiniš njemu sve što čovek može učiniti, pa daješ - čisto me sramota da kažem - pa daješ srce njegovoj ćerci? Devojci krasnoj, poštenoj, čestitoj, dobroj kućanici; ali devojci - razberi se, molim te! - koju si ti juče prvi put video!... Samo nemoj da misliš da ja imam što protiv nje! Ne, Boga mi! Bog je velika zakletva... Ali vi, današnji mladići!... Onda se pljesnu rukom po čelu:

- Oh, šta ja, grešna u Boga, radim!... Mećem devojci granu na put!... Idi!... Idi!... Idi!...

Ona me očajno dohvati za ruku, upravo dovuče do vrata i otvori ih! Ja uhvatim njenu ruku i poljubim, pa širom otvorim vrata:

- Idem, mamo, ovde je - strašan dim!

Kad iziđem u avliju, vruć, jak vetar duhnu i otvori kapiju.

I ja iziđoh na ulicu. I kao da u daljini videh peševe od Đorđeva kaputa kako ih nosi vetar, i još kao da čuh dva-triput udar njegove štake o kaldrmu, pa se onda opet sve zavi u prašinu. A ono tamo daleko pred njima, da nije ono Joca doktor?...

Čudno sam se osećao kad uđoh u sobu i videh mamu u onom svečanom raspoloženju kao kad priča:

"A šta je tebi, more, rekoh, a? Ko se stara za ona dva crva!"

O Božiću, 1886.


Napomene

1. G. Droz, francuski pripovedač (rođen 1832. g. u Parizu), pisao je i neke novele iz mladenačkoga (bračnoga) života.