Verter

Verter Pisac: Laza Lazarević

Banja i rat imaju nešto zajedničko: za rat se, naime, čine spreme godinama, a i za banju. U ratu se troši bez računa i istresa se državna kasa nemilice, za banju se takođe potpisuju menice lako kao ljubavna pisma. I u ratu i u banji živi se na parče, i svako gleda da ono malo života - do smrti ili do povratka iz banje - utuče na najrasipljiviji način. Najzad, po svršenom poslu pravi se s prijateljem, odnosno sa ženom ugovor mira, i posle se pristupa smanjivanju plate činovnicima i toalete ženi.

Još ima nešto u banji što veoma naliči na rat, - to je šarenilo. Vidite, npr., onog profesora Nedića! - Da niste došli u banju, ne biste verovali da ima u svetu takvih ljudi. Čak i u špagu od prsluka naći ćete mu kakav Dodatak Augzburškim novinama ili depešu Političke korespondencije.

Pa poštar Košutić, koji se pre zvao Popović, ali mu je sam g. ministar na njegovu molbu dopustio da svoje dotadašnje prezime zameni "svojim familijarnim imenom Košutić", iako on nije imao nikakve familije i Bog zna da li on sam zna gde se rodio. Taj Košutić tako je lepo i bezazleno znao da priča puno ludih priča o kurjacima; o preobučenim carevima koji udaraju svojim ministrima šamare, a kojekakvim protuvama daju zobnice, "zobnice, moj gospodine!", s dukatima i postavljaju ih za velike dostojnike; o nekakom velikom topu u kome sviraju dvadeset, "dvadeset i više Cigana"; o kasama koje, kad probaš da obiješ, zvone, deru se i viču za pomoć. Nije ni sebe zaboravljao u svojim pričama: npr., kako se pere svako jutro hladnom vodom, "a u zimu snegom", jede mnogo paprike i bibera, ustaje rano, i mnogo koješta što je tako sitno kao šljunak kojim su posute aleje u parku.

On se družio, ili upravo nametao za prijatelja poručniku Vasiljeviću, neobično lepom i stasitom čoveku, koji neprestano uvrće brčić i voli da ga sablja sapliće, te je nikad ne pridržava rukom nego je u hodu zakoračuje desnom nogom, te tako dobija izgled nemarnog ritera. Strašno mu je milo kad mu ko kaže da je đavo ili obešenjak, i trudi se da zasluži te epitete, služeći se bljutavim izrazima, npr., "grozno glup", "gadan da bljuješ", itd. Voli da govori o junačkim stvarima i mnogo drži na svoju, kao što on govoraše, "oficirsku čast", ali voli da ga dirneš u oko, nego da mu protivrečiš. Osobito u "čisto vojničke stvari" ne trpi da se meša "laik". Tako, npr., profesor Nedić stade jednom mlatati rukama i s takim oduševljenjem govoriti o pruskim oficirima, da je sasvim uprskao mladu udovicu koja se s poručnikom držaše ispod ruke. Poručnik isturi grudi:

- Gospodine, dajte mi pruski bataljon, pa ćete videti šta ću učiniti?

- E, gospodine, - istrča se brzopleti profesor - a što vi ne načinite pruski bataljon? Nije bataljon pravio oficire, već oficiri...

- Gospodine, - upade mu dostojanstveno u reč poručnik - ja smatram za bezobrazluk da se čovek meša u govor koji ne razume.

- Znam, al' ja se nisam mešao, vi ste se...

Al' poručnik već ode dalje stazom s udovicom. Okrenuo oči od nje, začkiljio s pouzdanošću i pravednom srdnjom psuje:

"Stoka, stoka bez repa!"

A udovica se tako pripija uz njega i već bi htela tvrditi da ta stoka i rep nosi kad eto tako očigledno nasrće na ljude stručnjake.

Onaj, opet, onde, u slamnom šeširu s belim platnenim "engleskim" cipelama, to je apotekar Katanić - strašan obešenjak i veliki intrigant. On i poručnik imaju nešto zajedničko - punu svest o svome ja, s tom samo razlikom što apotekar ne veruje ni samoj svojoj pameti mnogo, a bistar je, zbilja, kao suza, a poručnik, opet, drži da je sav svet "glup kao čizma" a svoju je karijeru počeo od češagije. Za obojicu se, pak cela banja interesovala. Poručnik je bio lep i bezobrazan, apoteka pikantan i lukav. Znao je svačije tajne, i nekih puta, kad značajno žmirne, čisto mu na čelu piše: "Znam čija je ono lepeza ili: "Video sam kad si je očepio." On igra šaha, ali samo jednim okom gleda u figure, a drugim na udovicu što se već čas po zavraća od smeha i pokriva usta lepezom, jer je poručnik obasipaše neslanim dosetkama.

Kao god što vele da vašar ne može biti bez kiše i Cigana tako ni banja se ne da zamisliti bez kartaša. Njih se ne tiče ni samo kupatilo, a kamoli partije, parkovi, muzika, dame. On se samo navrat-nanos okupaju, pa se posle svi zajedno znoje obično u zasebnoj sobi, a kao što se to veli, "uz trideset i dve". Njihove žene idu same po parku, huču, i jadaju se svakome koga samo uhvate. Kraj njih je bilo puno beznačajnih ličnosti koje, ako zapitaš ko su, odgovori ti se: "I on se ovde kupa". "Čini mi se da je iz Čačka". "Mislim da je neki činovnik iz kontrole" itd.

Jedan pak gost ove banje junak je ove pripovetke. Činovnik, čovek od trideset godina, imenom Janko. Obla, bleda lica koje izgledaše sasvim beznačajno, samo što u očima kao da se čitaše neka naivnost i čežnja. To se viđa na ljudima sasvim mladim koji još nisu pokvareni "svetskim lukavstvom", koji još škripe zubima kad slušaju za "suze rajine" i lupaju pesnicom o sto, kad se peva štogod gde sevaju jatagani, - jednom reči: to beše čovek sa širokim grudima i tesnim cipelama. Tim čudnovatije izgledahu njegove oči od dvadeset, pored brkova, od trideset godina. Tome će zar biti uzrok njegovo vaspitanje i život od kolevke. Odrastao u bogatoj familiji, odgajen nežno kao devojka i u celom životu tako služen srećom, da nikad nije čitao Hamleta ni večeravao luka i hleba. Dok je bio kod kuće, imao je dobre učitelje koji su mu i u gramatičkim analizama davili poučljive primere, npr., "dobar đak dobija pohvalu"; a kad je pošao na put, dobio je pismo od oca, u kom su u sedamnaest tačaka bila razložena sva pravila pametnog i dobrog vladanja. Preko, "na naukama", bio je do pre pet godina baveći se upravo ničim, ili, kao što se to onda zvalo kameralnim naukama". Strasno je čitao Viktora Iga i oduševljeno govorio o njemu, a u sebi čeznuo za romanskim junaštvom! Beše već zagazio u doba mužanstva, ne srknuvši iz čaše ljubavi, osim što od jedne sitnice iz njegova detinjstva počesto natezaše da načini, po svima propisima Lemkeovim,[1] idilsku ljubav. Pa ipak on u srcu osećaše tu ljubavnu prazninu, i kako mladi ljudi što god čitaju aplikuju na se, to se i on jednom bavljaše mišlju da obuče gvozdene cipele, pa da ide po svetu tražiti svoj ideal, kao što je to u nekakvoj knjizi za nekoga čitao. Baveći se tako samim sobom, možda više no što bi trebalo on se, kao što on to zvaše, "izrađivao", to jest sve radio, ili hteo raditi, po nekom principu. Srećom, iz francuskih romana zaboravio je brakolomstvo, a zapamtio čast i slavu. A ima li u ovome koga tako silnog kao što je Francuz! Otuda je on poštovao svoju reč već do detinjarluka; otuda skidao kapu zastavi gde god ju je video; otuda ga je za vreme bokeljskog ustanka jedva u Novom Sadu stigla potera koju je otac za njim poslao, a bez koje bi on izvesno otišao u Boku. Najzad, sa toga "izrađivanja" sebe samoga dolazi i ona neobična prevrtljivost raspoloženja: čas veseo do, raskalašnosti, čas tužan i sumoran kao da sav svet gori, a sve s kakve sitnice: npr., što je načelnikovica poslala pandura da istera prosjaka iz avlije ili takvo što.

Gotovo se ni s kim i ne druži. Sreta se, istina, s gostima jutrom i večerom kod izvora, skida im kapu, kaže ili pita koliko je sahata i pripaljuje cigaru, - al' više ništa. Obično beži pod onu lipu u brdu do koje nema ni staze i gde ga niko ne može smetati; ali i tu ga nađe jednog večera profesor Nedić i stade mu vatreno pričati o situaciji velikih sila i o himeri evropskog ekvilibra. Janko da iskoči iz kože, ali načelna učtivost ne da mu da brutalno odbije profesora. On se stade uvijati:

- Da, da, gospodine, pravo kažete! Nek radi Englez šta hoće, Rus je tu, a Turčina nećemo mnogo ni pitati... Vreme je večeri!

I s tim rečima, koje se nimalo ne odnosiše na govor g. Nedića, uputi se u gostionicu gde se hranilo više od polovine gostiju.

Pred gostionicom već seđahu i stajahu gladni gosti. Niko nije ništa radio, samo se advokat Nestor igrao novim kartama i vadio je na zahtevanje čas četiri keca, čas četiri žandarma. Nebo se crvenelo na zapadu, a sunce se činilo nekako sumorno, veliko i ravnodušno, kao obrazi u onoga bandiste što će posle večere svirati u klarinet. Na širokom drumu leži za šaku debela prašina i po njoj čisto sanjive brazde od kolovoza. Uz maleno brdašce penjahu se jedna kola s arnjevima, i na njima zveketaše mačka i papuča koja s katranicom višaše o srčanici. Umorni gosti radoznalo pogledaše na nove putnike, i čisto celo društvo ožive. Radoznalost i ništavi razgovori, intrige, kartanje i ljubavne scene, to je glavni damar svakog kupatila na svetu. Neka dođe samo jedan nov, odmah raspituju za njim. Ako je ma od kakvog položaja u društvu, već će se najdalje za dvadeset četiri sahata znati ko je, šta je, odakle je, je li ženjen, koliko mu je godina i plate, karta li se itd. I tek ako mu je i spoljašnjost i položaj bez ikakva značaja, on će se i posle dvadeset i četiri sahata zvati "onaj s rasečenom usnom", ili "ona s kučetom". Nije, dakle, čudo što sva publika, mada beše obznanjeno da večera čeka, osta napolju da vidi novog putnika.

Četvoronoške ispod arnjeva izvuče se jedan čovek visok, suvonjav, malo svedenih obrva, gotovo namrgođen, od može biti trideset i pet godina. Mesto na jarmac, stupi nogom na ždrepčanik, posrnu napred, odbi se rukom od konjskih sapi i sasvim nespretno skoči na zemlju.

- Drž' se! - progovori Košutić tako da ga je samo najbliža okolina mogla čuti. Stade se onda slatko ceriti i obazirati hoće li još ko pristati uz njega. Ali radoznalost carstvovaše na licima svih, a njegova dosetka propadne.

Gospodin koji je iz kola iskočio pruži svoju ruku s crnom rukavicom pod arnjeve, i na tu rukavicu naveza sa druga, žuta i malena. Gospodin izdiže malo poviše ruku i ukruti je. Za žutom rukavicom pomoli se cela ruka, pa onda jedno pleće, i ubrzo iskoči ceo jedan božji stvor u vidu ženske.

Ja ne znam kako bih je opisao. Možeš je vazdan gledati, i opet, da te ko upita, ne bi mu znao kazati kakva joj je glava, kakav nos, kakvi obrazi. Samo oči! One crne, poluotvorene oči što uvek izgledaju da su sanjive nekim nebeskim snom čežnje. Samo ih pogledaš, a pred tobom izniču kao iz zemlje šarkije, jatagani, besni konjici što nose u druge krajeve lepe devojke na krilu junakovu, mandolinate, handžari, dueli i sva ona čuda što se pričaju u južnim pripovetkama. Ako si momak i gazija, čisto ti krivo što je prošlo ritersko doba te nisi pristao ni da pašeš mač, ni da se kaluđeriš. Za takve se oči išlo na muke, za njih se lila krv, gubila čast i otadžbina izdavala.

Ova ženska toliku je pažnju na se obratila da malo ko vide i jednu devojčicu, tako od sedam do osam godina, koja takođe iziđe iz kola:

Čak i ženski gledaoci toliko se behu zablenuli da im se na licu ne vide ni traga zavisti.

Poručnik Vasiljević ne može otrpeti da čak u prisustvu udovičinu ne obnaroduje svoje divljenje koje se zavilo rečima:

- Pa one oči! Čista arapska krv!

Udovica je začkiljila očima. Katanić se lukavo nasmeši, a Košutić već poče pričati o nekoj ženskoj zbog koje su se tri momka ubila, i to jedan iz "levorvera", jedan nožem a jedan se udavio.

Janko pak, kad ugleda tu žensku, preblede i pretrnu. Srce mu zalupa i u grlu ga stade golicati, pa onda daviti. On se brzo povuče za jedan stub od gostionice, odakle nabrzo umače. Uđe u svoju sobu, zaključa vrata, sede na krevet, zažmuri i još i ruku metne preko očiju, i onda:

Ugleda je malenu, tolišnu, nije joj bilo ni pet-šest godina. Oko glave zamotala beo šalčić, te joj lice iz njega viri kao iz kakvog okvira. To beše ona zbog koje je on tako često kao student u velikoj varoši u sumraku turao ruku na oči i predavao se mislima punim čežnje kojoj tako isto nema osnova ni kraja ni konca, kao ni onoj melanholičnoj ariji koja mu iz vergla dopire u odlomcima kroz otvoren prozor, iskidan lupom kola i metežom velike varoši. To beše ona kojoj je on negda "poklonio" parčence zemlje, ograđeno iverčicama, koje su oni oboje zvali "livadom", i u njemu ubodenu grančicu vrbe što su oni zvali "grmom". To je ona pred kojom se on negda hvalio kako je s tikvama Ive Vukićevića preplivao Savu - a to baš nije bilo - i kako je na besnom ujakovu konju preskočio plot - a to je još manje bilo. Pred njom se on jednom razmetaše kako će, kad poraste veći, otići u vojsku i seći Turke kao onu tatulu u vrtu. Ona se sumnjivo nasmeja: - A šta ćeš raditi ako te udari puška ili sablja? - Ništa! - Ali će te boleti? - Pa ako! - Pa ćeš plakati! - Zar ja? - On izvadi svoju britvicu, zabode veliku stranu sebi u butinu i koračaše ispred nje s uzdignutom glavom. Kad ona ugleda krv po njegovim beličastim pantalonama, vrisnu i obeznani se, a on u ekstazi produži svoje hodanje kraj nje, dok najzad i sam ne klonu i ne pade pored nje. Od to doba ona mu je sve bezuslovno verovala i sasvim mu se predala tako da ju je jedanput, bez ičijeg pitanja, odveo čak u komendiju. Tada mu je već bilo trinaest godina. Kako li je se ona tada s pouzdanjem stavila pod njegovu zaštitu i gurala se za njim kroz gomilu druge dečurlije pred ulaskom! Ali kad se ona sasvim ponosno namesti pored njega na klupu, i oboje se predadoše ovom najvišem uživanju, - tada njegov otac, sav zapuren, utrča i usred predstave odvede ih oboje kući, držeći nju za ruku, a njega za uvo. Čitavu nedelju dana posle toga ona ga je pipala za uvo pitajući: - Boli li te? - I, gle čuda, sad mu se učini da ga ono još tišti!

Posle se seti onoga beznačajnog cmakanja i čisto se i sad stiđaše reči kojima ju je uveravao da je voli i da će je uzeti, i njenih, kojima se obećavaše da će "poći za njega"; i svoga "dnevnika" u kome je stajalo: toga i toga dana "poslala me nana da kupim hleba", posle "oterali kočijaša Nikolu, zdravo sam plakao", a na takvom jednom listu stajalo je: "ja se dogovorio s Marijom da se uzmemo". Posle mu dođe na um rastanak i oproštaj koji je za njega bio lak, jer je išao u svet, u veliku varoš gde će se moći slobodno kupati i pušiti, a posle koga je plakao, a i sad bi se zaplakao kad se seti kako je ona grcala i jecala, kako se krila za drva i kako mu je dala na put parče pandišpanja, ali da ga ne pojede, nego "da ga čuva", - eno ga još u njegovoj botaničkoj kutiji s ostalim detinjskim znamenitostima: jednim zrnom ćilibara, jednim tabanom od puške, prvom njegovom britvom itd. Sad - preskoči nekoliko godina svoga života i ponovo je ugleda već kao devojku od sedamnaest godina, kad pogledi dobijaju značaj, ruke se počnu stiskati, a poljupci su pravi vezikatori za ugrejano srce. Tada je kao na predstavi mađioničara, blesnulo i opet iščezlo njezino lice, jer se on odmah sutradan morade vratiti s ocem u Beograd, odakle je samo na jedan dan došao radi svadbe svome bratu od tetke. I samo na toj svadbi, u onome svetu kraj muzike koja trešti i kola koje se savija kao put uz brdo, samo je tu mogao videti, pozdraviti se i progovoriti ozbilja četiri reči: "Sećate li me se?", na što ona ništa nije odgovorila, samo je pocrvenela i svoje velike trepavice spustila na jagodice, a oči na ružu koju je na prsi bila pridenula. Posle su se te oči sasvim oprostile s ružom na prsima i tražila njega, i samo njega u celoj onoj tišini. Posle toga je on otišao, i ništa se više nije desilo. Ali šta će mu više? To je dosta da sam iz sebe, kao ono pauk, isprede čitav jedan sladak, iako paučinast, horizonat; dosta da ga u časovima slatkih nada prati slutnja da će s njom kad-tad nastaviti svoju detinjsku ljubav u mužanskom obliku. I eto sad sav se stresa kad pomisli da se ona malopre skinula s kola, da je svi ubezeknuto glede, da joj oči sjaje onim detinjskim ognjem koji kao plameni mač tone u grudi i tupi se u mesu srca. Njega čisto plašaše, a svakako neizmerno uznemiravaše pomisao da je ona tu, možda u prvoj sobi do njega, da može s njom govoriti, da ima prava rukovati se, da će se sutra svakako sastati s njome u šetalištu i da će se poznati s njenim mužem, jer "onaj čovek tek ne može biti niko drugi do njen muž!" I od toga se tako uplaši i zbuni, da najpre poče gledati po svojim stvarima i misliti da beži zorom, a posle poče smišljati kako će se pred njom ponašati. Čak upali sveću, stade pred maleno ogledalo na stolu i pokušavaše da se ravnodušno i učtivo smeši.

Već se davno ugasio život u gostionici, i po hodnicima, i po sobama, a on čas po paljaše i gašaše sveću, mučeći se da razvedri ili razagna misli. Ali zaspati mu se nikako ne dade. Već nastaje ona isplakanost u mislima, i već mu počinje bivati ravno sve do mora, ali san nikako da ga obori. Stade skakati mislima s jednog kraja na drugi. Mišljaše na mater, u zelenoj šamiji, kako mesi pitu. Na Jovu šarkijaša kako je zažmurio dignuo glavu, razvalio vilice i peva pesmu u kojoj ima reči:

"A moj dragi" - pa onda nekoliko reči kojih se ne mogaše setiti, pa "kleti". Dugo ga mučiše te reči. Onda na silu odvede misli na Stevana Aničina, kako se davi u Savi i prevrće očima; na slomljenu vetrenjaču pod kapijom iza koje Ivan pandur vrlo vešto istresa onu zaključanu kutiju u koju se spuštaju krajcare za sirotinju. Posle mu pade na pamet kako je jedanput išao preko krečane i taman što je prešao dasku, a ona se opuči i pade, i strašno ga stade mučiti misao: šta bi bilo da se daska ranije opučila i kako bi se sav ispekao, pa može biti i umro?

Sve zalud! I kad se san prikrade, Marija tako furiozno zdere onaj veo pod kojim se sklapaju oči, ispružaju noge i zeva, da Janko sasvim ljutito ne htede "baš ništa više misliti". Seti se onda kako je čitao u nekoj knjizi da kad se čoveku razbije san, treba da broji, i on, da bi rasterao misli, poče tako svesno brojati, kao da je Gavanov kaznačej; te kad god nabroji stotinu, on ispruži jedan prst, i tako mu se nekako činilo da baš mora tačno paziti koliko je nabrojao. Al' kad već dođe do blizu tisuće, a san se, kao neki težak, mekan i ravnomeran pokrivač poče prostirati po njemu i kao da pođe od nogu pa naviše. Janko još samo oseti kako mu se nešto raskriva u mozgu, i zaspa.

Kad se probudi, već je bilo davno svanulo. Ispred prozora ču se smeh i koraci. Janka nešto štrecnu. On se seti snoćnice i kao da zadrhta, ali tada mu se ujedanput prevrte nešto u mislima. Stade se čitavo čuditi šta mu je. "Gle sad!" kako on sebi, a ko nekome drugome govoraše: "Šta je kao bijagi! Jesam li ja kriv kome štogod? Šta je s tom ženom? Bog sa mnom bio! Koga se ja bojim?"

I onda se stade brzo oblačiti, hoteći se samome sebi načiniti ravnodušan. Stade čak i zviždukati, i kad bi gotov i iziđe napolje, srce mu ponovo i ujedanput silno zalupa kao odularen konjic koji se sve više zaigrava što ga više mitiš i ruku mu pružaš. Jer tek što stade na vrata od hodnika i pogleda u park, a ona stoji s mužem i s onom devojčicom. Pred njima su kola i muž zameće nogu na jarmac, i još ga Janko i ne sagleda dobro, a on već ispod arnjeva mahaše ženi i onoj devojčici rukom. Kola odoše. Njih dve stajaše same na putu. Janko othuknu i kao da mu se nešto svali s duše. On se pribra. "Što mora biti - mora!" i pođe njima dvema. Muka je ponavljati poznanstvo uopšte, a kamoli ovakvo. Kad se s nekim nisi dugo video, a nisi s njime nikakav osobit prijatelj, ti si u zabuni šta da mu kažeš, kako da mu pokažeš da se interesuješ za njega. Pa i to teško ide. Otuda ona poslovica: "Kad si došao? Kad ćeš da se vratiš? Daj mi cigaru duvana!" Da kako je obnavljati ovakvo poznanstvo?! Ljubiti se s nekim detetom pre toliko godina, pa ga sad videti kao ženu; sećati se onih poljubaca i pridavati im sadašnji značaj, - to je, ako ništa drugo, a ono bar da se čovek pošteno zbuni. - Samo daj da se otpočne šta mu drago!

Janko razvuče lice na ono obligatno smešenje, skide nespretno kapu i pruži ruku:

- Dobro došli, gospođo!

Al' gospođa se najpre trže, pocrvene do ušiju, brzo stište Jankovu ruku i sasvim iznenađena otpozdravi ga s nekom vatrenom iskrenošću.

Janko opet odahnu.

- Video sam vas još sinoć kad ste došli.

- Pa, zaboga, što se niste javili?

- E, pa tako!... Mislio sam..., kako da vam kažem?... Putovali ste, pa umorni ste; i, posle, gospodin... Nisam poznat sa gospodinom... onim...

On pruži ruku u pravcu kojim su kola otišla.

- Mojim mužem? - Gospođa opet pocrvene. - Pa ja bih vas upoznala!

- Tako?... Ta da!

- A..., šta sam hteo da kažem?... Da! Jeste bili kadgod ovde?

- Nisam!

- Pa ne znate ni vodu, ni kupatilo?

- Znam, bila sam jutros rano sa Čujom. Gospođa pomilova žensko dete:

- Moja zaova!

- A, tako!

Janko, kao da to mora biti, pomilova i sam dete koje se stidljivo smešaše.

Opet ućutaše. Janku se učini sasvim nezgodno stajati s njima dvema nasred staze. - Poručnik Vasiljević s poštarom prođe mimo njih. Drsko gledaše ženu u lice, onda lako i, kao što se to kaže, "obešenjački" mignu na Janka, pa ode-dalje.

Janko se ponovo izgubi. Izvadi sahat.

- Devet!

I ona izvadi sahat.

Ala joj je malen prst koji je bila ispružila pri otvaranju sahata.

- Hoćete li da šetate ili da idete kući?... To jest..., molim...

On tresnu malo glavom kao čovek koji se na nešto odluči.

- Jesam li vam na smetnji?

- Bože moj, - reče gospođa prostodušno - a što ste nam na smetnji? Ako ćete, hajdemo zajedno! Vi ste ovde poznati. Pokažite nam mesto. - Hajde, Cujo!

Dete kao dete zazjavaše ovde-onde. Sagibaše se te ubiraše cvetiće. Pođoše glavnom širokom alejom i razgovor posta već odrešeniji. Janko se već poče u sebi čuditi što se upravo toliko bojao ovoga sastanka. Sad govoraše sasvim slobodno. Pokaza joj česmu s jednom i česmu s drugom vodom. Upoznavaše je s gostima. Pričaše joj o doktoru koga zovu opodeldok; pokaza joj ruskog korespondenta sa staklenim okom uveravajući je da sama ne bi nikad opazila: - Ništa, ništa se ne primećava. -

Sretoše i Sretena kamenjara, koji je po tome slavan što pije na dan četrdeset čaša vode i u hladnom basenu sedi svaki dan sahat i po. I u tom razgovoru on se osećaše tako lako i prijatno kao čovek koji se jedanput bućnuo u hladnu vodu, pa sad oseća unutrašnju toplotu.

Sunce već poče pripicati. S aleje vođaše jedna uzana stazica desno, i tamo se u šipragu i hladovini viđaše jedna klupica. Gospođa skide maramu kojom se beše ogrnula i dade je detetu:

- Cujo, idi baci ovu maramu na krevet, pa dođi opet! Mi ćemo te čekati ovde! - Ona rukom pokaza na klupicu u šipragu.

Njih dvoje, oboje ćuteći, dođoše do klupe. Ona sede na sredinu, Janko na sam krajičak.

On se osećaše da bi imao nešto da kaže, mnogo da joj govori, ali mu se činjaše da su mu usta olovom zalivena, i da povrh svega stoji strašan pečat na kome su slova: čast, porodica...

Brzo i odvažno odagna te misli, napravi i zapali cigaru i poče opet sasvim obične razgovore o banji, o bolestima, o varoši, pa onda ponovo i poduže zaćutivaše. Čas po mu padoše na pamet kojekakve anegdotice i smešne pripovetke koje bi ga izvukle iz neprilike ćutanja, ali on ipak ćutaše bojeći se da time ne prekine ovo, njemu ma kako nezgodno, ipak prijatno stanje hotimične zategnutosti, iza koga se krilo nešto nalik na prikriveno poverenje i slatke izjave. I ma koliko da se on pravce bojao da i najmanjim čime pokuša da stane na nogu staroga, detinskoga poznanstva, isto tako čuvaše se da digne pred sobom most na koji ne mišljaše nikad ići.

I tako sedeći pokraj nje i osećajući neko slatko galičanje on se već držaše za mučenika časti i poštenja, i to mu laskaše i on hvataše sebe sebi.

Ali baš to navalično čuvanje da joj se ne približi, to očajno uveravanje sebe sama da je ona tuđa žena i da on može biti samo zlikovac, baš to zatezaše sve gore i gore njegov položaj prema njojzi, to činjaše da se on sve više zbunjivaše, to ga dovođaše gotovo do očajanja.

On upravo tražaše predmet za razgovor, ali ga ne nađe.

Stanje postade nesnosno. Poručnik prođe još jednom pored njih, i Katanić, i poštar, i svi gledaju nju, i smeše se lukavo na njega: govore nešto polako, a prutićem se puckaju po pantalonama.

- Ma šta! Ma šta! - mišljaše Janko - samo da se govori i onda se primače njoj, seđe sasvim komotno na klupu. Kao da skide neki obruč koji ga stezaše i preko grudi i pod grlom. Zavrati se malo. Zenu čak i - oslobodi se ponovo:

- Ovo baš pripiče! Ja leti zdravo volim lake haljine sasvim lake. Ali ko će poneti u banju sav komfort?

U taj par Vasiljević se sam vrati stazom i opet oštro posmatraše ženu. Janko se čisto očajno boraše da istraje kako je započeo. I on oštro gledaše Vasiljevića, čineći se pri tom ravnodušan. "Samo slobodno!", i opet nastavi:

- A zdravija je zima - verujte! Istina, malo se čovek izlaže opasnosti da nazebe, ali ovako... ovo je da Bog sačuva., On obrisa rupcem znoj s čela.

- Jeste li doručkovali? Da..., naravno..., najpre ste hteli i da pijete vodu.

Gospođa razumede ovaj Jankov govor. I sama se brzo okrete, i kao da se obradova ovome tonu:

- Nisam, nisam još, naravno. Hoćemo li?

Uto dođe i Cuja.

- Hajdete! - reče gospođa. - Hajdete i vi s nama. Mleka imam, uzela sam dosta misleći da će i Mladen doručkovati. Ali on popi samo crnu kafu. Hajdemote!

- Ne branim - reče Janko s puno pouzdane ravnodušnosti. - Znam izvesno da će vaša kafa biti bolja nego u mehani... - Ove poslednje reči činjahu mu se da su smešne, on se smejaše "ha, ha, ha!"

I tako pođoše. Oboje osećaše da su našli, iako nezgodan ipak jedini mogućan modus vivendi. Janko se toliko pouzdano ponašaše da se čisto i u licu promenio. Hodaše pored nje ravnodušno šireći noge i gegajući se, što inače nije njegov običaj.

A unutra se osećaše tako pouzdan i tako zadovoljan kao gladan čovek koji se, mesto ostriga, raka i palačinaka dokopao jagnjeće plećke. "Samo tako", mišljaše on, "pa se ni moj, ni njezin mir neće poremetiti!"

Siromah! On ne zna da je čovečje srce Indijanac. Delaš, obaveštavaš, govoriš mu iz dana u dan i već ga vidiš da diže ruke k nebu, posti, krsti se, metaniše i pominje ime Hristovo; ali razdrlji košulju, pa ćeš mu na grudima o vrpci naći idola od porculana. Zgrčio se, turio kolena pod bradu, pa kao da se zadovoljno i lukavo smeši jednom samrtniku. Janko je s njima zajedno doručkovao, posle ih ostavio da odmore, i opet pred ručak po njih došao. Pogodio hranu u mehani, odredio jedan sto u uglu na kome da se "postavi za i persone". I doveo ih na ručak.

Kad su oni ušli, sva se mehana ućuta. Gospođa se pokloni gostima za najbližim dvama stolovima, pa sede, okrenuvši se leđima prozoru a licem unutrašnjosti mehane. Svi mirno i ne mičući se gledaše. Samo Vasiljević s neobičnom drskošću, namigujući na apotekara, diže svoj tanjir i premesti ga na drugi kraj stola, tužeći se da ga onde peče sunce. Tako beše licem okrenut gospođi.

Janko opazi ovo i odjedanput srdačno i silno stade mrzeti poručnika.

Tek kad se zapuši supa i zazvečaše lažice, društvo otpoče onaj potmuli nejasan govor, i muškarci počeše brisati salvetom brkove, te tom prilikom bacati oči na onaj sto.

Naravno da je Janku spočetka bilo nelagodno. Nije umeo se namesti na stolici. Supu sve mu se čini da i suviše srče. Vino kad pije, čini mu se da zdravo klokoće; - al' kad se želudac napuni, kafa zapuši i zamirisa duvan, celo društvo kao raskopča jake i othuknu. Razgovor posta najpre življi, paše i po koja dosetka, i poneka pesnica lupi o sto; posle se mnogima zaokrugliše oči, i društvo se sve više razlabavljaše. Pažnja i interes popusti, već slabo ko da još seva očima na sto gde je Janko. Samo što Vasiljević još pogleda onamo, priča o svojemu konju kako jednom nije hteo da naiđe na bure, a on ostrugama svega iskrvavio i sabljom isekao po vratu i sapima. Momci podigoše na nekoliko stolova čaršave, pa na njih metnuše karte, krede, "piksle" i tablice. Kartaši posedaše, ostali poustajaše. I Janko s gospođom i Cujom ustade i ode.

- Hajd'mote kod nas da pijete kafu!

Kako da ne pođe?

Ali tada se beše već oslobodio, da mal ne skide i kaput kad je ušao u sobu, nameštenu kao sve sobe u našim banjama: dvama krevetima, jednim stolom uz prozor i jednim čivilukom; a prozor zastrven debelom strukom te se sunce zalud muči da ubaci i jedan zračić. I gospođa i dete behu već sasvim obikli na društvo s Jankom. Pristaviše "mašinu" za kafu, ćeretaše, popiše, pa Janko ode u svoju sobu, a one ostadoše u svojoj.

Tako prolaziše dani. Mirno, tiho, odmereno, galičljivo-prijatno, pa ipak, kao što Janko mišljaše, "ozbiljno". On posta već i prema sebi toliki glumac da svoj odlazak k njima i neprestano bavljenje uz Mariju objašnjavaše običnim druženjem i simpatijom, i tada ga ništa ne bi moglo o tome razuveriti. U to doba čitaše roman jednog ruskog majstora, u kome se ovaj svojim anatomskim perom smejaše običnoj zabludi idealista da se mlad čovek i mlada ženska, koji nisu ni rod ni pomozbog, mogu voleti kao brat i sestra. Janko baci knjigu i dvaput pljunu, kao gnušajući se, ali u srcu kao da oseti neki prazninu. Zalud ispruži nogu, isturi grudi i lupi šakom po njima, - iznutra kao uprkos da zazvoni: "Ala da ti je da bar jednom nasloniš glavu na grudi!" On leže na krevet i dade se u misli koje se truđaše da odagna, ali ih ipak, kao ispod ruke, potpuštaše. Dvaput mu padaše na um da spakuje stvari pa da beži iz kupatila, ali se varaše da to može uvek učiniti i da bar s tim ne mora hitati.

Ta sitnica u tome romanu sasvim ga uznemiri. Kao da baš od toga dana posta sasvim sumoran, i kao da ga ta sitnica neodoljivo gonjaše da prečisti račun s tom "ženskom". I taj račun, koji se "morao prečistiti", ostavljaše on s dana na dan, a sve bivaše s njom i uz nju, sve mišljaše na nju i posta sasvim sumoran, neveseo, presta čak i jesti i predade se, kao što on mišljaše, "dubokoj studiji o životu", a u samoj stvari sasvim plitkoj ljubavi.

Sve je to Marija dobro opazila, a još bolje apotekar i poručnik.

Marija ga jednom ne pozva posle ručka na kafu. Janko ne htede ni posle večere otići. Taj dan oseti neku lakoću u grudima i on tapšaše sam sebi: "Tako, tako treba! Čudna mi čuda ostaviti se tuđe žene! Nisam li ja jednom čitav mesec dana ostavio duvan?"

Ali već sutradan on ode ne samo posle ručka, nego i na doručak, i posle ručka i posle večere, i što je najgore, seđaše ceo dan s njome i uz nju, a ni reči ne progovori. A i od ovoga je čak bilo nešto gore, a to je što i ona ne progovori ni reči i što je takođe neobično malo jela.

Toga dana uveče Janko se sasvim dockan i sasvim zamišljen vrati kući. Uđe u svoju sobu, upali sveću, obuče se i iziđe napolje. Ču kako iz kafane dopiru nejasne promukle zdravice i kako zveče čaše, i uputi se tamo. Vrata od kafane, koja gledahu u "mali park", behu širom otvorena. Janko uđe na vrata a ne opazi da pod orahom napolju u mraku stoje dve ljudske slike u suknjama.

U kafani za stolom u uglu seđaše brigadir Veljko, advokat Nestor i upravnik kupatila, i igrahu karata. U drugom uglu bubnjaše i sviraše Cigani. Na sredini, za velikim stolom, beše jedno desetak mladih ljudi, kao što se to veli, s čašama u ruci, a u samoj stvari s vinom u glavi. U gornjem čelu toga društva seđaše poručnik Vasiljević a u donjem apotekar Katanić.

Janko otpljunu kad ugleda od vina namrgođeno lice ovih ljudi, a osobito kad mu se pogled sukobi s podmigljivim i bezobraznim očima poručnikovim, ali on ipak uđe. Beše to nekako očajanje koje ga unutra gonjaše.

Poručnik, kako ga ugleda, skoči sa stolice:

- A, dobro veče, krdžalijo! A gde ti je... onaj... onaj..., ona tvoja dulčineja?

Reč dulčineja čuo je on od urednika "Svetlosti", i ta mu se "francuska" reč tako dopala da ju je svaki čas upotrebljavao, obično pak u frazi: "što rekao Francuz; dulčineja".

Janko preblede i zanese se kao osetljiva dama kad vidi žabu. Htede vikati, nagrditi poručnika, udariti ga bocom i stolicom, pa ipak stajaše na ulazu kao bezjak i ćutaše.

- Ta šta si se tu ukipio? - deraše se poručnik. - Ovamo! Živela tvoja dulčineja!

On u levoj ruci diže čašu, dođe Janku, uhvati ga desnom rukom i povuče unutra turajući mu čašu pod nos.

Janko iskorači desnom nogom napred, dohvati poručnika za prsi i gurnu ga svom snagom od sebe.

- Odlazi - dreknu on, a glas mu se sklupča i zapti u grlu. Vasiljević tresnu o sto na kome se prevrtoše nekoliko stakladi.

Katanić se umeša s lukavim dostojanstvom:

- Gospodo! Mahnite se ćorava posla! - i zadrža Vasiljevića koji ponovo polete na Janka.

- Sad ću ga..., sad ću ga!... Na moju oficirsku čast!... - deraše se Vasiljević i pružaše ruke put Janka.

Janko prekrsti ruke i sasvim mirno i prezrivo reče:

- Gospodine! Ja neću s vama da se ovuda rvem. Ali ako mi u najkraćem roku ne date satisfakcije, kao što to rade ljudi od časti, ja ću vas morati u parku bičem istući!

Onda podiže glas:

- Razumete li?

- Oho! Ovamo, ovamo, bre!

Poručnik isuka sablju.

Janko brzo skide s čiviluka brigadirovu sablju. Zasuka malo desni rukav i diže sablju više glave.

Brigadir Veljko poklopi svoje karte na sto i metnu ruku na njih.

- Meni još pet - reče polako svome društvu, onda se samo licem okrete "duelantima" i viknu:

- Gospodine poručniče!

- Izvol'te, gospodin major! - odgovori Vasiljević i spusti ruku na sablju.

- Ovamo sablju!

Vasiljević uhvati svoju sablju za oštricu a balčak pruži brigadiru.

- U haps! - reče brigadir i pokaza rukom na jednu pobočnu sobu.

- Razumem! - reče Vasiljević i s jednim vrlo nekoordinovanim "levokrugom" uđe na vrata koja su mu pokazana. Brigadir balčakom lupi o sto ne dižući ruku s karata. Momak dođe.

- Neka se zaključa ova soba, a ključ neka se meni donese. Na, ostavi ovu sablju... Plaćate li? - Igrači pomešaše karte. Brigadir zgrnu pare i ponovo, kao čovek koji je izdangubio, stade žurno mešati karte, a preko ramena govoriti Janku:

- Ja ne znam, gospodine, šta ste vi tu došli samo da kvarite društvo! Pa, posle, uzeli ste moju sablju, kao da je to..., šta je bolji?..., kao da je to opštinska stvar..., koštaju obe tri dinara!

Janko turi sablju u korice i pođe nešto spleteno da se izvinjava. Katanić ga poverljivo povuče na stranu:

- Ostavite se, nije potrebno! Idite bolje kući! Vi ste, vidi se, vrlo pošten i osetljiv čovek!

Janko bi ga čisto zagrlio. U ovoj neprilici gle kako mu se prijateljski javlja čovek gotovo nepoznat! On već htede da suzama brani svoju nevinost.

- Mahnite se, mahnite se! - reče Katanić, uze ga ispod ruke i oba izađoše napolje.

I tom prilikom Janko ne vide ono dvoje što stojahu u zasenku, ali Katanićevu oku ni to ne izmače. On podiže glas kad već behu u parku:

- Meni vas je žao što se ova neprilika desila. Vi slabo poznajete svet..., ne primite za zlo..., i zamišljate u svakom svoje srce i svoje obrazovanje. A to je gledište vrlo pogrešno i nepraktično..., nemojte se srditi! To je...

Janko mu stište ruku:

- Hvala vam, gospodine. Vi ste pripomogli da ga ne udarim. Želim da vam stogubo i u boljoj prilici vratim!! Opet mu stište ruku.

"Smetenjače! Kakvu uslugu?" - mišljaše Katanić i obradova se kad ga odvede do vrata i kad se jednom oslobodi njegova stiskanja ruke.

Vraćajući se natrag u mehanu, on stade nemarno pevušiti i zaobiđe čak oko oraha, ali pod njim više nikog ne beše.

"Bez sumnje je ona s detetom!" - mišljaše Katanić. - No! Sad će se valjda uveriti da je... - On htede reći "smetenjak" ali onda stade redom misliti kako je stvar tekla i izbrisa reč smetenjak iz toga razgovora sa samim sobom.

U mehani zastade celo društvo koje se već više i ne sećaše na aferu i beše dobre volje. Joca Mijić zavratio glavu, peva pesmu "Lepa naša domovino!" na glas, "Onamo, onamo!" i tuži se što niko ne ume da mu sekunduje. Steva praktikant zamače prste u vino, te njima piše po stolu svoje ime. Profesor Nedić prevodi nekakvu besedu nekog člana engleskog parlamenta. A advokat Nestor tuži se kako mu se "odbila karta".

Katanić ne nađe za potrebno da se oprašta, već se ćuteći s vrata okrete i ode u svoju sobu.

Sutradan ovako su stajale stvari:

Na brigadiru Veljku nije se opažalo nikakve promene osim što je malo oštrije nego obično psovao momka što mu nije doneo debelu govedinu. Ovo pak nije se moralo niukoliko dovoditi u vezu sa sinoćnom aferom, jer je brigadir imao tri uzroka biti neraspoložen: prvo, što je meso bilo odista mršavo; drugo, što je on bio kao i obično vrlo gladan; a treće, što ga je advokat Nestor sinoć jako "uštinuo".

Na poručniku Vasiljeviću opažalo se, opet, to što je danas u šetalištu sasvim opustio sablju, te šara po pesku, a obično ju je pridevao na lančić, te mu zapliće noge i što je bičem lupao po lišću na kestenovima. U govoru je bio sasvim odrešen, slobodan kao i uvek, i činio se toliko ravnodušan, kao da sinoć nije prevrnuo ni šolju s kafom. Tek u kupatilu, kad se nekako našao u krugu sinoćnog društva, govorio je najpre o duelima uopšte; posle je prešao na svoj sudar s Jankom, i tu je sasvim velikodušan bio: "Badava!... Dirnuo sam ga malo gde ga boli! Pi! Tako se to neki put otme čoveku pri čaši vina! Siromah! Da, da! Pomislite, on... Pa mene zove! Dakle, ja sam pozvan, - biram oružje i prvi pucam! Vežem ga za dud, imam prava, pozvan sam..., pa napunim top..., naravno, ja biram oružje!... i..." - on lupi dlanom po vodi i zviznu.

Katanić se na to tako gromoglasno zasmeja da se svi okretoše. Ali on se tresijaše i sve glasnije smejaše. Šmurnu se i pod vodu, ali i više njegove glave izbijaše veliki klobukovi. Kad se ispravi, obrisa dlanovima oči i, slatko se smejući, reče poručniku:

- No, taj zacelo ne bi lasno prošao! Tome biste vi pokazali s kim hoće da se dueliše! - Pa onda nanovo prsnu u smeh i isprekidano nastavi:

- Naravno, vi ste pozvani..., izaberete top..., ha, ha!... Pa njega za dud! Ha, ha!... Siromah, ni parčeta od njega ne bi ostalo! Ha, ha, ha!...

Poručnika ne samo da ne uvredi ovaj smeh nego se i sam stade smejati. Najzad se opet namršti:

- E, ali sad je sve prošlo! Ja sam još čekao do osam sahata pismen poziv, kao što je to red. Ali on ne pozva! - Tu poručnik sleže ramenima.

- A to je red? - reče Katanić s pritvornim i glupim interesom.

- Naravno da je red! To traži i moja oficirska čast.

Katanić čisto zbunjeno sleže ramenima.

Košutić je dokopao priliku da priča o nekim "amerikanskim" duelima gde se, čini mi se, protivnik poji rastopljenim olovom, guta pilule od inamita i na sve se to još ravnodušno smeši i najpre čačka zube.

Janko, pak, bio je u tako žalosnom stanju, da nije znao kud da se okrene. Strašno osećanje stida i poniženja, koje se ne da izgladiti nikakvim taktom ni heroizmom. Pitao je sam sebe: koji ga je đavo nosio da ulazi kad je video pijane ljude? Posle se kinjio što je tako primio srcu reč "dulčineja", i naposletku sav se znojio od stida i jeda kad se sećaše kako je, kao kakvo derište, izvukao sablju brigadirovu i doveo sebe u "glup, gluuup, najgluplji položaj na svetu!" Što je najgore i najcrnje, to je što sad ne zna šta da radi. Da ga zove ponovo na duel, - koješta! Da se bije s njime kao kakva propalica u parku, te da načini još veći skandal - "pi!" On se pljesnu rukom po čelu. - "Svako čudo za tri dana!" Ali daj preživi ta tri dana!

A Marija toga jutra beše tužno milostiva. Velike oči behu još jače prekrivene trepavicama. Kad se nađe u parku s Jankom, ne reče mu ni "dobro jutro!", ali ga tako značajno stište za ruku i tako milostivno pogleda, da je on iz toga više pročitao nego što ima u celom Majerovom Leksikonu. Očigledno beše u tome ono slatko sporazumljenje koga se on toliko kao bajagi bojao. On ćuteći hodaše pored nje, a grudi mu brektaše pod nekim osećanjem koje se u neku ruku prelivaše u beskrajan, tih, sladak bol. "Sve zna", mišljaše on u sebi, i u jedan mah, ne htevši i ne misleći ništa, a okrenuvši glavu od nje progovori:

- Vi sve znate!

- Sve! - reče ona takođe ne obrćući glave. I oboje gledaše u travku, parče šljunka ili crvotočinu; ali kroz te stvarčice, kao kroz okular mikroskopa, širi se veliki. nepoznat, primamljiv svet, preliven čudesnim i božanstvenim začinom.

Ceo dan ne progovoriše reči, m za ručkom, m za večerom i kao da bežaše jedno od drugoga, a ipak se svaki čas kao nehotično sukobljavahu. Posle večere odoše odmah svako u svoju sobu i oboje osetiše potrebu da dugo, dugo još, pošto je sav svet spavao i hrkao, gledaju u od oblaka progrušano nebo i da se razgovaraju po zvezdama. U to gluho doba Janko, s nekim tajnim osećanjem od koga je drhtao, otvori širom vrata od svoje sobe, leže nesvučen na krevet i pokri lice rukom. Sve je tiho kao u groblju. Ujedared on ču da nešto šušti, a grešna misao odvede ga na Mariju. Ali, je li to san u koji se bojaše pogledati otvorenim okom? Šuštanje pređe u njegovu sobu, kad on diže bojažljivo ruku s očiju, ugleda nju više sebe, u beloj haljini, nagla se nad njim i sluša mu dah. Valjda ne zna da li on spava. Tada jedva čujno prošaputa:

- Što si tužan?

On htede skočiti s kreveta, raskinuti jaku što ga tako strašno davljaše, stisnuti je u naručje, pa tako valjda umreti, ali ga snaga ne posluša. Ne mrdnu ni prstom, ni okom ne trenu, i na jedvite jade takođe prošaputa:

- Volim te!

Ali tada mu već pomrče svest, i on više i ne vide kako ona ostavi njegovu sobu.

Baš tada prođe pored njegove sobe poručnik, stupajući krepko i otresito, tako da mu ostruge u ovoj tišini zvoniše čisto kao praporci. On pevukaše neku pesmicu od ne baš sasvim solidnog značaja. I on ostavi vrata od svoje sobe otvorena i polako se skidaše zviždućući. Kad bi gotov, napisa ovakvo pisamce:

Gospodine! Vaša se žena vrlo lepo ponaša ovde. Neki g. Janko ne izbiva od nje ni danju ni noću.

Jedan vaš prijatelj

Onda pročita pismo još jednom, podvuče reči "ni noću", zatvori ga u koverat i zapečati ga polovinom dinara. Adresova na muža Marijina i zadenu ga za kapu da ga ne zaboravi predati. Onda zevnu, prevrte se na krevet i zahrka mirno, spokojno i slatko, kao čovek koji je učinio dobro delo i hrišćansku dužnost.

A Janku čudno beše te noći. Tako se je osećao jednom još kao dete, kad celu noć ne sklopi oka, nestrpljivo čekajući kad će svanuti dan Vrbice da obuče nove haljine. Samo što u ovom prijatnom osećanju beše nečega, kao što rekoh, bonoga, i on se s neobičnom voljom zadržavaše baš na tome. Svaki čas mu se činjaše da čuje opet ono tiho šuštanje. Čisto obamre, i po prsima kao da mu puše neki mirišljavi vetrić koji ga tako zanosi kao ono kad čovek na ljuljašci zažmuri. Ponekad raširi ruke: hteo bi nešto zagrliti u naručje, - pa tek kad vidi da je sve prazno i tiho oko njega, onda ga još jače obuzme osećanje ćudljive sreće koja mu se, kako mišljaše, već više ne izmače. Njen balzamičan dah još kao da mu omotava ugrejano čelo ispod koga je tako bojažljivo iskliznulo ono "volim te!" Sad, sad da je opet da dođe, kako bi joj on znao kazati zašto je tužan - "zato..., zato...", ali on ni u mislima ne dovrši rečenicu, već se prostire pred njom, celiva joj vrh cipele, pa posle sakriva čelo i oči u njenu dugu kosu, rastapa se u ništa pod njenim tužnim milostivnim pogledom. Sad mu se čini da joj je naslonio glavu na rame, pa se zalud muči šta da joj kaže, kakvim rečima da prospe pred nju ono varivo u srcu svome, prema kome je usijana lava ledeni aparat; jer, naravno, niko pre i niko posle njega nije mogao ljubiti, "ovako ljubiti". "Jer šta ja imam od svega ovoga!" mišljaše on. "Tuđu ženu!" I sa toga se sve ovo začinjavaše nekom nejasnom mišlju slatke smrti u kojoj kao da je neizbežan vrh njegove ljubavi.

Tek u samu zoru, kad otpočeše škripati vrata na sobama i sanjivi momci i devojke promicati hodnicima, usta on s kreveta i zatvori vrata i prozore. Život koji se buđaše napolju utišavaše onaj život u njemu. Kao da mu smetaše mišljenju ono tabanje pored njegovih vrata, te prodrema malo, pola u snu, pola na javi, s Marijinom slikom koja se tako koketno prikradaše k njemu i opet bežaše od njega čim što napolju lupne.

Kad ustade i napolje iziđe, brzo i strašljivo prođe pored vrata od njene sobe i čisto se radovaše što je ne vide. Na ulasku u kuću istrča pred njega sobarica sudije Perinovića, koja je i Mariju posluživala, i predade mu jednu ceduljicu. Cedulja ne beše u koverti, ne nošaše nikakve adrese, a unutra stajaše: "Vi ste još spavali kad su po mene i Cuju došla kola Mladenove tetke iz sela koje je ovde preko brda. Baviću se koji dan." Potpisa ne beše.

Janko se u prvi mah obradova ovome, ali već oko podne spopade ga strašna čama i osećanje beskonačnosti.

Nigde da nađe mira! Leškari na krevetu, turi ruku preko očiju pa sanja, sanja. Onda ujedanput skoči, pa po sto puta prođe sobu tamo i amo. Posle opet legne na krevet, pa se daje u misli kako ona ulazi kao senka, šapće mu. Zamišlja kako bi mu bilo da ga pomiluje rukom po usijanom čelu, kako bi se on onda topio, kako joj ne bi ništa govorio, samo bi uzeo kraj njene haljine, pa bi ga ljubio..., aja, ne bi ga ljubio..., naslonio bi ga sebi na obraz..., njenu bi ruku naslonio na obraz..., samo bi je malo dodirnuo usnama. Ako bi ga ona poljubila, on bi..., šta bi on radio?... On bi kazao hvala, hvala!... Ne! Ne bi ništa kazao... umro bi, da, umro bi - to je najlepše!

Ali i to se već dosadi, spopade ga nestrpljenje. Pred veče pođe putem kojim je ona otišla i iđaše napred, a sve mu se činjaše: sad će je sresti; i čim čuje da otud zvrkte kola, već smišljaše kako će kazati da je sasvim slučajno pošao ovuda da šeta, a nije upravo ni znao da je to taj put. A da će se ona vratiti večeras, sad odmah, - to mu je govorilo srce njegovo, i stoga iđaše sve dalje napred, i sve slobodnije, jer se sve više osamljivaše. Ali ujedanput se trže, kao da stade na guju, jer pod jednom vinjagom ugleda profesora Nedića s nekom knjigom i crvenom pisaljkom u ruci. Nema kud natrag, pozdravi ge s njime, obrisa znoj s čela i primi ponudu da i sam sedne pod vinjagu.

- Pazite samo šta ovaj kaže - reče profesor i poče čitati neku dugačku rečenicu iz knjige koju držaše u ruci. Janko je čuo samo s početka jedno: "als", na kraju "worden ist", i u sredi dvaput "hohere Regionen". Iz učtivosti izjavi dopadanje i zamoli da razgleda knjigu.

- Baš bih vas molio, ako imate što za čitanje - reče on Nediću, a ujedno se obradova ideji da će kakvom prijatnom lektirom moći rasterati čamu.

- Drage volje, drage volje! - reče profesor. - Ja imam ovde Abhandlungen ьber die moderne Politik[2] od Levenštajna, nekoliko Geteovih stvari, - znate, i taj je bio veliki mislilac; pa onda imam: Ueber das Wesen der Gedankenlehre[3] od Sonenštajna, pa onda, onda... od Sauertajga...

- Molim vas štogod od Getea! - prekide ga Janko.

- Drage volje, molim! Hoćete li da se vratimo, pa da vam odmah dam?

Janko pristade, ali se kradimice svaki čas obrtaše, sve misleći da će ga stići njena kola.

On u svojim mislima i ne ču kako mu Nedić celim putem deklamovašte stihove iz Fausta i pretresaše poredom ono nekoliko krnjataka što je pročitao iz Getea.

- Ovde imam i Vertera: Patnje mladoga Vertera - ako hoćete to?

- Čitao sam nekad, - reče Janko - ali davno. Mogu bas to uzeti!

- Dakako! - Koliko se mladih ljudi ubilo zbog toga! Haj haj! Kao muve. Pročitaju Vertera, pa pištolj u čelo!

Janko, koji se kao kroz maglu sećaše Verterove sudbine pri ovim Nedićevim rečima čisto oseti nešto hladno na čelu.

"To će taman pristati za mene", mišljaše on i gotovo s nestrpljenjem čekaše da dođu kući i da uzme knjigu.

U toj se knjizi priča kako je neki sanjalo, po imenu Verter došao u neki kraj gde je tiho i mirno, idilski, i tu poznao jednu devojku koja se zvala Lota, a bila zaručena sa nekim Albertom. Verter se odmah zaljubi u nju, i već ne zna od ljubavi kud udara. Albert, koji je za vreme poznanstva Verterova s Lotom bio negde na putu, vrati se i venča s Lotom. Verter, da bi razagnao svoje jade, primi se nekakve službe i ode odatle ali nabrzo se vrati, i njegova se ljubav prema Loti još jače razbukti. Jednom, kad joj muž nije bio kod kuće, spopadne je ljubiti, ali već posle toga nije mu ostalo ništa drugo nego da se ubije. On ozbilja napiše, kao što se to obično radi, mnogo pisama, pogori svoje hartije, napuni pištolj, potegne i ubije se.

Janko samo malo povečera, pa se naklopi čitati. Oho, kako je to beskrajna slast deliti s nekim sudbinu! Već na prvim stranama Janko vide da je i on sam Verter, i, pri svakoj sceni u knjizi, tražaše kakvu sličnu sitnicu iz svoga života. Verterova jadikovanja za samo ga srce ujedahu, i on mu u pameti stiskaše ruku koja je već davno na nebu s Lotom zajedno. Sve, sve mu se dopadaše, i u svemu on viđaše sebe. On se slaže s Verterom da mu ne trebaju knjige, jer je srce i bez toga uzburkano; samo mu treba tiha, mirna pesma koja se peva deci uz kolevku. I njemu je, kao i Verteru, najmiliji onaj pisac u kome on nalazi svoj svet i gde je sve nalik na život čitaočev. A u Verteru je sve tako nalik na Janka. Nalik ono bežanje od sveta a traženje Marije, nalik je ono osećanje koje ga prožima od glave do pete kad se, kao što veli Verter, njegov prst nehotično takne njezinoga ili kad im se noge sretnu pod stolom. "Ja trgnem nogu nazad, a tajna neka sila vuče me opet napred - meni mrkne svest!" Sve tako, ama u dlaku! I njemu je Marija nešto sveto, i u njenom prisustvu ćuti svaka požuda! Ljuti se na Verterova prijatelja što mu savetuje da se prođe Lote: "Lasno je to kazati!" Pa kako je dobra Lota koja pušta Vertera da se pokatkad isplače na njenoj ruci! - I on će to pokušati kod Marije, to je zaista uzvišeno a nevino zadovoljstvo. Verter čita Loti onaj prevod Osijana[4], a Janko? - On će Mariji dati Vertera da čita. "Nek vidi moje jade!" I što se više primicaše kraju knjige, tim se sve više zbratimljavaše g Verterom, i najzad, kad Verter uzima pištolje, i Janko pogleda svoj revolver na zidu, koji mu izgledaše kao nekakav signal, i iza njega kao da vidi bono i bledo Verterovo lice koje kao da mu značajno klima glavom: "Tako, tako, bratac, mi jadni sirotani! Ljubimo, ali tuđe žene; pošteni smo, pa zato treba da umremo! Hodi!"

"Zdravo, zdravo mi budi, pobratime, - poklicavaše Janko u sebi - skoro ćemo se videti!"

I upravo ne tražeći nikakva dalja razloga, on se oprijatelji sa smrću. I onaj nerazumljivi trenutak, u kome se prestaje živeti, tako prijaše njegovoj sanjalačkoj prirodi, da ga gotovo s nestrpljenjem čekaše. Slatko mu bi kad pomišljaše kako će ona možda na njegovo, već jednom kao mramor hladno čelo pritisnuti svoj ugrejani poljubac. "Tada, tad ću biti najsrećniji!" A da li će on to osećati? "Dakako! Šta kaže Verter?" On ponovo pročita ona mesta sebične filozofije gde se bez ikakve rezerve patnicima obećava nagrada "tamo gore".

Čitanje se produžilo i sutra do podne, a posle podne Janko već poče po propisu uređivati svoje stvari, pisati pisma i među njima jedno sasvim veliko, u vidu dnevnika, a namenjeno Mariji. Osobito uživaše u svojoj "mirnoći", a mirnoćom on zvaše glumačko navlačenje osmejka ili mrština na svoje lice, iako se unutra u duši uvijao kao crv.

I u celom tom svom delanju on nijedanput ne pokuša da da sebi računa zašto on to sve čini. Zašto je on tako nesrećan i šta sve mora čovek imati pa da se ne mora ubijati? Beše li i ovo posledica njegovog vaspitanja ili neke urođene prenadraženosti? Na to se ne da lasno odgovoriti. Što se njega samoga tiče, on, kad je pokušavao da to sve sebi objasni, odmah je posustao i zaklanjao se za bolešljivog Vertera i za veliko ime Geteovo. Tako rade i matori ljudi koji se u mladosti nisu napatili!

Od prvog sastanka Marijina s Jankom Katanić ga ne beše ispustio iz očiju. Pratio mu je svaki korak; znao je i za naimanju sitnicu. Ništa mu se nije otelo - njihove šetnje, razgovori, pa čak ni pismo poručnikovo na Marijinog muža, ni Marijina cedulja na Janka, ni samo čitanje Vertera. Jedno je samo što on nije znao, upravo nije verovao pričanju poručnikovu - da je Marija noću ulazila u sobu Jankovu.

Mogućno je da je Katanića mnogo štošta kretalo da tako pazi na Janka; dva su, pak, uzroka poznata i nama: prvo, što beše od prirode radoznao, ako se, to jest, može nazvati prostom radoznalošću ono interesovanje za potanku istoriju svih i svakoga, i uživanje u saznavanju najskrivenijih misli u čoveku koga posmatraš. Možda se time zadovoljavaše njegovo urođeno vlastoljublje jer se i na taj način u neku ruku vlada svojom okolinom. Eto, npr., u kupatilu ne beše nikoga ko nije čisto zazirao od Katanića, i niko ko ga poznaje ne bi se začudio kad bi mu Katanić u razgovoru, uz reč pomenuo za kakvu duboku tajnu. S druge pak strane, Katanić je bio vajkadašnji prijatelj Mladena, Marijina muža, u čijoj je kući odrastao poslužujući još kao đak. Mladenov ga je otac dao, po svršenoj nižoj gimnaziji, u apoteku, pomagao mu da ode na kurs i jamčio za njega kad je otvorio apoteku na svoju ruku. Otud se on osećaše vezan za Mladenovu kuću i Mladenovu rodbinu. Za Mladena lično i po tome što se njihove naravi podudaraše, iako se obično kaže da se ne mogu voleti dve sasvim jednake duše. Uostalom, one i behu jednake samo u jednoj polovini svojoj, a to u ozbiljnosti i u odvratnosti prema svemu što je nosilo tip izjava prijateljstva ili ljubavi. Inače, kad bi se, kao što se to poneki put radi, poredile ćudi s životinjskim osobinama, Katanić bi morao biti mačka, a Mladen lav, - ipak, dakle, oboje felis[5]. Katanića ste već unekoliko poznali. Ako mu oduzmete malene lukave oči, pa ih zamenite osrednjim, uvek otvorenim; ako ironične brazde s oba kraja usana dignete i turite ih među obrve, - onda imate Mladena! Najzad su mogli ledno drugo voleti i stoga što im se interesi nikad i ni u čemu ne ukrštaše. Kad je Mladen otišao sa službom u Beograd, i njihovi se odnosi prekidoše, jer nijedan ne beše voljan pismima krpiti lično raskinute veze; ali veza koja se još u detinjstvu zatekla nije popustila u snazi. Kad se Mladen ženio, poslao je i Kataniću štampan poziv na svadbu i na njemu je još dopisao perom: "Nikako drukčije da ne učiniš nego da dođeš!" Katanić mu na dan svadbe čestita samo žicom, i to beše sve. Pa i posle svadbe njihova korespondencija ne ožive - pisali su samo po kakom poslu. Tako, npr., kad je Mladen kupio kuću, tražio je od Katanića dvesta dukata na zajam za tri godine. Katanić uzajmi toliko od Stojana Bardagdžije i posla Mladenu s ovakvim pismom: "Evo ti šaljem novce! Ne trebaju mi pre dok i sam ne kupim kuću". Te novce vratio mu je docnije Mladen s nežnošću koja ne priličaše njegovoj naravi - u kesici koju je njegova žena izvezla za nepoznatog prijatelja svojega muža. Katanić, opet, sa svoje strane, zamota kesicu u finu hartiju, turi je u jednu apotekarsku kutijicu i zatvori u ono odeljenje verthajmovače koje se zove "trezor". A obojica bi se oni nasmejali nekome drugom koji bi tako radio. Ono veče kad je Mladen došao sa ženom i sa sestricom u kupatilo, Katanić ga je, naravno, odmah video, ali ne mogaše odmah prići, jer po svojoj opreznoj, mačjoj prirodi hteo je najpre da se sam sa sobom dogovori kakav će položaj da uzme prema Mladenovoj ženi. Ujutru pred zoru probudi ga jaka glavobolja, tako da je jedva u deset mogao ustati i izići napolje; ali Mladen već beše otputovao; a s njegovom ženom šetaše se Janko po parku. Katanić je umeo biti Evropljanin i znao je kako mu se valjalo javiti Mladenovoj ženi, ali ga od toga zadrža ili njegova narav, jača od Evrope, ili neka lukava slutnja da će, ovako povučen, moći bolje paziti na ljubavnu igru koja, kao što mu se na prvi pogled učini, beše neizbežna, a kojoj bi zasad bilo nerazložno stati na put. Ali već posle četiri dana on se uplaši od onoga što njegovo bistro oko naziraše kroz zbunjeno lice Jankovo i još sanjivije oči Marijine. Tada on napisa Mladenu dugačko pismo, najduže koje je ikad napisao, u kome mu nagovesti kako se zbog glavobolje nije mogao još ono veče javljati Mladenu i njegovoj ženi, a sutra, opet, beše pozno. Tu dalje, kao uz reč, a sasvim zatrpano u druge sitnice, stajaše i to: kako svaki dan viđa njegovu ženu, zdravu i veselu, "s gospodinom Jankom, koga ti izvesno poznaješ". Naposletku je dodao još i ovo: "Jako bih se radovao kad bi ti došao što pre, da se vidimo i malo porazgovorimo, i da me predstaviš tvojoj ženi. Tom prilikom imao bih ti saopštiti jedan vrlo važan plan o jednom preduzeću koje bismo mogli oba učiniti." Pod ovim "preduzećem" on je zamišljao kupovinu vina, ili ma kakvu laž koju će već spremiti dok Mladen dođe, a glavno mu beše da Mladen vidi Janka i da se zna naći. Mladen, kad je pročitao ovo pismo, nije upravo ni obratio pažnje na toga Janka, misleći da će to biti kakav prijatelj njegove kuće, kome Katanić ne znađaše pravog imena. Jedno mu se samo čudno činjaše: ne reč o "preduzeću" već preko mere dugačko pismo Katanićevo. Otkud to? Ali već posle po sahata on ode u kancelariju, zatrpa se poslom i sasvim zaboravi na Katanićevo pismo s Jankom i preduzećem, pored koga nije ni opazio podvučene reči "što pre".

Trećeg dana posle onog poručnikova pisma i posle odlaska Marijina u selo, uveče, kad je Janko najživlje uređivao svoja pisma i premišljao "kakom paklenom spravom da razori svoje bedno srce", šetao se Katanić s poručnikom kroz glavnu aleju. Poručnik pobedilački pričaše kako ga Marija od dva-tri dana oštrije gleda: "Dobar znak, fiksira me!" i uveravaše da je on u stanju zadobiti ljubav svake ženske na svetu: "Mlad sam, nisam ružan", a u sebi mišljaše: "Nisi valjda ćorav, vidiš kako sam lep! Oficir sam, a sve ženske luduju za oficirima, pa još konjički!" Katanić bi drugom prilikom uživao u ovakvom pričanju i još bi izazivao poručnika da tovrlja i dalje, ali sad beše isuviše zamišljen i ozbiljan. On se brzo odvoji od njega i pođe u svoju sobu, smišljajući kakim načinom da ponovo pozove Mladena da dođe, "jer je već krajnje vreme!" Da mu kaže istinu - "to bi ga ubilo, a stvar se još daje popraviti". Ali šta da radi, kako da počne? Već ga izdadoše sve kombinacije, kad ga umalo ne pregaziše jedna kola iz kojih iskoči - Mladen!

Da ga je ko dobro uočio onoga dana kad je doveo Mariju u kupatilo, opazio bi da je sad još mršaviji i bleđi, a obrve kao da su mu gušće i jače pale na oči.

Katanić stade kao ukopan, pljesnu se najpre po čelu, pa onda dlanom o dlan; i onda se zagrli s Mladenom.

Mladen se plašljivo osvrnu:

- Moja žena!

- Otišla je nekoj tvojoj rodbini ovde u selo.

Mladen plati kočijašu. Uze Katanića ispod ruke i ništa ne govoreći povede ga prvom stazom koja od gostionice vođaše u park. Nikoga ne beše na pogled. Mladen izvadi poručnikovo pismo iz špaga i ćuteći pruži ga Kataniću. Katanić i ne zaviri dobro u pismo, a već mu ga vrati:

- Znam!

Mladen ga uprepašćeno pogleda. Katanić se načini ravnodušan:

- Laže taj pas! Znam ja ko je to! Pokazaću ga i tebi. Istina, nešto ima i u stvari - Katanić se ujede za jezik; to jest, nema ništa..., nešto ima..., izgleda, to jest, kao da ima... ali ništa, ništa rđavo!

U taj par behu naspram česme. U blizini seđaše zamišljen Janko s otvorenom knjigom u ruci.

- To je on! - reče Katanić i pokaza Janka Mladenu.

Baš u taj par Janko ostavi knjigu na klupu i priđe česmi da natoči čašu vode.

Unaokolo nikoga ne beše. Katanić se pažljivo osvrte. Dokopa knjigu s klupe, turi je sebi pod kaput, pa pođe dalje ne osvrćući se i živo govoreći i gestikulišući.

Kad se odmakoše podaleko, Mladen pogleda Kataniću pod kaput gde je knjiga stajala i začuđeno zapita:

- A što to?

- Na, pa noćas razgledaj! Ko zna? Može ti trebati! Mladen, ne znajući zašto, gotovo pobožno uze knjigu, pa je uri sebi pod kaput.

Ćuteći idoše dalje. Kad već zađoše u šumu, Mladen sede na jedan panj, turi glavu međ' ruke i uzbuđeno, a jedva čujno progovori:

- Dakle, sve je svršeno!... Propalo! Katanić čisto zadrhta:

- Bog s tobom! Šta ti je?

- Nemoj ništa kriti! Ne verujem ničemu drugom, ali na tvom licu vidim da je sve sušta istina.

Katanić bi samog sebe ćušio. Hteo bi nešto govoriti, tešiti ga, ali ne znađaše kako. Stvar odista ne beše za očajanje. On ovako mišljaše: Sve zavisi od Mladena! Marija sad nije ničija. Ko od njih dvojice bude bolji, Mladen ili Janko, onome će se i prikloniti. Žena je što i dete. Ko mu da bolju igračku, onoga više voli. "Da sam ja", mišljaše on, "njezin muž, ja bih već znao kako bih počeo!"

A suton se poče poistiha i čisto bojažljivo spuštati. Vazduh kao da se procedi kroz nešto, stade mirisati i ispravljati klonulo lišće. Komarci pođoše u pljačku držeći se pravca prema gostionici, odakle se začuše zvuci neuređene muzike. Mladen izdiže glavu.

U njegovu pogledu beše nešto bankrotsko, u Katanićevu, opet, toliko nežnosti da ih zbilja ne bi mogao poznati ni onaj koji je s njima svaki dan. Ova dva, po svome ophođenju, inače kao kost suva čoveka činjahu se u ovaj par kao dva goluba. Jedan sa slomljenim krilom, klonuo; jedan zdrav, s punom gušom, voljan da ga zahrani. Katanić ne beše više on; na licu, u držanju, u govoru, u pogledu, više ni traga one lukave opreznosti, povučenosti i zatvorenosti s kojom kao da se beše rodio.

On dohvati Mladena za ruku i uzbuđeno progovori:

- Mladene, tako ti Boga, budi čovek! Evo ti se kunem svim na svetu da sam pazio na svaki korak i da ništa nisam video što bi ti kaljalo obraza i doma. Trebalo je, istina, ranije doći, ali to pismo Vasiljevićevo sušta je laž. Tako mi Boga! Evo oba moja oka ako tu ima truna istine! Uši da odsečem ako nije sve presna laž!

Mladen čisto ožive. Pogled mu se razbistri. Katanić, okuražen, nastavi:

- Stvar je u ovome... Vidiš: tvoja žena, ona je u neku ruku sanjalica, pa naišla na čoveka sanjala. Verujem da oni oboje isključno po tome što su im prirode slične, simpatišu jedno drugome, ali kakva je to nesreća? Vidiš: ovaj slepac čita Vertera, i bogzna koliko ga on ceni samo zato što odgovara njegovoj prirodi koja traži neprestano da gori i bukti! Ali, nesrećnik, nije on kriv što mu se dala prilika da baš u ovome pravcu hrani tu svoju prirodu. Nije on zato nepošten. Treba mu samo otvoriti oči, to jest, i njoj i njemu, i turiti ga na drugo ognjište, samo da opet može biti u groznici, pa će se on sam proći tvoje žene, a i ona njega. Poniziti verterizam u njegovim očima, a dići što drugo, pa eto ti i izlaska! Zainteresovati ga za politiku, prijateljstvo, otadžbinu, što mu drago, već naći će se šta! Razumeš me?

Mladen je za vreme celog ovog razgovora blenuo samo u Katanića, i mada mu misli biše na sasvim drugoj strani, mada ni reči ne razumede, ipak se osećaše umiren, jer iz Katanićevih očiju i odsečnog glasa sijaše odsudna pouzdanost i oduševljena mirnoća.

Kad se vratiše, mrak beše uveliko pritisnuo kupatilo, i njegov park, njegove kuće, česme, kupatila, - sve to izgledaše crno i veliko. I Mladenu se činjaše da je to vraška pećina, sklonište zlih duhova. Podiđe ga nekakav strah i jeza, i on se obradova kad stigoše gostionici gde blešte sveće i vesela lica bezbrižnih gostiju.

Sedoše u jedan krajičak u parku pred mehanom i ćuteći večeraše. Pa posle odmah odoše u Katanićevu sobu. Tu Katanić ponovo razvrže svoje nazore, poglede, mišljenja i verovanja. U tom Mladen izvadi ukradenu Geteovu knjigu, pa je pruži Kataniću:

- A s ovim šta ću?

- Kako šta ćeš? - reče Katanić izdignuvši obrve. - Razgledaj noćas, mogućno ćeš naći štošta što će ti trebati! Nisi nikad čitao Vertera?

- Čitao sam.

- Pa zar ti, koji poznaješ svoju ženu, a čuo si šta sam ti pričao za Janka, zar ti ne vidiš tu sličnost s Verterom? Ovaj smetenjak bar isti je Verter, i ja ne verujem te nije još i toliko lud da bi se i ubiti mogao.

Mladen pođe zamišljeno prevrtati knjigu, ali mu odmah padoše u oči silna mesta, gotovo na svakoj strani, ispodvlačena pisaljkom. On poče pažljivo čitati. Da li je ta mesta podvlačio sam Janko, da li gospodar knjige, profesor Nedić, to ne znam ali Mladen, naravno, mišljaše samo na Janka. I iz tih ispodvlačenih mesta on sastavi sebi potpunu sliku Jankovu, i već mu se činjaše da ga poznaje odvajkada. Ne znajući zašto, on na jednoj hartijici poče praviti kojekakve primedbice na Vertera i uvek bi ih najpre saopštio Kataniću: "Pazi, molim te!" pa bi onda pročitao s usiljenom deklamacijom kakvu benastu Verterovu lamentaciju na svet, na ljude, na nebo i boga, i sve što vidimo i ne vidimo. Katanić sa zadovoljstvom slušaše Mladenove zajedljive primedbe u kojima on nazva jedanput Getea čak i budalom.

- E, vidiš sada! Sad znaš toga Janka, a znaš svoju ženu. Vertera si pročitao - sad treba krojiti plan.

- Znam - reče Mladen, a upravo i ne sanjaše kakav bi to morao biti plan. Kako već beše umoran, on opet pruži Kataniću knjigu:

- A ovo?

- Vratićemo mu. Zar on, misliš, zna da ju je onda držao u ruci?

- Čuješ, - reče Mladen - nije lepo od nas...

- Šta nije lepo?

- Pa to! - on pokaza očima na knjigu. - Špijunisali smo čoveka u neku ruku.

- Hajde, molim te! - reče Katanić. - Lezi pa spavaj! Još ćeš i ti početi plakati kao Verter.

Mladen, da ne bi bio Verter, nasmeja se i poslušno se izvali na krevet.

Sutradan, oko devet sahata izjutra, vrati se Marija s Cujom iz sela. Mladen beše s Katanićem u njegovoj sobi. Kad ugleda ženu kroz prozor, on obamre. Nekoliko puta duboko povuče vazduha, pa smušeno pođe napolje.

_ Čekaj! - reče mu Katanić. - Stani da se dogovorimo!

- Znam ja već sve!

- Ama stani, priberi se!

- Ne boj se ništa, već ću se pribrati.

On opet pođe vratima. Katanić ga zadrža:

- Ono pismo poručnikovo pokazaćeš joj. Onako, naravno, uzgred, u smehu, ili...- Dobro, dobro! Mladen se otrže i iziđe. Katanić pođe uzbuđeno hodati gore- -dole po sobi.

Sastanak Mladenov sa svojom ženom bio je mnogo lakši nego što bi čovek mislio. Uzbuđenje je bilo s obe strane podjednako, a pri tom tako jako da jedno drugo ne mogaše posmatrati hladnim okom koje jedino može suditi. Mladen je išao s tugom za izgubljenim rajem, Marija s nemirnom savešću. Sastanak beše ipak toliko krepak da u odsudnom trenutku izgubi svu snagu i očajanje, s jedne, i grižu savesti, s druge strane. On nađe nju isti onaku kakvu je i doveo - otvorenu, iskrenu, veselu, vedra čela, s očiglednom radošću, a ona njega isto onako velikog, blagog, s nekom gotovo očinskom nežnošću. Slatko obmanjivanje sebe sama razli se povrh ovog sastanka i prekrili sve crne misli kojima ionako izlaska ne beše. Ta očajanje i nemirna savest ne stanuju lasno u grudima ljudskim. Čovek ih bije čim stigne, a najsilnije samoobmanom.

Mladen držaše da je nemogućno, "apsolutno nemogućno";

Marija advokatski mišljaše: "Pa šta sam ja, kao bajagi, učinila?" i čisto je čikala fakte koji su se i u njoj i napolju nagomilavali.

Počeše sasvim obične razgovore. Pitaše se za zdravlje, za put, kuću i tako koješta. I Bog zna da li se na ovome ne bi svršila cela istorija, da oboje čisto plašljivo ne pogledaše kroz prozor da li se otkud neće pomoliti "taj Janko".

Mariji bi najmilije bilo da se ovoga časa putuje. Sunđerom vesele zaboravnosti brisaše ona živo svaku scenu iz svoga života i odnosa prema Janku, i u slatkom osećanju časnog života postajaše sve bleđa i hladnija vatra koja je dan pre sagorevaše. U tim mislima ona se iskreno i nežno savijaše oko Mladena koji s punim srcem milovaše njenu meku kosu. Već beše došlo sve na staru meru, kad sunce stade biti pravce u teme.

Pođoše na ručak. Uđoše u gostionicu. Za onim stolom već seđaše zamišljen Janko.

Marija onom silnom snagom, urođenom našim lepim polovinama, veselo i otvoreno predstavi svome mužu zbunjenog Janka, "moga prijatelja iz detinjstva, koji mi je ovde u svemu bio na ruci".

Preko Mladenova lica prhnu samo jedan oblačak neprijatnog iznenađenja, ali on se ubrzo pribra, stište dobro ruku ovog "prijatelja svoje žene" i, misleći na poručnikovo pismo, izjavi mu zahvalnost: "koji ste bili tako dobri da ste..., koji ste imali dobrotu..., naravno, kako je ona sama ovde bila"...

Janko se zaplete. Rukom, kao da se brani od pčela odbijaše zahvalnost:

- O, molim, molim, ja mislim i svaki drugi..., naspram dame ... Mi se već odavno poznajemo!

On se usili da opravda ovo "staro poznanstvo":

- Znate kad sam vas ono vodio u komendiju?

- Pa ste posle izvukli... - reče Marija, pokazujući lepezom kako se bije.

Oboje govoriše neprirodno veselim i razdraženo nemarnim tonom. Mladen jasno, osobito po pokretima lepeze, vide neprirodnu koketeriju u svoje žene. Janko mi izgledaše sav zelen. Sve o čemu je samo sumnjao, sad mu se pokaza suštom istinom. Pa ipak mu se Janko činjaše više za sažaljenje nego za mrzost. Svakako, pak, valja ga pobediti, pa ma kako bilo. Tu mu pade na pamet Verter, i zamalo što, bez ikakva povoda, ne poče vikati na Vertera i Getea i celu nemačku romantiku. I Bog zna ne bi li se on i upustio u deklamovanje da Katanić ne priđe stolu.

Mladen odmah skoči. Predstavi ga svojoj ženi i ponudi ga da s njima ruca. Katanić se, kao ono mačka što se uvek dočeka na noge, obešenjački praktično nađe u ovome društvu. Zaturi odmah razgovor, i, posle pola sahata, njegove anegdote tako osvojiše, da i Mladen, i Marija, i Janko, pa i Cuja, brisaše suze koje im od smeha udaraše. Mladen sasvim zaboravi svoju brigu, tim pre što gledaše raspoloženog Katanića, jer on ne opazi da mu šala ne ide od srca i da mu se anegdote čas po mogu primeniti na Mariju i Janka.

U takvom razgovoru zateče ih već i večernje. Katanić predloži da se prohodaju, pa posle kupaju. Svi pristadoše. U tome stiže i veče.

Po večeri Mladen pozva i Katanića i Janka na vino i kafu.

Neko vreme, pošto razgovor posta odrešeniji, Mladen se poče sasvim nevešto vrteti oko teme romana. Čas po bi hteo da navede razgovor na Getea, pa da se osveti i Janku i Verteru, ali mu se boja nikako ne primaše.

Katanić se već poče jediti i ugrizivati za usne. Najzad ga izdade strpljenje. On ispovrti iz špaga Getea i tresnu ga o sto, tužeći se da ga žulji u kaputu.

Janko, iznenađen, dokopa knjigu:

- A gle!

- Šta?

- Knjiga!

- Pa da!

- Ta znam, ali moja!

- Vaša?

- Ta da!

- Gle!

- Znam, pa otkud vam?

- To sam danas kupio od onoga malog perečara.

- Perečara? Obešenjak, ukrao mi!

- Kaže, našao je!

- Našao? Verujte! Mladen se obradova.

- Šta je to?

- Gete, - reče Janko. Pa tu je Wahlverwandschaften, Werther...

- No, želeo bih znati ko to još može čitati!

- Molim vas, - reče Janko, čisto uvređen - a zašto?

- Bog s vama, kako zašto! Jeste li čitali?

- Čitao sam.

- Ono bolesno nagvaždanje što se zove Verter?

- Nesrećan mladić!

- Smetenjak! - reče Mladen živo. - Smetenjak! Pravi proizvod nemačke poezije. Gete video Rusovljevu Novu Eloizu, pa i on napisao Vertera. I pomislite što je najčudnovatije: za tim šmokljanom Verterom ludovalo je nekad celo nemačko društvo. Sad, molim vas, uzmite samo: ugleda on nekakvu Margaritu da seče deci hlebac...

- Lotu! - popravi ga Janko.

- Lotu, da seče deci hlebac, - i ni pet ni devet, nego se odmah zaljubi! I još zna da ona ima svoga poštenog mladoženju koji će je uzeti, Vinklera, kako li se ono zove?...

- Alberta - reče opet Janko koga u srce diraše ove reči.

- Da, Alberta, i to njemu ništa ne smeta da opet trčkara k njoj i da misli još da je voli, a ovamo bi hteo da je otme od tog Morica..., kako rekoste?..., da, Alberta, njenog poštenog mladoženje. I što je najsmešnije: ta Greta... Lota, Lota, jest, Lota!... ta Lota tako isto zaljubi se u Vertera koji nema nijednog uslova za ljubljenje osim što slini kad gleda u mesec. Pa šta mi je to sad?

Janko htede nešto odgovoriti, ali lutka kojom se on igraše beše već razbijena.

Mladen ne čekaše da mu se da povoda da nastavi:

- I vidite što me najviše jedi, da su naši ljudi majmuni: sve što vide u drugoga, - dobro, rđavo, to im se dopada. Nadali dreku: "Gete, Gete!", a ovamo, anališite ga s koje hoćete strane, on je najjači u toj bolesnoj fantaziji. Pomislite samo na Fausta! Faust je...

Mladen ne znađaše šta da kaže. Pokaja se što je skočio s Vertera na Fausta, kad ga se Faust ionako ništa ne tiče. On proguta pljuvačku, pa nastavi:

- Faust je to isto što i Verter. Mislim, naravno, ne po predmetu. I vi mislite da Verter može imati kake vrednosti! Šta hoće on? Da ne radi ništa, da se lunja ovamo-onamo, "idilski", da pravi deci kuće od karata i da trebi boraniju! Odrastao, mlad, zdrav čovek - pa kao bogalj. Pa onda još sam sebe na silu Boga pravi nesrećnim. I pomislite, ako se ne varam, njemu se čak prikrada želja da umre onaj čestiti i pošteni muž Lotin. I on sad misli da je voli i da bi je samo on mogao usrećiti, valjda time što slini pred njom! Pa da bi krunisao tu svoju ljubav, meće ruku na sebe i piše njojzi - njojzi, volim vas! - njojzi on piše pismo pred smrt i opet se prenemaže kako se ubija iz pištolja koji je ona dodala njegovu momku. I to je sad ljubav, i to je čovek! Pa i celo je društvo bolesno i ludo; i njen otac, i taj Gustav..., Albert..., svejedno kako mu je ime, taj njen zaručnik, posle i muž, trpi da se on dovlači u kuću. To je - neka viša taktika. Bre, ne bio to kakav zdrav Šumadinac - on bi njega na brzu ruku izlečio. Pa, verujte, ni na pamet mu ne bi palo da se prenemaže.

Janko se očajno usiljavaše da brani svoga nesuđenog pobratima, ali mu se jezik zaveza. Sve što bi on hteo reći, kad bi ga jezik služio, bilo bi: "Ali srcu se ne zapoveda!" Time mišljaše da bi pobio Mladena. Ali i bez toga Mladen nastavi:

- Ili, valjda, treba ga izviniti što ga je ljubav obrvala? Dabogme! Lopova - što je siromah, ubojicu - "što mu je takva krv", izdajicu - što je plašljiv, otimača žena - što je zaljubljen. Pa onda nam nije niko kriv, ali ostajemo bez časti i ponosa!

Mladen bivaše sve življi i življi, i čas po dolivaše sebi vina u čašu. U svoju ženu ne smede pogledati. Da bi izgladio svoj oduševljeni razgovor, koji svakako nemaše ovde mesta ni smisla, on, šaleći se, dodade: - Ovo vino mene baš ugreja -, pa opuči dalje:

- Ta zar je to tema gde se izliva poetski talenat? Gde je ona plemenita, čista, zdrava ljubav? - On steže pesnicu i udari o sto. - Kamo mati, žena, deca, kuraž, otadžbina, čast...?

Oči mu zasvetleše:

- Zar može išta biti lepo što je beščasno? Zar može biti ljubavi bez žrtve? Zar je za sažaljenje ovakav čovek? Pi! Pi! Ja ga se gnušam! A i Lota ga se morala gnušati, ako nije bila..., nije bila...

On pljunu.

Katanić oštro posmatraše Mladena koji, da li zagrejan vinom, da li unutrašnjim žarom, činjaše se čitav mali atlet. Janko seđaše najpre potišten, a posle uzbuđen. Njegov jučerašnji idol, Verter, posta odjedanput obično june. On se čisto čuđaše kako se to odjedanput sve u njemu obrte; ali prevrat beše snažan. Zlato beše lažno - on ga baci!

Marija s nekom pobožnošću gledaše svoga muža. Cuja je dremljivo čačkala nos.

- Daj-de još vina! - reče Mladen smejući se. - Što nisam neki čovek od pera da bar kažem našem svetu da se ne hrani splačinama. Ovakve su stvari ubitačne za mlada čoveka. Ne raditi ništa! Pravdati svoju lenost nekom višom filozofijom, kaljati kućni prag, razoravati mirnu i savesnu ljubav jedne ženske, turati ugarak u kuću poštenih ljudi a još svojih prijatelja, - i to sve pravdati nekim višim, plemenitim osećanjem koje čak treba da se zove ljubav! To je lopovluk, izdajstvo! Pa onda napao lamentovati i tužiti se na svet koji neće da se preokrene stoga što je tako njegova razmažena volja! To može činiti samo smetenjak kao što je Verter, a naći pristalica samo u svojih zemljaka koji su ludovali za njim.

Kataniću se učini da je dosta. Tim pre što se bojaše da će najzad i Marija i Janko opaziti krajnji cilj ovoga razgovora. Jedan mu se odeljak Mladenove besede osobito dopadaše, a to je ono kako bi kakav Šumadinac lečio takvog prijatelja svoje žene, kao što je Verter. "Ovo, istina, nije romantično", mišljaše Katanić, "ali je jače od celog razgovora." Da bi se završio, on nasluži svima vina, pa diže čašu:

- E, ti si večeras razvio ceo govornički dar. Najzgodnije će biti da još po jednu popijemo. Hajd' bar za pokoj duše tome - kako ga ti nazva? - šmokljanu!

Dosetka ne beše nikakva, ali celo društvo, pa i Mladen, rado pristaše da se usiljeno smeju i da iskape natočenu čašu.

Katanić zametnu razgovor o poeziji uopšte. Njegov ljubimac beše Njegoš.

- Vidite zdrave poezije!

On poče mestimice deklamovati Gorski vijenac.

- To je zdravo! Zdrava je Marseljeza, zdrav je Don Kihot! A to! - on lupi šakom po Verteru. - To je samo sentimentalan pivarski trbuh... Dete još ovu, pa da idemo!

Međutim je vino činilo svoje. Osim Cuje, koja je već spavala, i Marije, koja je nešto daleko sanjala, na svima se opažaše lak, veseo, vinski duh.

- Čekajte, sedite! Bog zna kad ćemo se opet videti - reče Mladen. - Milo mi je, veseo sam što sam međ' svojim prijateljima. Eto, otkad se samo s tobom nisam video; pa sad sam stekao još jednog prijatelja! Nadam se, gospodine Janko, da se nećemo zaboraviti. Ja sam vaš dužnik - treba da vam vratim ljubav za ljubav. Spasajte se!

Janko se uvijaše:

- Molim vas! Ja sam drage volje, i šta više! Na spasenije! - A, hvatam vas za reč, - reče Mladen spuštajući čašu na sto i brišući brkove - hvatam vas za reč. Prijatelj kuće nije nikad izlišan. Ja vas molim samo da mi i dalje ostanete što ste mi dosad bili. Eto, ja već sad tražim, molim vas za uslugu. Sutra putujem, Katanić takođe, - na vama opet ostaje Marija; molim vas, nemojte je ostavljati.

Prsi Marijine počeše silno odskakati. Janku se preli u srcu, kao u čaši koju mu Mladen nasluži. On malo ne pade u nesvest, malo što ne briznu u plač kad dokopa pruženu Mladenovu ruku:

- Ja sam vaš, vaš; sasvim vaš! Raspolažite sa mnom kako vam je. volja! I ako bi vam trebalo, što kažu, i krvi ispod grla..., ja...

Kataniću beše već tužno.

"Na što više?" - mišljaše on. "Komedija je već odigrana."

On stade pružati ruku svima redom. I gotovo povuče Janka za sobom napolje.

Kad njih dvojica iziđoše, Cuja je već uveliko spavala. Mladen otvori prozor da iziđe dim od duvana i pirnu u sveću da se ne kupe komarci.

Oboje ćutaše. Marija se nasloni na prozor i gledaše napolje.

Mladen joj priđe.

Dole u parku crne se drva, gore blistaše zvezde.

Mladen joj nasloni ruku na rame:

- Kuda gledaš? Marija obrisa suzu:

- Tamo! Vidiš onu zvezdu? Ja je dosad nikad nisam videla! To je nova zvezda!

Mladen poznade Marsa koji bleštaše svom svojom crvenom svetlošću i treptaše čisto namigujući na ovo dole što se zove bura u srcu. Da li je on te večeri jače sjao nego obično, da li se samo kroz vlažne oči jače rasturaše njegove zrake, - tek i Mladenu beše kao neka nova zvezda. On metnu ženi ruku na teme i poljubi je u čelo:

- Nije, sine, nova zvezda; ona je uvek na nebu. Pogledaj je! Možda je to tvoja zvezda?

A Mars kao dvostrukom snagom da zasvetle tako silno, pa opet tako pomirljivo i tiho.

Rano sutra došao je k njima Janko s jednim pismom u ruci, kojim ga, veli, poziva sestra na smrti.

Na rastanku rukovao se s Mladenom sedam, a sa Marijom četiri puta. S Mladenom i Katanićem se i poljubio. Iz kola se nije više osvrtao.

Od to doba prestao je baviti se ljubavnim predmetima, i kad god bi ko počeo govoriti o tome, on bi dokazivao da su to same "švapske bljuvotine". Ali ipak svake godine učini po kakvu budalaštinu. Jedanput se fotografisao s crnogorskom kapom. Čujem da se upisao i u farmazone. A pre nekoliko dana vozio sam se preko Mišara. Kočijaš mi pričaše kako je preklane vozio tuda jednog gospodina koji, kad iziđoše na mesto gde je podignut krst "Poginulim Srb-junacima", reče mu da stane.

- Gledam ja šta će! A on: hajd', hajd', pa upravo do krsta. Skide onda kapu, kleče, prekrsti se, pa poljubi najpre krst, pa posle zemlju. Posle opet sede na kola, pa teraj dalje! Đavo ga znao šta mu je!

- Kako je izgledao, očiju ti? On mi u dlaku opisa Janka.

Napomene

1. Karl Lemke, nemački estetičar, znatan Popularnom estetikom (1865) prevedenom na više jezika.

2. Rasprave o modernoj politici

3. O suštini nauke o mislima

4. Engleski pisac Makferson napisao je po narodnim predanjima skotskim kolo epskih pesama koje je izdao kao da su od staroga keltskoga Omira - Osijana.

5. Latinsko ime ("mačka") rodu grabljivih sisara, u koji spada, osim lava i mačke domaće i divlje, još tigar, panter, jaguar itd.