Brankova želja

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Brankova želja
Pisac: Jovan Jovanović Zmaj


Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:
Jova Jovanovic Zmaj.jpg

Ja poznadoh što nesam poznav’o,
Prvi sanak ja sam već odspav’o,
Prvi sanak grobovanja moga,
Prvi sanak mira veičtoga.
— Preletela letom vrh meneka
Polovina polovine veka,
A ja ležim u dalekom kraju,
U tuđini, tuđem zavičaju.
Što to trese moje ledne grudi?
— Trošni pep’o lako se ne budi.
Kanda bruje topovi sa strane
Gde sam mlade proživov’o dane.
Il’ se ruši, il’ se nešto zida,
Il’ baš raja okove raskida?
Sviće l’ zora one sreće lepe
Za kom srca i u grobu strepe?
Kliče l’ vila iz srbinskih gora?
Je l’ već zora koja doći mora?
Jeste, jeste – boj se ljuti zače,
Markov topuz iz mora iskače,
Srbin diže mača plamenoga
Na Turčina, na dušmana svoga.
Skotija se besomučno strvi,
A moj Srbin neće žalit’ krvi;
Krv će teći potokom i rekom
Gde se suze roniše lelekom;
Krv će teći preko srpskih strana,
Al’ će suza biti ubrisana;
Poleteće veliko i malo,
Da odbrani što se srpsko zvalo;
Zaigraće kolo vitezova,
Divna slika mojih mladih snova,
Što sam negda tako željno ček’o, —
— A moj pep’o da je na daleko!

A kad bude, pa ti muka mine,
Kad sloboda kao sunce sine,
Kad se krvca opere studencem,
A junaci ovenčaju vencem,
Srpske zemlje okite se mirom,
Srpska deca ružom i šimširom,
Srpske mome strukom ruzmarina,
Srpska majka kad zagrli sina, —
Kad se sunce na škole osme’ne,
Haj, na škole i darove njene;
Mudre knjige kad polete letom,
Da Srbina izjednače s svetom;
Kad zapeva Ravijojla vila:
„Sad je java što sam nekad snila!“
— Zar ni onda, kad se meti stiže,
Kosti moje da ne dođu bliže!
Tuđa raka ledena je raka,
Tuđa zemlja nikad nije laka,
U daljini mučno li se leška,
Tuđina je i mrtvacu teška.
Haj, Srbine, a moj živi brate,
Zadrkćem se kad pomislim na te!

Srpska momo, sele moja mila,
Ti mi nesi groba ni vidila,
Ta ni groba, ni na grobu cveta —
Tuđa noga po njemu se šeta.
Srpski doli, puni rajska cara,
Srpske gore, željo moja stara,
I potoci što žubore tuđi,
mrtvo srce još za vama žudi, —
Za potokom , za zelenim lugom,
Za slavujem, mojim starim drugom,
I za poljem rasnim i zelenim,
I za lipom, za mirisom njenim,
Za pesmama što se tuda ore,
Što se ore od gore do gore!
Stražilovo, divno Stražilovo,
Ja sam tebe u zvezdice kov’o,
Tebi pev’o, o tebi sam snev’o,
Al’ od tebe nešto i zahtev’o:
Kad me smrtca otrgne od ljudi,
Da me primiš ti u tvoje grudi!
Zar ti nikad nije na um palo
Što si negda Branku obećalo?

Srbe brate, i Srpkinje sele,
Kojima se jošte dance bele,
Rastav’te me sa ovom daljinom,
Moje kosti operite vinom,
Pa ih nos’te našem zavičaju,
Zavičaju, mom negdašnjem raju.
Prenes’te ih, braćo moja mila,
Pored onog ubavog Belila,
Kroz Karlovce, gde sam mladost prov’o,
Pa na ono mirno Stražilovo;
Tu još jednu staru otpevajte,
Tu mi, braćo, kosti zakopajte,
Tu bih mrtav prava mira dost’o —
— Srbadijo, ne bilo ti prosto!

Izvor[uredi]

  • Popović Bogdan: Antologija novije srpske lirike, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, str. 93


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Jovanović Zmaj, umro 1904, pre 118 godina.