Boj s aždajom

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Boj s aždajom (Der Kampf mit dem Drachen)
Pisac: Fridrih Šiler, prevodilac: Nikola Bogosavljević


Što svet juri, što se kupe tako,
Te ulice tako bruje jako?
Da l' to Rodus iz plamena juri?
Okreće se u toj čudnoj buri
Jedan riter, uzjah'o konjica,
Ugledah ga međ' toliko lica;
Gle, kakvo je to iznenađenje!
Za njim čudno vuče se stvorenje,
Po obliku baš podobno zmaju,
Razjapilo čeljust krokodilsku,
I ljudi se dive i gledaju
Čas ritera čas tu vasilisku.

I hiljadu glasova povika:
„Gledaj svete, aždaja kolika,
Ta žderaše pastira i stado!
To je junak, ko je nju savlad'o!
Mnogi pre njeg činili su probu
Na ovaku tugaljivu borbu,
Al' ni jedan živ se još ne vrati;
Hrabrom ovom slavu treba dati!”
I sva rulja manastiru krenu,
Gde Svetoga Jovana red beše,
Svi riteri u ovom ordenu
Sakupljeni véće otpočeše.

Pred majestra plemenitog sade
Mladić tiho koraknu i stade;
Rulja vičuć' jurnu sa ulice,
I zakrči hodnik, stepenice.
I mladić je 'vako govorio:
„Ritersku sam dužnost ispunio.
Neman, što je zemlju pustošila
Moja ruka nju je umrtvila;
Svak bez brige sad na put polazi,
Pastir stado u poljanu goni,
Na vrh stene poklonik dolazi
Čudotvornoj na poklon ikoni.”

Knez ozbiljnim licem progovori:
„Da si junak, niko ti ne spori;
Hrabrost jeste, što riterstvo resi,
Hrabrog duha pokaz'o se jesi.
Ali prvu dužnost sad mi kaži
Za ritera, Hrišćana što važi,
Da se kite znakom krsta... dede?...”
Svi prisutni na ovo poblede.
S dostojanstvom riter 'vako poče:
Pokloni se, malo porumeni:
„Poslušnost je prva dužnost, oče,
Za ritere, da su krsta vredni.”

„I tu dužnost”, knez je produžio,
„Ti si, sine drsko prestupio.
Ti si borbu izvršio onu,
Koju nisi smeo po zakonu!” —
„Učitelju, kad sve znadeš, sudi”,
Reče mladić s uzdahom iz grudi,
„Ali, ipak, šta je zakon hteo,
Mislim da sam dobro razumeo.
Jer ja nisam tek onako poš'o,
Čudovište ovo pobediti:
Na lukavu mis'o ja sam doš'o,
I s tim halu pokušah ubiti.

Već iz našeg reda pet su bili,
— Što su veri za ugled služili —
Žrtva hrabrog srca junačkoga;
Ti ordenu boj zabrani s toga.
Ipak mi se u srcu pojavi
Pusta želja za bojak krvavi,
Čak ni noću nisam mira im'o,
Snevah često kak ose borimo;
I kad jednog jutra čim se svanu,
Glas dopade o novom užasu,
Tad u meni gnev veliki planu
I na boj se reših u tom času.

I meni se 'vaka mis'o javi:
Šta mladića i čoveka slavi?
Ti junaci slavni šta činjahu,
O kojima pesme nam pričahu,
Koji, zar u ime božje slave,
Podigoše neznabošce prave,
Jer od njih se zemlja očistila
Od čudesnih i groznih strašila,
S lavovima vodili megdane,
S minotavrom hrvali u boju,
Te da spasu bedne sirotane.
Ne žaleći za to ni krv svoju.

Ta zar samo Saraceni vrede,
Da ih mači hrišćanski pobede?
Ko ratuje na lažne Bogove,
Zar se samo taj spasilac zove!
Ta od svakog jada i pokora
Moćna ruka oslobodit' mora;
Ori tom mudro treba da upravlja,
I lukavstvo da ne zaboravlja,
Tako često govorah i pođoh,
Trag grabljive zveri da bih dozn'o;
I do svoje celji srećno dođoh,
Našao sam!.. Uzviknuh radosno.

I dođoh ti i rekoh ovako:
Domovina privlači me jako.
Gospodaru, ti si odobrio,
I ja srećno more prebrodio.
Čim na zemlju otadžbine stupih,
Veštom rukom na pos'o okupih,
Po još dobro upamćenom liku,
Da nacrtam aždajinu sliku:
Na nogama kratkim i zdepastim
Telesina teška položena;
A leđa joj oklopom ljuskastim
Od napada svakog zaklonjena.

Napred duga ispružena šija,
I k'o prava od pakla kapija,
Kao da je željna kakvog plena,
Strahovita usta otvorena,
I iz ove crne provalije
Iskezila zube najoštrije;
Jezik kao vrh od mača da je,
Oči male munjevito sjaje!
Dugo telo završava zmija,
Predugačko stvorenje bejaše,
Sve k'o da se oko seb' uvija,
I čoveka s konjem da opaše.

Sve sam ovo tako izradio,
I sa sivom bojom obložio;
Pola gušter, pola zmaj i riba,
I namešten sred otrovnog gliba.
Baš k'o da se beše okupao,
Dva psa „doga” ja sam izabrao,
Snažni, čili i puni hitrine,
Naučeni ščepat' za slabine.
Ja ih gonih na ovu aždaju,
Do divljeg ih gneva raspinjao,
Da je oštrim zubima hvataju,
I glasom ih svojim upravljao.

I za trbuh gde je najslabije,
Za ujede oštre najzgodnije,
Tu ih terah da podiđu zmaju,
I tu oštre zube ukopaju.
Ja se strelom beh naoružao,
I arapskog konja uzjahao,
Blagorodne beše on pasmine;
Kad razdržih i njeg' do ljutine,
Na aždaju brzo se ustremih,
Ostrigama oštrim ga obodem,
I za nišan strelu svoju spremih.
K'o da hoću sliku da probodem.

I ako se konj grozeć' otima,
Škripi zub'ma, peni na ustima,
Oba doga zarežali s mesta,
Ali ipak, ja time ne presta',
S marljivošću vežbanje ponovi',
Dok se mesec tri put ne obnovi,
I sve ovo kad su upamtili,
Na brzoj smo lađi doplovili.
Treće jutro, evo, sad nastade,
Da s' iskrcam jedva se uspelo;
Odmarat se nisam im'o kade,
Dok veliko ne izvršim delo.

Jer su jako potresale mene
Svakog dana bede obnovljene.
Nedavno su pastire naišli
Rastrgnute, što behu zaišli;
I na delo odmah se odvažih,
Savet samo od svog srca tražih.
Moje sluge izvestih o tome,
Na pleća se bacih konju svome,
Moja oba plemenita doga
Na putu me prate tajanstvenu,
Gde mom delu ne beše svdoka,
I tako se protivniku krenu'.

Gospodaru, ti znaš crkvu malu,
Na visokom onom kamivalu,
S kog se vidi okolina cela,
Nju je ruka sazidala smela.
Izgleda nam siromašno, ledno,
Ipak čudo sadržava jedno:
Bogomajka i Isus još mali,
Kog tri kralja behu darivali.
I na stepen tri put trideseti
Poklonik se mora da ispenje;
I ako će umoren dospeti —
Pad ga krepi na blisko spasenje.

sa svim gore duboko u steni,
Nalazi se prostor udubljeni,
Od obližnje bare vlažno beše,
Jer sunčevi srazi ne dopreše.
Tu je gnusna neman stanovala,
I na grabež dan i noć čekala.
I tako je pakleni sotona
Stražu čuv'o ispred božjeg doma;
I poklonik kad se tamo nađe,
I uputi kroz taj prolaz bede,
Iz svog gnezda aždaja izađe,
Žrtvu ščepa i odmah pojede.

I ja sam se na stenu ispeo,
Pre no što sam borbu otpočeo,
Kleknuh dole pred maloga Hrista,
I duša mi bi od greha čista.
U svetinji nekoj toga časa
Moje svetlo oružje pripasa',
U desnicu koplje ubojito,
I za borbu dole sam pohit'o.
Moja pratnja natrag je ostala!
Praštajuć' se ja ih tad poučim,
I uzjašim moga konja, ždrala,
A dušu pak Bogu preporučim.

I tek što sam do polja izmak'o.
A psi moji zalajaše jako,
I plašljivo konjic mi zahrza,
Propinje se i natrag se trza;
Jer k'o klupče blizu se videlo
Umotano aždajino telo,
Na toplome podu gde se greje.
I psi moji s mesta krenuše je;
Al' se odmah natrag povratiše,
Kada zinu usta rastežući,
Dah otrovni iz sebe izdiše,
I glas pusti k'o šakal cičući.

Al' ja hrabrost obodrih njihovu,
Te ščepaše besno neman ovu,
U tom i ja u kožu najtanju
Snažnom rukom bacih koplje na nju;
Al' ko prutić bez ikakve moći,
Od ljuskastog oklopa odskoči,
Drugi hitac, pre no što upravi',
Konj se prope i grdno prestravi
Od očiju koje ga gledahu,
I od daha koji izdisaše,
Skoči nazad u najvećem strahu,
I red sada na mene bejaše. —

I ja brzo skočih sa konjica,
Golog mača brza je oštrica;
Al' pokušaj zalud beše svaki,
Da probijem oklop k'o kam jaki.
I besneći snažnim repom ma'nu,
I tresnu me o ledinu ravnu;
Videh da se usta otvoriše,
Poče na me zub'ma da kidiše,
Al' psi moji sve bešnji i ljući,
Sad navale na nju sa svih strana,
Da od bola neman urličući,
Izdiže se sva izujedana.

I dok od njih još se ne otrže,
Ja ustadoh što pre mogoh brže,
I tad njenu uočih slabinu,
I napregoh svu svoju silinu,
Pa do drška sjurih ljuto gvožđe,
I krv crna silnim mlazom pođe.
I odmah se na mene srušila,
I divskim me telom poklopila,
Da izgubih ja i svesti svoje;
I kad mi se um posle osveži,
Videh sluge, gde kraj mene stoje,
I — u krvi mrtva hala leži.”

Glas čuđenja uzdržavan dugo
Iz sviju se grudi sad otrg'o,
Čim je riter s pričanjem umuk'o;
O svodove devetorostruko
Lomili se glasi izmešani
Odjekujuć' po celoj dvorani.
I sinovi ordena moliše,
Da se čelo junačko kruniše,
I narod ga oduševljen tako
Pokazati htede ostalima;
Al' majestro namršti se jako,
I ćutanje zapovedi svima.

„Neman”, reče „što je pustošila,
Hrabra tvoja ruka je ubila;
Narod ti je za to obožatelj,
Al' ordenu tim si neprijatelj,
Rodilo je crva srce tvoje
Još i goreg neg' ta hala što je.
Zmija, koja čisto srce truje,
I neslogu svud prouzrokuje,
To je, dakle, duh uporni, zao,
Udruženju koji se opire,
Koj' je svete veze pokidao
Redu; to je, što zemlju satire.

Ta hrabrosti i Mameluk ima,
Poslušnost je ukras hrišćanima;
Jer i Gospod veliki je bio,
Siromašno ipak je hodio,
I oci su na tome osnovu,
Red zaveli u ordenu ovu:
Ponajteže da je ispuniti —
Svoju volju sopstvenu suzbiti.
Tašta slave zavela je tebe;
Zato s mesta idi mi s pogleda!
Božji jaram ko neće na sebe,
Ni ukras se krsta tome ne da.”

I vičući gomila navali,
Silna vreva kuću da obali,
I sva braća za milost ga mole;
Mladić ćuti i pogled mu dole,
I ogrtač mirno sa seb' skide,
Poljubi mu ruku i izide.
I majestro pogledom ga prati,
Al' ljubasno natrag ga povrati;
„Zagrli me, sine!” reče tada,
„Iskušenje ne pobedi tebe.
Krst taj uzmi, jer to je nagrada
Smernosti, što j' savladala sebe.”

Izvor[uredi]

1896. Zora, list za zabavu, pouku i književnost. Godina prva. str. 94-97.