Pređi na sadržaj

Boj na Odžaku (kod Glamoča)

Izvor: Викизворник

* * *


     

Boj na Odžaku (kod Glamoča)

Pije vino Milan Despotović
U ravnome bosanskom Grahovu,
U Pećima, mjestu sklonitome,
I sa njime do deset vojvoda:
Prvo jeste Babiću Golube, 5
A drugo je Milanović Vide,
Treće bješe Amelica Trivo,
A četvrto pop-Karane Đoko,
Peto beše Marinković Stevo,
A šesto je Troica Mijajlo, 10
Sedmo bješe Nikolica Đuro,
Osmo jeste od Trubara Pavle,
A deveto Bundalović Trivo,
A deseto Jakšiću Aleksa.
Kada su se napojili vina, 15
Te im vince udari u lice,
Onda reče Milan Despotović:
„Braćo moja, srpske poglavice!
„Evo ima za petnaest dana
„Od kad niđe udarili n'jeemo, 20
„Već se naša odmorila vojska,
„Pa sad valja da mi udaramo
„Na Vakupa ili na Petrovca.“
Tada reče Nikolica Đuro:
„Boga tebi, mili gospodaru, 25
„I ostale srpske poglavice!
„Ja bih reko na Glamoča grada
„Svi sad složno da mi udarimo,
„Tu možemo Turke pobjediti
„I junački mejdan zadobiti. 30
„Glamočani na glasu su Turci
„I njihovi bezi i spahije,
„Što 'no jesu srpske krvopije
„Od Kosova do današnjeg dana;
„U njih ima gotovine blaga 35
„I dobrije konja i hatova,
„Samo valja složno da ud’rimo
„I Odžake prvo da spalimo,
„Što ih vazda svi begovi vale,
„Da ih tvrđih u svoj Bosni nema, 40
„Ni tvrđije, niti bogatije;
„Starinski su još to bili dvori,
„I oko njih kamena avlija,
„Baš avlija malog Radojice
„I njegova brata još Pilipa, 45
„Koji no se jeste poturčio,
„Pilipović bege uvr'ježio —
„Tu mi, braćo, sad da udarimo.“
Kad to čuo Milan Despotović
I ostali srpski poglavari, 50
Svi rekoše tako da učine:
U j’me Boga, da na Glamoč pođu.
Sad naredbu Despotović kaže
I ovako riječ govorio:
„Đeco moja, srpske poglavice! 55
„Svaki u svoj logor otidite,
„Oko sebe društvo iskupite,
„I naredbu taki učinite:
„Nek s' vojnici svi za puta spreme
„U j'me Boga prije jarkog sunca; 60
„Sjutra valja da mi polazimo.“
To glavari jedva dočekali,
Svaki u svoj logor otidoše
I naredbu taku učiniše.
Kad je bilo sjutra prije zore, 65
Udariše vojničke borije,
A vojnici na noge skočiše;
Barjaktari razviše barjake
I ostale potrebe pon'ješe;
Tad vojvode konje pojahaše, 70
Pred vojnike svaki se postavi;
Milanović predstraže naredi,
Pak za njome svoju četu krenu;
Tako redom sve čete pođoše,
Sve po redu jedan za drugijem, 75
Među njima Milan Despotović,
Na zekanu konju, gorskoj vili
Oko njeg' se britka sablja vija
A zekan mu mnogo poigrava.
Mili Bože, lijepoga dara! 80
Od onije srpskije glavara,
I ostalih srpskijeh vojnika:
Vijaju se krstaši barjaci,
Razl'ježu se trube i muzike,
A pjevaju mlađeni vojnici, 85
Poskakuju vilovni konjici,
Svijetle se hitre otraguše,
A blistaju oštri bajoneti
Kroz sunčane izjutrašnje zrake.
Ide vojska rado i veselo 90
Klikujući i podvikujući.
Kad je došla do Tičeva ravna,
Na Tičevu logor postavila
I vojnički objed učinila,
I tu tavnu noćcu prenoćila. 95
Sjutra zorom na put se spremila,
Zdravo vojska do Preoca dođe,
U Preocu objed učinila.
Kad se vojska malo odmorila,
Despotović Niku Đuru viče. 100
I sa njime Trkulja Mijajla,
Pa ovako njima govoraše:
„Vas dvojica, moji sokolovi!
„Oba svoje čete sastavite,
„Pa idite kroz Šator planinu, 105
„Pravo hajte do više Glamoča,
„Uhvatite staze od Lijevna,
„Ako indat Glamoču poleti,
„Dočekajte moji sokolovi,
„Da Livnjani sleđa ne udare, 110
„Da nam kakva kvara ne urade
„A mi ćemo na Odžak udriti
„I Glamočka sela popaliti.“
Ode Niko s društvom kroz planinu.
Malo za tim vr’jeme postajalo, 115
Despotović naredbu izdade,
Da se kreću i ostale vojske,
Sva da ide do u Popoviće.
Sad redovno vojska se opremi,
Po naredbi stade putovati — 120
Ide vojska do u Popoviće,
I tu logor glavni učinila.
A kad sjutra bijel dan osvanu,
Despotović Karana doziva
I ovako njemu govoraše: 125
„Pope-Đoko, moj sivi sokole!
„Uzmi svoju četu sve koliku
„I sa sobom Bundalović Trivu,
„Pak vi hajte u polje glamačko;
„Ako indat od Glamoča pođe, 130
„Il' pobjegnu Turci iz Odžaka,
„ Dočekajte Turke i begove.“
A to Karan jedva dočekao,
Pak u polje ode sa družinom;
A ostalim reče vojvodama, 135
Da svi idu pravo na Odžake.
Na zapoved vojska se krenula.
Kad su bili blizu do Odžaka,
Despotović naredbu izdade,
Da se odmah ne zameće kavga; 140
Za tim viknu malog Smiljanića,
Pa ovako njemu govoraše:
„Smiljaniću, moj sokole sivi!
„Trči, kaži Milanović Vidu,
„Neka odmah boja ne zameće, 145
„No nek stane svojskom u redove,
„A ti pođi naprijed pred Turke,
„Pa podvikni grlom bijelijem,
„Pa dozivaj turskog komandara,
„I javi mu, moje d'jete drago, 150
„Nek ni Turci ne zameću kavge;
„No nek dođu meni na pregovor;
„Ako mi se hoće predat Turci,
„Primiću ih kao narod srpski,
„Osvete im ja činiti ne ću, 155
„Nego ću im dati bolju sreću.“
Kad to začu mali Smiljaniću,
On okrenu đogu, bedeviju,
Pa doleće Milanović Vidu,
Zapovjed mu komandarski kaza, 160
Koju no je on primio rado.
Tad Smiljanić turskoj vojsci pođe,
A povika iz grla bijela:
„Ej, počujte, turski poglavari!
„Vi nemojte zametati kavge, 165
„Već odite na vjeru junačku
„Na pregovor, dogovor vojnički,
„To vam kažem u j'me gospodara,
„Naše vojske glavnog komandara:
A to Turci jedva dočekaše, 170
Te barjake zemlji posagnүše
I natrag se malo povratiše;
A jedan ti od Turaka pođe,
Na doratu, konju od mejdana,
Smiljaniću na susret izađe 175
I ovako njemu govoraše:
„Vi kažite svome komandaru,
„Nek izađe do vode bunara,
„I od nas će izaći glavari
„Kod bunara neka se sastanu, 180
„Pa nek zbore kako oni znaju.“
To rekoše, pa se rastadoše;
Ode Turčin u svoju hordiju,
A Smiljanić u svoju družinu,
Malo vr'jeme nije dugo bilo, 185
Dok se srpska sva prikupi vojska,
Usred vojske Milan Despotović,
Koji no je komandar sve vojske;
Njemu dođe mali Smiljaniću,
Sve mu kaza, što su Turci rekli. 190
Kad to začu Milan Despotović,
On dozivlje svoje četobaše
I ovako njima govoraše:
„Čujete l' me moji sokolovi!
„Eto će nam turske poglavice 195
„Sad izići ovđe na divana,
„Za to hajdmo do vode bunara,
„Onđe ćemo činiti divana.“
Istom oni u riječi bili,
Al' eto ti iz turskih Odžaka 200
Zapođoše četiri konjika,
Pravo idu do vode bunara,
Đe rečeno od obadve strane,
Da sastanak učine glavari;
Kada su se kod vode sastali, 205
Jedni drugim ruke opružiše,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Pa sjedoše kraj vode bunara;
Tada Milan priče govoriti:
„Čujte mene, turske poglavice! 210
„Sad vam kažem u j’me svjetlog kneza,
„Koji me je ovamo poslao,
„Komandarom Bosne učinio:
„Uzaludno da ne propadate,
„Nego da se vi meni predate, 215
„Sve oružje da mi položite.“
Kad to čuše turski poglavari,
Oni crnoj zemlji pogledaše;
Samo reče hora od Glamoča:
„Olur, olur, dragi gospodine! 220
„Mi smo došli, da eglendišemo,
„Sve je l'jepo što ti nama kažeš;
„No ima li izum [1] govoriti,
„I tebi se jošte zamoliti,
„Da nam dadeš nekoliko dana, 225
„Da pišemo do Saraj'va grada,
„Da pitamo bosanskog valiju,
„Hoćemo li činiti predaju
„I oružje tebi položiti,
„Pa što nama od valije dođe, 230
„Mi ćemo ga rado poslušati.“
Kad to začu Milan Despotović,
On im opet priče govoriti:
„Ne ludujte, turski poslanici!
„Ja ne pitam vašega valije, 235
„Nit ću čekat' od njeg' odgovora,
„Nego dajte polož’te oružje:
„A moju vam tvrdu riječ dajem,
„Osvete vam ja činiti ne ću,
„Vjeru vašu, obraz i poštenje, 240
„Kuće, blago, ništa dirat ne ću,
„Ravnopravnost za sve vjere biće
„I slobodu svaki uživaće,
„Bez razlike vjere i zakona -
„To vam kažem, k'o mome narodu; 245
„No i to me vi sad dobro čujte:
„Ako mene vi ne poslušate,
„A oružje sad ne položite,
„Udariću sa četiri strane,
„Za po sata svu varoš srušiću, 250
„Popaliti kule i džamije
„I zapl'jenit' sve što vaše nađem;
„Propuštiću žene i đečicu,
„A ostalo sve pod mač metnuću;
„Tu će biti krvi do koljena, 255
„Za krv ljudsku i grehote teške,
„Vaše duše biće odgovorne;
„Jer vas nudim da to ne činite;
„Pa sada se vi dobro smislite,
„Kako znate, tako i činite.“ 260
Turci muče, ništa ne govore,
Dockan reče beže Asan-beže:
„Molim ti se, gospodine dragi!
„Daj nam vr'jeme samo do po sata,
„Da odemo opet do Turaka, 265
„Da kažemo vaše razgovore,
„Da čujemo što i oni zbore;
„Dogovore kakve učinimo,
„Za po sata daćemo vaš znaka.“
Tad im reče Milan Despotović: 270
„Hajte, Turci, pa se dogovor'te,
„I odgovor za sat mi pošalj'te;
„A više vas ja čekati ne ću;
„Jer glednite moju hrabru vojsku,
„Kako mi se rado boju nada, 275
„Zlo će biti, za vas mnogo jada,
„Ako mi se vi sad ne predate:
„Hajte sada, čin'te kako znate.“
To rekoše, pa se rastadoše.
Turci idu pravo u Odžake, 280
A preda njih bezi izađoše,
I ostali turski poglavari,
Pitaju ih, šta su učinili.
Sve im kažu kako no je bilo,
A bezima ništa nije milo, 285
Pa na v'jeću svi se sastadoše;
Neki vele: „da se predajemo;“
Neki viču sveca Muhameda,
Da vlasima on Furseta ne da;
Drugi vele: „treba da smo vjerni 290
„Muhamedu i caru careva.“
U toj bruki i turskoj galami,
Diže glavu beže Asan-beže,
A povika grlom bijelijem:
„Šta zborite, Turci Glamočani! 295
„Ja se nikad Vlahu predat' ne ću,
„Volim rusu izgubiti glavu;
„A i vama, Turci, braćo draga,
„Bolje jeste svima izginuti,
„Heg' Vlasima danas se predati 300
„I oružje sramno položiti;
„No vama se ja mnogo ne čudim,
„Već se čudim, mojim rođacima,
„Pilipović na glasu bezima,
„Kukavički đe bi se predali 305
„I oružje svoje položili.“
Kad to čuše bezi i spahije
I ostali Glamočani Turci,
Onda oni riječ besjedili:
„Be aferim, beže Asan-beže! 310
„Tvoja sablja sjekla na mejdanu
„I branila sveca Muhameda!
„Svi ćemo te danas poslušati,
„Pa da ćemo listom izginuti,
„Barem ćemo dženeg naseliti.“ 315
To rekoše pa se zavjeriše,
Jedan drugog da izdati ne će;
Za tim dovu svecu učiniše
I za šance svoje zapadoše.
Kad to viđe Milan Despotović, 320
On doziva svoje četovođe
I ovako govoriti stade:
„Eto Turci predati se ne će,
„No nama će biti bolje sreće.
„Milanović, mnogo imaš čete, 325
„Za to uzmi sebi pomoćnika,
„Simu Čavlu od Petrovca grada,
„Više ćete Turkom dati jada;
„A imadeš svoga zastupnika,
„Muštranika i hrabrog vojnika, 330
„A na ime Stojaković Trivu,
„Na desnome nek ti bude krilu;
„S desne strane vi složno udrite,
„Sve palite, što se tursko zove.
„Amelica, ti ćeš s l'jeve strane; 335
„Marinković, ti ćeš po srijedi
„Na proklete udariti Turke —
„Tako, braćo, sad da udarite,
„Samo složno, pa će biti dobro.
„Hajte sada, Bog vas potpomaga'!“ 340
Kad to čuše mlade četovođe,
Od zemljice na noge skočiše,
Te na dobre konje posjedoše,
A britkinje sablje povadiše,
Pa pred četam' svojim' polećeše. 345
Kad se Turkom bliže primakoše,
Podviknuše iz grla bijela:
„Napr’jed, braćo, ko je od junaka!
„Sad će biti jada od Turaka!“
Kad to čuše Srbi, sokolovi, 350
Svi na Turke juriš učiniše;
A iz kula Turci dočekaše.
Boj se poče sa četiri strane;
Prvom su se vatrom premetnuli,
Al' eto ti pop-Karana Đoke; 355
I on svojom četom udario
I na Turke juriš učinio.
Braćo moja, boja žestokoga!
Puška puca, nebo se prolama,
Stoji jeka brda i planina, 360
Pala tama od neba do zemlje;
Nije tama od Boga poslana,
Već od brzog praha i olova.
Srbi viču: udri složno brate,
„Za slobodu i vjeru hristjansku! 365
„Pokajati srpsku krvcu valja
„A Turčina ćerati do Šama!“
Turci viču: „umet i Muhamed;
„Ne dajmo se dina-dušmaninu!“
No zalud je umet Muhameda, 370
Kad poreza više raja neda
Već brzoga praha i olova —
Eto, Mujo, porez i trećine,
I još više carske desetine.
Kad viđeše Turci Glamočani, 375
Da će Srbi mejdan zadobiti,
Pleći daše, a bježati staše,
Ostaviše kule i avlije
I visoke svečeve džamije;
Ostaviše aznu i džebanu 380
I ostalo sve što imadoše.
Đeca pište, a bule kukaju;
No su Srbi srca milostiva,
Propustiše žene i đečicu,
Popališe kule i džamije 385
I ostalo sve što srpsko nije;
Prihvatiše plijen preveliki,
Nešto Turak živije pob'ježe
Preko ravnog polja glamačkoga,
Kamo majci da uteći mogu! 390
Za njima se Srbi naturiše,
Među njima pop Karane Đoko,
Spored Đoke Milanović Vide;
Dobre konje u pjenu obukli,
Krvave im sablje do balčaka, 395
Turke sjekuć', Srbe sokoleći.
Tu ne beše momka ni jednoga,
Koji Tursku ne posječe glavu;
Tako isto Nikolica Đuro
I sa njime Trkulja Mijajlo, 400
Popališe sela Alapiće,
Popaliщe i zaplijeniše,
Mnoge turske glave posjekoše.
Amelica hata zadobio
Pilipović bega Asan-bega, 405
I rusu mu odsjekao glavu,
Što 'no jeste Turke slobodio.
Špiro Mandić i s njim Smiljaniću,
Sedam glava turskih posjekoše,
Usred ravnog polja glamačkoga; 410
I oteše velike volove,
Što su bili Turci poćerali.
Pa šta ću vam dumit' pripovjetku,
Sve vam ovđe iskazat' ne mogu,
U tom boju što se dogodilo, 415
C'jelog dana bilo Turkom jada.
Kad se tavna noćca uhvatila,
Da je kome pogledati bilo,
Od Odžaka do glamačkog grada
Sa visine uz polje glamačko, 420
Kako mi se sv’jetli i crljeni
Od Odžaka i ostalih sela
Sve turskije, što su popaljena.
Otalen se Srbi povratiše,
Dobiveni plijen poćeraše, 425
U Popović svi se iskupiše,
Svaki svoje društvo izbrojiše:
Dvades't Srba jeste poginulo,
I trideset bilo ranjenije;
A Turaka tri sta i četiri 430
Toga dana što je poginulo.
Braćo moja! bitka kod Odžaka,
Najviše je dala Turkom jada
Od bojeva, što je do sad bilo
Od ustaša bosanskih junaka 435
u godini sedamdeseg šestoj.

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

  1. t. j. je li dopušteno.

Izvor

Krasić Vladimir, Srpske narodne pjesme starijeg i novijeg vremena, knjiga prva, Braća Jovanović, Pančevo, 1880., str. 189-205.