Velika nedelja (drama u tri čina)/7
VII
IVAN, ROSA, ZORAN
IVAN: Zalud me oprema, neću, boga mi!
ROSA: Nije drukče, Ivane, nego da je poslušaš.
IVAN: Zar i ti veliš, Roso?
ROSA: I ja velim. Ne rastužuj nanu, bolan, zar joj je malo tuge i brige?
IVAN: Kako da je ostavim samu?
ROSA: Zar sama kad ću i ja biti s njom? ,
IVAN: Pa i ti, Roso, kako ćeš ti?
ROSA: Šta, kako ću! Ne brini ti! Sve što bi ti brinuo o nani, zbrinuću ja.
IVAN: Boga ti?
ROSA: Ko da si sam ovde.
IVAN: A jesi li kadra?
ROSA: Što da nisam?
IVAN: Verujem ja tebi!
ROSA: E, ako mi veruješ, a ti me poslušaj!
IVAN: Poslušao bi’ ja tebe sve, samo kad bih znao. . 'Ajde kaži mi!
ROSA: Nije vreme tome razgovoru, Ivane. — Pođi, pa kad se vratiš ako bog da...
IVAN: Je l’ onda ćeš mi kazati?
ROSA: Dobro, kazaću ti, samo zdravlje od boga!
IVAN (Ushićeno): Ih, mene! A ne boj se, evo nas za koji dan natrag.
ROSA: Je l’ hoćeš da me poslušaš?
IVAN (Uzima je za ruku): A ti ćeš mi, je li, čuvati majku i... pazićeš sebe. Kad se vratimo da vas zatečemo obe... je l’ hoćeš?
ROSA: Hoću, tako mi Boga! Daj Bože da se samo zdravo vratiš.
|