Veliko Jevanđelje Jovanovo

VELIKO JEVANĐELjE Jovanovo

1. knjiga

Unutrašnjom rečju prihvatio je Jakob Lorber u godinama 1851-1864 na Slovenački preveo Roman Štus sa saradnicima sa slovenačkog jezika prevodi Mila Zlatibor

Uvod

Ne može biti važnijeg događaja za hrišćanstvo i čitavo čovečanstvo od ispunjenja obećanja Gospodnjih u Jevanđelju po Jovanu: „Mnogo bih hteo da vam kažem, ali sada ne možete da kažete. Ali kada dođe on, Duh istine, uvešće vas u svu istinu, jer neće sam od sebe govoriti, nego će govoriti ono što čuje, i objaviće vam ono što će doći.“ (Jovan 16, 12-14) Sadržaj ovih reči ne ostavlja nikoga za koga sumnjaju da se radi o predviđanju budućnosti. Zapravo, i u doba hrišćanstva, ne samo u Starom zavetu, sve je bilo puno proročanstava, ali institucionalna Crkva tome, nažalost, nije obraćala dovoljno pažnje. Sa proizvoljno postavljenom i neshvatljivom tezom da se sva otkrovenja završavaju najkasnije smrću apostola, ostavljali su malo prostora da deluje glas Duha Svetoga. U svojoj knjizi Liber divinorum operum (O delima Božijim), pisanoj 1163-1173, velika proročica XII veka, Katolička časna sestra sv. Hildegarda iz Bingena (1098-1179), objavila je novo Jevanđelje po Jovanu, koje još nije bilo otkriveno: „... i video sam i razumeo reči otkrivenja – početak nove knjige Jovanovog velikog Jevanđelja, koje još nije bilo otkriveno, a trebalo bi da bude i početak druge knjige, koja takođe još nije bila otkrivena i koja počinje istim rečima: U početku beše Reč i Reč beše u Boga i Bog beše Reč. I dato mi je da to razumem. U njemu će biti opisana i objašnjena mnoga pitanja tajanstvene organizacije Božije tvorevine“. Sv. Hildegard govori o: a trebalo bi da bude i početak drugog spisa koji još nije otkriven i počinje istim rečima: U početku beše Reč i Reč beše u Boga i Bog beše Reč. I dato mi je da to razumem. U njemu će biti opisana i objašnjena mnoga pitanja tajanstvenog uređenja Božije tvorevine“ Sv. Hildegard govori o:

a) Jevanđelje po Jovanu (Pr. Jov. 1, 1-2), koje znamo u Bibliji i koje je već postojalo u to vreme, i b) Veliko Jevanđelje po Jovanu, koje tada nije postojalo i bilo je diktirao Božjim duhom tek 700 godina kasnije, Jakobu Lorber u njegvom srcu (u godinama 1851-1864), i objasnio mu sve tajne Božijeg stvaranja do smrti.

Oba jevanđelja počinju istim rečima! Čak i nekada veoma poznati cistercitski opat Gioacchino da Fiore*(umro oko 1205), koji je i sam bio veliki prorok, upozorio je u svom Učenju o tri vremena da, prema Jovanovom otkrovenju, na početku takozvanog „duhovnog doba“ (tj. neposredno pred poslednji sud), večni će otkriti ljudima jevanđelje . Odgovarajući tekst u Jovanu glasi:

„Tada videh drugog anđela kako leti posred neba, imajući večno jevanđelje da propoveda stanovnicima zemlje i svakom narodu, rodu, jeziku i ljudima...“ (Otkrivenje 14:6)

Pri tome moramo da se zapitamo: Zar ovo nije odavno najavljeno, ili još treba da čekamo na takvu najavu? U svakom slučaju, možemo smatrati iskupiteljsko-istorijskim znakom da se sa početkom novog veka proročki dar očigledno toliko uvećao da mu niko ne može izbeći, pa ni Crkva. Vrhunac je već dostignut sa J. Bome i E. Svedenborg, a daleko ga je nadmašio najveći od svih hrišćanskih proroka, sa Jakobom Lorberom (1800-1864). Nema sumnje da ga je obećani Duh Sveti bogato obdario. Naročito je Veliko Jevanđelje po Jovanu u deset knjiga ono koje, zbog detaljnih opisa svega što se dešavalo u Isusovom životu tokom tri godine njegovog javnog učenja i delovanja, vodi ka „svakoj istini“. U ovom proročanstvu ispunjeno je Isusovo obećanje: „I Utešitelj, Duh Sveti, koga će Otac poslati u moje ime, naučiće vas svemu i podsetiće vas na sve što vam rekoh“ (Jovan 14, 26). ) Kako su ove reči prikladne upravo na Velikom Jevanđelju po Jovanu! Ali čak i velika Lorberova dela o zagrobnom životu su nepresušan izvor najdubljih uvida. Ovo takozvano novo otkrivenje, koje ni na koji način ne protivreči starom, odnosno četvorojevanđelju, već samo u potpunosti razvija njihov sadržaj, jeste „svetlost s neba“ koja sve osvetljava i odgovara na sva pitanja. Otklanja čak i staro neslaganje između nauke i religije, jer potpuno osvetljava prirodne duhovne događaje u stvaranju, u makro- i mikrokosmosu. Fizički univerzum kao celina sadržan je u ovim proročanstvima, kao i astralni i duhovni kosmos, ovde i izvan nje. Dobijamo informacije o nastanku svetova i toku istorije spasenja, o Božijoj suštini i anđelima, a posebno o čoveku i njegovoj večnoj misiji. Podrazumeva se da je u središtu ovoga Hristos kao otkriveni Otac i Spasitelj svetova. Jedno od mnogih čuda koja su toliko puta izazvala iznenađenja u istoriji spasenja jeste da se proces „ponovnog javljanja Hristovog u rečima“ odvija veoma tiho. Desilo se na najtajniji način da je „božji pisar sluga” Jakob Lorber uspeo da postavi temelj za novu eru ljudske istorije pre sto pedeset godina. Po Božijem planu, sve je tajno pripremljeno u relativno vreme da se svetlost iznenada pojavi. Same prirodne nauke danas neverovatno potvrđuju sliku sveta novog otkrovenja. Lorberovih dvadeset pet dela, od kojih su neka veoma obimna, prodato je u nekoliko miliona primeraka. I ako se ranije o tome u crkvenim krugovima nije razmišljalo ili čak odbacivalo, danas, u velikoj verskoj krizi i duševnoj nevolji našeg vremena, sve više sveštenika se time ozbiljno bavi i to je na mnoge od njih ostavilo najdublji utisak. Na primer, evangelistički teolog dr. Kurt Hutten: „Ova slika sveta ima dubinu i moć.../... Ona vraća dostojanstvo zemlji svojom istorijom i istorijom iskupljenja, daje veri kosmičku širinu, prepliće se ovde i izvan nje, mikro- i makrokosmos , slavi Božju ljubav koja kontroliše svu tvorevinu i sa njom pokazuje ljudima siguran put do svega ovoga“.

Kada istražuje pitanje o tome kako se novo i staro otkrivenje uklapaju zajedno, evangelistički pastor Herman Luger primećuje: „Oba se zasnivaju na istom temelju Boga. Biblijski duh izvire iz Lorberovih spisa. Ne samo da je sadržaj njegovih dva glavna dela, Velikog Jovanovog jevanđelja i Božije ekonomije, biblijski, već su i druga njegova dela biblijska u svojoj srži.

Mnoštvo izreka i govora Gospodnjih u Velikom jevanđelju po Jovanu mogle bi se staviti i u bilo koje od četiri biblijska jevanđelja. Ne treba da nas čudi što u Lorberovim delima ima mnogo toga čega nema u Bibliji, posebno u četiri jevanđelja – kao npr. Gospod govori o nebeskim telima i tajnama stvaranja – što ni na koji način ne protivreči biblijskoj prirodi novog otkrivenja. Razumljivo je, međutim, da je tokom tri godine svog javnog delovanja Isus morao da kaže i učini mnogo više nego što je zabeleženo u biblijskim jevanđeljima; i zato verujemo da u novom otkrivenju s pravom vidimo reč Božiju, baš kao i u Bibliji. Za nas su Biblija i novo otkrivenje ekvivalentni fenomeni koji potiču iz istog praosnova, i svaki samo povećava vrednost i značenje u odnosu na drugi“.

Razboritost se pobrinula da bude relativno očuvana za nas sveobuhvatna biografija Jakoba Lorbera, koju je napisao njegov dugogodišnji prijatelj Karl Gotfrid Riter fon Lajtner. Ovaj poznati gracijanski liričar i romanopisac je za to najviše odgovarao. Iz njegovog CV-a ukratko sumiramo sledeće podatke: Jakob Lorber rođen je u selu Kaniža na Donja Štajerska (kod Jarenine blizu Maribora), u Viničarskoj porodici. Bio je prvo od četvoro dece. Rano je privukao pažnju svojim izuzetnim muzičkim talentom. Naučio je da svira više instrumenata: violina, klavir, orgulje i harfa. Posle osnovne škole u Jarenini spremao se za zvanje učitelja razredne nastave u Mariboru i tako radio kao pomoćnik nastavnika kratko vreme nakon položenog ispita. Neki sveštenik, koji je prepoznao njegov veliki talenat, savetovao da se posveti svešteničkoj profesiji. Za ovu svrhu je pet godina pohađao gimnaziju u Mariboru i učio latinski jezik. Morao se izdržavati sviranjem orgulja u crkvi i podučavanjem violine. Pošto nije imao dovoljno novca da nastavi školovanje u srednjoj školi, pet godina je živeo kao kućni učitelj, uglavnom predavajući muziku i crtanje. Godine 1829. završio je „viši pedagoški tečaj za učitelje za buržoaske škole“ (Lajtner). Iako je imao najbolji sertifikat, on nije uspeo odmah da dobije učiteljski posao, pa se konačno odlučio za muziku. Predavao je „pevanje, kao i klavir i violinu, a komponovao je nekoliko pesmi i koncertnih kompozicija“ (Lajtner). On je došao sa ovim sposobnostima u regionalnu prestonicu Grac, u krug prijatelja koji su neki već veoma poznati. Tako je, između ostalog, održao koncert zajedno sa Anselm Hutenbrener, poznati prijatelj Franca Šuberta. U poređenju sa njegovom profesijom (Božji sluga pisar). Evo šta mu se dogodilo u četrdesetoj godini: Ujutru 15. marta 1840. godine, kada je trebalo da prihvati časno zvanje kapelana u Trstu, iznenada je „od srca“, kako kaže, čuo glas kako mu govori. Reči su zvučale kao zapovest: „Ustani, uzmi olovku i piši!“ I Lorber je poslušao. Zanemarujući sve svoje privatne interese, odmah je seo za svoj sto i napisao prvu važnu polovinu knjige otkrivenja u tri toma pod naslovom Božije gospodarstvo Desilo se nešto jedinstveno: Lorbera je sam Gospod pozvao da bude „sluga pisar“! Ovom proročkom pozivu ostao je veran do kraja života. „Unutrašnjom rečju“, kako je versko-istorijski termin za nju, Gospod mu je postepeno diktirao čitavo gigantski rad, koji danas karakterišemo kao novo otkrivenje. Sadrži dvadeset pet, uglavnom obimnih knjiga. Njegovo najvažnije delo je nesumnjivo Veliko Jevanđelje po Jovanu (deset knjiga sa dopunskom jedanaestom knjigom Leopolda Engela). Kako je nastao ovaj proročki spis? U pismu iz 1858. Lorber je to opisao ovako: „Što se tiče unutrašnje reči kakvu čujemo, mogu – što se mene tiče – samo da kažem da presvetu reč Gospodnju slušam uvek u oblasti srca kao najjasniju misao, jasna i čista, kao izgovorene reči. Niko, čak ni tako blizu, ne može čuti nikakav glas. za mene, međutim, ovaj milostivi glas zvuči izrazitije od bilo kog materijalnog zvuka, koliko god moćan. Ali to je sve što mogu da vam kažem iz svog iskustva." Riter fon Lajtner dodaje ovu informaciju rečima: „Lorber je počeo da piše – ovo je od tada bio glavni zadatak njegovog boravka, skoro svakog jutra pre doručka. Sedeo je za stočićem, zimi kraj šporeta, i pisao bez zaustavljanja, zagledan u sebe, umereno brzo, ne zastajući da razmisli ili ispravi bilo šta što je napisao, kao neko ko piše po diktatu. Kada je o tome pričao, uvek je ponavljao da je, slušajući glas koji mu je govorio, jasno video i ono što je čuo. Kako je rekao, ono što je čuo unutra bilo je još lakše preneti ako bi to mogao usmeno da ponovi nekom drugom. I zaista, nekim svojim prijateljima diktirao je pojedine pasuse, pa čak i nekoliko stotina ispisanih polovina. Istovremeno je sedeo pored onoga koji je pisao, mirno zureći ispred sebe, a da nikada nije zaustavio tok svog govora ili promenio rečenicu ili izraz.” Kao i uvek sa proročkim porukama, Gospod je takođe koristio svoj potpuno jedinstven medijski jezik sa Jakobom Lorberom. Stoga ne treba da nas čudi ako u stilu i mentalitetu tog vremena preovlada stari stil izražavanja. Ovaj jezik, koji je uglavnom jezik srca, ima dosta narodnih elemenata i to olakšava čitanje. Istina i dubina mudrosti Božjeg obraćanja se, međutim, ne umanjuje. Jakob Lorber je predvideo trenutak njegove smrti. Kada je primio sakramente za umiruće 24. avgusta 1864. godine, a pre nego što je napustio zemaljsku scenu, poslednji put je zamolio da se može drugačije postaviti u svom krevetu. Želeo je da gleda izlazak sunca u poslednjim satima svog života. Obimni rukopisi ovog proroka umalo nisu postali žrtva tog vremena domaće inkvizicije koju je pokrenula Crkva. Zato što su bili bezbedno sakriveni, sačuvani su i za to je bilo potrebno mnogo truda i strpljenja neophodno da se konačno obezbedi novac za štampanje celokupnog dela. Mora da je prošlo dosta decenija. Prof. Franz Deml

Ko ima Moje zapovesti i ispunjava ih, mene voli. Ali ko Me voli, Moj Otac će ga voleti, i ja ću ga voleti i otkriću mu se. Utešitelj, Duh Sveti, koga će Otac poslati u moje ime, naučiće vas sve, i podsetiti na sve, što sam vam rekao. Jovan 14, 21-26

Tumačenje biblijskog Jevanđelja po Jovanu POGLAVLjE 1

1. Kratak uvod u duhovno razumevanje jevanđelskih reči Jovana, omiljenog učenika Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Jovan 1, 1-5. 1. U početku beše Reč i Reč beše kod Boga i Bog jeste bila Reč.

1 Ovaj red je nebrojeno puta tumačen na najrazličitije i najpogrešnije načine, da su čak i najgori prikrivači Božiji koristili upravo ovaj tekst da bi utoliko pouzdanije poricali Moje božanstvo, jer su skrivali božanstvo uopšte. Međutim, nemamo nameru da ovde navodimo njihove pletenice – zabuna bi tada bila samo veća umesto manja – ali ćemo dati najkraće moguće objašnjenje; ovo, kao i sama svetlost, u svetlosti svetlosti, automatski će se baviti i prevazići greške.

2 Glavni razlog za nerazumevanje takvih tekstova je, naravno, veoma pogrešan i netačan prevod Biblije sa originalnog jezika u jezike sadašnjeg vremena; ali baš je u redu. Jer da duh ovakvih tekstova nije bio tako dobro prikriven kao što jeste, ono najsvetije u njima bi odavno bilo najdublje profanirano, i to bi bilo najveće zlo za celu Zemlju; tako su samo grizli koru, i nisu mogli da prodru do živog svetilišta.

3 Vreme je da svima koji su dostojni pokažem pravi unutrašnji smisao ovakvih tekstova; ali nedostojni treba skupo da koštaju, jer u takvim prilikama ne dozvoljavam nikome da se ruga sa Menom i nikada ne ulazim u pogodbe.

4 Ovaj neophodan uvod sada je praćen objašnjenjem; samo da ovo primetim i kažem da je moguće razumeti samo unutrašnji, mentalno-duhovni smisao, ali ne i najdublji, najčistiji nebeski smisao. Ovo je najsvetije, i može se dati bez štete za svet samo onima koji to traže životom po jevanđeljskoj reči. Međutim, unutrašnje, mentalno-duhovno značenje je lako pronaći, ponekad već uz tačan, vremenski primeren prevod, a to će se videti već u tumačenju prvog reda.

5 Izraz „na početku“ je krajnje netačan, jer zamagljuje unutrašnje značenje; jer bi time mogli čak i prikriti božanstvo i poreći njegovo večno postojanje; tako su radili neki stariji mudraci, a današnji tajnici Božiji su uglavnom njihovi učenici. Međutim, pošto ćemo ovoga puta pravilno dati tekst, i koverat će postati veoma osuđujući, a kroz takav koverat neće biti teško upoznati unutrašnji smisao temeljno, a ponekad i vrlo precizno.

6 Tačan prevod glasi: U iskonskom temelju, ah i u osnovnom uzroku (svega bića), bila je svetlost (velika sveta stvaralačka ideja, živa ideja). Ova svetlost nije bila samo u Bogu, nego i kod Njega, to jest, izišla je živo vidljiva od Boga, i tako je bila ne samo u Bogu, nego i kod Njega i, da tako kažem, prožela prabiće Božije; ovim je jasno već postavljen temelj kasnijeg ovaploćenja Boga, što se posebno vidi iz nastavka teksta.

7 Ko ili šta je zapravo bila ova svetlost, ova velika misao, ova najsvetija osnovna ideja svekolikog budućeg, živog, najslobodnijeg bića? Nemoguće je da bi to moglo biti bilo šta drugo do Samog Boga, jer u Bogu, kroz Boga i od Boga, Bog ne može da prikaže ništa osim Sebe u svom večno najsavršenijem biću; pa bi tako i ovaj tekst mogao da glasi:

8 U Bogu je bilo svetlosti, svetlost je tekla kroz Boga i okruživala Ga, a sam Bog je bio svetlost. 2. Ona je u početku bila sa Bogom.

9 Sada kada je prvi red dovoljno objašnjen i može ga lako razumeti svako ko je malo jasniji, drugi red se objašnjava automatski i samo potvrđuje da prethodno opisana Reč ili svetlost ili velika stvaralačka ideja nije nastala kasnije iz prvobitnog bića. , ali je sa Bogom, kao jednak Bogu, večan. Dakle, ono ne krije u sebi nekadašnji proces stvaranja, zbog čega se dodaje u objašnjenju i svedočenju: Ovo je u početku bilo ah u praosnovu svega bića i svega potonjeg stvaranja kao praosnova samo sa Bogom, u Bogu i od Boga, odnosno sam Bog u celosti. 3.Sve je kroz Nju nastalo i ništa što postoji nije stvoreno bez Nje.

10 U ovom redu, ono što je već bilo jasno predstavljeno u prvom, kao „Reč” ili „svetlost”, i što je već potpuno prisutno u osnovnom uzroku (prvotemelju) svega bića i sve tvorevine, potvrđuje se i svedoči u ovom redu. .jer još nije izašao, još nije implementiran.

11 Dakle, treći red treba jasno da glasi ovako: Sve biće je nastalo iz ovog prabića, koje je samo po sebi večni praosnova njegovog bića. Iz Njegove Svetlosti, Reči i Volje, ovo biće stavljeno je svetlost, pravedna stvaralačka ideja, iz sebe u čvrsto postojanje, i nema ničega u celoj večnoj beskonačnosti što nije ušlo u prividno i vidljivo postojanje iz istog uzroka i istog put.

12 Ko je razumeo ova tri jasno objašnjena reda, četvrti red je jasan sam po sebi. 4. U Njoj beše život i život beše svetlost ljudima.

13 Razumljivo je da prvo biće svega bića, svetlost svih svetlosti, koren svih misli i ideja, praoblik kao večni praosnov, osnovni uzrok svih oblika, prvo, nije mogao biti bezobličan, i drugo, to ne može biti smrt, jer ovo u suštini označava potpunu kontradikciju svih, ma kako da su u obliku. U ovoj Reči ili svetlosti ili u ovoj velikoj misli Boga u Bogu, i u suštini za samog Boga, tako da je uvek bio pravedan, najsavršeniji život. Dakle, Bog je uvek bio pravedan, najsavršeniji život u Sebi i iz Sebe, i ova svetlost ili ovaj život je bila svetlost pa stoga i život u stvorenjima, u ljudima koji su izašli iz Njega; a ova bića i ljudi su dakle bili savršena slika prasvetlosti, koja je u njima biće, svetlost, pa prema tome i večna prasvetla, uslovila sasvim sličan život.

14 Ali pošto praživot Božiji jeste i mora biti potpuno slobodan, jer inače ne bi bio život – a isti i isti život mora biti i u stvorenim bićima, inače ne bi bio život, a kao neživot ne bi obstajao – čak je i suviše očigledno, da je stvorenim bićima, ljudima, dat samo najslobodniji život, koji se mora osećati savršenim, a iz samog tog osećanja i shvatiti da ono nije proizašlo samo od sebe, već samo kao potpuno jednak od Boga, po Njegovoj večnoj svemogućoj volji.

15 Ova percepcija je morala biti prisutna u svim stvorenim bićima, a takođe i da njihov život i njihovo biće moraju biti potpuno isti kao Bog, inače stvorenja ne bi imala ni život ni biće.

16 Ako malo pažljivije pogledamo ovu okolnost, postaje jasno da se u stvorenim bićima nužno moraju susresti dva osećanja: prvo i pre svega, osećaj jednakosti sa Bogom ili iskonske svetlosti Božije u njima, i drugo, osećaj vremenskog porekla. nužno proizilazeći iz ove svetlosti po zakonu Tvorca.

17 Prvo osećanje bezuslovno izjednačava stvoreno biće sa Tvorcem, a to se oseća kao da je proizašlo iz samog sebe, potpuno nezavisno od večnog praosnova, koji istovremeno sadrži i krije u sebi. Prema drugom životnom osećanju, koje nužno proizilazi iz ovog prvog, stvoreno biće se ipak mora zamisliti i prepoznati kao prizvano iz istinskog praosnova i tek posle vremenskog niza ispoljiti se u sebi kao slobodno i samim tim veoma zavisno od glavnog prvobitnog pratemelja.

18 Ovo ponižavajuće osećanje uzrokuje da prvo osećanje veličine postane i osećanje poniznosti, a ovo je, kako ćemo razumeti iz nastavka, naravno neophodno za osećanje veličine.

19 Osećanje veličine bori se svim silama protiv takvog poniženja i želi da uguši ono drugo osećanje.

20 Kao rezultat takve borbe nastaje otpor i konačno mržnja prema iskonskom temelju svega bića i iz toga u osećanje poniznosti i zavisnosti; i time se parališe i pomračuje osećaj veličine, a iz prvobitne svetlosti nastaje noć i tama u stvorenom biću. Ova noć i tama tada jedva prepoznaju iskonsku svetlost u sebi i tako se slepo, a ipak nezavisno, udaljavaju od praosnova svog bića i tvorevine i više ga ne prepoznaju u svom slepilu. '5. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prima.'

21 Zato prva svetlost još uvek može da sija u takvoj noći; jer noć, koja je, naravno, takođe stvorena od svetlosti, više nema dobar vid, ne prepoznaje svetlost koja dolazi u nju da bi je ponovo preobrazila u pravu iskonsku svetlost.

22 Tako sam i Ja došao kao večno iskonsko stanje svega bića i kao prasvetlo svake svetlosti i života u svet tame onima koji su bili od Mene; ali Mene nisu prepoznali u tami svog prigušenog osećaja veličine!

23 Zato što 5. red pokazuje tačno kako u prvobitnoj dimenziji i odnosu Ja dolazim kao Isti kakav sam bio od večnosti u ovaj svet koji sam stvorio od Sebe, a on Mene ne prepoznaje kao sopstvenu fundamentalnu suštinu.

24 Ali kao iskonska osnova svega bića, morao sam iz svog pravednog sveznanja da vidim kako je osećaj veličine kao iskonske svetlosti u ljudima postajao sve slabiji usled neprestanih borbi i kako je i svetlost života postajala sve tamnija, a u na kraju je postalo veoma mračno, i da ljudi, da im dođem u istom obliku kao što su oni od Mene, ne bi prepoznali, barem većina njih ne bi, pogotovo ako bih im došao kao čist Deus ek machina ( Bog se iznenada javlja), neočekivano i iznenada u ograničenom ljudskom obliku. Zato treba da pripišem sebi da Me ljudi ne bi mogli prepoznati, jer ne bi bili spremni za takav dolazak.

25 To sam predvideo od pamtiveka, i stoga, od vremena kada su oni prvi put izašli iz Mene, pa do mog istinskog dolaska, prema hiljadama vidovnjaka koji nisu izgubili svetlost u bici, prorekao sam svoj dolazak i precizno okarakterisao njegov dolazak. način pa čak i mesto i vreme. Međutim, obeležio sam Svoj stvarni dolazak velikim znacima i vaskrsao čoveka u kome se nastanio jedan od najviših duhova predaka da slepima objavi Moj dolazak i Moje puno prisustvo na Zemlji.

2. Ovaploćeni visoki duh (Mihailo) kao Jovan Krstitelj svedoči o Gospodu. Osnovna učenja: O suštini Boga, o suštini čoveka i njegovom odnosu prema Bogu. O padu čoveka i o izvanrednim putevima Božijim za njegovo spasenje. Jovanova 1, 6-13. 6. Bio je čovek poslan od Boga; zvao se Jovan"

1 Tom čoveku koji je propovedao pokoru pored Jordana i krstio obraćenike vodom, bilo je ime Jovan. U njemu je prebivao duh proroka Ilije, i on je bio istinski anđeoski duh,’ koji je u početku pobedio Lucifera, a kasnije se borio za telo Mojsijevo sa pravim Luciferom (to jest Mihailom) na čuvenoj gori. 7. On je došao (odozgo) da svedoči o svetlosti, i da će po njegovom svedočenju svi (ljudi bez svetlosti) prihvatiti veru (tj. da će po njegovoj svetlosti prepoznati svetlost koja im je došla).

2 On je došao kao stari i novi svedok odozgo, to jest iz prasvetla kao svetlost, da svedoči o prasvetlosti, o prasvetlosti Božijoj, koji se sada uplotio i došao u istom ljudskom obličju Svome narodu, koji je od Nje, da ih ponovo prosvetli u njihovoj noći i privede nazad u svojoj prvobitnu svetlost.