Boj na Kumanovu

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

BOJ NA KUMANOVU
(10. i 11. oktobra 1912.)
(23. i 24. oktobra 1912.)


Bože mili, na daru ti hvala,
Kliče vila s Avale planine,
Pa doziva svoje posestrime:
Sa Balkana vilu Zagorkinju,
Sa Lovćena vilu Ravijojlu,
I s Olimpa vilu Primorkinju,
Pa je njima vila besjedila:
„Evo ima pet stotin' godina
„Kako smo mi Balkan izgubili,
„Sve hrišćanske porušene crkve,
„I gradovi ognjem popaljeni,
„Sirotinja konj'ma pregažena,
„A junaci pod mač udareni
„Ljuto cvili sirotinja raja,
„Ljuto cvili do Boga se čuje.
„Sve pominje Kraljevića Marka,
„Nema Marka žalosna mu majka
„Marko spava pet stotin' godina
„U pećini – Urvini planini
„Već počujte moje seje mile,
„Da beremo bilje od razbora,
„Da dižemo mahnita junaka,
„Nek izbavlja roblje od dušmana!“
To su vile sestru poslušale,
Odletješe gorom i planinom,
Uzabraše bilja svakojaka,
Pa ga nose Urvini planini,
Te zalažu Kraljevića Marka.
Probudi se Kraljeviću Marko,
Pa vilama riječ progovara:
-„Šta je vile moje posestrime?
„Što mi trošne kosti protresate?
„Što skidate sa nebesa dušu?“
Vile Marku 'vako besjedile:
„Pobratime Kraljeviću Marko,
„Ti se jesi junak zatekao,
„Da se opet na zemljicu vratiš,
„Kad nestane zlobe i inata.
„Balkan se je gr'jeha oprostio
„Bolji porod danas porodio,
„Idi Marko, otjeraj dušmane,
„Otmi raju iz dušmanske ruke!“
Progovara Kraljeviću Marko:
-„Bjele vile, mile posestrime,
„Izvad'te mi topuzinu tešku,
„Iz sinjega mora debeloga,
„I dajte mi Šarca od megdana,
„Probud'te mi do dva pobratima,
„Soko 'tića Miloš Obilića
„I junaka Relju Krilaticu,
„Pa ću ići da izbavim raju!“
Marku vile volju ispunile,
Iz mora mu topuz iznesoše,
Iz pećine Šarca izvedoše,
Probudiše Relju i Miloša,
Relji daše krila i okrilje,
A Milošu ždrala velikoga.
Sastaše se tri dobra junaka,
Pa odoše zemljom i svijetom.
Kad su bili na Šari planini,
Progovara Obilić Milošu:
-„Stan'te braćo da se poslušamo
„Mi smo jedne s onog sv'jeta duše,
„Od Srba nas niko vidjet' neće,
„Ni od Srba, niti od Bugara,
„Nit' će čuti, niti će vidjeti.
„To je tako od Boga ostalo,-
„Kako ćemo mi pomoći raji?“
Progovara Kraljeviću Marko:
-„Braćo moja Relja i Milošu.
„Mi imamo tri božija dara:
„Moja snaga, Reljina brzina,
„I junačko srce Obilića.
„Time ćemo Srbe darivati,
„Darivati Srbe i Bugare,
„I još našom slogom opasati,
„Pa će sami bežati dušmani!“
Tad govore do dva pobratima:
„Kraljeviću ti nam zboriš mudro,
Svuda ćemo tebe poslušati!
To rekoše, konje potegoše,
Obigraše sela i gradove,
Obigraše r'jeke i planine,
Od Sinjega do mora Crnoga,
Gdje vidješe momka i junaka
Njega odmah darovaše darom:
Marko snagom, a Relja brzinom,
A Obilić srcem od junaka,
Pa sve divnom slogom opasaše
I odoše nebu pod oblake,
Da gledaju jada od dušmana.
Malo bilo, dugo ne trajalo,
Po Balkanu skupiše se vojske,
Na sve strane tjeraju dušmane.
Jedna vojska odvojila redom,
Odvojila redom i izgledom,
Sve junaci, na izgled jednaci,
Pleća jaka u svakog junaka,
Na plećima singave dolame,
O ramenu puške brzometke,
Brzo staju, zemlju ne hvataju,
Za vojskom su ubojni topovi,
Koji biju k'o strašni gromovi,
Srb ih čuva k'o oko u glavi,
Jer su dika srpskoga vojnika.
Pred vojskom je mladi Kraljeviću,
I sa njime ostale vojvode,
Oni gone Arnaute ljute,
Ne daju im stanka ni odmora.
Tjeraše ih tri bijela dana,
I tri noći kroz klance krvave,
Dok dođoše Kumanovu gradu.
Al' su oni varalice stare,
Potajno su sakupili vojsku,
Iz Bitolja i Soluna grada,
I bijela Skoplja sa Vardara,
Turske vojske stotinu hiljada
I pedeset hiljad' Arnauta.
Dovukli su dvije stotin' topova,
Kumanovo vojskom opasali,
Pohvatali brda oko polja,
I po njima šance iskopali,
U šančeve namjestili vojsku,
I još one ubojne topove.
Pred vojskom su do tri seraksera,
Zeki-paša, turskoj vojsci glava,
Džavid-paša, stari mejdandžija,
I još onaj paša Feti-paša
oji no se jeste zarekao
Da ć' Srbiju za dan pregaziti,
I u Vranju kafu posrkati,
A u Nišu ručak učiniti,
U Biograd na večeru doći.
Kako došli sobet učinili,
'Vako reče paša Zeki-paša:
„Braćo moja do dva seraksera
„Danas mene dobro poslušajte,
„Da mi našu vojsku sakrijemo,
„I da Srbe danas prevarimo,
„Oni idu Skoplju na sve strane
„Da tu d'jele sa nama mejdana,
„Il' u Skoplju, il' na Ovčjem polju,
„A mi smo ih divno prevarili,
„Svu smo vojsku ovde sakupili,
„I šančeve tvrde napravili.
„Napravili tri reda šančeva,
„Od podnožja pa do vrha brda,
„Svi se dobro u šančeve skrijte,
„Kad iz klanca Srbi se pojave
„I izađu u polje široko,
„Onda ćemo složno udariti,
„I satrti svukoliku vojsku,
„I oteti ubojne topove,
„Što na turke stravu udaraju.
„Kad satremo svu srpsku vojsku,
„Lasno ćemo druge pob'jediti.“
Oba paše njega poslušaše,
i odoše da urede turke.
U to doba izbi srpska vojska,
I ugazi u polje široko.
Pred vojskom su dva puka junaka
Osamnaesti i za njime sedmi,
Božanović njima komanduje,
Nosi golu sablju u rukama,
A na turke poprijeko gleda,
Osamnaesti kada puk uredi,
On ga posla preko polja ravna,
Na njih turci vatru otvoriše,
Iz pušaka osuše plotune,
Iz pušaka i iz mitraljeza,
Grunu turskih stotinu topova,
I sto munja nebom prelijeteše,
Zatrese se zemlja pod nogama,
Provali se nebo nad glavama,
Zadrhtaše srca u prsima,
K'o grad s neba zasu srpsku vojsku,
Al' se Srbi zbunit' ne dadoše,
Već padoše po zemljici crnoj,
Pa na turke vatru oboriše,
Pune puške i gađaju turke,
Vodovima po polju prel'jeću,
I padaju po zemljici crnoj,
Sve se bliže šancu približuju,
I sve turke plotunima tuku.
Turci biju topom i karčetom,
Srbi biju samo iz pušaka,
Jer je teško topove izvući,
Preko bare iz klisure crne.
Turci čine juriš za jurišom,
Al' se Srbi neće da pokore.
Boriše se od jutra do podne,
Mnogo Srbi tada izgiboše,
Izgiboše krasni oficiri,
Sve junaci bolji od boljega,
Izgiboše ili se raniše,
Samo stoje dva sokola siva,
Na razboju, oba u ranama:
Ljubomire, dični kapetane,
I kapetan Jurišiću Pavle,
Stoje 'tići, novi Obilići,
Iako su oba u ranama,
Pune puške i gađaju turke,
Svoje čete na juriš pozivlju:
„Napr'jed – braćo! Juriš na dušmana!
„Držite se jošte malo samo!
„Sad će nama pomoć pristignuti,
„Vidjećete jada od dušmana!“
Srbi čine juriš na turčina,
Pa se bodu nožem od pušaka,
Za guše se rukom dohvaćaju,
Srba bješe samo pet hiljada,
A turaka stotinu hiljada.
Tu bi turci Srbe savladali,
Da sedmi puk u pomoć ne dođe.
Stade huka od sedmoga puka,
Puške prašte , a topovi riču,
Zemlja ječi, polje se razl'ježe,
Nebo tresu zvuci i jauci,
Turci čine juriš za jurišem,
Da razbiju ovu srpsku vojsku,
Dok topove Srbi ne izvuku
Na visove više Kumanova,
Al' doviknu Glišić komandante:
„Oficiri iz sedmoga puka,
„Ostavite sablje i kanije,
„Pa u ruke puške brzometke
„I pred vojskom juriš na dušmana!“
Oficiri srpski sokolovi,
Na mah oni njega poslušaše,
I pred vojskom juriš učiniše.
Mili Bože, dobre srpske vojske,
Niko ne htje izdat' ni ostati,
Svi sa svojim trče oficirim',
I na prve šance udariše,
Iz šančeva Turke istjeraše,
I u druge šance satjeraše.
Boriše se do mrkloga mraka,
Al' da vidiš čuda iznenada,
Kad na drugi šanac udariše
Turci bjele zastave digoše,
I Glišiću srpski doviknuše,
-„Ne pucajte, mi se predajemo!“
Prevari se komandant Glišiću,
Prevari se, ujede ga guja,
Pa im priđe da oružje primi,
Ali turci vatru oboriše,
I ubiše komandanta mlada,
I ubiše mnoge oficire.
Tu se srpska zabunila vojska,
Dok je mrtve vođe prihvatila,
I na crnu zemlju položila.
Turci na nju juriš učiniše,
U Srba je srce zadrhtalo,
Pa i oni na juriš pođoše,
Dv'je se strašne sile udariše,
Udari se kremen o ognjilo,
Turci bodu, Srbi nožem s'jeku,
Svaki Srbin hvata po Turčina,
Svaki pada po Turčinu svome,
Svaki Srbin kolje po Turčina,
A Srbina po deset Turaka.
-U to doba divizija Drinska
Po sred turske udarila vojske
Pred njome je Šturme đenerale,
Golu sablju nosi u rukama,
Pa ovako vojsci progovara:
„Krasni Drinci, ljuti osvetnici,
„Đe udriste, vi Turke razbiste,
Napr'jed djeco, juriš na dušmana!“
S druge strane stigoše Moravci,
Baš Moravci, poznati junaci,
Pred njima je Gojković Ilija,
olu sablju nosi u rukama,
Moravcima riječ progovara:
„Oj, Moravci, djeco moja draga,
„Dunavci su sada u nevolji,
„Njih je malo, a mnogo Turaka,
„Potecite, da im pomognete!“
Mili Bože, tebi jednom hvala!
Kad udari sila na bijesa!
Srbi biju puškom, ne prestaju
I sve čine juriš za jurišem,
Na bajonet šance otimaju!
Al' da vidiš kraljevića mlada,
Pojahao konja od mejdana,
Pa on leti od šanca do šanca,
Srbadiju oko sebe hrabri:
„Napr'jed braćo juriš na dušmana!
„U pomoć nam idu Timočani,
„Timočani, lavi odabrani,
„Sad će biti jada od dušmana!“
Tad zagrmi iza srpskih leđa,
Sa visova iz srpskih topova,
Zadrhtaše brda i planine,
Zaječaše polja i doline,
Preko neba zasvjetliše munje,
I u turske šance upadoše.
Bože mili, časa strahotnoga!
Sad zarika dv'je stotin' topova,
Pola srpski, a pola su turski,
Sve se zemlja pod nogama trese,
Dršće nebo, gora se savija,
Staju r'jeke, kamenje se kreće,
Al' topovi srpski odvojili,
Brže biju, a bolje gađaju,
I dušmana ognjem zasipaju.
Zasipaju sa šrapnelom ljutim,
Šrapnel kosi kao kosa travu,
Srbima se snaga povratila,
u turaka srce obamrlo,
Pleća daju, šance ostavljaju,
Kad stigoše hrabri Timočani,
Zaciktaše sa svih strana trube,
Zagrmiše ubojni topovi,
Zagroktaše puške u rukama.
Sa svih strana Srbi navališe,
S jedne strane Drinci i Moravci,
S druge strane Timočki junaci,
I Dunavci sokolovi sivi,
I komite krvavi junaci,
I konjica sa Arsenom knezom,
Svi na Turke juriš učiniše.
Bože mili do strašnoga dana!
Na šančeve Srbi navalili,
Na bajonet šance otimaju,
Srbi čine juriš za jurišom,
Samo čuješ – „Ura!“ Srbi viču.
Dok i drugi šance osvojiše,
Pa na treće šance navališe,
Na oružje udriše se hladno,
Bodom bodu, oštrim nožem s'jeku,
A kundakom razbijaju glave,
Za guše se rukom prihvaćaju,
Jedan drugog kolju sa zubima,
Na sve strane piska i jauci,
Na njih Srbi osuše plotune,
Iz pušaka i topova bojnih,
Hiljadama njima pokosiše,
Zacrni se zemlja od leševa,
Od Turaka i od Arnauta,
Bježi vojska, bježe vojskovođe,
Pobacaše svijetlo oružje,
Pobacaše svilene barjake,
Pobacaše hranu i džebanu,
Pa i ruho svoje pobacaše.
Ostaviše ubojne topove,
Ostaviše brze mitraljeze,
Ostaviše svilene čadore,
Bježe bosi, bježe gologlavi,
Noge bježe da iznesu glavu!
Ali i nju iznet' ne mogaše,
Za njima se naturila guja,
Ljuta guja, Arsen đenerale,
Svu konjicu na Turke pustio,
Tutnje polja od konjskih kopita,
Tutnje polja, a zemlja se trese,
Sve s'jevaju sablje u rukama,
Sablja sevne, turska glava zevne,
Izgiboše turski oficiri,
Izgiboše baše i onbaše,
Izgiboše najbolji junaci,
Malo ih je u Skoplje uteklo,
I to malo, jadno i ranjeno,
Ne smjede se ni tu ustaviti,
Već pobježe preko mora sinjeg!
Veseli se Srbadija mlada!
U tebe je snaga Kraljevića,
U tebe je srce Obilića,
I brzina Relje Krilatice,
Ti si Srpska nada i odbrana,
Ti si ponos među narodima.
Bog je tebe dičnu izabrao,
Da osvetiš žalosno Kosovo,
Za Kosovo vratiš Kumanovo!
Amin Bože, na zdravlje nam bilo!



(Srpske narodne pesme. Antologija)
Jovan Magovčević, 1922)