Pređi na sadržaj
- Vino piju tri srpske vojvode
- u bogatoj i ponosnoj Mačvi,
- u lijepu selu Metkoviću,
- a kod dvora Petra Herićeva.
- Prvo bješe srpska vojevoda
- Katić Janko iz sela Rogače
- od Kosmaja, gn’jezda sokolova;
- a drugo je vojvoda Vujica
- iz Azanje sniže Smedereva;
- a treće je srpska vojevoda
- Čupić Stojan, Zmaju iz Noćaja;
- s njima pije do dvjesta Srbina.
- Tu Srbina bez konja ne bješe,
- već sve Srbi na konjma dobrijem,
- na hatima, a pod mizdracima.
- A kada se napojiše vinca,
- te im vince iziđe u lice,
- a rakija priče govoriti,
- poče im se Čupić tugovati:
- „Ah, moj brate, Janko i Vujica,
- teško su mi Turci dodijali,
- jer sam, braćo, na krajini ljutoj,
- ukraj Drine, ukraj vode hladne,
- pak mi Mačvu iz prevare kradu,
- ne mogu se s njima udesiti,
- a da mi se s njima udesiti,
- volio bih neg’ carevo blago,
- da ja vidim čija jeste Mačva,
- čija jeste, čija l’ će ostati;
- to bih sada, braćo, najvolio.“
- Istom Čupić u riječi bješe,
- a stražarče doleće sa straže,
- vjerna sluga Jurišića Stanka,
- iza Batra, sa sela Salaša;
- gologlavo bješe, bez obuće,
- bez obuće i bez duge puške;
- od šumskoga trnja oderano,
- groznijem se suzam’ uprljalo.
- Vojvodama kada ono dođe,
- ono njima Boga ne naziva,
- već ovako njima progovara:
- „Žlje ga sjeli, tri srpske vojvode,
- žlje ga sjeli i vino popili!
- Vi pijete i popijevate,
- sirotinja u nevolji cvili:
- na Mačvu vam Turci udariše,
- sedam hiljad’ i trista Turaka
- i pred njima Mehmed kapetane
- od Zvornika grada bijeloga,
- bijela mu brada do pojasa.
- Buljugbaša Jurišiću Stanko
- sa svojijeh sedamdeset druga,
- hćaše junak da uzbije Turke,
- i na Turke oganj oboriše;
- puče pušak’ od Jurišić Stanka,
- puče pušak’ sedamdeset ravno,
- od Turaka sedam hiljad’ puče:
- mi ne znasmo jedan za drugoga,
- ko l’ pogibe, kog’ li uhvatiše,
- ko l’ uteče, koji li ostade,
- nit’ znadosmo kud se đede Stanko.
- Ele Turci Mačvu pregaziše,
- porobiše Sovljak i Glogovac.
- Ko je vama konje nabavio,
- ko je vama čohu porezao,
- ko li vam je pokovo oružje,
- razma jadna sirotinja raja?
- pak s Turcima raju zavadiste
- i Turcima sada izdadoste.
- Što činite, da vas Bog ubije;
- što činite, jer se ne bijete,
- ne bijete, jal’ se predajete?“
- Kad to čuo Čupiću Stojane,
- u ruci mu puna čaša vina,
- puna mu se čaša zadesila,
- od eška mu zadrhtala ruka,
- pa ispusti čašu na siniju
- (nit’ se razbi nit’ se proli vino),
- a pljesnu se rukom po koljenu,
- pod koljenom skerlet-čoha puče
- i bijela koža na koljenu;
- na ruci mu tri zlatna prstena,
- ta sva tri mu crkla na prstima.
- Čupić Stojan grozne suze proli:
- u Stojana nema mnogo druga
- razma cigle dvije vjerne sluge,
- jedno bješe Sićiću Marinko,
- a drugo je Šumanac Vasilju;
- Stojan viknu dvije vjerne sluge:
- „Sluge moje, brže konje vaše.“
- A on skoči, pripasa oružje,
- sobom Stojan do mrkova dođe,
- pa mrkovu priteže kolane,
- priteže mu četiri kolana,
- a i petu ibrišim-tkanicu,
- uzdu vrže, na mrkova sjede;
- oko njega dvije vjerne sluge.
- ’Vako Čupić reče sa mrkova:
- „Braćo moja, Vujica i Janko,
- budite mi danas u nevolji,
- da idemo dočekati Turke!“
- A Vujica glednu na Katića,
- Katić Janko u zemlju preda se,
- jer Katiću milo ne bijaše
- boj zametat u zemlji neznanoj
- s malo društva, a s mnogo Turaka;
- društva malo, a i to nevješto,
- ne poznaje staza ni bogaza.
- Proli suze Čupiću Stojane,
- suze proli, pa opet govori:
- „Braćo moja, Vujica i Janko,
- budite mi danas na nevolji,
- danas mene, ja ću sjutra vama;
- il’ vi pošli il’ ne pošli, braćo,
- ja ću jedan udarit na Turke,
- pod sramotom ovom ostat neću,
- mret mi danas ili mreti sjutra,
- volim prije, o manje grjehote!“
- Kad pogleda vojvoda Vujica
- ta đe Čupić grozne suze lije,
- Vujici se vrlo ražalilo,
- pa on skoči na noge lagane
- i Čupiću ovako govori:
- „Pobratime, Čupiću Stojane,
- neka znadeš, ja te izdat neću
- sa mojijeh sto pedeset druga;
- ko te izdo, izdalo ga ljeto,
- bijelo mu žito ne rodilo,
- stara njega majka ne viđela,
- njim se mila sestra ne zaklela!“
- Pak Vujica viknu na družinu:
- „A na noge, moji sokolovi;
- brzo svoje konje opremajte.“
- Vujo ode do konja alata,
- priteže mu četiri kolana,
- a i petu ibrišim-tkanicu,
- uzdu vrže, sjede na alata,
- oko njega sto pedeset druga.
- Tu se Vujo i Stojan sastaše;
- sramota se Janku učinila
- da on junak od društva ostane,
- da ostane i da ih izdade,
- veće i on na noge ustade
- i doleće do konja đogata,
- do đogata grive oknivene,
- priteže mu četiri kolana,
- a i petu ibrišim-tkanicu,
- uzdu vrže, na đogata sjede,
- oko njega pedeset momaka.
- Tri vojvode zajedno pođoše,
- tri vojvode kao tri sokola,
- a za njima do dvjesta Srbina
- na hatima, a pod mizdracima,
- kano srodno jato golubova –
- Bože mili, da lijepe kite!
- S Metkovića sela polećeše,
- pak Bogatić selo prelećeše,
- u Klijenje selo dolećeše;
- a kad biše u selo Klijenje,
- Čupić Stojan glednu ispod ruke,
- al’ mu Sovljak ognjem gorijaše
- a po njemu Turci halakaju.
- Onda Čupić ’vako progovori:
- „Braćo moja, Vujica i Janko,
- i vi braćo, dv’je stotine Srba,
- hoćete li da se poslušamo:
- da mi dobre konje odjašimo,
- pa da s konja zbacimo terkije,
- da mi dobrim konjma oblakšamo,
- da kolane konjma pritegnemo;
- brzo ćemo s’ udarit s Turcima;
- a nemojte žaliti terkija!
- Ja sam čuo od starijeh ljudi:
- onđe nema nigda starješine,
- starješine ni da sudit može,
- koji nije kadar platit vina
- u mehani za potrebna druga;
- hvala Bogu, i Bog mi je dao,
- ako Bog da te zdravo budemo,
- terkije ću vama dopuniti
- i hoću vas vinom napojiti;
- ako l’ koji u boju pogine,
- tražiću ga, pa ga sahraniti,
- l’jepo ću mu t’jelo opojati.“
- Kad to čulo dv’je stotine Srba,
- svi Stojana odmah poslušaše,
- pa s dobrijeh konja odsjedoše,
- pobacaše sa konja terkije
- i kolane konjma pritegoše,
- pak na dobre konje usjedoše,
- potekoše putem prijekijem,
- na salaško polje istrčaše.
- A kad oni na drum iziđoše,
- Turci prošli drumom širokijem,
- prošli Turci u bogatu Mačvu,
- oko puta preko polja ravna
- na pločama travu odadrli,
- al’ se jošte povratili nisu.
- Kad je Stojan sagledo drumove,
- opet onđe ustavio društvo,
- pa on svojoj družini govori:
- „Braćo moja, Janko i Vujica,
- i vi braćo, dv’je stotine Srba,
- ja sam noćas lijep san usnio,
- neka znate, naš će mejdan biti,
- ako Bog da, dobićemo Turke,
- samo, braćo, drž’te se junački,
- nemojte se, braćo, prepanuti!
- Vidite li to salaško polje
- koliko je dugo i široko,
- kad se Turci s plijenom pomole,
- sve će polje sobom zakriliti,
- vi se, braćo, prepanut nemojte!
- Ja sam čuo od starijeh ljudi:
- nema smrti bez suđena dana,
- ni junaka bez prvoga brata;
- neka znate, ja ću biti prvi!
- Već ovako da se poslušamo:
- oko glave saruke zavite,
- a po turski sablje pripašite
- i po turski konje razigrajte,
- da se Turci dalek’ ne osjete,
- nas je malo, a mnogo Turaka;
- pa hajdemo pravo među Turke,
- ko nas gođe vidi od Turaka,
- svak će mislit, njima indat ide.
- A kada se s Turcim’ izm’ješamo,
- da svi, braćo, Boga pomenemo
- a po jednu pušku izbacimo,
- više pušak’ nemojte bacati,
- već trgnite sablje od pojasa
- da kroz Turke juriš učinimo,
- pak da Turke odmah ras’ječemo,
- ras’ječemo Turke na buljuke,
- neka ne zna jedan za drugoga;
- tako ćemo Turke zabuniti.
- Jošte, braćo, da vam riječ kažem:
- izvadite drvene čuture,
- napite se pocerske rakije
- zarad srca i zarad slobode.“
- Kad to čulo dv’je stotine Srba,
- svi po turski glave zamotaše
- a po turski sablje pripasaše,
- pak trgoše drvene čuture
- i stadoše sve dva i dva piti;
- Čupić trže drvenu čuturu,
- pa on pije sa dva pobratima.
- Po jednom se pićem obrediše,
- a po drugu piti započeše,
- al’ se Turci poljem pomoliše.
- Kolika je sila u Turaka,
- sve su polje sobom zakrilili.
- Oni gone plijen od Sovljaka:
- sedam hiljad’ bijelih ovaca,
- pet hiljada crvenijeh koza,
- tri hiljade krava muzovnijeh,
- šest stotina mačvanskih volova;
- stoji bleka ovac’ za janjcima,
- stoji meka janjac’ za ovcama,
- veka stoji koza za jarići,
- a jarića dreka za kozama;
- stoji rika krava za teladma,
- a teladi meka za kravama;
- buka stoji mačvanskih volova,
- ne poznaju svojijeh čobana,
- vidi stoka đe će putovati,
- pake žali svoga zavičaja;
- a za njima Turci halakaju.
- Viče Turčin jedan do drugoga:
- „Lakše, Mujo, ne umori marve!“
- „Hoću, Uso, ada kako neću;
- daleko je Drini putovati,
- bojati se Čupića Stojana.“
- Turci misle, niko ih ne sluša,
- Čupić sluša, pak suze proljeva,
- ta od jada, gledajuć’ očima
- kako Turci srpski plijen gone
- (u zvjerki bi srce prepuknulo,
- a kamoli u živu junaku!),
- pa govori Čupiću Stojane:
- „Vidiš, brate, Janko i Vujica,
- vidite li sirotinjskog pl’jena,
- ko b’ ostao pod ovom sramotom?“
- pa on saruk na oči namače:
- „Hajte za mnom kako koji može.“
- Svi saruke na oči nam’koše,
- a po turski koplja okrenuše
- i po turski konje razigraše,
- pa svi šute ništa ne govore,
- već odoše na susret Turcima.
- Najnaprijed Stojan na mrkovu,
- za Stojanom Vujo na alatu,
- za Vujicom Janko na đogatu,
- a za Jankom dv’je stotine Srba.
- A kada ih Turci opaziše,
- oni misle njima indat ide,
- pa ovako njima govorahu:
- „Valah, kardaš, nemaš kuda amo;
- što smo hćeli, to smo učinili,
- ovđe vama ne ima hiseta.“
- Srbi šute, ništa ne govore.
- A kada se s Turci izm’ješaše,
- izm’ješaše, pak se poznadoše,
- tad svi Srbi Boga pomenuše
- a na Turke oganj oboriše.
- Od Srbalja dvjesta pušak’ puče,
- mrtvih pade za dvjesta Turaka;
- od Turaka sedam hiljad’ puče,
- pade magla od neba do zemlje,
- nit’ se vidi neba ni oblaka:
- viš’ njih jarko pomračilo sunce
- od puščanog praha i olova;
- ali Srbi stare mejdandžije
- više pušak’ metati ne hćeše,
- već trgoše sablje od pojasa
- i kroz Turke juriš učiniše,
- rašćeraše Turke na buljuke
- kao vuci bijele jaganjce,
- da ne znade jedan za drugoga,
- ko li gine, ko li zadobiva;
- Turci viču: „Umet i Muhamed!“
- Srbi viču: „Za vjeru hrišćansku
- i za slavu imena srpskoga!“
- Kad se dvije udariše vojske,
- Crnobarac Stanko harambaša
- na daništu bješe kraj Salaša
- s pobratimom Ninković Jovicom
- i sa pobrom Latković Jovanom;
- kad stadoše sablje sijevati,
- Stanko srcu odoljet ne može,
- veće oni s daništa skočiše,
- svaki sebi ubi po Turčina,
- pak na turske konje usjedoše
- i po polju Turke poćeraše.
- Kada viđe Čupiću Stojane
- ja u boju Crnobarca Stanka,
- Čupić njemu ’vako progovara:
- „Be aferim, Crnobarac Stanko!
- Da si sinoć mog brata ubio
- i da si mi dvore zapalio,
- ta sve bih ti danas oprostio,
- niti bih te igda prekorio;
- proklet bio ko ti spomenuo
- kad si Srblju tako u pomoći.“
- Da je kome stati nagledati
- kako srpske sablje sijevaju,
- mrtve turske glave zijevaju.
- Tu ne osta Srbin u družini
- koji turske ne ods’ječe glave,
- koji po dv’je, koji po četiri,
- vojvodama ni broja ne ima.
- S’ječe Turke od Rogače Janko,
- što bi Janko Turak’ ostavio
- dočekuje vojvoda Vujica,
- što b’ Vujica Turak propustio
- dočekuje Crnobarac Stanko,
- što bi Stanko Turak’ promašio
- dočekuje Latković Jovane,
- što bi Jovan Turak’ ostavio
- dočekuje Ninković Jovica,
- što b’ Jovica Turak’ propustio
- dočekuje Čupiću Stojane;
- Čupić radi da glasnik ne ode:
- sabljom s’ječe, a mrkovom gazi,
- drugom rukom buzdovanom tuče,
- na sve strane Čupić posla ima,
- jer on želi da glasnik ne ode.
- Od Srbalja niko ne pogibe
- razma jedno ciglo momče mlado,
- a ni ono ne bi poginulo,
- ali smotri toke na Turčinu,
- pak ne hćede konja da se drži,
- već sjah’ s konja da toke dobije,
- pa ga Srbi u boju zgaziše;
- et’ tako je ludo poginulo!
- Od Turaka malo ko uteče
- razma jedan Mehmed kapetane
- na đogatu konju vilovnome;
- poćera ga Čupić na mrkovu,
- ćeraše se preko polja ravna,
- ćeraše se za puno dva sata:
- nit’ mu može Mehmed izmaknuti
- nit’ ga može Čupić prestignuti,
- jer je Čupić konja umorio
- i mrkov mu rana dopadnuo;
- na mrkovu sedam grdnih rana,
- još se konjma pokoriti neće.
- Al’ govori Čupić sa mrkova:
- „Poturico, Mehmed-kapetane,
- obazri se da se pogledamo,
- da vidimo čija je sad Mačva:
- il’ je tvoja il’ će biti moja,
- čija li je od starine bila!“
- Turčin muči, ništa ne govori,
- veće bježi s glavom bez obzira.
- Opet Čupić njemu progovara:
- „Jao, kurvo, Mehmed-kapetane,
- ćeraću te Drini do obale;
- dok te junak u Drinu ne nagnam,
- ja se tebe okaniti neću;
- ako li mi uz Drinu pobjegneš,
- ćeraću te do grada Zvornika –
- da bih znao da ću poginuti,
- ja te danas ostaviti neću.“
- Tad se Turčin natrag obazreo,
- desnu ruku na prsi metnuo,
- Stojanu se do sedla poklanja:
- „Bogom brate, Čupiću Stojane,
- pokloni mi život na mejdanu;
- tvoja Mačva i tvoja starina,
- ja se u nju nigda vratit neću,
- nit’ ću doći nit’ ću zavojštiti,
- već ću s tobom u dosluku biti,
- držaću te kao brata svoga;
- ako l’ bih se u nju kad vratio,
- eda Bog da i Muhamed svetac
- te ja iz nje glave ne iznio!“
- (Bože mili, čuda velikoga,
- đe sam Turčin tada sebe prokle.)
- Al’ se Stojan ne bi povratio,
- ćero bi ga makar i pješice;
- ali Katić pristo za Stojanom
- na đogatu grive oknivene,
- pa ga Katić sustići ne može,
- već Stojana grlom dozivaše,
- grlom viče, b’jelom rukom maše:
- „Pobratime, Čupiću Stojane,
- vrat’ se amo, Boga ti jednoga;
- pust’ Turčina jednog oglasnika
- neka kaže bosanskom veziru
- kako jeste vojsku pokupio
- bez fermana i bez buruntije
- i bez r’ječi cara čestitoga,
- pa kako je porobio Mačvu
- (nek se hvali po Bosni kamenoj),
- oćerao krave i volove,
- oćerao i koze i ovce,
- nek im bule sir i maslo kupe.“
- Onda Čupić posluša Katića,
- pak se prođe Mehmed-kapetana.
- Povrati se Janku u Salaša,
- od Turaka šićar pokupiše,
- sirotinjski plijen povratiše
- a Iliju Srba sahraniše.
- Otkako je gavran pocrnio
- nije zmija guju dočekala
- kao Čupić Mehmed-kapetana
- u široku polju salaškome.
- Ako li tko vjerovati neće,
- neka ide te očima vidi:
- znati će se turska kosturnica
- dokle teče sunca i Salaša.
