[Vala Bogu, vala jedinomu!]
Vala Bogu, vala jedinomu!
Podraniše tri dobra junaka,
Podraniše u lov, u planinu:
Jedno beše Kraljeviću Marko,
Drugi beše Miloš Obiliću, 5
Treći beše Ivan od Kosančić.
Putujući u lov, u planinu,
Susrela gi Kosovka devojka,
Svi vu troje Boga nazivaše,
Ona njima za Boga primaše. 10
Svi vu troje dare darovaše:
Marko daje crvenu jabuku,
Miloš daje tuja žutu dunju,
A Kosančić prsten burmaliju,
Pa ot’oše u lov u planinu. 15
Lov lovili do tri bela dana,
U planinu ništa ne ubiše,
Ni košutu, ni siva jelena,
Niti utvu, utvu zlatokrilu,
Pa su pošli doma da putuju, 20
U putu se teško zavadiše:
Marko kaže: "Moja je devojka!“
A Miloš će: "Nije, nego moja!“
Ivan kaže: "Mene će pripasti!“
Reč po reča, kavgu zametnuše. 25
Al’ govori Kraljeviću Marko:
— Čujte mene, do dva pobratima,
Ne ginimo za lepu Kosovku,
No ajdemo u Kačana grada,
Tamo ima kačanski kadija, 30
On će kaže čija je devojka.
Poslušaše Kraljevića Marka
I ot’oše u Kačana grada
Kod onoga kačanskog kadiju.
Svi mu troje Boga nazivaše, 35
On je njima za Boga primio.
Progovara Kraljeviću Marko:
— Je l’ me čuješ, kačanski kadijo,
Krivo sediš, al’ pravo da sudiš.
Mi smo bili u lov, u planinu, 40
Susreli smo Kosovku devojku,
Svi smo troje Boga nazivali,
A ona nam za Boga primila,
Svi smo troje dari darivali,
Ja vu dado crvenu jabuku, 45
Miloš dade tuja žutu dunju,
Ivan dade prsten burmaliju,
Pa pitamo čija je devojka?
Tad govori kačanski kadija:
— Čujete li, trojica junaci, 50
Jabuka je samo meze za rakiju,
Žuta dunja samo da miriše,
Burmalija, nišan na devojku!
Nasmeja se Kosančić Ivane
Pa izvadi stotinu dukata 55
I pozove oba pobratima,
Pobratima Marka i Miloša,
Otidoše u krčmu kraj druma
Pa ih poji vinom i rakijom.
